FrediB

Jedna rusokolonaška rašiZtička pojava koja doduše nije više s nama već 17 godina: "За Европљане је не само могућа већ и нужна економска самодовољност, остварива под условом да се уједине, од Атлантика до Тихог океана, од Рејкјавика до Владивостока. ( ) Само силом условљавајућих одбрана таквог тржишта евроазијских размера ( ), Европљани могу штитити своју `државу благостања`, рад и животну средину те понудити свету спасоносну алтернативу и зауставити потапање Европе под таласима масовних имиграција трећесветских маса. (i hitler je ovako drndao svojevremeno) У противном, ако не остваре тако велико и економски самодовољно јединство, ако се остваре за `глобално` тржиште - пропаст је неминовна. Један пример је довољан: европски произвођач који радника плаћа двадесет марака на сат и који строго поштује низ законских одредби о заштити рада и околине мора изгубити у трци с неким далекоисточним или афричким такмацом који радника плаћа само пола марке на сат и нема никаквих синдикалних и еколошких обзира..." (jel?) "Српска деца царства", Драгош Калајић

Naravno, rusokolonasi ga popljuvali jer je makar polunormalan, za razliku od njih koji su skroz izgubljeni u vremenu i prostoru te oZvereni.

To sto do sada nisi video, ne znaci da ne postoje te majice te oni koji ih furaju. Inace, imas ogromnu muralcinu na auto-putu BG-NI (na teritoriji opstine Vozdovac) sa mapama otetih srBskih zemalja, medju kojima je i mapa Sev. Makedonije.

I neonacista:

Tesko zabu u vodu naterati. Ovo je ionako odavno zemlja pod ruSSkom medijskom i mentalnom okupacijom, skoro ko neka Jermenija, Kazahstan, Belorusija...

Naravno, ali objasni to ''legalisti'' i njegovoj kompaniji.

I ovde kojekakvi teletabisi masovno furaju majice, crtaju murale i grafite sa motivima vevike Fvbije od Kavvobaga do Vivovitice.

NATO je zakon za zemlje tipa CG, HR, MK, AL - da nisu u NATO-u, uvek bi postojala realna sansa i pretnja da ih neoradikalska Srbija napadne.

Vec imas to **anje na mts-ovoj IPTV - negde 600 i neko po redosledu.

Dosta je rusija mazena i pazena i dosta joj se svasta tolerisalo. Od 2000. do negde 2013. su bili najvise integrisani u svet, svake godine im je rastao standard zahvaljujuci prihodima od nafte i plina, gradio se Moskva City, gradilo i tamo i vamo, njihovi tajkuni su kupovali klubove sirom Evrope, islo se na letovanja i putovanja sirom ''mrske Evrope'' a i sveta, rusija je cak bila clanica G8 najrazvijenijih zemalja sveta.... Ali ne, to nije njima bilo dovoljno, morali su posto-poto da napadaju prvo Gruziju (tu im je zapad, pre svega Nemacka, Francuska i Italija progledao kroz prste, na stetu Gruzijaca), pa onda i Ukrajinu 2014, hteli su oni da obnavljaju CCCP i da sprece mrski NATO da ih ''gadja iz Harkova za 4 minuta od moskve''. I sada, kada je zapad resio da im kaze ''ne'' i uvede sankcije i sve to, oni poceli da divljaju, prete, kukaju, da besne... More...gori su od nezrelih derista, cim im pokaze neko prst, odmah besne, vredjaju se, razbijaju i lome po komsiluku. Dosta vise.

Grbavi dSS mackar te ono njegovo ''necemo se revansirati'' su najkrivlji.

Sta god kazu - u pravu su. Tzv. neutralnost po ukrajinskom a i ostalim slicnim pitanjima = latentno ruskokolonasenje i stajanje na stranu kremaljskih Z-veri.

Naravno da ne. Daš džukcu prst a on naravno neće samo prst, već i celu ruku.

Ruska okupaciona zona + onaj kreten vulin ponovo u vladi, najverovatnije i SePSa.

Ne budi baš toliko siguran, uvek su tu brat Ksi i NR "Kina" da im pomognu, a ako oni zakažu, tu je i Indija. Daleko je (nažalost) Moskovija od totalne propasti...

''Prozapadni vucic'' i njegovi ''prozapadni'' tabloidi. Ovakvo novinarstvo nije bilo ni u doba SMrada.

KGB92. Cim ga je kupila ona (latentno rusokolonaska) antena grupa, sve je bilo jasno.

I oni potpali pod maligni uticaj rusokine. Inace, ravnozemljasi ce i oko smrti Sinzo Abea ubrzo poceti da raspredaju svoje bolesne i sumanute teorije zavera. Nista i niko im nisu sveti.

