Psiho kauč

[e4_guy]

Neka stanja se mogu popraviti tako, ljubimac, da  li mačka, pas, papagaj, za neke čak i baštica sa cvijećem, pčelinjak . . .

Naravno, postoje i ozbiljna stanja gdje bez ozbiljnog medicinskog tretmana nije moguće. Imao sam možda i previše teških perioda i situacija u životu, ali nisam bio u poziciji da moram tražiti pomoć. Obično bih se uhvatio gusala kad sam depresivan, deseterac pomaže, bar meni. A dobro je i as socijalnog aspekta, dosta komšija bi znalo doći da pita je li sve u redu . . . 😄

[Alen13ASC]

Nisam ni sanjao da ce ovaj topic imati ovoliko paznje. 

 

Sto se tice anonimnosti, to je vec stvar osobe koja pise. Ja s time nemam problema jer sam na B92 imao nick s mojim imenom i prezimenom te sretnim brojem 13.

 

Spomenuli ste napad panike. Na nesrecu, prvi put sam to iskusio ove godine. Nakupilo mi se: nedostatak novca, skoro 10 godina ne mogu naci devojku (vise se ni ne secam kako izgleda poljubac), izmene nekih stvari na mom radnom mestu, problematican brat, bez obzira koliko pomazem ocuh i majka kao da mi okrecu ledja... 

Na koncu mi se to desilo, seo sam na pod te se trudio da disem pravilno, sto je jako pomoglo. Kasnije sam popio hladne vode, efekti napada su izlapeli.

 

Sada je sve u redu, ne mogu se zaliti. Jedino sto je brat i dalje problematican. No podsvesno, najveci problem mi je i dalje cinjenica da sam sam, tj. nemam devojku, i dusa mi pati. To stanje me polako odvlaci u depru, ja sam inace veseo tip osobe i onda kad mi neko spomene "kad se zenis, vreme je" ja zanemim i pocnem ubrzano disati. A kad se to desi u nekom drustvu, od panike pocnem traziti neki alkohol ili svez vazduh. Oznojim se ko da me je neko polio bokalom vode.

 

 

[Kronostime]

40 minutes ago, Alen13ASC said:

Nisam ni sanjao da ce ovaj topic imati ovoliko paznje. 

 

Sto se tice anonimnosti, to je vec stvar osobe koja pise. Ja s time nemam problema jer sam na B92 imao nick s mojim imenom i prezimenom te sretnim brojem 13.

 

Spomenuli ste napad panike. Na nesrecu, prvi put sam to iskusio ove godine. Nakupilo mi se: nedostatak novca, skoro 10 godina ne mogu naci devojku (vise se ni ne secam kako izgleda poljubac), izmene nekih stvari na mom radnom mestu, problematican brat, bez obzira koliko pomazem ocuh i majka kao da mi okrecu ledja... 

Na koncu mi se to desilo, seo sam na pod te se trudio da disem pravilno, sto je jako pomoglo. Kasnije sam popio hladne vode, efekti napada su izlapeli.

 

Sada je sve u redu, ne mogu se zaliti. Jedino sto je brat i dalje problematican. No podsvesno, najveci problem mi je i dalje cinjenica da sam sam, tj. nemam devojku, i dusa mi pati. To stanje me polako odvlaci u depru, ja sam inace veseo tip osobe i onda kad mi neko spomene "kad se zenis, vreme je" ja zanemim i pocnem ubrzano disati. A kad se to desi u nekom drustvu, od panike pocnem traziti neki alkohol ili svez vazduh. Oznojim se ko da me je neko polio bokalom vode.

 

 

Bez ikakve zle namere: ako nemas neku "srodnu dusu"  - ima ih dobrih "terapeutkinja sirokih shvatanja" za te stvari.

Bez ikakve naknadno ucitane mizoginije - ja najstarije zanimanje na svetu postujem kao najpostenije i zalazem se da se legalizuje, nije tu sve samo u pukom zadovoljavanju primitivnih potreba, ima i mnogo toga inspiritativnog.

Edited May 4, 2019 by Kronostime

[DASUBO]

Kapiram o čemu Alan govori. I svaka mu čast na iskrenosti.

Ja sam pravio poprilično budalaština zbog ženskog roda, minimum se 20 puta " na smrt zaljubio", pisao pesme, svirao, putovao, pevao, lumpovao, bio ostavljan, ostavljao i sa i bez razloga. Iako sam se trudio da ne radim stvari drugima koje ne bih voleo da mi neko uradi, nema trika da nekog nisam povredio. I obrnuto naravno.

Drugo hoću da kažem. Imao sam neverovatnu sreću da pre 20 godina sretnem svoju suprugu. Proveli smo prvih 5 godina našeg poznanstva na ćao ćao i ne razmišljajući jedno o drugom. Ona je imala neke veze, ja sam bio u vezi koja je trajala 4 godine i bio zaljubljen kao tetreb.

A onda sam se vratio iz vojske, rasturen i psihički i fizički usled obilja "divnih pustolovina" koje tamo doživeh i moja dotadašnja veza koja je preživela sva military sranja je otišla bestraga. 

E to me je dotuklo uz sve ostale shit varijante tipa posla koji me (naravno u državi Srbiji) nije čekao, porodičnih i novostečenih zdravstvenih problema.

I onda, sunce je razgrnulo oblake. Sasvim bzvz smo otišli zajedno na piće i počeli da pričamo o svemu i svačemu. I onda sam počinjao da shvatam koliko je ona fantastično ljudsko biće.

To učim i dan danas i posle 15 godina braka, preživljenih nadrealnih trenutaka i fantastičnih i onih drugih. I potpuno i apsolutno sam zaljubljen do ušiju u svoju suprugu i čini mi se svakim danom sve više, ako je to ikako moguće, jer ona je moja Gala, moj razlog i inspiracija.

