Društveni uticaj religije i crkve

[vilhelmina]

On 1/30/2025 at 11:20 AM, Mina D. Harker said:

Mizoginija popova i ostalih crkvenih uposlenika je opšte mjesto. To im je, takoreći, u opisu posla i u pravilniku.

Nadam se da ne moram da pravim ograde kako nisu svi...vrv se nađe jedan u milion klerika da je ok.

 

Svakako najveca greska Zorana Djindjica, koju bi sigurno ispravio da je poziveo, jeste to sto je dopustio da se ide niz dlaku popinama. I moje prvo veliko razocarenje nakon pobede DOSa je upravo uvodjenje veronauke i izlazak, na velika vrata, knjizurka Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica. Tada su udareni temelji ovom danas. Za one koji ne znaju o cemu pricam, objasnjenje u spojleru.

 

Spoiler

Šta ceka pravoslavne devojcice i decake na casovima veronauke

Obuka za domaćice i ratnike

U knjizi "Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica" citamo kako ona uci od najranijeg detinjstva da postane domacica zajedno sa majkom opslužujuci vredno ukucane kroz svakodnevne "ženske" obaveze, odrastajuci potpuno svesna da su potrebe njene brace na prvom mestu. Majka joj poverljivo saopštava da su bolovi radanja teret ženske grešnosti sa kojim se treba pomiriti (zar je time marljivo ne priprema da se mirno u buducnosti suoci sa poražavajucim stanjem porodilišta u Srbiji?). Uci je da su zene u pojedinim periodima neciste, da je to u crkvenom pogledu vrlo vazno, te da je prirodan menstrualni ciklus ženska slabost i ljudski nedostatak o kome moraju pred svima da cute, da samim govorom ne bi pocinile greh.

Naime, posle deset godina rata, za koji se ne zna da li je završen, sta bi nam moglo biti potrebnije nego duhovno obrazovanje?

Kredibilitet crkve da vaspitava decu u državnim školama pociva pre svega na prilicno slobodnoj proceni sta su srpski nacionalno-politicki interesi, a manje na interesu za reformu obrazovanja, koja je danas neophodna i mimo pitanja o veronauci. Crkva se u prethodnoj deceniji nije bavila ozbiljno i organizovano obrazovanjem dece, vec pitanjima rata, rame uz rame sa politicarima. Nedeljne crkvene škole u Srbiji nisu zaživele, a i vrtici i briga oko sirotišta do danas predstavljaju retke slucajeve, u poredenju sa brojem hramova koji su podignuti u poslednjih deset godina.

Uprkos lošem materijalnom stanju u obrazovanju, nepostojanju savremenih nastavnih sredstava, nesposobnošcu Republike da ispuni svoje obaveze prema prosvetarima, neadekvatnim školskim programima koji previse opterecuju decu pogotovo u nižim razredima osnovne škole, Crkva je dobila zeleno svetlo i gotovo bezrezervnu podršku vladajucih struktura da na velika vrata i na brzinu ude u državne škole kao presudan moralni vaspitac dece. Buduci da se o tome tek ponešto pita Ministarstvo prosvete (ciji ministar izgleda vec pomalo posustaje), u ovom momentu nije jasno kako ce se crkvena propedevtika uklopiti u savremene kriterijume vaspitanja i obrazovanja, u okviru kojih se insistira na ravnopravnosti polova, razvijanju kritickog mišljenja, neautoritarnim modelima vaspitanja, koherentnosti stecenog znanja i razvoju nedogmatskih licnosti.

Mimo toga sto škola ni sada nije u stanju da prati te tokove, cime je bas crkva zaslužila da se svi gradani (ne samo pravoslavni) opterete porezom u cilju uvodenja novog predmeta i na koji nacin ljudi koji o tome odlucuju razmišljaju o integrisanju programa veronauke u vec postojeci nastavni program iz koga se još uvek revnosno iskorenjavaju tragovi marksizma.