Pravoslavna civilizacija od Une do Vladivostoka Slobodan Reljić Najistaknutije uloge u današnjoj pravoslavnoj civlizaciji su – na Rusima, Grcima i Srbima. Ovo nije politika, jer iz sfere banalne političke površnosti ne mogu se sagledati pravi tokovi 1. Čak je i Džo Bajden primetio „da se sprema novi svetski poredak“ i onda pročitao sa „puškice“ koju nosi u ruci: „mi moramo da ga vodimo, mi moramo da ujedinimo ostale slobodne zemlje u tom procesu“. Na puškici nije bilo da se ovo dosad zvalo Pax Americana, po zemlji na čijem čelu je zaboravni Džo i da to što se sprema, izvesno znači da ga Amerikanci neće voditi čak i kad se ujednine sa „ostalim slobodnim zemljama“. Dok su Amerikanci devedesetih prošlog veka sebe i „slobodne zemlje“ zvali „međunarodna zajednica“ – svet je ćutao. Sad je to smešno. Jer, međunarodna zajednica se svela na zemlje koje su uvele sankcije Rusiji. To je petnaestak odsto zemaljske populacije. Taj blok sad liči na ludi vod vojske koji se izgubio u istorijskoj prašumi i „oslobodio“ pravila ponašanja a sve verujući da će to svi prihvatati isto kao kad su oni bili brigada na čelu kolone. Ne biva. I dobro je što imaju na čelu zaboravnog Džoa, jer bi inače svi videli koliko su se zaglavili. Posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu i nezaustavljivog opadanja moći Britanskog kraljevstva Evropa de facto postaje deo američke imperije. Pad Sovjetskog Saveza je to stanje dodatno učvrstio i Pax Americana kao da je uzletela na nebo. Ali iseljenici na severnoameričkom kontinentu – begunci od zakona, kulture i istorije Evrope – pokazaće da je Imperija nedostižan sistem za njihov „kolektivni um“. Oni su od imperija preuzeli način kako pretnja moći mora biti besprozorna ali ne i mudrost kako da se ona dugoročno upotrebljava. Ideja da sve treba oteti danas čini Imperiju nemogućom, a vođu te organizacije – pajacem istorije. I pre Ukrajinske krize Pax Americana je sebe dovela u tragikomičnu fazu, u kojoj se američka samouverenost graničila sa očiglednom beslovesnošću. Poznata kineska TV voditeljka Liu Ksin svela je to, posle namere Džoa Bajdena da predsednika Si Đinpinga nagovori da udari na Rusiju dok ona rešava problem sa Ukrajinom, na ubitačnu ironiju, ali kineski obzirno izrečenu: „Da li bi mogao da mi pomogneš da pobedim (tvog) prijatelja (Rusiju), a da bi onda mogao da se spremim da u budućnosti potučem tebe“. Čitav taj Bjadenov pokušaj je još somnabulniji ako se zna da su pred početak Zimske olimpijade u Pekingu, ove 2022. godine, predsednici Si i Putin izdali dugo i obuhvatno Zajedničko saopštenje što je u osnovi manifest novog svetskog poretka što se lako čita kao šamar dosadašnjim američkim idejama i činjenjima svetskog poretka. 2. U Ukrajini, ali ne samo u Ukrajini nego i bar četvrt veka unazad, Evropa je pucala sebi u noge. Niz puta. I to ne čekajući da jedna rana zaraste. Da bi na nešto ličila i imala iaole važnu ulogu u novom poretku ona mora da se otme iz zagrljaja Amerike i… I? Mi se uvek setimo De Gola koji je govorio o Evropi od „Atlantika do Urala“ pa i dalje „od Lisabona do Vladivostoka“. () U današnjoj Evropi o tome govore tek razumni mislioci a do kojih se malo drži. „Evropljani imaju samo jedan put: da budu uvučeni u civilizacijsko polje Rusije, ( ) koja je, poput Vizantije, manje imperija nego Oikoumene, Zajednica“, piše u jeku ukrajinske drame francuski autor Loren Gujon. To Evropi neće biti lako: ne samo zbog ove bezglave buke u kojoj su stradali i Dostojevski, Čehov, Čajkovski i sve i svako ruski, nego što su te podele vekovima činjene mnogo temeljnijim. Kako objašnjava ovaj Francuz „mi, Zapadnjaci, ne znamo šta je Rusija, jer ne znamo šta je bila Vizantija. Vizantijska civilizacija bila je u centru sveta hiljadu godina do srednjeg veka, a ipak vi možete na našim univerzitetima provesti godine proučavajući ‘Srednji vek’ a da o tome ne čujete ništa. I zaista ništa se ti nije promenilo otkako se Pol Stivenson 1972. požalio: ‘Izdvajanje vizantijske istorije iz srednjovekovnih evropskih studija zaista mi se čini neoprostivom uvredom protiv samog duha istorije’.“ Ali to je činjenica. A Moskva je Treći Rim! To je vekovna uloga u kojoj ruska država i Ruska pravoslavna crkva održavaju u ruskom narodu osećaj da imaju svetsku misiju, što s druge strane na katoličko-protestanstskom Zapadu proizvodi manje ili veće talase histerične rusofobije. Inače, kod drugih naroda i civilizacija Rusija se ne doživljava kao opasnost. Gi Metan, švajcarski novinar i publicista, istražujući savremenu rusofobiju vraća se do Karla Velikog (742-814), prvog cara u Zapadnoj Evropi posle propasti Zapadnog Rimskog carstva (476). Već to vreme to je odnos sa Istočnim Rimskim carstvom – Vizantijom, počinjao je da se zateže. 3. Posle pobede nad Arapima (732) Karolinzi, koji su zavladali većim delom evropskog Zapada, postavili su sebi kao cilj obnovu Zapadnog rimskog carstva. Pipin Mali pa Karlo Veliki su tome pristupli krajnje prilježno. Jedno od sredstava bila je i liturgijska reforma. Tako kreće „što silom, što nagovaranjem, oslanjajući se na nemački narod u carstvu – Franke, Gote, Saksonce, Vizigote“ usvajanje novog Simvola vere/Creda, a „nasuprot mišljenju pape i latinskih biskupa, koji su se pridržavali stare verzije bez filioque, koju su koristili Vizantinci i Istočna crkva“ Pape su jese opirale, ali neotesana sila „Boga ne moli“. Da bi obnovljeno Zapadno rimsko carstvo ličilo na original trebalo je odgovarajućeg vladara – pa je Karlo Veliki „započeo svoje snove o osvajanju titule oduzimajući je time od Vizantije“, pa je i krunisan (800. godine), a „usput je rukopoložen za sveštenika, da bi simbolički istovremeno stekao svetovnu i duhovnu vlast“. Pomeranje moći sa