E sad, šta je poenta priče? Poenta je da nemaš pojma gde ćeš naći Jin da bi dopunio svoj Jang. Potrebno je samo da budeš baš takav kakav jesi i sa pozitivnim mislima i desiće se, pre ili kasnije.

A to u ovom isfoliranom svetu, gde su svi do jaja cool, nepobedivi i neranjivi izgleda kao grosse no no.

Zato, bole te pištolj, teraj kako osećaš da treba, budi pozitiva i sve će biti ok.

Enjoy the ride m8 😀

[dude]

1 hour ago, Alen13ASC said:

Nisam ni sanjao da ce ovaj topic imati ovoliko paznje. 

 

Sto se tice anonimnosti, to je vec stvar osobe koja pise. Ja s time nemam problema jer sam na B92 imao nick s mojim imenom i prezimenom te sretnim brojem 13.

 

Spomenuli ste napad panike. Na nesrecu, prvi put sam to iskusio ove godine. Nakupilo mi se: nedostatak novca, skoro 10 godina ne mogu naci devojku (vise se ni ne secam kako izgleda poljubac), izmene nekih stvari na mom radnom mestu, problematican brat, bez obzira koliko pomazem ocuh i majka kao da mi okrecu ledja... 

Na koncu mi se to desilo, seo sam na pod te se trudio da disem pravilno, sto je jako pomoglo. Kasnije sam popio hladne vode, efekti napada su izlapeli.

 

Sada je sve u redu, ne mogu se zaliti. Jedino sto je brat i dalje problematican. No podsvesno, najveci problem mi je i dalje cinjenica da sam sam, tj. nemam devojku, i dusa mi pati. To stanje me polako odvlaci u depru, ja sam inace veseo tip osobe i onda kad mi neko spomene "kad se zenis, vreme je" ja zanemim i pocnem ubrzano disati. A kad se to desi u nekom drustvu, od panike pocnem traziti neki alkohol ili svez vazduh. Oznojim se ko da me je neko polio bokalom vode.

 

Mozda to nije kod tebe slucaj, ali postoji nesto sto se zove nasmejana depresija. Na prvi pogled, takvi ljudi izgledaju srecno, zadovoljno, a to je maska kojom prikrivaju unutrasnjen nemire. Postoji solidan broj ljudi koji zive tako, porodicni ljudi, sa zenom, decom, normalnim socijalnim zivotom. A postoje ljudi koji su sami,(biti sam i usamljen nije isto) ozbiljnih, ravnodusnih izraca lica, za koje bi prvo pomislio da ih nesto muci, a oni sasvim zadovoljni sobom. Naucio sam do sada da nista nije onako kako izgleda na prvi pogled.

 

Kako kazu stoici, nisu stvari koje nam se desavaju te koje nas cine srecnim, tuznim, ovakvim, onakvim, nego to kako mi to percepiramo, kakve price mi sami sebi pricamo o nekom dogadjaju. Kako rekoh u nekom od prethodnih postova, imao sam problem sa anskioznoscu kad sam imao 21 godinu. Preselili smo se, i to mi nije leglo bas najbolje.  Ja jesam propustio neke stvari, sad kad se setim, imam za cime da zalim. Ali, ako mi verujes, za tih godinu dana(tacnije, od trenutka kada sam shvatio da imam problem sa tim, jer prvih nekoliko meseci nisam imao pojma sta se desava) klasicne simptome depresije sam osetio mozda par puta. Ne da sam potiskivao nesto, jednostavno sam bio miran, cistog uma. Opet se moram pozvati na stoike. Kazu, covek mora napraviti striktnu podelu na stvari na koje moze da utice, i na stvari na koje ne moze, nad kojima nema apsolutan ili nikakav utica. To sto nemas devojku toliko dugo, nije razlog da budes depresivan. Desilo se sto se desilo, ne mozes ispraviti, ali imas izbor kako ces se nositi sa time, da li ces zaliti sam sebe, ili ces jednostavno prihvatiti sve to i nastaviti dalje. To je bukvalno tvoj IZBOR! Ne znam koliko ce ti ovo filozofiranje biti od pomoci, ali meni je pomoglo da na neke stvari gledam iz drugacije perspektive. 

Dalje, jos jedna stvar koja moze biti od pomoci osobama sa anskioznoscu jeste nesto sto stoici nazivaju view from above. Rec je o tome da sebe posmatras iz treceg lica, izdvojis se iz samog sebe i posmatras sa visine, objektivno, kao da gledas sebe kroz kameru. I vremenom se udaljavas sve vise i vise, iz tvoje sobe, do situacije u kojoj se nalazis okruzen ljudima,  Neverovatno je koliko te to ucini skromnim, shvatis koliko si u stvari mali, a svi glupavi, iracionalni strahovi koji su ti okovali zivot izgledaju smesno i nebitno. 

[Kurc Emuchelo]

23 hours ago, Milenko Puzigaca said:

...

Dobar avatar, btw. 

Ovo mu dodje kao neka lustracija za ljude koji ne vole kosarku? 

[dude]

4 hours ago, DASUBO said:

E sad, šta je poenta priče? Poenta je da nemaš pojma gde ćeš naći Jin da bi dopunio svoj Jang. Potrebno je samo da budeš baš takav kakav jesi i sa pozitivnim mislima i desiće se, pre ili kasnije.

A to u ovom isfoliranom svetu, gde su svi do jaja cool, nepobedivi i neranjivi izgleda kao grosse no no.

Zato, bole te pištolj, teraj kako osećaš da treba, budi pozitiva i sve će biti ok.