Da li je dovoljno ovakve odluke donositi na osnovu uvažavanja podrške i doprinosa koji je crkva dala opoziciji u periodu pre smene vlasti, bazirati ih na sasvim vidljivom uticaju Pravoslavne crkve na sadašnju vlast, ukljucujuci tu i predsednika, opravdavati taj korak cinjenicom da je u poslednjoj deceniji došlo do velikog povecanja broja vernika koji su za politicare, ipak i pre svega, glasaci u ovoj državi. Jedna od retkih stvari oko kojih sadašnja pozicija i opozicija u parlamentu imaju sanse da se slože, jeste upravo veronauka (napokon, oko neceg se treba i složiti) i ukoliko se to dogodi, uz promene zakona koje su vec u toku, mogli bismo imati vec od 1. septembra novi predmet koji ce vec u osnovnoj školi naši prvaci uciti zajedno sa azbukom.

Pa ipak, da li je politicki kredibilitet (koji je promenljiv, jer uvek zavisi i dobija se od onih koji su na vlasti) dovoljan da crkva sada ude u državne škole. Kakve vaspitno-obrazovne modele nam ona nudi i kakav moralni kodeks?

Drugim recima, sta sve prema Pravoslavnoj crkvi treba da nauce i znaju pravoslavni decak i pravoslavna devojcica? Upravo pod tim naslovom je Svetigora - izdavacka ustanova Mitropolije Crnogorsko-primorske, sa blagoslovom Amfilohija Radovica, izdala 2000. godine dve knjige namenjene malim vernicima. Napravljene po uzoru na prosvetiteljske prirucnike iz 18. veka, kao sto je Rusoov Emil, ove knjige predstavljaju poverljive razgovore majke sa cerkom i oca sa sinom. U originalu, knjige su pisane na ruskom, a adaptirane su za ovdašnje potrebe tako da se u njima radi o srpskom decaku i devojcici.

U knjizi "Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica" citamo kako ona uci od najranijeg detinjstva da postane domacica zajedno sa majkom opslužujuci vredno ukucane kroz svakodnevne "ženske" obaveze, odrastajuci potpuno svesna da su potrebe njene brace na prvom mestu. Majka joj poverljivo saopštava da su bolovi radanja teret ženske grešnosti sa kojim se treba pomiriti (zar je time marljivo ne priprema da se mirno u buducnosti suoci sa poražavajucim stanjem porodilišta u Srbiji?). Uci je da su zene u pojedinim periodima neciste, da je to u crkvenom pogledu vrlo vazno, te da je prirodan menstrualni ciklus ženska slabost i ljudski nedostatak o kome moraju pred svima da cute, da samim govorom ne bi pocinile greh.

Majka takodje upoznaje cerku sa tajnama grešnih pomisli (prilikom zaljubljivanja) koje se moraju ispovediti i upucuje je na to da je svaki seksualni odnos, ukljucujuci tu cak i bracni, veliki greh ukoliko mu nije cilj radanje dece. Seksualno vaspitanje je izum davola, te, sledstveno tome, zene treba da radaju po volji boga, sto vise naravno, jer crkva, kao i mnogi naši politicari, kao i generali, smatra da na taj nacin zena izražava svoj patriotizam. U tom duhu je i vladika Artemije odlikovao zlatnim medaljama zene koje su rodile po cetvoro dece, kao na sportskom turniru, cime je Pravoslavna crkva, uz zabranu pricešca doktorima koji vrše abortus, dala svoj maksimalni doprinos stimulisanju materinstva Srpkinja.

U poukama za devojcice dalje pronalazimo da sem radanja i vaspitavanja dece, zene ne treba da se bave nicim drugim ozbiljno i posveceno, a i nisu za to - naime, majka cerki otkriva da su muškarci sposobniji za velika intelektualna, umetnicka i druga dela. U knjizi se navodi da sve devojcice žele da budu muškarci (?!), ali im to sudbina nije dala, te treba da prihvate i trpe (crkvene norme koje doprinose da njihov pol bude teret). Idealizacija patrijarhalnih modela u ovom delu završava tvrdnjama da je dobra i prijatna narav domacice najbolja vrlina zene, te da je njen veliki zadatak da bude ukras svog doma. Ipak, autor priznaje i uticaj zene (zbog cega ce se posebno poradovati svekrve mladih snaja), tvrdeci da "posle majke, na coveka najviše utice njegova zena)", te, kada muškarac ucini nešto ružno, treba "potražiti njegovu zenu".