Apeninaskog ostrva ka zapadnim paganima usloviće da nemački vladari od 1014, na presto Sv. Petra biraju nemačke pape i potiskuju italijanske biskupe čiji je mediteranski duh bio bliži Romejima (posle nazvani Vizantincima) i ortodoksnoj crkvi. Sistematski se razvijao neprijateljski odnos prema Grcima. Pohodi za oslobođenje Hristovog groba, nazivani krstaški ratovi, pretvarali su se u besomučna pljačkanja hrišćanskog Istočnog carstva. Očaj na Bosforu je išao do misli da će se i bezbožnici sa Istoka ponašati ljudskije od „pljačkaške civilizacije“ Latina. Sama Rusija je u tim vremenima bejaše daleka zemlja a koju bi valjalo uvući u svoju zonu uticaja. „Već 967, sabor u Raveni proglasio je nužnost da se u istočnoj Evropi učvrsti hrišćanstvo. Od papstva Grgura VII (1073-1085), preobraćanje Rusije postalo je prioritet, pomoću nemačke feudalnosti. Od te epohe počeo je Prodor na Istok (Drang nach Osten), pre vremena, pritisak na Istok, koji će se sa usponima i padovima nastaviti tokom osam vekova, do 1945“. (Metan) Planovi su utihli kad su na ruske prostore sredinom XIII veka sa Dalekog istoka stigli Tatari s Džingis-kanom, pa će misija oživeti tek posle obnove ruske državnosti oko Moskve, od XIV veka. Ali zapadni geoplaneri nikad nisu uspevali da umom savladaju rusku zagonetku. Doduše, kako će to u XIX veku staviti u četiri stiha Fjodor Tjutčev (1803-1873) s tim imaju problema i sami Rusi: /Ne može Rusija umom da se shvati, /Opštim se aršinom izmeriti ne da: /Njen lik je čudan i čudno te gleda – /U Rusiju možeš samo verovati./ 4. Kad je 1462. ruski princ Ivan III trebalo da se kruniše germanski car Fridrih III ponudio je mladom čoveku sa Istoka kraljevsku krunu– kao znak zapadnog pokroviteljstva. Stigao je jasan i dalekosežan odgovor: „Zahvaljujući Bogu, suvereni smo na našem tlu od početka, od naših najdaljih predaka. Bog nam je dao to pravo, kao što je drugima dao njihovo. Molimo ga da nam za veke vekova, nama i našoj deci, zajamči suverenost koju uživamo danas. U prošlosti nam nikada nije bila potrebna potvrda, ma odakle dolazila: ne želimo je ni danas.“ Velikog kneza Ivana III Vasiljeviča Rusi su prozvali Ivan Veliki. Oženio se vizantijskom princezom Zojom – iz dinastije Paleologa, inače, bratičina poslednjeg vizantijskog cara Konstantina Dragaša (1449-1453). Tako je i formalno uspostavljena veza sa „Drugim Rimom“. Ako je posle neko u svetu upamćen kao veliki ruski vladar, upamćen je zato što je ponavljao ovu Ivanovu misao – od Ivana Groznog, Petra Velikog, Katarine Velike, Nikolaja Drugog pa preko Lenjina i Staljina do Putina danas. I kad je Sergej Ejezenštajn snimao film u dva dela o Ivanu Groznom, utemeljitelju ruskog carstva, sudario se s tom činjenicom. Prvi deo je doživeo sve hvale jer je delo bilo dostojan „film o čoveku koji je ujedinio Rusiju u XVI veku, moskovskom knezu koji je čvrsto sjedinio razjedinjene kneževine u moćnu državu, vojskovođi koji je i na Istoku i na Zapadu uvećao vojničku slavu Rusije“. Međutim, drugi deo je potpuno i za sva vremena potonuo i to, uglavnom ocenom koje je izrekao sam Staljin, ali čija misao ovde uopšte nije morala biti naredbodvana. Naprotiv. „Car je kod vas ispao neodlučan, sličan Hamletu“, reći će Josif Visarionovič Ejzenštajnu, a „Car Ivan je bio veliki i mudar vladar. Njegova mudrost sastojala se u tome što je stajao na nacionalnom stanovištu i, štiteći zemlju od prodora inostranog uticaja, strance u zemlju nije puštao“. 5. Veliki ruski i evropski mit o „Trećem Rimu“ veže se za monaha Filoteja, duhovnika iz Spaso-Eleazarovog manstira u Pskovu. Taj umni čovek je napisao tri poslanice svom vladaru Vasiliju III (1505-1533). U prvoj Poslanici protiv astrologa i Latina monah Filotej će napisati tu rečenicu koja će uticati na istoriju: „Znaj ti, koji voliš Boga i Hrista, da su sva hrišćanska carstva došla do svog kraja i sjedinila se u jednom carstvu našeg gospodara koje je, prema proročkim knjigama, rimsko carstvo jer dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtoga neće biti“. Traje vatikanski Rim ali Latini su jeretici, Vizantija je ostala u hrišćanskom narodu grčkom ali Grci nemaju imperiju, te kao celost ostaje samo – Rusija. Moskva je od tad pred sebe postavila zadatak da bude „carstvo u kome se čuva istinska hrišćanska vera“. I čuva ideal „večnog grada“ – od Jerusalima, Rima, Konstantinopolja do Moskve. To postojanje nikad i nigde nije samo slavljenje – ono je i neprestano osporavanje, sumnjičenje, podrivanje. Ključna je moć da se opstaje. Da se opstane i kad se čini da je – likvidirano. Kao, na primer, kad je u „Treći Rim“ umarširala na sva zvona proklamovana kao ateistička – boljševička vlast. Ali čovek je „religiozna životinja“ i potpuno bezbožništvo je samo prosvetiteljska fantasmagorija. Niko to nije tako suvereno ocrtao kao spis boljševičkog prognanika Nikolaja Berđajeva iz 1937. u spisu Izvori i smisao ruskog komunizma. Danas već decenije su prošle od Oktobarske revolucije (1917) – po posledicama u svetskim razmerama, verovatno, najvažnijeg događaja XX veka – a narativi o njoj su i dalje i mutni i zbog bezgranične propagande preemotivni. Ateizam se uzima kao neupitno i ključno određenje sovjetskog društva, a Berđajev, naizgled paradoksalno, svoju pripovest započinje poglavljem Ruska religijska ideja i ruska država. „Ruski komunizam je teško shvatiti zbog njegove dvostruke prirode“, piše on. „S jedne strane on je svetska, internacionalna pojava, a s druge nešto rusko i nacionalno. Naročito je važno da ljudi na Zapadu shvate nacionalni koren ruskog komunizma, činjenicu da njega determiniše ruska istorija. Tu ne pomaže poznavanje marksizma“ 6. U vremenu svetski moćne ruske države, proklamovane ateističkom, Berđajev