Enjoy the ride m8 😀

Hm, ne bih ja rekao da je ovo pravi nacin. To je popularno ovih dana, ali to sto ti imas pozitivne misli ne utice apsolutno ni na sta. Zabole univerzum kako se ti osecas i o cemu brines, stvari se odvijaju nekim svojim tokom nad kojim cesto nemamo nikakvu kontrolu. Veliki broj ljudi dan pocinje tako, tese se, sve ce biti u redu, ovo ce biti divan dan... Toliko je stvari koje nam mogu pokvariti dan i cesto se desava da se ljudi vrate kuci skenjani. Ja gazam kroz zivot suprotno, svako jutro zamisljam sta moze poci po zlu.... mogu dobiti otkaz, moze me udariti auto, srescu se sa raznim seronjama, idiotima, losim ljudima.... Nije to uopste negativnot, niti sam ja ikada bio takav tip. Jednostavno, neka mentalna priprema sa potencijalne nedace. I ako se nesto od toga desi, nisam toliko iznenadjen, sokiran i otprilike znam kako da reagujem bez panike. 

[Kurc Emuchelo]

6 hours ago, Alen13ASC said:

 

Spomenuli ste napad panike. Na nesrecu, prvi put sam to iskusio ove godine. Nakupilo mi se: nedostatak novca, skoro 10 godina ne mogu naci devojku (vise se ni ne secam kako izgleda poljubac), izmene nekih stvari na mom radnom mestu, problematican brat, bez obzira koliko pomazem ocuh i majka kao da mi okrecu ledja... 

Na koncu mi se to desilo, seo sam na pod te se trudio da disem pravilno, sto je jako pomoglo. Kasnije sam popio hladne vode, efekti napada su izlapeli.

 

Sada je sve u redu, ne mogu se zaliti. Jedino sto je brat i dalje problematican. No podsvesno, najveci problem mi je i dalje cinjenica da sam sam, tj. nemam devojku, i dusa mi pati. To stanje me polako odvlaci u depru, ja sam inace veseo tip osobe i onda kad mi neko spomene "kad se zenis, vreme je" ja zanemim i pocnem ubrzano disati. A kad se to desi u nekom drustvu, od panike pocnem traziti neki alkohol ili svez vazduh. Oznojim se ko da me je neko polio bokalom vode.

 

 

Prokleto bilo! Ne vidim bolji izraz da zapocnem ovakvu vrstu diskusije.

Prvo, moram da ti kazem da znam osecaj i da te razumem u potpunosti. Ja sam imao problema sa depresijom daleko pre nego sto sam naisao na svoju prvu devojku i veliku ljubav. U sebi sam pomislio da su svi moji problemi reseni, ali... kako to obicno biva, pogresio sam. Izjedalo me je iznutra, iako sam tu devojku voleo vise nego sebe. Sumnjao sam u sve, u sebe, svoj izgled, uopste mogucnost da pariram drugim osobama koje bi joj prilazile. Sve me je to lomilo, uz moje hronicno nepoverenje. Mislio sam, svakog trena ce me ostaviti, naici na nekog boljeg lika i pobeci sa njim. Ja to ne bih podneo. Ja to nikako ne bih podneo. Nakon nekog vremena sam ozbiljno pukao i raskinuo gotovo savrsenu vezu. Pazi, sve je to bila moja krivica. Od tada je krenuo moj mentalni sunovrat. 

Svi oni demoni koji su me pre mucili, vratili su se jaci nego ikada. Ja bih nekada prelezao dan na krevetu, gledao u plafon, mislio kako treba sve zavrsiti ili jednostavno ubedjivao sebe da mi je krsj blizu jer imam neku bolest u terminalnoj fazi. I to je trajalo. Ja sam u medjuvremenu prolazio kroz ceo rolerkoster emocija, skoro pune 3 godine. Izadjem sa drustvom, budem super raspolozen, nesto se desi ili neko nesto spomene i to istog trenutka, kao da si oroz stisnuo, pretvori ceo moj hajp u rov kome se ne vidi kraj. Ja vidim sta se desava i neretko napustim zabave.

Tako sam na neki nacin upropastio i vezu najboljeg drugara, koji je mene jurio umesto da ostane sa svojom devojkom na proslavi nove godine. 

 

Imao sam svoje prilike nakon toga da se vratim na stazu. I to ne mali broj. Nikad nisam cenio sebe, plasio sam se svega toga. Mislio sam, ljudima poput mene treba posebno mesto u paklu. Najdalje sam dosao do nekoliko nedelja veze, i nakon toga me je devojka ostavila jer sam bio nepodnosljiv. To mi je prilicno povredilo ego i samopouzdanje, koje je i pre toga bilo u minusu. A to je bio jedan od retkih trenutaka kad sam pozeleo da krenem dalje. Sve ostale prilike su stale negde na pocetku, dodjem donekle, kvrcne mi u mozgu da ne mogu dalje i pobegnem. Pobegnem i ne javljam se. 

 

Tako je i posle 3 godine, dragi Alene. Ja svoju bivsu i dalje volim. I verovatno bih voleo da mogu da se vratim u taj period, da je uhvatim za ruku, stisnem je jako, i kazem joj da ovoga puta ne zelim nigde da odem. Pateticno, ali takav sam ja u potpunosti.

Skoro sam poceo da ponovo radim nesto na sebi, otisao do terapeuta, dobio odredjene lekove i odlucio da pokusam jace nego ikad da se vratim na scenu. Malo izlazim, druzim se sa ljudima, mislim da mi se dopada jedna bliska drugarica. Mozda bih tu mogao da pokusam nesto, kad budem imao snage i inspiracije. Ali ja i dalje ne bih mogao da se vratim na folder prepun svojih slika sa tom devojkom i pregledam ga, mislim da nikada necu moci to da uradim. Infarkt bih dobio. Cak i grad, gde smo najvise vremena proveli skupa, zaobilazim u sirokom luku. Samo da je mozda ne bih slucajno video ili setio se necega. 

