melankolic

Razumem šta hoćeš da kažeš - ti se ovde fokusiraš pre svega na bazu fan-ova i koliko se dugo percipira kvalitet nekog filmskog ostvarenja. Ja sam iz neke druge (ili treće) kategorije filmofila. Živim u skandinavskoj zemlji i mislio bi (možda) da sam pretplaćen na streaming servise koji emituju skandinavske krimiće (iako ih ima dovoljno for free na platformi / app-u javnog servisa) ali to nije moj fazon, kao što ni K-filmovi to nisu (izuzimajući neke klasike s početka 2000-ih). Ali to sam ja i razumem da se industrija vodi fanovima ovih navedenih žanrova + fanovima superheroja i akcionih franšiza. To je, priznajem, dosta uticalo na kvalitet današnje produkcije, međutim jedino čega se bojim jeste otkup intelektualne svojine glumaca jer kako čujem “Netflix” je angažovao AI- kompaniju Bena Afleka da za njih prave filmove “po narudžbini” tipa, malo Semuel L. Džeksona, malo Leonarda Di Kapria i onda to smućkaš a nemaš fizički prisutne glumce u filmu. Nadam se da će se glumci odbraniti od ove najezde AI- haosa i da će nastaviti da glume za sve nas. Do tada, ja sam pretplaćen na američki Criterion Channel i što se tiče mog filmskog “apetita” on je potpuno zadovoljen. Radi se o akademski obrazovanim filmašima koji svaki mesec biraju ciklus filmova, bilo po tematici, reditelju, bilo po dekadi. I kad već spominješ pik kvaliteta filmova ja ne bih otišao u ‘90-e već bih otišao još dalje do “Novog Holivuda” i ‘60-ih. Imam gomilu takvih filmova koje nisam odgledao, raritetnih i novo- digitalizovanih, zatim imaš filmove drugih svetskih kinematografija koje je bukvalno spasio od propadanja Martin Skorsese… Poenta je da čovek mora puno truda da uloži da dođe do kvaliteta što je možda malo čudno da se toliko filmova snima svake godine a toliko malo kvaliteta. I kada smo već na temi o Oskaru, ja bih postavio pitanje onima koji misle da “Sinners” i “One batle…” nisu zaslužili tolike Oskare s obzirom na broj filmova koji se snimio u ovih godinu dana, a koji to filmovi zavređuju ovu nagradu? Evo, ja sam spreman da pogledam i te filmove i da donesem sud o njima ali ne samo na osnovu umetničkih preferencija nego i aktuelnosti teme (recimo, ja bih pre dao “O Agente Secreto” Oskara za najbolji strani film nego norveškom «Affeksjonsverdi»; dosta mi je, vala, skandinavske depresije i disfunkcionalnih porodica) i atmosferi koju stvara film.

Vrlo inspirativan post kojem se ima što-šta dodati. Naime, sve te legendarne filmske zvezde iz prošlih dekada nisu nikakve primadone nego žene i muškarci koji su prodavali svoj status (ugled) raznim brendovima kroz reklame, gostovanja u idiotskim talk-showovima i emisijama tipa onih na MTV- u gde su predstavljali svoje gajbe i sl. Pri tome treba uzeti u obzir i to što tih ‘60-00’-ih serije nisu ni približno bile u takvoj hiperprodukciji kao danas. Tada je bilo nezamislivo da serije koje ne prođu kritiku dobiju svoju 15. i 20. sezonu, da veliki glumci igraju u nekim besmislenim serija-realytiima a danas svaki krš koji ima svoju (brojnu) publiku - recimo na “Netflixu” - idu do svog potpunog besmisla da ti čak zaboraviš šta se desilo u 1. sezoni. A “Oskar” je relevantan koliko i IMDB/RT jer je to sve deo jednog tržišta gde veliki studiji ulažu u svoje “projekte”, oni tu kao u laboratorijskim eksperimentima in vivo (publika) vršiš stalne modifikacije trendova iz godine u godinu. Zato sada Oskara dobija PTA za njegov film jer je to aktuelno, plus što je film refleksija parodije stvarnosti u kojoj svi živimo, sudar generacija (recimo, di Kaprio koji na kraju filma uči da uradi selfi dok mu ćerka odlazi na proteste), vampiri koji su uvek bili metafora društvene devijacije gde se manjina suprotstavlja linču gomile, pa čak i ona deca u onom filmu koja razjareno vijaju kreatora(-ku) sopstvenog uništenja (opet stari koji su stvorili monstrume koji su se pobunili protiv svojih kreatora)… E sad, što se mene tiče, ja sam odavno odbacio ideju da će se pojaviti neki novi Felini, Bergman ili Kjubrik ali nije da autori poput Ari Astera, Kathryn Bigelow, Lantimosa i još nekolicine ne nude i neće ponuditi ono što ja očekujem od filma. Imena novih glumaca (sem par izuzetaka) sam prestao da pamtim ali kao da je to važnije od samog filma kao umetničkog dela.