je nepogrešivo uočio da je boljševizam, u stvari, „iskoristio svojstva ruske duše koja je po svemu suprotna sekularizovanom buržoaskom društvu, iskoristio je njenu religioznost, dogmatizam, maksimalizam, njenu žudnju za socijalnom pravdom i carstvom Božjim na zemlji, njenu spremnost da se žrtvuje i da pokorno podnosi nasilje nad sobom, iskoristio je dalje ruski mesijanizam koji je, makar u nesvesnom vidu, uvek živeo u njoj – u ruskoj duši – iskoristio je rusku veru u specifičan put Rusije“. To nosi i praktične državničke poteze: „Crveni komunizam je čak ostvario stari slovenofilski san o prenošenju prestonice iz Petrograda u Moskvu – u Kremlj, pa je tako ruski komunizam ponovo proklamovao staru ideju slovenofila i Dostojevskog – ex Oriente lux! Iz Moskve, iz Kremlja izlazi svetlost koja će obasjati buržoasku tamu Zapada“. Nosi i geopolitički horizont: „Ruska mesijanska ideja je dobijala ili apokaliptičku ili revolucionarnu formu. I tada se zbio taj događaj u ruskom narodu koji deluje zadivljujuće – u Rusiji je umesto trećeg Rima stvorena Treća internacionala koja je prihvatila mnoge karakteristike ‘trećeg Rima’. Treća internacionala je takođe sveto carstvo jer je utemeljena na ortodoksnoj veri“, uočiće Berđajev. Tako su se u Moskvi u ateističkom XX veku srela dva mesijanizma – ruski i mesijanizam proletarijata. „Ruski radničko-seljački narod je proletarijat i čitav svetski proletarijat, od Francuza do Kineza, postaje ruski narod – jedini narod sveta. I ta mesijanska, radnička i proleterska svest je praćena skoro slovenofilskim odnosom prema Zapadu. Zapad se bezmalo izjednačuje s buržoazijom i kapitalizmom“. (Berđajev) ( ) Sve to, naizgled nelogično, postoji u zemlji koja je tih godina (kraj tridesetih) već postala „socijalistička otadžbina“ u kojoj se javlja „narodni patriotizam“. Trocki koji to nije shvatao i govorio i dalje o svetskoj revoluciji morao je praktično pobeći iz zemlje Treće interanacionale. 7. Zapad je u osnovi anti-ruski, ali Rusija je suviše „veliko pitanje“ da bi se odnos prema njoj mogao sažeti u odbacivanje. Pobeđivanje Rusije je istorijski isključeno, a odbacivanje je utahe, ali sa ograničenjima. Dok je Evropom u martu tutnjala rusofobija a ultraliberalni Gardijan predsedničku kandidatkinju u Francuskoj Marin le Pen optuživao da je „liderka krajnje desnice“ – što je najcrnje u tom svetu – vodila se rasprava šta znači njen odnos prema Rusiji. Merin le Pen je imala plakat na kojem se pojavio Vladimir Putin. To političko koketiranje, u tom trenu rizično, nije lišeno dubine. „Naš spas će doći iz Rusije“, govorio je pre četiri godine Alen Soral pisac, filmski stvaralac, političar poznat po knjizi Razumeti imperiju (Comprendre l’Empire) u kojoj je pre deset godina najavljivao kako se Zapad kreće ka „globalnoj upravi u ime javnog zdravlja pod diktatom Svetske zdravstvene organizacije ”, koristeći pandemiju kao „još jedan lažni konstrukt koji će omogućiti globalnoj oligarhiji da teroriše čitavo stanovništvo i potčini ga autoritarnoj politici: obavezna vakcinacija pod nadzorom oružanih snaga, zabrana okupljanja i tako dalje“. Polazeći od „moralne degeneracije“ Francuza Soral se nada da će „ratne provokacije NATO protiv Rusije na kraju primorati Putina da povede preventivni blickrig za Zapadnu Evropu“, a to bi moglo „stvoriti uslove za nacionalnu revoluciju koja će obnoviti Francusku”. „Rusija ispunjava sve uslove za uspostavljanje plodne ravnoteže između nacionalizma i hrišćanstva“ što je osnova za obračun sa transhumanističkim globalizmom. Loren Gujon konstatuje da je „rusko pravoslavlje zajednica jednog naroda i svoje Crkve. Ovo je potpuna razlika od katoličanstva. Zamislite da je Putin morao da traži blagoslov argentinskog pape u Rimu! Iz toga ne bi mogao proizaći nikakav patriotski zamah. Više od 70 odsto Rusa identifikuje se kao pravoslavni hrišćani jer pravoslavlje znači ruskost.“ 8. „’Ruskost’ je obećanje buduće kulture dok večernje senke postaju sve duže i duže nad zapadnim svetom. Razlika između ruskog i zapadnog duha ne može se povlačiti previše oštro. Koliko god da postoji dubok rascep između duha, religije, politike i ekonomije Engleske, Nemačke, Amerike i Francuske, u poređenju sa Rusijom, ove nacije se odjednom mogu pojaviti kao jedinstven svet.“ Ovako je pisao Osvald Špengler 1919, u pauzi između dva toma Propasti Zapada. Špengler je ovu tezu razvijao kroz tvrdnju da će se posle sloma „Faustovskog Zapada“ Rusija pojaviti kao nova civilizacijska sila. Otpor Zapada će ići do krajnjih granica, ali kako god „sunce će za zapadne narode izaći na Istoku“. Osvaldu Špengleru su, zbog grubog suočavanja sa „propašću Zapada“ (objavljeno 1918), udarane čvrge. Kao, nije bez veze to što piše, ali – zašto toliko mraka. A onda je Arnold Tojbni, posle Drugog svetskog rata, u višetomnim Istraživanjima istorije, opet izazvao bes i interesovanje istoričara. Ovaj znatiželjnik, koji je krenuo od predavača vizantologa a završio kao budista, ubedljivo upućuje na „odstupanje Evrope iz centra istorije“. Označio je taj proces kao Clash of Cultures, jer „civilizacija nije duhovni i tehnološki progres čovečanstva, nego je to prevashodno napredak kulture u čijoj podlozi religija igra najvažniju ulogu“. Posle će Samjuel Hantington učen na takvim pogledima na svet sve pojednostaviti. Bez uvijanja će stanje nazvati „sukob civilizacija“ (zapadna, latinoamerička, islamska, kineska, japanska, hundu, pravoslavnoslovenska i možda afrička). I njega je pratio hor liberalističkih ukorevanja, kao da on nije opisivao nego stvarao te sukobe. 