 

Alkohol je tek posebna prica. Mogao bih zahvalnicu da mu napisem za sve sto je uradio da bih ostao normalan. Ali to je sve mac sa dve ostrice. Polako se uvuce pod kozu, ne bih voleo da se ikome to desi. Tako da sam vremenom odlucio da alkohol nije luka za spas, vec da bi trebalo da uzivam u ukusu. Tako da sam krenuo malo vise da trosim na alkohol, da bih ga pio manje i da bih vise uzivao u onom najboljem od njega. Ono sto mi je verovatno zaista spasilo zivu glavu jeste pisanje. Vratis se doma, sacekas ono najgore da ispliva i, umesto razmisljanja o smrti, sve to pretvoris u jedan tekst / pesmu. A mogucnosti su neogranicene, moze biti o svemu. I tako, umesto da trpi zivot, papir je to izdrzao. Neko mi kaze da cak i ne pisem lose. Ja cu, bez obzira na sve, misliti da je to djubre.

No, to sam samo ja. 

 

Ne mogu nista pametno da ti udelim kao savet. Sta god da kazem, moglo bi da bude pogresno. Ispalo bi da ne razumem, ali ja razumem, bas zato i ne zelim da savetujem. Kod svake osobe se razlikuje problem. Kod mene je oduvek bilo sto sam socijalno anksiozan, pa sam imao manje uspeha sa devojkama, kod nekoga moze biti nesto drugo. Ali, eventualno, sve dodje na svoje mesto, samo to nekada ume biti veoma dug i bolan proces, a na procesu se mora raditi i mora mu se verovati, pre svega. Sam biras kako ces se izvuci iz svega, sam vuces poteze i nemoj da dozvolis da ti neko prica kako to da radis. Poslusaj sve, potrazi svaku raspolozivu pomoc, ali na kraju sam se upusti u kostac sa svojim demonima. Tako se pobedjuju. Videces, 10 godina su veliko nista, ukoliko u narednim uradis ono sto zelis u svojoj podsvesti. 

Lep pozdrav i drzi se! 

[e4_guy]

Bio sam ovisnik o kocki godinama. I tako, samo se probudim jedno jutro i više mi nije do toga. Jako dugo sam razmišljao kako je do toga došlo i kako sam tako lako prebolio apstinencijsku krizu - ko je prolazio kroz to zna o čemu govorim.

Elem, shvatio sam da je razlog posao, baš u to vrijeme sam počeo raditi nešto jako dinamično i zanimljivo (u ta vremena) a i prilično lukrativno :D. Prošlo je par godina i karte mi nisu padale na pamet uopšte, sve je išlo super . . .

I onda jednom iz radoznalosti počnem igrati holdem na FB-u ! LOL

Majko draga, sve se vratilo, nervoza, strah, trema. Jednom sam nakupio preko milion kredita, i onda ih u par ruku izgubim. Osjećao sam se isto kao kad sam gubio prave pare. Klinci me nešto pitali, ja im odbrusio, nikad me nisu vidjeli u tom stanju, ostali apsolutno u šoku.

Naravno, već drugi dan sam batalio tu budalaštinu i krenuo ponovo da igram šah 😄 Još uvijek ga igram, online - i to mi je jedan od boljih antidepresiva. Žena se užasava kad čuje klik klak, kao i svako žeMsko jako je ljubomorna na sve pa i na šah (isto tako mrzi i gusle). 

Šta hoću da kažem, ponekad nam zatreba nešto da sebi dokažemo da još vrijedimo, u stvari treba nam win, treba nam osjećaj da smo korisni i još upotrebljivi. 

 

[DASUBO]

1 hour ago, dude said:

Hm, ne bih ja rekao da je ovo pravi nacin. To je popularno ovih dana, ali to sto ti imas pozitivne misli ne utice apsolutno ni na sta. Zabole univerzum kako se ti osecas i o cemu brines, stvari se odvijaju nekim svojim tokom nad kojim cesto nemamo nikakvu kontrolu. Veliki broj ljudi dan pocinje tako, tese se, sve ce biti u redu, ovo ce biti divan dan... Toliko je stvari koje nam mogu pokvariti dan i cesto se desava da se ljudi vrate kuci skenjani. Ja gazam kroz zivot suprotno, svako jutro zamisljam sta moze poci po zlu.... mogu dobiti otkaz, moze me udariti auto, srescu se sa raznim seronjama, idiotima, losim ljudima.... Nije to uopste negativnot, niti sam ja ikada bio takav tip. Jednostavno, neka mentalna priprema sa potencijalne nedace. I ako se nesto od toga desi, nisam toliko iznenadjen, sokiran i otprilike znam kako da reagujem bez panike. 

 

Hm, svako ima svoj način kako gazi kroz život i potpuno je sumanuto tvrditi da li je nečiji bolji i lošiji. Poenta je kako kome šta prija.

 

Svi završimo u čamovini ili u prahu pre ili kasnije. Meni se čini da je bolje to vreme provesti u pozitivnim emocijama nego spremajući se za sranje koje će se desiti. Shit happens, a kada se dese treba minimalizovati štetu.

Skraćeno rečeno, kontam da je kada sija sunce tj. dešavaju se dobre stvari treba uživati bez ostatka, a kad pada kiša tj. dešavaju se loše stvari, vaditi se iz bunara asap.

Meni odgovara takav način mnogo više nego ono što sam ranije radio i koji me je doveo u žešći problem sa anksioznošću i napadima panike.