Nastavio sam da gledam “Mr. Robot” koju sam prestao da gledam negde na kraju S01 a opet podstaknut oduševljenjem Igora Brakusa (Obneob radio) ovom serijom. Moram da priznam da S02 izgleda mnogo ozbiljnije, preplitanje više paralelnih priča i uvođenje novih likova. Ono revolucionarno trabunjanje iz S01 je u drugom planu tako da ovo sada ima smisla otpratiti do kraja.

Šta fali “The Master”? Meni je to odličan film, u rangu “Američke lepote”. OBAA je na neki način preambiciozan, svi likovi moraju biti jasno tipizirani i u krajnjoj liniji ona “gore-dole” -jurnjava je pokradena iz “Bullitt”-a. Pri tome, ne volim filmove u kojima postoje komični elementi na ozbiljne teme. Može kod braće Koen ali ovde je baš sve nekako iskarikirano.

Mislim, “Solaris” sa Klunijem… Tarkovski je napravio remek delo i prava je šteta da gledam remake sa Klunijem. To je kao kada bi neko sada napravio remake “Odiseje 2001.”, kao što su napravili nastavak “Isijavanja” (taj sam odgledao prvih 5 minuta i batalio). Prosto, neke stvari se ne diraju. Što se “Ad Astre” tiče, saglasan sam da nema neke estetike, niti se čovek vezuje za efekte, ali to je upravo i poenta ovakvog tipa sci-fi- a - emotivni odnos sina i nestalog oca je srž priče, sve ostalo su prateći elementi. Zamisli da bilo koje dete od 12 godina otac napusti zbog fiks ideje da pronađe vanzemaljski život, i da onda to dete kako stari posveti ceo svoj život da ide očevim stopama. A onda ga još strefi info da mu je otac možda živ negde tu oko Neptuna. Odatle vidim problem sa Bred Pitom kojem u tom trenutku nije puls skočio na 120 jer do tada ga ništa nije moglo podići. Nekako je ostao delimično hladan i racionalan. Tek kada su hteli da ga skinu sa misije je “odlepio”. A i to da je NASA tehnologija “prazna” i zvuči kao nešto realno jer to više nije samo NASA nego je - ako sam dobro razumeo - reč o multinacionalnim korporacijama koje su iskomercijalizovali međuplanetarna putovanja do nivoa kao što danas nas ne zanima kako funkcionišu komercijalni letovi avionima. Tu nas je reditelj dobro ubacio u priču da će svako ko prođe i neke obične lekarske preglede (čak i deca) moći da leti, recimo, na Mesec. A oni efekti na Mesecu, kada ih jure i pucaju na njih banditi, i ono sa opitnim majmunima na istraživačkoj stanici nije nimalo naivno urađeno. Moja, zapravo, glavna zamerka je što odnos otac- sin nije uverljivo obrađen nego se prešlo preko toga u desetak minuta- pola sata a ceo film je zasnovan na tome.