9. Ali, vratimo se Tojnbiju kojeg su krajem 1952. pozvali da na radio Bi-Bi-Siju održi seriju popularnih predavanja pod naslovom Svet i Zapad. Prvi nastavak beše Rusija. Iako je to doba SSSR-a!? Ili možda baš zato. Tojnbi se vratio do Petra Velikog (1672 –1725) koji je otišao na Zapad da bi tehnološki podigao Rusiju i učinio je dostojnim protivnikom Zapada. Ključna istorijska posledica je da su posle toga bile neuspešne sve velike zapadne invazije na Rusiju – 1709. (poražen Karl XII i Švedska nestaje kao velika sila), 1812. (poraz Nepoleona i istorijski pad Francuske koji omogućuje vrh engleske supremacije – Pax Britanica), 1945 (slom Hitlera i nacističke Nemačke, što će agresivnim SAD doneti Pax Americana). Anglosaksonci su u tim namerama stizali do izviđačkih upada (1917) i tajnih planova za ratove, kao onaj iz 22. juna 1945. koji je potpisao Vinston Čerčil, ali su se radije držali „hladnih ratova“ i propagandnih ofanziva. Tojnbi je znao da je „tehnologija, naravno, samo grčki naziv za torbu u kojoj se nosi alat, i zato se moramo zapitati: na šta se računa u ovom nadmetanju alata koji znače moć? Očigledno su to struja ili lokomotiva, kao i pištolj, avion ili bombe; ali nisu svi alati materijalne vrste; postoje i duhovna sredstva koja su moćnija od svih što ih je čovek stvorio“. Kad je razmatrao rusko činjenje 1917. nalazi: „Komunizam je, dakle, oružje; kao i bombe, avioni i topovi, i on je oružje zapadnog porekla“. Paradoks je da je to „oružje“ prihvaćeno od Rusija – na Zapadu satanizovano – što iz straha što kao drugorazrednost koja nije uspela na Zapadu. Kad Tojnbi kaže religija, on ne misli samo na tradicionalne, ukorenjene religije, nego zbog „mlakog odonosa“ Zapada prema hirišćanstvu, „veruje“ da zamena mogu biti „ideološki mitovi“, „pa čak i ceo način života koji se u moderno vreme mitologizuje“. „Američki san“, na primer, ima sve bitne sastojke tojnbijevske religije. Arnold Tojnbi za govornicom Bi-Bi-Sija (Foto: nationalvanguard.org) „Zapadni svet, čija je učenica postala Rusija u Petrovo vreme, već je bio ireligiozan svet a i sofisticirana manjina Rusa, koji su postali agenti vesternizacije Rusije, sledili su primer sofisticiranih zapadnih savremenika te je njihov odnos prema ruskom hrišćanstvu bio mlak, a nije ni podrazumevao usvajanja zapadnih oblika hrišćanstva. Dakle, vidite, usvajajući komunizam 1917. godine, Rusija je napravila prekršaj u tradiciji, jer je prvi put u svojoj istoriji usvojila zapadno verovanje“, reći će Tojnbi. Vek kasnije, posle velikih iskušenja, Rusija izlazi na put odbacivanja „zapadnog verovanja“. A Tojnbi je, kao pravi Zapadnjak verovao, da kao i „u davnim sudarima kultura Rimljani i Grci su osvojili svet tek kad su sa Istoka usvojili novu religiju koja je ujedinjavala ljude“ –pa „što se jednom davnih dana desilo, desiće se ponovo u našoj stvarnosti, kada svet izložen udarima civilizacije Zapada prihvati sve što čini njegov način života kao novu ujedinjujuću veru“. On, dakle, samo parcijalno priziva istoriju, jer ne veruje u pojavu „nove religije sa Istoka“. I to uprkos činjenici „da su sva velika religijska učenja nikla na tlu Azije i da je u njima došao do izražaja jedan odnos prema životu i smrti koji nalazimo i u starim istočnjačkim filozofijama“ 10. Ali dešavaju se čuda u istoriji. Ako se tako može nazvati Tojnbijeva nesposobnost da čita buduće tokove istorije. I uprkos, komunističkom ateizmu izvedenom do krajnjih granica, posle pada SSSR, u Rusiji, u koju je bio zagledan Tojnbi, raspukli su se cvetovi obnovljenog pravoslavnog hrišćanstva. Izbilo je iz dubina kolektivnog arhetripa. Tako da Hantingtonu nije ostalo prostora da filozofira o tom delu sveta. Prosto je, kao politikolog, mogao da konstatuje i – pravoslavnu civilizaciju. Isto su mogli da konstatuju na Istoku. Testamentarno delo jednog od najvažnijih ruskih mislilaca u vreme raspada SSSR i tranzicije sociologa Aleksandra Panarina je – Pravoslavna civilizacija, na oko petsto strana. Ali ta pojavnost uveliko izlazi iz naučnih razmatranja. Dr Leonid Rešetnjikov, prvi čovek uticajnog RISI-ja (Ruski institut za strateška istraživanja) pre šest godina je u Beogradu govorio da smo mi (mislio je na Ruse i Srbe) „predstavnici istočnoslovenske civilizacije“. A bili smo se „odvikli od toga da smo civilizacija koja je alternativa anglosaksonskoj civilizaciji“. Onda je prepričavao anegdotu američkom ambasadoru u Moskvi koji je „pravio obojene revolucije gde god je došao“, a koji se „uznemirio što je Rusija krenula na Istok. Rekao sam mu da oni nas guraju sankcijama. Rekao mi je: Vi narušavate svetski proces, morate da budete uz Zapad, a ja sam mu ispričao da je i Aleksandar Nevski imao izbor da se potčini Zapadu ili da sarađuje sa Zlatnom hordom sa Istoka i odabrao je Hordu, jer ona je od nas htela samo novac, a Zapad da uvede svoju veru i svoj pogled na svet“. Rešetnjikov je govorio da Rusi, Gruzijci, Bugari, Srbi, Grci još nisu svesni da su posebna civilizacija, ali da počinju da se „bore za naše poimanje sveta“. To nije samo pitanje mode već zakon iz „carstva nužnosti“ u koje smo bačeni. „Zašto hoće da unište Srbiju, da Grčku bace na kolena? Zato što su alternativna civilizacija. I mi ćemo sve da činimo da Srbija i Rusija nose vatru koja nam je predata iz Konstantinopolja i zbog toga hoće da nas unište.“ (jel?) Ukorio je srpsku opuštenost: „Preko Srba je došao uticaj Vizantije u Rusiju. Tako je u Rusiju došla ćirilica. Zašto vi u Beogradu ne pišete ćirilicom – vi ste je doneli u Rusiju – a sami je odbacujete. Naša ‘meka moć’ je da budemo odani principima pravoslavne civilizacije. Zašto Srbi i Rusi lako nalaze zajednički jezik? Zato što nam je isti koren. Sa Amerikancem možemo zajedno popiti viski, ali sa Srbima nalazimo zajednički jezik.