Da li je to dobro za Šmita ili bilo kog drugog, ne znam. Želim samo da pomognem sopstvenim iskustvom.

[Milenko Puzigaca]

1 hour ago, ZoltanWantsToDie said:

Dobar avatar, btw. 

Ovo mu dodje kao neka lustracija za ljude koji ne vole kosarku? 

To je Crypt Keeper narator iz serije Tales from the crypt , sto stalno prica koristeci reci koje slicno zvuce a imaju razlicita znacenja, ili reci koje zvuce isto, ali imaju razlicita znacenja. Tipa "Mirror, mirror, on the wall, who's the fearest of them all?" Ili scena, on je kao farmer, i sad kaze idem da obidjem artichoke, sledeca scena, davi jednoga i govori "die, Artie, die"  Simpatican lik, a i serija je OK, svaka epizoda ima plot twist na kraju, evo kao primer jedna, mozda nekoga navuce na seriju 

 

 

[Kurc Emuchelo]

7 minutes ago, Milenko Puzigaca said:

To je Crypt Keeper narator iz serije Tales from the crypt , sto stalno prica koristeci reci koje slicno zvuce a imaju razlicita znacenja, ili reci koje zvuce isto, ali imaju razlicita znacenja. Tipa "Mirror, mirror, on the wall, who's the fearest of them all?" Ili scena, on je kao farmer, i sad kaze idem da obidjem artichoke, sledeca scena, davi jednoga i govori "die, Artie, die"  Simpatican lik, a i serija je OK, svaka epizoda ima plot twist na kraju, evo kao primer jedna, mozda nekoga navuce na seriju 

 

 

Bas sam ti zbog toga i rekao. Moja najomiljenija horor antologija. Plus milion za to.

[Kronostime]

28 minutes ago, DASUBO said:

 

Hm, svako ima svoj način kako gazi kroz život i potpuno je sumanuto tvrditi da li je nečiji bolji i lošiji. Poenta je kako kome šta prija.

 

Svi završimo u čamovini ili u prahu pre ili kasnije. Meni se čini da je bolje to vreme provesti u pozitivnim emocijama nego spremajući se za sranje koje će se desiti. Shit happens, a kada se dese treba minimalizovati štetu.

Skraćeno rečeno, kontam da je kada sija sunce tj. dešavaju se dobre stvari treba uživati bez ostatka, a kad pada kiša tj. dešavaju se loše stvari, vaditi se iz bunara asap.

Meni odgovara takav način mnogo više nego ono što sam ranije radio i koji me je doveo u žešći problem sa anksioznošću i napadima panike.

Da li je to dobro za Šmita ili bilo kog drugog, ne znam. Želim samo da pomognem sopstvenim iskustvom.

Amin.

Previse se daje znacaja nekim stvarima u zivotu, umesto da se uziva u njemu.

Zivi kao da ti je svaki trenutak poslednji - jedan ce biti, sigurno.

[Džudi]

7 hours ago, Alen13ASC said:

Nisam ni sanjao da ce ovaj topic imati ovoliko paznje. 

 

Sto se tice anonimnosti, to je vec stvar osobe koja pise. Ja s time nemam problema jer sam na B92 imao nick s mojim imenom i prezimenom te sretnim brojem 13.

 

Spomenuli ste napad panike. Na nesrecu, prvi put sam to iskusio ove godine. Nakupilo mi se: nedostatak novca, skoro 10 godina ne mogu naci devojku (vise se ni ne secam kako izgleda poljubac), izmene nekih stvari na mom radnom mestu, problematican brat, bez obzira koliko pomazem ocuh i majka kao da mi okrecu ledja... 

Na koncu mi se to desilo, seo sam na pod te se trudio da disem pravilno, sto je jako pomoglo. Kasnije sam popio hladne vode, efekti napada su izlapeli.

 

Sada je sve u redu, ne mogu se zaliti. Jedino sto je brat i dalje problematican. No podsvesno, najveci problem mi je i dalje cinjenica da sam sam, tj. nemam devojku, i dusa mi pati. To stanje me polako odvlaci u depru, ja sam inace veseo tip osobe i onda kad mi neko spomene "kad se zenis, vreme je" ja zanemim i pocnem ubrzano disati. A kad se to desi u nekom drustvu, od panike pocnem traziti neki alkohol ili svez vazduh. Oznojim se ko da me je neko polio bokalom vode.

 

 

 

45 minutes ago, ZoltanWantsToDie said:

Prokleto bilo! Ne vidim bolji izraz da zapocnem ovakvu vrstu diskusije.

Prvo, moram da ti kazem da znam osecaj i da te razumem u potpunosti. Ja sam imao problema sa depresijom daleko pre nego sto sam naisao na svoju prvu devojku i veliku ljubav. U sebi sam pomislio da su svi moji problemi reseni, ali... kako to obicno biva, pogresio sam. Izjedalo me je iznutra, iako sam tu devojku voleo vise nego sebe. Sumnjao sam u sve, u sebe, svoj izgled, uopste mogucnost da pariram drugim osobama koje bi joj prilazile. Sve me je to lomilo, uz moje hronicno nepoverenje. Mislio sam, svakog trena ce me ostaviti, naici na nekog boljeg lika i pobeci sa njim. Ja to ne bih podneo. Ja to nikako ne bih podneo. Nakon nekog vremena sam ozbiljno pukao i raskinuo gotovo savrsenu vezu. Pazi, sve je to bila moja krivica. Od tada je krenuo moj mentalni sunovrat. 

