Pletilja

Skalp Kraljevica Msrka?

Kofer isporucen na kucnu adresu u celini i celosti.....🙂

St. Helena vulkan?

Momci, glavu gore! Da je moglo bolje - dogodilo bi se. Kako kaze moja baka: "Za prosutim mlekom se ne zali". Majstorski sam tokom karijere izbegavala polozaj moci i velikog novca. Prijala mi je senka, drugi plan, ja sam covek podrske, realizacije, ne volim da moja bude zadnja, ne volim tu vrstu moci, plasi me, jedva da sam prezivela i to sto sam u okviru porodice morala da donosim vazne odluke, da uticem na necije sudbine. I sad imam besane noci u kojima shvatam da je to bila greska, da sam drugima prepustala moc sa kojom sam mogla vise da uradim, pa cak i bolje od onih kojima sam davala ideje, kojima sam bila dobar saradnik. Da nisam bila kukavica, mozda bi nekim ljudima bilo bolje, bila bih korisnija i sebi i drugima? No, tako je kako je, i, da opet citiram moju baku iz Zmaj Jovine : Ko zna zasto je to dobro". Ti drugi putevi na koje nismo zagazili, mozda bi nas odveli u vece poraze, mozda su nase (pogresne?) odluke i dela bili mera nase snage u tom trenutku, niko namerno ne bira da gresi, greska nije izbor, greska je vise kao stanje koje dodje i prodje. S druge strane, zaprepastim se kad od prijatelja cujem da sam celog zivota bila zahtevna, stroga, da mi nije lako ugoditi, da su mi standardi visoki, vec je u vic uslo moje traganje za "savrsenim trenutkom". Cine mi nepravdu kad me tako kvalifikuju, nisam tragala za savrsenstvom vec za najboljom verzijom sebe i drugih, ni vise ali ni manje. Nedavno, kada sam cerki obrazlagala razloge zbog kojih nije pametno da bas sad dolazi iz Amerike na 2 nedelje tokom kojih moze svasta da s iskompikuje, cerka mi je rekla: "Mama, moram da dodjem, Amerika me je ulenjila, predugo spavam na lovorikama, treba mi reset, trebas mi ti". Ne, treba joj najbolja verzija nje same. I to je moj legat, to je ono sto ostavljam za sobom. Da li je vredelo? Jeste, vredelo je.

S obzirom da je Kronos ostavio resenje (nisam videla, casna rec, jedina vrsta zaba za koju sam cula je gatalinka i krastaca a nisam videla ni jednu) mislim da Kronos treba da postavi nov zadatak jer ne smatram da sam pogodila sta je na slici. Moze?

Ne znam koja je ovo vrsa ali obozavam one minijaturne zabice koje su zelene kao mladi grasak.....gatalinke?

Komsinica, 35+. bankarska sluzbenica, gradska cura, sushi sinoc kosu na terasi do moje, znamo se vec 30 godina: kuka na virus, besna je zbog svih ovih masovnih zbivanja kod nas, festivali, koncerti, doceci sportista, AVove masovke....."leto mi je upropasceno, nigde ne idem a oni tako...."klimam glavom, saucestvujem u njenom besu na vlast, neodgovorne gradjane, ovo se zaista oduzilo, sirota devojka, gde da sretne ljubav svog zivota, nece valjda u komsiluku a sat joj otkucava...u neko doba, obrusi se ona na vakcine, kaze: "Eto i taj Sinofrm, 0 % antitela, dzabe su boli ljude, to nista ne valja"...."Ti si dobila Sinofarm?" pitam, mada nemam obicaj da se raspitujem o tome, kaze "Ja? Ne pada mi na pamet da se vakcinisem, to je potpuno bezveze"....ostajem zgranuta ali pitam: "A Pompili?", njena rodjena sestra, medicinska sestra u hitnoj pomoci...."Ne, ni ona nije vakcinisana i nece vakcinu, niko od njih nece".....konacno zalijem cvece, povucem se sa terase i otpisem komsinicu sa spiska osoba od poverenja. U glavi mi bubnja onaj grafit "Dzaba ste krecili"....mislim, dzabe sam ja pristala na masovni eksperiment vakcinisanja zarad opsteg dobra kad ima ovakvih.....kako da ih nazovem? - individua koje misle da je pranje ruku i nosenje maski vrhunski doprinos borbi protiv pandemije. Posle sam bila ljuta na sebe, sto sam se 5 minuta osecala kao budala pred jednom balavicom koja sa toliko arogancije odbija da se vakcinise. Kad bolje razmislim, verujem da je ona o meni mislila isto - da sam naivna budala koja se vakcinisala. I tako, budala po budala a virusu - lepo.