“ 11. U okviru Vizantijskog komonvelta postoji latentna unutrašnja konkurencija između Rusa i Grka, ko ima prvenstvo – sjajna prošlost ili sadašnja moć, ali odnos prema Zapadu je u osnovi sličan. I manje više kompatibilan. Zapadna „aroganicija moći“ (V. Fulbrajt) je i uvredljiva i neuklonjiva. „Naša kultura, naše istorijsko bivstovanje i neprekinutost, naš jelinski identitet i naša pravoslavna vera dovedena je u pitanje u Evropskoj uniji. Naše apriorno poistovećenje sa Evropom jeste greška“, pisaće protojerej Georgije Metalinos, profesor Bogoslovske škole na Atinskom univerzitetu početkom trećeg milenijuma. „Pogrešno je verovati da su evropska kultura i naša pravoslavna kultura istovetne i jednake. Ovde se ne radi o savezništvu, o jednostavnoj društvenoj i političkoj povezanosti praćenoj uzajamnim odnosima. Ovde se radi o proizvođenju potpuno novog načina života. ‘Evropa’ znači preusmeravanje naših životnih interesa u drugu oblast.“ (jel?) Profesor Metalinos pripada onoj grupi uticajnih grčkih inetelektualaca koji podsećaju da je Zapad preuzeo jelinstvo, starogrčku raskošnu misao i delo, ali isključujući grčki doprinos širenju hrišćanstvu a posebno isključujući stapanje grčke kulture sa hrišćanstvom u Novom veku. „Evropa je prihvatila antički helenizam i prilagodila ga svojim standardima. Ali, evropska kultura nije čak uspela da sačuva ni duh antičkog helenizma. Renesansa nije uspela da dostigne nivo ni starogrčke niti starorimske ere, jer nije imala kontinuitet sa njima. Renesansu nisu stvorili romanski narodi Zapada, već franko-germanski osvajači. Evropski čovek nema nikakve veze sa antičkim čovekom; on nema dodirnih tačaka sa iskustvom koje su sačuvali Sveti Oci i Matere Pravoslavne Crkve.“ Zapad je od grčke kulture preuzeo „filozofizaciju, juridizaciju i racionalizaciju vere“. Ta jednostranost je sa grčkog, istočnjačkog, istorijskog stanovišta otuđenje od najvažnijeg u tom svetu. „Zapadnjaci su se opredelili za ovakvu orijentaciju i pretvorili je u svoju teologiju i veru. I to je taj (zapadnjački) juridički pristup Veri“. Kako se to desilo, kad se u školskim sistemima stvara utisak da je zapadna civilizacija naslednica grčko-rimske civilizacije? Taj nauk preuzela su i istočna društva pod prosvetiteljskim pritiskom. Međutim, Karlo Veliki je potomak Odoakara a ne Julija Cezara. I „savremena Evropa je proizvod Šarlemanja – najvećeg neprijatelja (pravoslavnog) jelinstva u istoriji. Savremena Evropa je zasnovana na ideji Šarlemanja. Savremena Evropa nije proizvod jelinsko-hrišćanskog pregnuća, već franko-germanstva. Različite franačke grupacije (Franci, Tevtonci, Normani, Lombarđani, Burgundci…) i dalje upravljaju Evropskom unijom. Pravoslavno-jelinsko prisustvo Grčke u Evropskoj uniji predstavlja svojevrsno strano telo među pomenutim grupacijama“, konstatovaće Matalinos. (super, ako ti smeta mrska Evropa, idi u Tursku i Rusiju, oni će sigurno da te maze, paze i zovu Đole ) 12. Ta činjenica nije nova, ali u vreme opšte hegemonije kasnog prosvetiteljstva glas o tome se ne se probija u javnost. Sad kad su se velika obećanja o svekorisnosti prosvećenosti svela na teror tehnike i komercijalizma i gurnula Čoveka u otuđenost i osamljenost koja postaje neizdrživa – taj glas postaje mio istočnom uhu. „Mi pravoslavni imamo kulturu koja stvara Svete. Ideal našeg naroda nije – mudrac. To nije bio ideal ni starogrčke kulture i civilizacije. Starogrčki čovekocentrični humanizam je (u hrišćanstvu) preobražen u teo-humanizam, bogočovečansko čovekoljublje, čiji je ideal – Svetitelj, čovek koji je dostigao stanje oboženja (teosisa)“. (Matalinos) Generacijama koje su odrasle s uverenjem da je renesansa ono najlepše što se dogodilo čovečanstvu (humanizam i renesansa), ovakvo obraćanje sve manje zvuči strano i više nije zatucanost, zaostalost. Sasluša se. Razmišlja. Traže se nove kockice za stari mozaik koji smo prelepili španskim i nemačkim keramičkim pločicama sjajnim i blistavim, ali hladnim. ( ) Ako idemo dalje u to Hladno, bez obzira što se otapa led na Antarktiku, ohladićemo se do smrtnog hlada? Već se suočavamo s krajnjim pitanjima, za koja smo do juče govorili da su – glupost. Koga to zanima kad mu je smart-telefon u džepu? Sad se pitamo da li je takvo pitanje glupost? Posebno takva pitanja dobijaju na značaju kad pogledamo „nove mape“ koje prave zabrinuti potomci Šarlemanja. I njihova antihrišćanska samouverenost se topi. Na Vikipediji, tom ogledalo tog sveta, možete naći Hantingtonovu mapu sveta „sukoba civilizacija“. „Sukob“ je prirodno stanje iz ideje Šarlemanja, hrišćanska ideja je „bratstvo“ ljudskih bića. Na mapi „sukoba civilizacija“ svetloplava boja pravoslavne civilizacije (zapadna je u tamnoplavoj, a islamska išpartan prostor) prostire se od Une do Vladivostoka. (U ovim velikim zahvatima male etnije nisu važne, pa nije jasno gde je Dubrovnik, ali za Crnu Goru nema sumnje.) Tačno gde je Evropska unija završila svoje širenje, počinje Pravoslavna civilizacija. Tako Šarlamanji razumeju deobe u svetu, otkad je od njih išta zavisilo. Kvasac za narastanje ideje i realnosti je stavljen. Najistaknutije uloge u današnjoj pravoslavnoj civlizaciji su – na Rusima kao najvećem narodu, Grcima sa istorijski nezaobilaznim zaslugama za širenje hrišćanstva i njegovo sjedinjavanje s velikom starogrčkom kulturom i Srbima kao najzapadnijem pravoslavnom narodu, takoreći ispred vrata Vatikana. Ovo nije politika. Jer, iz sfere banalne političke površnosti nećete doći ni do kakvog sagledavanja tokova. Ukrajinska kriza je usmeravanje kretanje u tom pravcu. Ubrzava sve. I ogoljuje slabosti Zapada. Političke nesuglasice koje se tu pojavljuju od drugorazrednog su značaja. Jer istorija je kao reka. Neće stati. „Niko me na svetu nije pokorio, osim mene“, govorio je Aleksandar Veliki učenik Arestotelov.