Svi oni demoni koji su me pre mucili, vratili su se jaci nego ikada. Ja bih nekada prelezao dan na krevetu, gledao u plafon, mislio kako treba sve zavrsiti ili jednostavno ubedjivao sebe da mi je krsj blizu jer imam neku bolest u terminalnoj fazi. I to je trajalo. Ja sam u medjuvremenu prolazio kroz ceo rolerkoster emocija, skoro pune 3 godine. Izadjem sa drustvom, budem super raspolozen, nesto se desi ili neko nesto spomene i to istog trenutka, kao da si oroz stisnuo, pretvori ceo moj hajp u rov kome se ne vidi kraj. Ja vidim sta se desava i neretko napustim zabave.

Tako sam na neki nacin upropastio i vezu najboljeg drugara, koji je mene jurio umesto da ostane sa svojom devojkom na proslavi nove godine. 

 

. Sam biras kako ces se izvuci iz svega, sam vuces poteze i nemoj da dozvolis da ti neko prica kako to da radis. Poslusaj sve, potrazi svaku raspolozivu pomoc, ali na kraju sam se upusti u kostac sa svojim demonima. Tako se pobedjuju. Videces, 10 godina su veliko nista, ukoliko u narednim uradis ono sto zelis u svojoj podsvesti. 

Lep pozdrav i drzi se! 

 

 

Najiskrenije, i ja sam iznenađena koliko ovaj topic živi, koliko ima ovde aktivnih ljudi spremnih da podele svoje iskustvo i pomognu koliko mogu. 

 

@Alen13ASC  U potpunosti te razumem. Sve ovo što si napisao, pogotovo za brata, i depru..mogao bi, ukoliko želiš da podeliš i sa psihologom koji će na osnovu tvoje priče oceniti da li je potreban i psihijatar. 

Bolje da se reaguje na vreme, nego kasnije. Alkohol ne bi smeo da bude rešenje- ukoliko se pije svakodnevno i u većim količinama. Osim što nanosi veliku štetu psihi, on nanosi još veću štetu zdravlju- jetri, a tu su i neurološki i drugi zdravstveni problemi...

 

Što se emotivne veze tiče..ne znam koliko imaš godina i da li mogu da kažem- mlad si, biće devojaka...ali..i tu te milion posto razumem. Nemam ozbiljnu vezu punih sedam godina- tada je preminuo moj dečko sa kojim sam imala ozbiljnu i dužu vezu.

 

@ZoltanWantsToDie  I tebe razumem. Nisam citirala post jer mislim da nema potrebe..i oduzima mnogo mesta. U pravu si da je alkohol mač sa dve oštrice..a dopao mi se i tvoj poslednji pasus. Hrabriš ljude na pravi način.

 

***

 

I zato što vas razumem i što imam probleme zbog kojih pijem AD i ansiolitik, mislim da u rešavanju psihičkih problema najviše pomaže ljubav. Ozbiljna veza a ne neke kombinacije za jednu noć.

 

Danas kada je mnogo neiskrenih ljudi oko nas teško je upoznati osobu koja bi nam odgovarala. Ali...iskreni i emotivni ipak postoje..I apsolutno je nevažno hoćemo li ih naći u offline ili u online životu. 

 

Srećno svima nama

 

 

[Mama_mia]

10 hours ago, Kronostime said:

Samodisciplina je kljucna rec.

 

 

20 hours ago, Doc Holiday said:

 

 

 obicna jabuka uglavnom resava problem

 

 

ma ja kad poludim ne setim se ni samodoscipline ni jabuke

 

posebno mislim da je jabuka cak i opasna jer se koristi noz...ovo naravno vazi za mene ne za vas.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Kronostime]

7 minutes ago, Mama_mia said:

 

 

 

ma ja kad poludim ne setim se ni samodoscipline ni jabuke

 

posebno mislim da je jabuka cak i opasna jer se koristi noz...ovo naravno vazi za mene ne za vas.

 

Ja mojoj hanumi ne protivrecim kad se dere na mene dok drzi noz u ruci - tol`ko lud nisam.

Samo je pitam posle Je l` ti lakse?

Edited May 4, 2019 by Kronostime

[dude]

22 minutes ago, DASUBO said:

 

Hm, svako ima svoj način kako gazi kroz život i potpuno je sumanuto tvrditi da li je nečiji bolji i lošiji. Poenta je kako kome šta prija.

 

Svi završimo u čamovini ili u prahu pre ili kasnije. Meni se čini da je bolje to vreme provesti u pozitivnim emocijama nego spremajući se za sranje koje će se desiti. Shit happens, a kada se dese treba minimalizovati štetu.

Skraćeno rečeno, kontam da je kada sija sunce tj. dešavaju se dobre stvari treba uživati bez ostatka, a kad pada kiša tj. dešavaju se loše stvari, vaditi se iz bunara asap.

Meni odgovara takav način mnogo više nego ono što sam ranije radio i koji me je doveo u žešći problem sa anksioznošću i napadima panike.

Da li je to dobro za Šmita ili bilo kog drugog, ne znam. Želim samo da pomognem sopstvenim iskustvom.

 

Znam kako je vecina protumacila ono sto sam napisao, susrecem se sa takvim nerazumevanjem svaki dan. NIje rec o tome da su meni takve misli stalno na umu, jednostavno sam svestan da se bilo sta moze desiti bilo kog trenutka. Odvojim pola sata dnevno za introspekciju, organizovanje misli. Nisam opterecen time, nego mi to lezi negde u podsvesti. I nasuprot misljenju vecine koja ovo shvata kao nekakvu negativnost(a apsolutno nije!), ovo je jedno od orudja koje su stoici koristili za miran i manje stresan zivot. Mada, kad si vec napisao to, ipak malo vise naginjem ka onoj  you should strive for a meaningful life, not a happy one. 

[Mama_mia]

19 minutes ago, Džudi said:

 

 

 

 Ozbiljna veza a ne neke kombinacije za jednu noć.