U knjizi "Sta treba da zna svaki pravoslavni decak" saznajemo da, za razliku od pravoslavne devojcice, pravoslavni decak ume da se igra. Buduci da se devojcica morala odreci novog džempera (ulepšavanje je uostalom greh) da bi decak dobio bicikl, on dakle može da se vozi sa drugovima. Dok njoj majka preporucuje kao zabavu citanje žitija svetaca (kao najprimereniju literaturu za žensko dete od deset do petnaest godina) decak se bavi sportom, vožnjom bicikla, igra se automoblicicima, ide na pecanje i kampovanje sa ocem, uci se izvidackim veštinama, pravi makete i rezbari brodice, nosi farmerke i neuporedivo vise se druži sa svojim vršnjacima. On ne obavlja ženske poslove, sem sto u vanrednim prilikama sece jabuke za kompot (mada otac priznaje da je cak jednom i oprao veš dok je decakova majka bila u drugom stanju).

To nije sve, omiljena decakova knjiga je "Istorija srpskog oružja", a otac ga poducava da, "mada ne može to da objasni sa verskog stanovišta", decak treba da nauci da se tuce. Majka za decaka nije autoritet kao otac, a kada otac i sin odlaze na kampovanje, ostavljaju najmladeg sina od pet godina "da cuva zene". Odlasku u vojsku je posvecena posebna pažnja i ta obaveza je izjednacena sa svetim dužnostima pravoslavnog muškarca.

Ukratko, da ne bismo dužili dalje, sta nam pokazuju ovakvi modeli vaspitanja? Da li ce roditelji u Srbiji biti zadovoljni da se njihove cerke vaspitavaju na ovaj nacin, da li su ih radali da bi živele kao pre 100 godina, iskljucivo kao domacice i buduce majke petoro i vise dece i da li ce se složiti sa ratnicko-pravoslavnim profilisanjem svojih sinova? Cemu ovakav model vaspitanja sluzi sem tradicionalistickom konstituisanju nacije Srba? Fundamentalizam, koji je ovakvim modelima vaspitavanja svojstven, treba shvatiti mnogo ozbiljnije i kriticki spram popularnog stava o neagresivnosti Pravoslavne crkve.

Svakako ne bez razloga, Ministarstvo se u svojim nastojanjima da uvede veronauku ne bavi konkretnim analizama verske netolerancije niti problemom podredivanja zena u crkvenom diskursu. Sama cinjenica da ce veronauka (možda?) biti fakultativan predmet još uvek ne ukazuje da Pravoslavna crkva nece prestati da diskredituje male verske zajednice, cak i ako su hrišcanske, kao sekte, te da ce u svom govoru, jednom kad ude u škole, poštovati civilne zakone koji podrazumevaju pravo zena da odlucuju o svom telu i da imaju jednake sanse kao i muškarci da napreduju u životu, "cak i ako se to ne može objasniti sa stanovišta vere".

Konkretnim javnim predocavanjem sadržaja crkvenih knjiga i modela vaspitanja, sigurni smo da bi potakli pedagoge, obrazovane ljude i mnoge roditelje da temeljnije ispitaju sta stvarno znaci uvodenje veronauke u državne škole.

Naše je stanovište da timovi koji odlucuju o ovom pitanju treba da budu strucnjaci i prosvetni radnici (koje se izgleda o tome uopšte ne pitaju, možda zato sto vecinu medu njima cine upravo zene?), a ne politicari. Pitanja kao sto je ovo ne smeju da se rešavaju iza zatvorenih vrata, vec treba da postanu predmet javne diskusije, u okviru koje ce se cuti sta o tome misle ne samo roditelji, vec i sami ucenici. Deca od 14, 15 i vise godina su dovoljno velika da bi se poštovalo i njihovo mišljenje i njihova licnost.