“Ad Astra“ Bio sam malo skeptičan pre gledanja filma jer ne zamišljam Bred Pita kao nekog astronauta koji sem svojih tugaljivih očiju i mesnatih usana ume nešto više da da, ali prevario sam se. Film mi se svideo, nije ni blizu “Interstelara” ali ima poruku koja mi se sviđa i koja glasi da iako smo sami u univerzumu - toliko koliko smo naučno- tehnološki uspeli da saznamo- mi imamo jedni druge, imamo naše očeve i majke, naše ljubavi i prijatelje i to je veliko bogatstvo za koje vredi živeti. Film u pojedinim momentima zaista obiluje vrhunskom akcijom, nagoveštava se komercijalizacija interstelarnih putovanja, eksperimenti in vivo koji mogu da dovedu do katastrofe i preispituju se iskrene namere korporacija koje ulažu svoj novac u istraživanje svemira. Bred Pit se malo ponavlja kada je reč o njegovom odnosu s izgubljenim ocem (Tomi Li Džons) ali to je moja i jedina zamerka filmu iako bih želeo da je reditelj malo više obradio temu vanzemaljskih civilizacija.

Što se mene tiče, treba pogledati “Zonu interesa” pa tek onda sve ostale filmove o nacistima i uporediti utiske. ”Zona interesa” je nešto najbolje što sam ikada pogledao o tim monstrumima. Nema intervencija, kamera savršeno dočarava atmosferu užasa a likovi su predstavljeni bas onakvim kakvim ih zamišljam i u poslednjim danima njihovih života na suđenju u Nürnbergu - bezosećajni skotovi koji bi to što su uradili ponovili i u petoj reinkarnaciji.

Ništa posebno. Pseudo - artsnuff kojem je jedina poenta da šokira gledaoca. Može se i preskočiti. Amaterizam. Umesto toga odgledati Pasolinijev “Salo ili 120 dana Sodome” - šokantno a opet tako fantastično režirano.

Treba da pogledaš Infinity Pool sa istim glumcem da vidiš šta je pravi kronenbergovski hard core.

Ne, ne radi se o adolescentima, odrasli su ljudi u pitanju i zanimljivo je da se radi o tome koliko griža savest zbog mučenja zatvorenika utiče na psihu (i promene u ponašanju) jednog zatvorskog službenika. Priznaćeš da se to ne vida često na filmu. Uglavnom se prikazuje da nasilje službenika eskalira do ekstrema.

Apsolutna preporuka za australijski film “Stir” iz 1980. godine sa Bryan Brownom (poznatiji po ulozi u filmu “FX ubistvo trikom”) u glavnoj ulozi. Vrlo surov prikaz služenja zatvorske kazne u autralijskim zatvorima, uz odličnu kameru i muziku, film je zaista skriveni (posebno za ljude koji žive van Australije) biser australijske kinematografije. https://www.imdb.com/title/tt0081561/?ref_=ext_shr_lnk

… i da, kao sećanje na blistave dane MTV-a i bivše sugrađane…

Podseti me na maljavog Harry Pottera VII koji mlatara čarobnjačkim štapićem. Prosto ne mogu da dozvolim da me prave budalom i odbijam da gledam.

Sva sreća pa stanovnici zapadne hemisfere imaju sreće da im se nude “for free” streaming servisi, poput “Pluto TV” i “Plex”. Tamo imaš, recimo, skoro pa sve serije i filmove iz ‘80-ih i to bilo kao kanale vezano za određene studije (Paramount, Universal …) ili pojedinačne kanale serija (pa ti npr. vrte po ceo dan seriju koja je malo starija “Kojak”, inače seriju koja je obeležila moje detinjstvo ali i “Dinastiju”). Na drugim servisima mogu da se nađu legendarni filmovi iz ‘80-ih poput “Beskrajne priče”, “Gunisa”, “Lavirint” i sl. Dakle, stvar je samo u tome da li ćeš prihvatiti da ti neko u 5 sezona servira neku reciklažu ‘80-ih pomešanu sa “IT” Stevena Kinga ili ako si pravi fun te dekade krenuti da iznova gledaš legendarne serije i filmove. Da se razumemo, moja najveća zamerka ST je da je sve moglo da se “spakuje” u mini seriju a ne ovako da se igraju CGI što uopšte nije tipično za ‘80.-e.