 

Danas kada je mnogo neiskrenih ljudi oko nas teško je upoznati osobu koja bi nam odgovarala. Ali...iskreni i emotivni ipak postoje..I apsolutno je nevažno hoćemo li ih naći u offline ili u online životu. 

 

 

 

 

 

 

znaci dosta je ljudima tih kratkorocnih kombinacija,

svako bi vezu za ceo zivot ili bar tu negde...

 

no, neke moje drugarice po svetu vise ne upoznaju ljude po pabovima ili u setnji kao ranije,

vec iskljucivo preko onih sajtova za upoznavanje....jedna ce se razvela i sada se udaje za nekog sa laptopa

 

to vazi ako mnogo radis i nemas vremena za izlaske, a ako imas vremena - the world is yours

 

[ras kass]

Mozda je off , ali samo budi srecan, je ono sto depresivni ljudi poslednje zele da cuju.

To im samo povecava osecaj krivice, osecaj tereta koji im je ionako preveliki 

[Kurc Emuchelo]

5 minutes ago, Džudi said:

 

Što se emotivne veze tiče..ne znam koliko imaš godina i da li mogu da kažem- mlad si, biće devojaka...ali..i tu te milion posto razumem. Nemam ozbiljnu vezu punih sedam godina- tada je preminuo moj dečko sa kojim sam imala ozbiljnu i dužu vezu.

 

 

 

Zaista teska prica. Zao mi je.

Nekada je tesko shvatiti koliko i da li volis nekoga dok to ne izgubis. Najgori moguci nacin da se nauci nesto novo o svojim osecanjima. Oduvek sam bio zaintrigiran tim fenomenom umiruce drage osobe. Na neki nacin sam i proklet time sto sam od najranijeg detinjstva konstantno razmisljao o smrti svih ljudi koje volim. Ne smem ni da pricam koliko noci sam samo preplakao zbog toga. Cak i kad sam napokon bio sa devojkom o kojoj sam dugo mastao i koju sam jurio godinama - ja sam morao da mislim o tome sta bi bilo kad bi ona samo nestala. Da li bih posao za njom ili nastavio da zivim mizeran zivot? 

Na kraju sam sebe stavio u tu situaciju. Sta bih voleo da se desi, ukoliko ja umrem. I dosta sam razmisljao. Skontao sam, ne bih voleo jedna suza da padne, zeleo bih da sve bude kao da nikad nisam ni postojao. Da se jedan kamencic ne pomeri zbog mene. To me je manje-vise uznemirilo i sprecilo da razmisljam vise u tom pravcu. Jednostavno nisam zeleo nekoga da povredim.

 

Malo je tesko gledati u buducnost, hoce li ili nece biti necega. Da li cu sutradan naleteti na neku novu osobu koja ce mi izmeniti zivot, ili cu biti osudjen da procamim ostatak zivota. Bitno je prvo postarati se za sebe i svoja osecanja, raditi na sebi, gledati da naucis sto vise o stvarima koje istinski osecas i, sto je najvaznije, kako na pravi nacin kanalisati svoja osecanja i misli. Ja sam ubedjen da svaka osoba koja drugu iskreno voli, zeli da (ukoliko ih neki nesrecan dogadjaj rastavi), ta druga osoba nastavi sa svojim zivotom, bude srecna bez obzira na sve. 

Cak i ta ljubav, koja treba da dodje i spasi dan, ni to ne moze da postoji ukoliko sam nisi srecan sam sa sobom i svojim osecanjima. To sam osetio na svojoj kozi, i koliko god voleo tu osobu, ja nisam znao da volim sebe, niti umeo da budem srecan. Ja mogu da se nadam da ce neki lekovi u tome pomoci, ali sustina je da oni samo treba da mi malo daju svetla u mraku, dok izlaz iz vecitog mraka moram sam da iskopam. 

 

Tvoja prica je veoma specificna i meni gotovo nezamisliva. Preziveo sam razne smrtne slucajeve, nastojao da gledam u ljude koji su ostali zivi, da njima olaksam, ali nikada nisam imao prilike da ja budem taj koga to najvise pogadja. To su stvari pored kojih se covek ni ne okrene, za koje misli da se samo drugima desavaju, dok mu neminovno ne zakuca na vrata. Nije nikada kasno da se krene ponovo, niti da sama pokusas svoju srecu da izgradis. Tako da ce svaka naredna osoba, koja ima tu privilegiju da je zavolis, doci u jedno lepo mesto, gotovo savrseno za nove pocetke i srecnije krajeve.

Sve najbolje! 

[dude]

@ras

Naravno. I nije to slucaj samo sa depresivnim ljudima. 'Samo budi srecan' ili nesto u tom fazonu cesto dobijamo kao savet, a razni moderni gurui mlate pare od tih prica. To je najobicnija pizdarija. Sta to u stvari znaci? Da zanemarimo sve sto se desava, nabacimo lazni osmeh i lazemo sebe? To je ta tzv nasmejana depresija koja nema nikakve vidljive simptome, od koje boluje ko zna koliko ljudi. 

Edited May 4, 2019 by dude

[Mama_mia]

10 minutes ago, ras kass said:

Mozda je off , ali samo budi srecan, je ono sto depresivni ljudi poslednje zele da cuju.

To im samo povecava osecaj krivice, osecaj tereta koji im je ionako preveliki 

 

priznajem da zvuci logicno

 

ti nesrecan a kazu ti da budes srecan

pa kako kad si nesrecan!

 

samo jos vise da poludis...