Danas, kada uvodenje rodnog aspekta i preispitivanje uloge i znacaja zena, karakteriše krupne promene u prakticno svim društvenim naukama, i kada se postepeno studije roda uvode na fakultete, poražavajuce je da se u državne škole, u kontekstu njihovog unapredenja, uvodi predmet kojim se društveno marginalizuju zene i ozbiljno narušavaju njihove mogucnosti da sutra, u pravoslavnoj Srbiji, odlucuju slobodno o sebi, srecne i zadovoljne sto su bas zene.

Mr Nada Sekulic, Umetnicko-istraživacka stanica NANDI

 

[Mina D. Harker]

@vilhelmina Hvala na izuzetno informativnom i korisnom postu. Sjećam se te knjige, držala sam je u rukama. Nisam je iščitavala, doduše. 

Nema boljeg katalizatora ateizma od odrastanja u tradicionalnoj sredini i religioznoj porodici. 

[𝓑𝓪𝓫𝔂]

 

 

[Helena]

Užas, ništa drugo do užas.

 

 

[Helena]

U kakvim mi to sredinama živimo 

 

 

 

 

 

[Gotivan]

Napominjem da mi namera nije da IKOGA UVREDIM, dakle ovo nije vređanje, ovo je samo moj subjektivni stav.

Crkva i religija su u Srednjem Veku možda odigrale ključnu ulogu za vreme Turaka, okupljavši narod pravoslavne veroispovesti pod istom zastavom praktično. Onda slave (ne znam da li ste znali da su one nastale za vreme Turaka?), za koje nas Turci nisu dirali, su bile odlične prilike za kovanje zavera protiv Turaka pa i ustanaka na kraju krajeva. Ali... to je Srednji Vek, društvo se rapidno razvijalo od tad.
Dobili smo nezavisnost, oslobodili smo se od Turaka, Nemaca, Austrougara... Komunisti su praktično zabranili religiju i crkve, ali narod nije gubio veru u istu. Pripadnost veri i religiji je posebno doživela expanziju za vreme ratova u Bosni i Hrvatskoj, gde je nacionalizam bio dominatan.
Ali, sva sreća, došlo je moderno doba, postali smo 'demokratsko' a i 'kapitalističko' društvo koje nam nameće Amerika koja je maximalno iskomercijalizovala katoličku veru, dajući Deda Mrazu i Irvasima da piju koka-kolu, da ne pominjem da je fokus na poklonima odnosno na potrošnji (te secret Santa, te Black Friday, te Halloween... slavićemo mi i Tenksgiving dej i fort džulaj živi bili pa videli).

Uglavnom, šta sam hteo da kažem, evo moje mašte šta bih ja uradio sa religijom i verom da sam vlast:

- Eliminisao bih sav inventar, materijal i rekvizite (krstače, mantije, ikone, sveće,,,) koje imaju bilo kakve veze sa religijom, obredima i tome slično!
- Svu crkvenu i popovsku bolumentu bih raspustio! Dakle kod mene bi nezaposleni ostali i patrijarh i svi popovi i kaluđeri i monahinje.... Apsolutno svi koji imaju bilo kakve veze sa crkvom i religijom, odnosno koji su do tada širili uticaj iste. Dakle, gospoda bi bila dužna da se bavi nekim poštenim poslom i DA PLAĆAJU POREZ kao mi ostali smrtnici
- Najbitnije crkve tipa Hram Svetog Save, bih pretvorio u turističke atrakcije, prodavao suvenire ispred za strane, kao podsetnik na nekadašnju religiju i kao divljenje arhitetkonskoj i građevinskoj struci. Apsolutno se ovo isto odnosi i na rakete sa vuvuzelama (čitaj džamije)
- Ostale crkve bih pretvorio u Sigurne Kuće ili Skloništa ili Narodne Kuhinje ili možda čak i štale i obore.... Trudio bih se da im nađem neku praktičnu primenu, umesto što bih ih minirao i srušio
- Dozvolio bih interne slave u privatnoj režiji, ali nikako javno ispoljavanje besmislenih obreda
- Polivanje svetom vodicom, venčavanje u crkvi, sećenje kolača, zamajavanje liturgijom.... bih potpuno izjednačio sa veštičarenjem i nadrilekatstvom. Odnosno ista bi bila krivična odgovornost za krštenja i parastose isto kao kad biste pisali 3 šestice ili žrtvovali mačku ispred nekog tamo 'đavola' kao što neke sekte rade! Dakle sve te rituale bih sveo pod sektaškim delovanjem
- Veronauku bih apsolutno zabranio u školama, ali bih osnovne delove svake religije uveo u predmete poput Istorija ili Poznavanje Društva, da se deca obrazuju kako se nekad narod vodio ritualima i ostalim stvarima. Korisno je znati
- Umesto nauke, uveo bih predmet 'Prevare i prevencija' i to u toku svih 12 godina školovanja, jer ima materijala na pretek! Naravno poseban akcenat bi bio na crkvena učenja i to iz svih religija a najviše iz Hrišćanstva