Ne treba zaboraviti ni to da su se razne Kine i Indije uzdigle pre svega zahvaljujuci kapitalizmu.

Naravno, a ološa vučića mogu da smene samo otvoreni i još grđi nacoši tipa dSS-a , SS Avetnika, Zveri i sličnih koji bi totalno deevropeizirali Srbiju i uništili ono malo preostalih zapadnih tekovina u istoj: - ukinuli bi poštovanje ikakvih manjinskih prava - ukinuli bi LGBT parade - totalno ćirilizovali Srbiju po uzoru na "majčicu" Rusiju - zaveli srednjovekovnu diktaturu pod maskom tzv. svetosavskog nacionalizma - prekinuli bi pregovore sa EU i ukinuli ono malo saradnje sa NATO-om - čak bi i Novu godinu slavili i računali od 14. januara mimo sveta te bi još više učaurili i samoizolovali Srbiju na sve načine itd. Naravno da standard u Srbiji nikada neće biti kao u Austriji, pošto su mnogi (i iz pozicije i iz opozicije i obični građani) obični materijalisti pa ih samo pare zanimaju od EU i sličnih, a vrednosti (koje su suštinski najbitnije) im ne trebaju ni za šta. Ono, i Katar ima para kao pleve, čak i klimatizere ispod pločnika, pa to ipak ni za jotu ne menja činjenicu da je Katar po pitanju vrednosti i uređenja jedna od najodvratnijih i najnecivilizovanijih zemalja sveta.

