Pletilja

Dala mi tetka, kaze, njoj ne treba a greota da se baci: j Jak, verovatno znatno jaci nego sto je bio, alkohol isparava, ulja se vremenom menjaju, verovatno da je daleko od originalno komponovanog mirisa. Tetka kaze da je kod nje vise od 20 godina. Nije za mene, vise je za neku crnku, mladu, egzoticnu. Cuvacu ga jer je bocica lepa....

Ne pamtim da je i jedan nas profesor imao privatan automobil tako da ta vrsta osvete nije mogla da se izvede. Recimo da se danas, u nekom razredu, pojavi nas profesor matematike: visok a tanak kao grancica, rascupan, sako obucen preko dukserice koja je u to vreme spadala u kategoriju donjeg vesa, na nogama - karirane kucne papuce, naocari a la tegle se podrazumevaju? Plus - tik, zmirkao je nekontrolisano, nesto kao Turetov sindrom. Shuskalo se da je bio genijalan student matematike na BU i da je zbog ljubavi zavrsio u provincijskoj gimnaziji, supruga mu je bila nasa sugradjanka. I on, takav, predaje matematiku u gimnaziji koja je vec tada imala stogodisnju tradiciju i ciji su ucenici bili prepoznavani na BU. U redu, bio nam je cudan, drugaciji,ali je bio profesor i njegov status se nije dovodio u pitanje niti nam je padalo na pamet da ga diskvalifikujemo jer je bio drugaciji. Nekako, znali smo da je profesor malcice ostecen, da ima falinku ali da zna matematiku i da je to jedino vazno. Ako je bio dobar kolektivu, ako je valjao direktoru gimnazije, coveku od ogromnog autoriteta koji je, malo - malo, znao da dodje na cas i sedne u poslednju klupu - sta mi, ucenici,mislimo je bilo potpuno nevazno. Roditelji se nisu mesali u posao skole, njihovo je bilo da nam kupe knjige i sveske i kod kuce obave vaspitno popravni rad ukoliko je skola imala primedbi na nase ponasenje. Sta da mislim o skoli koju pohadja moj unuk, skoli velike tradicije i ugleda, u kojoj moj unuk, ucenik I razreda, u I pougodistu dobija 2 napade panike? Fantomski bolovi u stomaku, ucitelj zove majku, dete u bolnici pregleda vojska lekara, sve je u redu, dete je zdravo. Definitivno, nesto nije u redu jer se napad panike ponavlja. Pitam unuka o cemu se radi, sta ne valja, razgovaramo....."bako, oni jako vicu a onda i ucitelj jako vice na na njih....." moj zakljucak: ucitelj ne moze, ne ume, ne sme da kontrolise par decaka koji se siledzijski ponasalju ( I razred osnovne skole?!) kako na casu, tako i na odmoru. Moj unuk nije objekat njihovog nekontrolisanog ponasanja, visok je i jak za svoje godine, nece na njega, ali je svedok. Dete je spremano za skolu kao hram znanja a dozivelo je sta? Varvarstvo, nemam drugu rec. Cutim, ne mesam se, ne komentarisem ni skolu ni ucitelja ali se osecam porazeno.

Gledam a ne verujem....sta je OVO? Kako, zasto.....sta je ideja......ko je dao gradjevinsku dozvolu.....lima normalnih u ovom gradu, opstini....pa TO se vec nakrivilo......kuku.....

Isto.....tuzna......cerka mi javlja da je njena prijateljica iz detinjstva, neko ko nam je cesto bio u kuci tokom odrastanja - tesko bolesna, ovarium cancer. Jedva 42 godine, 3 male dece, ponavljana vestacka oplodnja i sve muke koje uz to idu i sad ovo....uvek je govorila da ce roditi petoro....molimo se da je otkriven u ranom stadijumu inace.....ne smem ni da mislim..... Moj dragi prijatelj iz detinjstva, onaj sto je otisao na MR zbog kontrole ciste na pankreasu pa mu otkrili cancer na prostati - ima metastaze na kicmi. Nema dana da se ne cujemo telefonom, redovno me izvestava o promenama, terapijama.....stroga sam prema njemu, ne dam da mi se raspekmezi, da se preda, da se plasi....a hocu da svisnem jer njega i njegovu suprugu volim ceo zivot, divni su ljudi. Sutra u 19 h, u nasem malom centru kulture bice vece posveceno nasem Rasi. Dokumentarni film o njemu je sniman letos, cekalo se da Rasa ojaca pa da ga vidimo.....ja ne znam kako sutra da budem sabrana i normalna. Kad pozovem telefonom, prvo kazem " Raso dusho......" jer je on moja dusha..... Necu da zavrsim u suzama: kupila sam knjigu u antikvarnici, debela, teska, nisam je listala, korice su bile u dobrom stanju. Kod kuce, kada sam je uzela u ruke da je prelistam i vidim kako je organizovana, nasla sam - pismo. Tanak, fini papir, rukom pisano izbledelim mastilom, datirano na 1956 godinu, nemacki jezik, 3 crteza od kojih je jedan sa 2 lastavice koje su mi se toliko dopale da sam pozelela da ih uramim. Da ne bih unistila pismo isecanjem crteza, uramila sam lastavice ovako: Eto, laste su mi dosle na pocetku zime......ko zna zasto je to dobro....