Sami su isplanirali dolazak a povod je moj 70 rodjendan.....ja ne slavim svoje rodjendane. Nisam znala sta zelim: da dodju, da budemo svo troje neko vreme zajedno a opet, to vreme im je skoro ceo ovogodisnji odmor, tek par dana ce im ostati za njihove porodice i odmor onako kako se to obicno radi. Epidemija je iskomplikovala putovanja, trosi se vreme i novac na testove, tenzija raste jer se informacije menjaju na dnevnom nivou, toplotni talasi se nastavljaju jedan na drugi bez predaha, epidemija ne posustaje....osecam kako mi je vlastita koza tesna jer mi sve te okolnosti jesu poznate ali su mi i neprirodne, ne znam kako da ih razresim, sta treba da radim....a po navici, imam potrebu da kontrolisem stvari i dogadjaje. I kad sam dosla do ove tacke, da mi je neprijatno jer nisam ja ta koja odlucije, sve je postalo lakse. Ogroman teret mi je skinut sa ledja, odluka je njihova, moje je samo da se radujem i budem ono jedino sto im, ocigledno, u ovom trenutku treba: mama, neko ko ih poznaje ceo zivot. I tako, shvatila sam, konacno, sta znaci biti "lovac u zitu". Jednostavno je: rasiriti ruke i pustiti da ti padnu u zagrljaj u trenutku njihove najvece potrebe. Cutati, jer je bilo prilike da se kaze sve sto treba, slusati ono sto zele da kazu i biti zahvalan za onoliko ljubavi i postovanja koliko zele da daju. Ucim od moje dece i danas. I toliko ih volim da mi ni ovaj strasni svet u kojem jedva da razaznajem svoje mesto vise ne izgleda tako strasno.

Hvala draga, u pravu si, ovih 14 dana su zaista medju najznacajnijim u mom zivotu, imala sam srece da docekam (u ovom ludom svetu) da vidim svoju decu u zrelim godinama, kao odrasle, formirane licnosti i to je divno. Raduje me to sto brat i sestra, razdvojeni godinama i hiljadama kilometara i dalje imaju lep odnos kao kad su bili mali, sada je tu i unuk kao najsladja spona medju njima, ljubav izmedju njega i tetice je shasava, vesela, nezna.....zivot zaista ide dalje. U stanu je tisina......prolazim kroz sobe i gledam tragove njihovog boravka......knjige su ispreturane, svako je poneo po nekoliko primeraka ali ni blizu onoliko koliko su zeleli.....nista od onog sto sam predlagala da ponesu od sitnica za koje znam da ih vole nisu poneli..."majka, ne rasturaj kucu, ima vremena....". Ima, u vecnosti......sad sam sigurna da smo joj dali najbolji deo sebe kao porodica. Jos neko je bio tu sa nama, njihov preminuli otac, to prisustvo je bilo svo veme tako snazno, kao da sam cula kako kaze "Ma, sve je to lepo ali niste morali da odete tako daleko...." Cuti, matori, morali su a i da nisu, tako su izabrali. Danas nista necu da raspremam, na casama i sholjama za caj, tanjiricima za kolace su njihovi tragovi....alavi su na slatko oboje, kao kad su bili mali...a ja sam njihova mama, jos uvek i zauvek.

Kofer ostao u Frankfurtu a u njemu i 2 vrlo retke knjige koje sam spremila za zeta i antik cilibarska dugmad za manzetne! Lepo sam rekla da to ide u licni prtljag ali mene niko ne slusa. Kolike su sanse da kofer ipak stigne u USA?

Danas Surcin, let Lufthansom za Frankfurt u 6 h: predaja kofera, trazen test (PCR u nasem slucaju) i doplata za kofer "ispod drugih stepenica". A tamo shalter sa 1 zaposlenim i red.....sporo do zla Boga, zaposleni neprestano na telefonu, malo piskara olovkom po nekoj tabeli a malo diktira nekome nesto....nismo brinule da cemo ostati bez karte (dobija se tek nakon uplate za kofer) jer smo dosle 3 h ranije ali je bilo mucno. U redu se proneo glas da im je pukao el. sistem i da sve ide peske.....placeno 70 e za kofer. U svakom slucaju, u vreme potrebno za cekiranje uracunati i ovo cekanje u redu za placanje kofera, primaju samo kartice.

U pitanju je shkropionica: osvecena voda se sipa u ovo srce i ukucanin koji izlazi umoci prste u nju i prekrsti se i tako s blagoslovom izlazi iz svog doma. Mini verzija skropionica u katedralama. Kako se ona nasla u shpajzu moje pravoslavne bake - ne znam ali i nije tako cudno, trecinu stanovnistva naseg malog banatskog grada su cinili vernici katolicke crkve, porodicna prijateljsva sa "inovercima" su bila normalna stvar. Nakon 1945, 22000 vojvodjanskih Nemaca je proterno u Nemacku u uslovima ne mnogo humanijim od genocida. Njihovi potomci i danas dolaze u grad i obilaze kuce svojih predaka i nemacko groblje koje jos uvek postoji....ne traze nista, samo secanja....

Ne..

Bas traljavo sa moje strane, evo dopuna: jeste, ima dzep i kad se koristi, ne stoji u shpajzu vec blizu ulaznoizlaznih vrata stana ili kuce.