A isti ti Albanci kojima su se smejali imaju bolje puteve od njih + još neke sitnice tipa zatvaranje svih kockarnica u Albaniji za samo par dana.

Magare po inteligenciji, lopovčina po opredeljenju a krelac po rođenju.

Prosečnog srpskog ljubitelja putina, asada, sija, kim džong una i sličnih je nemoguće politički preobratiti, tako da nije ni čudo što građanska opozija nikad nije računala na takve niti će računati. Takođe, ta većinska Srbija bi najradije odmah htela da bude u nekom rusko-kineskom savezu, da trajno zatvori i uništi sve što iole vuče na Zapad u Srbiji, ali mrska geografija to ne dopušta pa ne dopušta. 😄 Samo što takvi to nikako niti hoće niti umeju da shvate.

Sa ovom zemljom je gotovo. A stvari dodatno pogoršava činjenica da se omladina, naročito od 2000. godišta i mlađa najviše loži na naci-onanizam, na rusije i kine, na Z-veri i njihovu agresiju na Ukrajinu, na ćiriličarenje, brojanje koski i "koliko je ko kome", teritorijalne pretenzije (naročito usmerene ka Kosovu, BiH, CG, Hrvatskoj i Makedoniji), na ugnjetavanje manjina - naročito LGBT osoba, migranata, Roma, Hrvata, Albanaca, Bošnjaka, Jugoslovena, ateista, zatim na svakodnevne tirade protiv autošovinista i drugosrbijanaca, na drkvu i popove i slične anticivilizacijske pojave. Naravno, kada takvi dospeju na vlast umesto ovih sadašnjih gubara, neće doći ni do kakve redukcije nivoa korupcije, kriminala, nasilja, kršenja zakona i odsustva pravne države, čak naprotiv - ići će se ka totalnoj despotiji tipa Turkmenije gde doživotni predsednik podiže zlatne spomenike 2x veće od prirodne veličine sebi, svom keru i majci a narod rinta za 150$ mesečno.