Da li je to diskreciono pravo direktora regulisano zakonom? Ili podilazenje opstoj (ne)kulturi, (samo)ponizavanje prosvete? I mi smo bili mladi, i mi smo ispod klupe citali stripove, slusali Minimaxa subotom na mini tranzistorima, tada se u skolu islo 6/7 dana. Bezali smo sa casova, pojedinacno a, boga mi, i kolektivno. Zimsko doba, poslepodnevna smena, posle petog casa javljaju iz susednog razreda da je biologicarka naredila nenajavljeni kontrolni zadatak. U razredu, nekoliko nevoljnika sa klimavim dvojkama, ubledeli, vec su vidjeni za popravni. Za 5 minuta razred donosi odluku, bezimo sa casa, svi, i mi sa peticama i oni drugi. Osveta baba Rade, biologicarke, je bila strasna: svima je smanjena ocena na polugodistu a za ocenu na kraju godine, pitala je gradivo cele godine, ne samo II polugodiste. Zapamtila sam to prolece: mirise lipa, ja na terasi bubam biologiju, od tada nisam u dobrim odnosima sa mahovinama i ostalim sporama.....cutali smo i bubali biologiju mada smo bili na tzv jezickom smeru. Imali smo petlje da budemo drski, bezobrazni, da krsimo pravila ali smo umeli i da snosimo posledice svojih dela. Zato sto smo verovali svojim profesorima koliko god da su bili na svoju ruku, znali su vise od nas a znanje i obrazovanje se postovalo. Kad moj unuk radi domaci zadatak, u njegovoj pernici ima olovaka, bojica, gumica, zarezaca koliko u 2 razreda moje generacije zajedno. Njegovi udzbenici su divni, shareni, uz svaki udzbenik bar 1 radna sveska, radni listovi, testovi......milina jedna, samo da dete sedne i nauci gradivo a da ne ishcasi ni jednu mozdanu vijugu. Sta to vredi.....ako mu roditelji ne objasne zasto je taj napor potreban, koliko je znanje i obrazovanje vazno za razumevanje sveta u kojem je rodjen, za njegovo vlastito dozovljavanje sebe i licni razvoj. Mi smo strasno razvaljeno drustvo, do nivoa genocida, da citiram dragog prof Miodraga Zeca: " ovde je pojedena supstanca" , u duhu ove teme - supstanca moralnog kapaciteta ovog naroda. Zreli smo za protektorat ili sanitarni kordon. Oporavak? Za jedno 100 godina, mozda, ako preteknemo.

Nema ljutnje, volim izazove drugacijeg razmisljanja, mene radi. Sta da rade profesori? Da se usprave, da ne savijaju kicmu pred direktorima, ministrima, roditeljima. Da, osim sto strajkuju da bi im se povecale plate, strajkuju i protiv arhaicnih skolskih programa. Braneci interese svojih ucenika, njihovo pravo na moderno, primenjljivo znanje i obrazovanje, odbranice i sebe. Kad se xyz sindikata u prosveti ujedini u jedan, kad pokazu medjusobnu solidarnost, kad se izbore za slobodu svog misljenja i delanja, bice pravi primer svojim ucenicima i imace postovanje koje njihova profesija zasluzuje sa ozbiljno jakim razlogom.