“Eddington” od Ari Astera, fantastičnog reditelja mlađe generacije, bukvalno -do sada- bez ijednog loše snimljenog filma, i u produkciji moje omiljene producentske kuće “A24”. Joaquin Phoenix u glavnoj ulozi i prisutan negde, po mojoj slobodnoj proceni, u 80-90 % trajanja filma (iako u traileru navode i Pedra Pascala i Emmu Stone ali minutaža svih pa i njih je znatno manja). JP odlično izneo ulogu šerifa malog mesta u New Mexicu. Tačno se vidi da ga Ari Aster ubacuje u različite uloge, prvo sa “Beau Is Afraid” pa onda sada u “Eddington”. Dve naočigled različite uloge ali jasno se vidi da je reditelj iskoristio njegovo ludilo iz “Gladiatora” i preneo je u moderno doba. Što se samog filma tiče, moram priznati da je prva polovina filma prilično usporena i na momente dosadna (što je reditelju moguće i bila namera) a onda kada šerif “flipne” kreće obrt u ritmu filma, vrlo sličan “No Country for Old Men”. Ne bih da govorim o radnji filma jer ćete sve pronaći na netu ali onako ispod same radnje stoji zapravo jedna refleksija stanja američkog društva na mikro nivou i kako se od bukvalno jednog incidenta na nekoj žurci “čaša preliva” i kreće požar. A sve kreće od pandemije korone koja je bila prelomna tačka na kojoj su pale sve maske. Uglavnom, ako krenete da gledate ovaj film, budite strpljivi i videćete kakve kvalitete vam donosi drugih sat vremena. Topla preporuka od mene.

Završnica S01 “Pluribus”-a odlična. Može biti i refleksija eskapizma od masovne histerije i potpunog gubitka empatije i individualnosti, slepo poslušništvo, idolopoklonstvo i emocionalna otupelost, “mi” umesto “ja”. Scena epileptičke inicijacije u “Pluribusu” pomalo podseća na glavnog lika iz “Clockwork Orange” samo što su inicijatori različiti. Tokom gledanja serije stalno sam se pitao zašto to dvoje ljudi odbija da se povinuje masama i postanu blenasto srećni u svojim malim životima? Zašto prolaze kroz nezamislive fizičke patnje i mentalne lomove a ovamo im se nudi sedacija od svih boli? I onda shvatih da su samo ljudi koji ne žele da izgube sebe i svoju individualnost. Jer, čemu živeti ako do poslednjeg daha nisi svoj?

Preporuka za gledanje jednog izuzetnog dokumentarca sa Netflixa “1975: godina koja je promenila SAD”. Film kao film se ne bavi samo ključnim događajima te 1975. godine nego fenomenom američke porodice, odnosom individualno vs. kolektivno (kojim se, između ostalog, često bavimo u političkim sučeljavanjima na temi o USA), novim viđenjima razvoja američkog društva, Novi Holivud … Konzervativci i/ili alt-rightisti će reći da je reč o tipičnoj “leftističkoj” propagandi ali je dobra analiza psihologije mase, rušenja mitova o američkoj dominaciji na planu demokratije, ljudskih i manjinskih prava sa sve aktuelnim povratkom retrogradnim idejama u modernoj SAD (paralela Regan- Tramp) i kako Amerika zapravo nikada nije raskrstila sa svojom mračnom prošlošću iz doba aparthejda ali i lomovima ličnosti unutar svakog pojedinca i očekivanjima društva (pitanjima “američkog sna” i anksioznim poremećajima uzrokovanim prevelikim očekivanjima).

