Yoyogi

@GlennGould Pa možda ti je izgledalo smešno ali to može da bude i ozbiljna stvar. Na primer (odlazeći) ambasador USA u Srbiji se zove Kyle Scott. Godinama su ga mediji zvali "Skat". Dok nije dao neku izjavu koja je iznervirala Dačića i naređeno je da se po medijima naziva Skot.

U Japanu se održava već drugu nedelju Rugby World Cup. Nagoya CentrAir Airport (u Nagoji se igraju neke utakmice, baš na stadionu u Toyota City koji je bio dom našeg Piksija i njegovog kluba "Nagoya Gurampasu") ima ovu postavku u centralnom holu Restorani (da, ovo je komercijalna unutrašnjost aerodroma, kao staro japansko selo) Ovaj restoran je stavio kako prigodno servira čips (nisam siguran da li je ragbi polulopta jestiva ili samo dekoracija)

Kako se Dragan Stojković Piksi zvao u Japanu: ドラガン・ストイコビッチ Doragan Sutoikobitchi I nema druge. Možeš da se zoveš samo onako kako može da se napiše katakanom. Otprilike kao što "Politika" ćirilizuje strana imena u naš izgovor.

Kinezi u stranim firmama to masovno rade, prvo ime kao "James" a prezime romanizovani original. To zbog emailova, concalls, da bude lakše. U papirima im stoji originalno ime, ovo englesko je više kao "stage name". Indusi to ne rade pa su teška imena svugde prisutna. Tu smo mi potonuli na dno neobičnosti. Naša imena koja su se do negde 1995. isticala, sada su ništa prema poplavi induskih.

Bio je neki u Belgiji kome su zabranili da se kandiduje za nešto jer mu je prezime "Anus". Bilo u novinama. Mutsubishi "Pajero" se u Americi prodaje pod imenom "Montanero" jer pajero na španskom znači "wanker".

Neki su od nas romanizovali imena ili skratili ili čak promenili za pasoš. (ja nisam) Mihailo postade Michael. Majkl. Ma nemoj, prošlo ono sveta, samo svuda prođi pa kući dođi. "Maaajkl", to vole da otegnu, naš Maaajkl. Kažu u domaji, ma najurilo ga odande, sada smo mu i mi dobri.

Čačko da napravi "Edited by" nakon 5 minuta 😄 Ne stigoh juče da kažem, to oko editovanja su na drugim mestima, kad su videli da ili nije moguće ili nije lako ili da ne znaju kako, proglasili politikom kuće. Ovde je najvažnije da to nije politika kuće, tako da nema više nikakve veze, neka ga kako je.

To ti kao proglašavaš svoju pobedu time što si kapitulirao jer nešto kod tebe, jednostavno, ne može? Pa vidiš da sam u postu pre tvog to shvatio, da ne može.

Do sada je ispadalo da to iz nekog razloga tvrdoglavo držite. Tako kaži, ne može da se skloni "Edited by" za bilo koji vremenski period. Gotova priča.

To je manje od minuta posla. Evo šta Admin treba da uradi : da ukuca broj 5. Slovima: broj pet.

A zbog čega tebi baš treba da ja to napišem i da je post editovan? Pusti nas da ispravimo typo greške u prvih 5 minuta. Šta te to košta?

Sa moje biciklističke staze, česta scena nedeljom oko 17h. Deca se vraćaju sa bejzbol takmičenja, sama učestvuju. Nema "soccer mums" da ih razvoze u 4WD, deca sama idu biciklima. Mada taj sport ne razumem, ćerka mi ide na takmičenja, turnire, čak je dobila i medalju kao nalbolji "pitcher". Pitcher, to je onaj koji velikom rukavicom hvata baton palicom lansiranu lopticu. Tako mi ona reče. Uvek aktivnosti za školsku decu.