Trenutno ima 2 dobre stvari oko Religije:
- Slobodan dan
- Bar se tad većina nas, kao i nefunkcionalne familije, okupimo da jedemo, ločemo, veselimo i diskutujemo pa i svađamo oko raznih stvari

Primećujem pad podrške Crkvi ali mislim da smo i dalje daleeeeeko od nivoa Češke ili Estonije pa i Kine, gde nema ni 3% vernika, ali idemo u tom pravcu, to je evidentno.

[RatzenStadt]

 

Amerika je protestantska tvorevina, zar ne? Ne katolicka...

 

Sebe smatram verujucom osobom i zalazem se za sekularizaciju, ali ti ga brt pretera.

 

Sistemsko gusenje religije u novijoj istoriji je uvek rezultiralo visemilionskim zrtvama. A zarad cega? Nisi naveo nijedan benefit nekog radikalnog povecanja broja ateista. Kako stoje Cesi u usporedbi sa USA npr gde religija ima i dalje znacajan uticaj na svakodnevni zivot? Da ne pricam o buntu koji bi tvoja metodologija izazvala. Da si bar predlozio visegodisnji plan kroz neku satro edukaciju/indoktrinaciju...

 

EDIT: tek sad videh i druge teme koje si pootvarao. Nice trolling, high give 😉

[Gotivan]

15 hours ago, RatzenStadt said:

Amerika je protestantska tvorevina, zar ne? Ne katolicka...

 

Sebe smatram verujucom osobom i zalazem se za sekularizaciju, ali ti ga brt pretera.

 

Sistemsko gusenje religije u novijoj istoriji je uvek rezultiralo visemilionskim zrtvama. A zarad cega? Nisi naveo nijedan benefit nekog radikalnog povecanja broja ateista. Kako stoje Cesi u usporedbi sa USA npr gde religija ima i dalje znacajan uticaj na svakodnevni zivot? Da ne pricam o buntu koji bi tvoja metodologija izazvala. Da si bar predlozio visegodisnji plan kroz neku satro edukaciju/indoktrinaciju...

 

EDIT: tek sad videh i druge teme koje si pootvarao. Nice trolling, high give 😉

 

E a cekaj u sta verujes, to je pravo pitanje? U sedog cikicu gore sa belom bradom i brkovima koji nas gadja munjama i ponekad nam posalje kisu susnezicu sneg i duva nam vetrove?

Po cemu se on razlikuje od Deda Mraza recimo? Daj mi barem jedan valjan argument? Mi decu 'varamo' Deda Mrazom kao daje poklone a cime nas varaju pobornici religije?

 

Da, jesam radikalan, a znas zbog cega? Zato sto sam zestoko PROTIV PREVARA! Na konto religije su milioni ubijani, a pametni dzabalebarosi nasli nacin kako da ne placaju porez i da ojade posten i naivan narod i da voze dzipove i lepo se oblace. 

Religija je nista drugo do najobicnije masovne indoktrinacije! Isto kao Deda Mraz recimo ili gledanje u solju ili horoskop. Razmislite malo o tome

[Gotivan]

Religija i crkva ima za cilj da ne budemo ni najmanje obrazovani, da nas zatupljuju sto vise, odnosno manipulacija na nivou, isto sto i Vucic pokusava sa celim narodom kroz medije, slican princip