“The Madness” je moja preporuka sa Netflixa. Serija je, čini mi se, prošla neopaženo a zaista mi se svidela. Inače, ko voli horror-anime topla preporuka je serija “Dorohedoro”. Nisam siguran da je ima srpski - lokalizovan Netflix ali uvek ima opcija da se dođe do sadržaja.

Odgledao “One Battle After Another” i moram priznati da su mi utisci vezani za ovaj film pomešani. Pre svega, PTA nije reditelj koji me na bilo koji način oduševljava. Prvo to sa ubacivanjem komedije situacije u neke ozbiljne teme mi je malo ispod statusa nekoga koga (neki) smatraju jednim od kultnih reditelja svoje generacije. Nekako je u njegovim filmovima sve previše ubrzano gde neki drugi reditelji (poput Nolana ili Finchera npr.) zastanu i daju posmatraču na obradi situaciju, sliku, ali i dijalog. Film, doduše, u svoje prve 2/3 zaista nosi posmatrača i sve je na svom mestu, uloge su odlično podeljene i situacije realne ali onda se neko poput mene zapita zašto baš svi likovi (sem Benicia) imaju neku problematičnu ličnost, kako je moguće da se jedan čovek (Sean Penn) baš za sve pita dok revolucionari odrade toliko pljački on jedini (tako je barem nama predstavljeno) predstavlja bukvalno “državu u državi”, lik koji se za sve pita i vodi istragu ovog slučaja iako radi kao neki vojnik graničar? Onda Di Kaprio koji kao da je Peter Selers iz “Party” a ovamo osvaja srce žene koja kao da je Sarah Conor iz “Terminatora”. I povrh svega, na neke nepoznate načine, Sean Penn im je uvek za petama, u sekundu prati svaki trag koji vodi do begunaca a onda ga “preveslaju” njegovi kkk-ovci. Ono što, međutim, impresionira su scene jurnjave kolima po pustinji po onim slide-putevima i korišćenje kamere koja je fascinatna, dijalozi su prilično dobri i Benicio koji je (kao i obično) fenomenalno izneo svoju ulogu. Negde pri kraju filma, kada shvatiš koliko je godina prošlo od njegovog povlačenja u ilegalu (a da niko iz FBI i drugih službi) nije ni pokušao da mu uđe u trag iako su mu uhapsili ženu koja je celu grupu (pa i njega) ocinkarila, zapitaš se od čega je taj čovek, samohrani otac, sve ove godine živeo. I onda ona završna scena sa ćerkom od čije je me je patetike i naivnosti spopala mučnina. Sve u svemu, precenjen film kao i skoro svi njegovi filmovi.

“Children of Men” Alfonsa Cuarona iz 2006., aktuelan film u kontekstu migrantske paranoje / ksenofobije a urađen na zanatski vrlo sofisticiran način, kamera koja kao da (u)vodi posmatrača u svaki događaj, bez lutanja i artističkog prenemaganja. Od nekih drugih stvaralaca, preporučujem filmove kineskog reditelja Bi Gana (ja sam pronašao “Kaili Blues” i “Long Day’s Journey into Night”) ili film još jednog Kineza Wei Shujuna “Only the River Flows” iz 2023.

Ne znam otkud toliki hype u Srbiji (a i šire ali u Srbiji ograničenoj drugim streaming servisima, posebno) povodom ove serije? Mislim, odgledajte “American Psycho” ili “The Silence of the Lambs” mnogo su kvalitetnije scenaristički urađeni a to da je neko patološki sociopata i ubica i da to niko ne primećuje, to mi je malo tanko. Ono, kao, on ostvaruje mračni predmet želja osoba s kojima je u kontaktu i na kraju završi na tako predvidiv način je baš naivno. Da se razumemo, Claire Danes obožavam još od “Homelanda” i ta joj uloga baš stoji, ostali B-produkcija.