 

ali ipak neka lepa rec je ok, jer sigurno te iskreno voli onaj ko zeli da budes srecan

[ras kass]

Lepa rec ili gest uvek znace....mislim ljudi ne znaju cesto kako da pomognu, pa otuda ono idi prosetaj, beri cvece, gledaj film, think positive i bice ti bolje....yeah right...Ili drugima je gore nego tebi....naravno i zbog toga valjda nemas pravo da budes nesrecan, jel eto moze i gore..

 

[zima]

Nakon par mladalackih kriza i smrti bliskih osoba, vec dugo nisam bio nesrecan ili anksiozan. Nekad sam malo tuzan. Cini mi se, da nema brige za druga bica bio bih gotovo stalno zen. Skoro sam i zaboravio ta vanredna stanja, ponekad cak mozda i pozelim da me malo nesto prodrma, treninga radi,  ali da ne traje duze od dan-dva jer ne bih imao vise vremena za takav trening. Ako je rolerkoaster, samo vezi pojas dobro i pusti da istutnji. Ponekad ako se previse napinjes da izadjes iz nekog stanja samo jos vise propadas. Oprosti i sebi i drugima tokom tog perioda. Prestace.

 

Cini mi se da je meni sve osim bolesti i nasilja postalo komicno i neozbiljno. Ne shvatam preozbiljno ni sebe ni druge, za to sam izgleda uspesno izbrusen, i ono, mislim da to nije najgori stav koji neko moze da ima. Ne znam da li bih ga preporucio drugima, meni je ok, nisam do toga dosao potpuno svesnim naporom, tako se jednim delom i namestilo.

Mi ljudi smo beskrajno smesne zivotinjice, pretenciozne i subjektivne. Sto dovodi do toga da nekad jurimo sosptveni rep u kavezu, i da nam se cini da nema izlaza. Ja se smejem cesto, samom sebi jednako kao i drugima, ljudi nekad misle da se smejem kao lud na brasno.

Secam se, na sahrani mog oca pre 11 godina nakon dugo vremena sretnem rodjaka, stariji od mene desetak godina, znao sam da je u svojim kasnim 20tim ili ranim 30tim bio u ozbiljnim psihickim problemima, motao se i po bolnicama, bas je bila frka. Covek nekonvencionalan, u najmanju ruku, i za standarde nase prilicno nestandardne sire familije. Inace registruje neke patente, prcka s nekakvim alatima i tako. Da, koliko se secam okidac za ludilo je opet bila neka nesrecna ljubav. S tim na umu, pitam ja njega oprezno kako si i tako to.

A on mi kaze da je dobro, radi ono sto voli, mozes apsolutno da mu kazes ili radis sta god hoces, nema nikakvih problema kaze mi. I zakljucuje "Sve mozes, samo nemoj da me bijes. Jer to me boli." A ja usred sahrane lagano usta u kez.

 

Edited May 4, 2019 by zima

[Džudi]

2 hours ago, ZoltanWantsToDie said:

Zaista teska prica. Zao mi je.

Nekada je tesko shvatiti koliko i da li volis nekoga dok to ne izgubis. Najgori moguci nacin da se nauci nesto novo o svojim osecanjima. Oduvek sam bio zaintrigiran tim fenomenom umiruce drage osobe. Na neki nacin sam i proklet time sto sam od najranijeg detinjstva konstantno razmisljao o smrti svih ljudi koje volim. Ne smem ni da pricam koliko noci sam samo preplakao zbog toga. Cak i kad sam napokon bio sa devojkom o kojoj sam dugo mastao i koju sam jurio godinama - ja sam morao da mislim o tome sta bi bilo kad bi ona samo nestala. Da li bih posao za njom ili nastavio da zivim mizeran zivot? 

Na kraju sam sebe stavio u tu situaciju. Sta bih voleo da se desi, ukoliko ja umrem. I dosta sam razmisljao. Skontao sam, ne bih voleo jedna suza da padne, zeleo bih da sve bude kao da nikad nisam ni postojao. Da se jedan kamencic ne pomeri zbog mene. To me je manje-vise uznemirilo i sprecilo da razmisljam vise u tom pravcu. Jednostavno nisam zeleo nekoga da povredim.

 

 

 

Opet ne citiram ceo post, ali se podrazumeva da sam ga pročitala. Dva puta ovaj post. 

 

Sa teškom mukom zadržavam suze, jer dok sam čitala, osetila sam ...kao da mi se obraća najbolji drug koga sam volela kao brata koji je poginuo 1999.godine ili kao dečko koji je umro od kancera pankreasa 2012. godine.

 

Beskrajno mnogo sam ljudi izgubila od 1993 do danas i stalno gubim. 

 

Neke smrti sam odbolovala, neke nisam. Imam problem koji psiholozi i psihijatri nazivaju "otežano tugovanje".

 

Niko od meni dragih ljudi, od oca, preko bliže i dalje rodbine, prijatelja, kolega, koleginica,  kumova..niko me nije svojim odlaskom povredio u smislu da sam bila ljuta što su otišli. Nisam prolazila kroz fazu 2 ili 3 koja se zove "bes"...Ne, ja znam da niko od njih nije želeo da umre. 

 

Samo ne mogu da prihvatim reči "Nikada više neću..da pijem kafu sa njim-njom, da se smejem..."

 

Zaborav ne postoji. Sećanja zauvek ostaju. Znam da moram da krenem dalje..ali se plašim sklapanja novih prijateljstava, sklapanja nove emotivne veze..Ne znam zašto. Nisam asocijalna.

 

Lekići su sredili depresiju, ali nikad ne znam koliko će remisija trajati..a PTSP je druga i duga priča..

 

Biću ja ok, moram..ponavljam kao mantru to..

 

I na kraju, Zoltane, hvala ti beskrajno mnogo na predivnom postu i na razumevanju.

 

 

Edited May 4, 2019 by Džudi