Cvrsto verujem da sve pocinje i zavrsava u porodici, drzava, sistem - ili je podrzava u dovoljnoj meri ili ne. Devedesetih, sa dva maloletnika u kuci i u skolskom sistemu, sa ratom, inflacijom, raspadom i drzave i privrede, moralnim dilemama odrasle osobe kako preziveti dan a ne praviti kompromise sa savescu - svoje materinstvo pamtim kao nocnu moru. I nisam jedina. Kao roditelji, svi smo bili sami, bez icije podrske, gledali smo kako se skolski sistem raspada jer je vecina profesora bila zabavljena namicanjem privatnih casova jedni drugima i to na kvaran i za decu uvredljiv nacin: zakidalo se na ocenama uz racun da ce roditelji placati privatne casove kako znaju i umeju da bi deca mogla dalje, u srednju skolu, na fakultet. Na casovima francuskog, kao drugog jezika, moja deca su prelistavala stre primerke Bazara koje je profesorka donosila u skolu! Za 2 godine nisu naucili da kazu ni dobar dan na tom jeziku. Imala sam dogovor sa decom: u redu, skolstvo nam je trulo, profesori korumpirani ili pogubljeni kao i svi ostali, ne ucite za ocene, ucite ono sto vas interesuje ali u tome budite najbolji vi. I tako je i bilo, deca su postovala dogovor, nista ispod crte od 4.00 kao prosecne ocene zbog prohodnosti za upis na fakultet. Sve ono sto skola nije odradila, odradjivali smo mi, roditelji, kod kuce, kroz razgovor, komentare dnevnih desavanja, uz spremanje vecere i sutrasnjeg rucka, usta nismo zatvarali u demokratskim diskusijama sa decom oko porodicnog stola. I uz insistiranje na redu, radu i (samo) disciplini i mantru " i ovo ce proci". Proslo je, ciljevi su ostvareni. Koja je cena placena? Prevelika. Najmanje sam bila nezna majka, neko kome se poveravaju mladalacke tajne i dileme. Bila sam majka menadzer, neko ko resava probleme, zaduzen da nam se porodica ne raspadne "dok ovo ne prodje". Ono najlepse u roditeljstvu, ona mirna i tiha neznost i postojanost, ono nenametljivo pracenje promena u mladom ljudskom bicu, istinsko upoznavanje sa njim, njegovim vrlinama i manama, sve sam to propustila jer nije bilo vremena, nije mi dato, pojela je istorija, to mi je oteto, istrgnutto iz narucja. I ne moze da se nadoknadi. Kako kazu: "strela koja pogodi cilj, promasi sve ostalo". Pogodili smo cilj, formalno, porodica je ispunila svoju svrhu, pitanje je koliko se istinski poznajemo a koliko je svako od nas, deca i ja, upoznao onog drugog, koliko smo morali da se svedemo na socijalne uluge i lishimo istinske bliskosti? Zato sto je imperativ bio da se prezivi i dok je tako, a i danas je tako, nece biti srecnih, zaista ostvarenih individua, nece biti niceg autenticnog u ovom narodu. Drzava, sistem, od nas pravi robu s greskom, falicne ljude i radi to sistematski. Neoprostivo.

Covek je prikupio 290 000 potpisa i dans predao peticiju RTS da mora da obavestava populaciju o stanju zagadjenosti vazduha i da priredi diskusije o rudarenju litijuma na nacionalnoj tv. Malo li je? Uzgred, tek ce da bude dreke.

Mogla je to da bude i moja cerka, 7 godina je zamenjivala kolege po ovdasnjim skolama, 5 godina u skoli za decu sa posebnim potrebama. Veceras sam joj napisala da nikad, nikad ne zazali sto je otisla odavde. Mogla je to da bude i moja cerka.

Mislim da je delic mene veceras umro. Snimak: ucionica, sicusna zena sedi za katedrom, mladic joj se muva iza ledja, izmice joj stolicu, ona pada na pod, urnebes u razredu... Zena je profesor, mladic je njen ucenik..... Mnogo toga je u ovoj zemlji, u ovom narodu umrlo. Stid Pravda Zakon Solidarnost Moral Pamet Dostojanstvo Ljudskost. Ne znam ko je to i gde rekao ali sam zapamtila: mali deo mozga koristimo za misljenje, najveci deo - da budemo ljudi. Ima li ljudi u ovoj zemlji?

Koji god da su, imaju istu funkciju a funkcija se zaklela. Ne smeta meni zakletva vec to hocu pa necu pa opet hocu - strategija Rada moze da bude i marsovac, ako nije s njima, protiv njih je.