Mislim da je pola studenata u ćerkinoj školi iz američkih porodica koje rade za Boeing, Lockheed Martin, Raytheon. Na panou se vidi da je 35% Boeing 787 (DreamLiner) napravljeno u Japanu (Aichi, Nagoya). Stavio sam i prevod ko ih i gde pravi. Kada se izuzmu motori (koje pravi Rolls Royce) onda je to sa elektronikom 55%. ANA (All Nippon Airways) je bila prvi kupac, 55 primeraka. Evo ga, prvi, napušta Everett, kolega koji se zadesio u Seattle, poslao mi sliku ekrana iz hotelske sobe 27. septembar 2011. Napravili su atrakciju od prvog 787 ikada proizvedenog. Oko njega (hala je obrnuto konusna, zbog krila) Unutra, Seattle, Amerika, restorani i hrana u njihovom stilu, egzotika za Japan. Većinom dolaze ljudi koji i ne putuju, samo da vide i uživaju. Naravno, udarni je Starbucks kome je Seattle rodni grad, kao i Microsoftu, Boeingu pa i rokeru Džimi Hendriksu. Američki restorani Tu možeš da vidiš taj vazduhoplov iz uglova i u celini kao što nikada nigde ne možeš (osim ako si aviomehaničar). Celo krilo, do ispod nosa Šank radi, ručkovi Ovi u prvim redovima, čoveče, da sam ja u SFRJ mogao devojku da izvedem na ovakvo mesto (bio sam pre faksa aviomehaničar u JAT) Kada sam prvi put bio, 12. decembra 2018 (otvoreno je 20. oktobra 2018) bili su redovi da se uđe u avion, po pola sata čekanja. Sada nema. Od tada sam bar 10 puta putovao tim aparatom. Imena kapetana koji su taj prvi (ne komercijalni nego prvi proizveden) dovezli u Japan, baš ovaj izložen i podignut na pijedestal.. Mesto je dobro, sa ručkom, za dva sata.

"IT napreduje nezadrživom brzinom", kažu panične vesti. A napreduje ništa. Bar ne ono što kupujemo i donosimo u svoje kuće. Dva moja kućna računara, NEC i DELL, jedan iz 2009. a drugi (bliži u slici) iz 2019. (Imam još 2 za ćerku i ženu, laptops plus firmin laptop za posao) Šta se desilo za 10 godina. NEC je dobio upgrade (automatski) sa Win 7 na Win 10. I dok je NEC pre 10 godina bio vrhunac rezolucije ekrana, to se nije promenilo ni za milimetar. Rezolucija ekrana ista, najviša moguća, nepromenjena za 10 godina, 1920 x 1080 DELL danas isto. Posle 10 godina. Trunku se nije promenilo. Još grđe, NEC je 2009. imao DVD drive, danas za DELL treba da ga dokupim, kao eksterni. Još, NEC je imao daljinac, kao "home entertainment centre". Na prvoj slici se vidi da me TV ne zanima, TV prekriven posterom sa festivala hortenzija.

Ja sam odavno prestao da tražim grace period da se post ispravi, makar 5 minuta a da ne bude obeležen kao editovan. Uvek odbijeno. Stvarno, mnogi dolaze preko malih ekrančića smartphone, u prevozu, čak i dok hodaju, typos su neminovni. Loše spelovanje su loši maniri a uviđene greške (kada je post poslat) je nemoguće ispraviti bez da se post obeleži kao editovan, kao da je ceo smisao posta promenjen. Eto, moj ponovljeni donhikotovski zahtev Upravi.

"Pauk ljiljani", jesenje cveće. Yakachigawa river. Od juče. Mesto je nepoznato a za dve nedelje cvetanja ga poseti stotinak hiljada turista. I mala industrijica štandova i brze hrane se razvila oko toga. Izgleda cvet opasno ali je mek kao pamuk

Pa nađeš svoje pivo i njega piješ. I nikoje drugo. Tu nema priče. Ovo mi izgleda kao da pušač probava razne marke cigareta.