Stavlja se nesto ali nista od pomenutog i nije saksija.

Ne stizem...kajacu se ali ipak da probam: mesto - shpajz. Macka, na 38 C izlezava se na frizideru koji, je l te, greje, ne znam u cemu je fora. U pozadini- keramicko srce, zelenoplavo. Bilo u shpajzu moje bake Lele, bilo mi zao da ga bacim pa je sad u mom shpajzu. Ja znam cemu sluzi a vi?

Bogomoljka na maskenbalu?

https://nova.rs/svet/kinom-hara-delta-soj-vuhan-zeli-testirati-sve-stanovnike/ Nije bas da Delta hara u Vuhanu......potrudili su se da je detektuju i pokusace da je suzbiju. Nisam ljubitelj rezima cvrste ruke, naprotiv, ali nekako osecam da je solidarnost i dobrovoljno i privremeno odricanje od suverene volje pojedinca jedini nacin da se kontrolise epidemija, bar u tako mnogoljudnoj zemlji kao sto je Kina.

Aja (maca sa posebnim potrebama) dozivljava potpuni preporod u prisustvu moje cerke koju prvi put srece: izrazito nedrustvena maca, plasljiva, ne voli dodir, ne prestaje da se mota oko cerke, baca se na pod da je cerka mazi i timari, ide za njom i "prica", spava u njenom koferu.....obostrana ljubav na prvi pogled....

Jurnjava za PCR testom, Torlak najsigurniji po pitanju brzine dostavljanja rezultata ali do njega treba 3 h za odlazak u Bg i povratak i narocito - kad uraditi test da bi se bilo u zoni 72 h do ulaska u avion za USA na frankfurtskom aerodromu, pa jurnjava da se nadje prevoz do Surcina u ponedeljak u 1 h posle ponoci jer avion za Frankfurt polece u 6 h......od 14 dana koliko je cerka mogla da odvoji za posetu, evo vec 3 dana visimo na telefonima i organizujemo njen povratak. Da sam znala da je ovako komplikovano a sve to zbog testiranja vakcinisane osobe, ne bih joj dozvolila da krene na ovaj put. Uzgred, Torlak smo samo jednom dobile iz prve, nakon toga, 2 dana se niko ne javlja na jedan jedini broj telefona koji je objavljen na njihovom sajtu. Zbog cele frke sa testom, brat, koji dolazi iz Zagreba, provesce sa sestrom jedva jedno poslepodne.....previse tenzija, napora, vremena i novca da bi tek nekoliko sati bili zajedno posle 3 godine. I pitanje - kada cemo se opet videti jer je svet, bar sa moje tacke gledista - otisao dodjavola.

Istoimena TV serija u reziji Fasbindera je bila pravi biser....

"The wings of a butterfly magnified at 200x by Charles Krebs / Butterfly wing scales - Panacea prola" Pigment na leptirovim krilima

Krilo insekta - da.....

Frederik Bakman, Medvedgrad Autor romana Covek zvani Uve i jos nekoliko naslova koje od srca preporucujem. Ne umem da definisem njegov stil pisanja: kao da viri kroz kljucaonicu ili gleda sa oblaka, ima ga u prici i nema, i dokumentarno i autorski, i strashno i lepo....nista mi od zivotne surovosti ne precuti a opet, tako mi sve to isprica da se ne zgrozim, ne smuce mi se ljudi, zivot......naprotiv, lepo, pazljivo i nadasve - duhovito (humano?) gurne vas u vir svoje price ali ne pusti da se udavite. Tako i u Medvedgradu....prica o hokejaskom timu u malom gradu, tipicnoj palanci u stanju nepodnosljive lakoce postojanja. To je i prica o roditeljstvu ali i prica o deci, tinejdzerima, odrastanju, velikim i izgubljenim iluzijama. Ono sto mi je ostalo kao dominantan utisak to je koliko je svet odraslih surov i kako je krvavo tesko mladima da mu se prilagode i prezive - poprilicno osakaceni, kao zvercice uhvacene u klopku koje moraju da odgrizu shapu da bi sacuvale zivu glavu. I sve je to vec napisano, procitano, takoreci - banalno kao tema. Ono sto je osobenu, to je sam pripovedac, Bakman, njegov nacin prezentacije jer je on covek koji voli ljude. Koliko su mi njegovi prethodni romani delovali savrseno precizno organizovani, dozirani, zaokruzeni do savrsenog efekta na citaoca, u Medvedgradu nesto curi na kraju, zapravo, kao da ima vise krajeva i kao da je tema ispricana i nije ispricana, ima viska i to malo remeti, bar kod mene, dinamiku i ravnotezu cele konstrukcije. Jako mala zamerka da bi se propustila jedna dobro ispricana prica o nama. Medvedgrad je ekranizovan, dostupna je cela prva sezona i spremam se da je pogledam ali se i malo plasim, ekranizacija Cove zvani Uve mi se uopste nije dopala.