Da, različite metode. U Thai, niko od države ništa ne traži, sami se snađu ili su uvek imali neki prihod koji ih ne pokazuje kao nezaposlene. Papua Nova Gvineja, na vrhu liste sa malom nezapošljenošću, tamo 99.5% stanovništva i ne zna ni šta znači biti nezaposlen niti šta znači biti zaposlen osim državne službe i nešto stranih kompanija.

Komagatake, Središnji Alpi Japana. Odemo jednom godišnje. Visina 2963m, za 100m više od Triglava. Ljudi na stazi, kao mravi. Treba dva sata da se uspne Sa vrha, kao da si na drugoj planeti. Vidi se 250km udaljeni Mt Fuji. Vreme se promeni za 5 minuta. A koliko je strmo, tačno da skočiš sa padobranom i da se spustiš na planinarski dom.

Nije, to je iluzija i propaganda. Ko je pravio film (snimljen na Šri Lanci 1957) nikada nije bio na pravom mestu. U filmu, to je kao most U stvari je neugledna ćuprijica, jedva preko glave odraslog čoveka Nekoliko puta dnevno prođe turistički voz, kao da ga šalje sam FaceBook

Pada kiša po riveru Kvaju. Tropski pljusak u klisuri. Kanchanaburi, Thailand, 100km severozapadno od Bangkoka. To je u stvari hotel sa 126 soba gde ti reka (čujno) protiče ispod kreveta. Nema struje, nema ni jedne sijalice, ni priključke za struju ni za punjenje baterija telefona i kamera. Nema Interneta, video sam da ljudi muvaju preko mobilnih "hotspot". Kuhinja radi na gas, pića se hlade u ciglama leda. Pri čekiranju, svaka soba dobije dva fenjera, na slikama sa njihovog sajta su isto fenjeri, nije struja. Splav je dugačak 400m, u prsluku za vodu se skoči i otpluta nizvodno, popenje se, opet na početak. Voda 32C. Nisam ni znao da se hotel nadobijao toliko nagrada, išli smo zbog nemanja struje i aircona. River Kwai Jungle Raft Hotel

Pa sigurno, kako bi inače znao da ti nisu oni rekli? Nije to samo specijalitet u domaji, to je mentalitet koji se nosi. Koliko smo puta videli ovde na Forumu da oni koji ne znaju gde je Japan ili Tajland mene uče (linkovima) kako je i šta je ovde.

Čujem se juče sa školskim drugom koji je bio u Srbiji mesec dana, ide svake godine. Rano se penzionisao posle saobraćajne nesreće a inače je atleta, sav od mišića, stamen čovek. Da otvorim razgovor, pitam ga ono što najviše mrzi da ga ga pitaju: "Pa, kako je u Americi?". Veli on, pitaju ga to (poznanici kada ga prepoznaju na ulici, ne društvo koje ide da vidi) pa njemu objasne kako je u Americi, pre nego što je išta rekao. Mesec dana tamo, njega ne zanimaju lokalne službe, zdravstvo, birokratija, politika. Pitam ga da li je video nešto loše. Kaže, mnogo se pije alkohol. Sednu dvojica pa sljušte 12 buteljki vina.

E, vidiš, to meni kada sam na Forumu ne izgleda tako. Verovatno vi ovde niste reprezent generalne populacije ali je primetna sofisticiranost članstva i ništa (bar ne ovde) kao "Teška selendra smo bili i ostali.".

To je bre za mene. Bio sam u Komatsu pre 3 nedelje, jedna od atrakcija je Komatsu (istoimena fabrika) kamion 930E, jedan od najvećih na svetu (ima 950E, 980E) Pun, težak je skoro 500 tona. Boeing 747, Jumbo, pun putnika i goriva je 400 tona. Ima 2,700 ks. Opet, vozilo je električno. Dizel generator (kao što imaju bolnice i ustanove) pravi struju za dva elektromotora u zadnjoj osovini. Ćerka u inspekciji, vozilo je zapanjujuće jednostavno, nema prenosa, brzina. Ima kabinu ali se njime upravlja daljinski. Sa 500 tona, veličinom i toliko mrtvih uglova, tačno bi mogao da pregazi pickup truck a da i ne primeti.