Poslanici srpske liste su se vratili u kosovski parlament, Izvestava N1 u vecerasnjem Dnevniku u 19 h, emitujuci snimak na kojem poslanici, stojeci, slusaju tekst poslanicke zakletve u kojem se kaze da ce postovati Ustav republike Kosova. I to bi bilo sasvim u redu da isti ti poslanici nisu pre 10 dana nappustili, demonstrativno, taj isti parlament. I zato: FUJ! za politiku rezima AV! Uplasio se da ce Rada Trajkovic postati politicki faktor Srba na Kosovu i brze - bolje, evo nih, bez stida i srama, muckovi jedni. Kad bolje razmislim, bolje i to nego da su ubili R.T. kao sto su streljali Olivera Ivanovica. Trajkovicka sigurno ne bi zatvarala oci pred mafijaskim klupkom kosovskobeogradskih politicara i eto nama farse od tragedije! Ovako se igrti sudbinama naroda je nedopustivo, sramno, tupavo i kriminalno. I rado bih da pitam: cime je poktivern odluka da se svim sluzbernicima koji su napustili kosovske institucije obezbede primanja i sva davanja za penziono i zdravstveno osiguranje, koji je to organ vlasti, koja institucija, donela takvu odluku, crno na belo? Ko to tako deli nase pare a da nam se ne daje bar malo inteligentnije objasnjenje zasto se to radi? Ili sve to ide na rec nekrunisanog vladara Srbije? FUJ!

Konacno, 2 dobra naslova: Dzulijan Barns, Shum vremena, The Noise of Time,2016 Biografija kompozitora Dmitrija Shostakovica je ram za sliku staljinizma i potonjeg vremena Hruscova, jedna okrutna, brutalna epoha koja se rasplice bas ovog, 270 dana rata za Ukrajinu, nadam se.... " Tragedije, u naknadnom osvrtu, izgledaju kao farse. To je on oduvek isticao i u to verovao. Ni njegov se slucaj nije razlikovao. Povremeno je osecao da je i njegov zivot, poput zivota mnogih drugih ljudi i poput zivota njegove zemlje, bio tragedija; i to tragedija ciji je glavni junak svoju nepodnosljivu dilemu mogao da razresi jedino tako sto bi se ubio. S tim sto on to nije ucinio. Ne, on nije bio shekspirovski junak. A sada, kada je poziveo toliko dugo, poceo je cak i da sopstveni zivot sagledava kao farsu." Rezim ga nije ubio mada je on metak u potiljak ocekivao svaki bogovetni dan tokom svog dugog zivota. Ko je bolje prosao, oni, sa metkom u potiljak ili Shostakovic koji je preziveo na farsicno/tragican nacin? Dilema je lazna, u tiranskom rezimu nema dobitnika. Jako bih volela da utrapim ovaj naslov svakom rusofilu koji ovih dana podrzava agresiju na Ukrajinu. Da zna sta podrzava: jedan rezim u nizu tiranskih rezima koji je ceo jedan veliki narod drzao pod okupacijom od kada zna za sebe. Rat za Ukrajinu ce se jednom zavrsiti. Rat zaslobodnu Rusiju jos nije ni poceo. Aleksandar Genis, Koza vremena, Knjiga promena, 2020 Milorad Pavic o Aleksandru Genisu: " Genis vidi Rusiju iz Amerike a Ameriku iz Rusije - kroz Kinu". Vidi Genis i vise od navedenog, lepo, pametno i sa mnogo sharma secira nase doba i pojave koje su u toku, uzivam dok citam i ne zurim da brzo stignem do kraja.....

Ih, kakvi ste! Sad moram da citiram samu sebe i deklarisem se kao vrhunski narcis. Ovo sam objavila na jednoj drugoj temi pre 2 meseca kada sam shvatila da sve cesce brutalno zakucavam svaku temu koje se dohvatim: "Dragi i postovani forumasi, Hvala za podrsku koju uzivam na temama na kojima povremeno pisem ALI: Doslo neko vreme da mi nedostaje KINIK, matori namcor koji je znao da me tako ujede da sam pishtala kao Damjanov zelenko a 2 puta sam ga, zbog vulgarnih komentara, prijavila moderaciji, njega i nikog vise za sve ove godine. Elem, potreban mi je korektivan faktor. Ovo je najbrojnija zaqjednica kojoj pripadam jer mi je malo ljudi ostalo u real life, zato ste mi potrebni. Znam da postujete moje godine i imate obzira, za to sam sama kriva jer se, malo malo, pozivam na svoje (pra)doba, verujte, bilo mi je potrebno vreme da se prilagodim novoj fazi zivota kojoj se nisam nadala i o kojoj nikad nisam razmishljala. Sad sam sa tom cinjenicom u redu. Dakle, budite iskreni, otvoreni, kritikujte ako za to imate razloga, podviknite ako zastranim, ako nisam u pravu, ako su mi argumenti kilavi, cinicete mi dobro, potrebni su mi ti izazovi razlicitog misljenja, nacin da zadrzim zdrav duh, da mi se misao ne ubajati, da me vreme ne pregazi. Znate, nije tesko biti pametan kad imas veliko i dugo zivotno iskustvo ali vremena se menjaju i ja ne zelim da ostanem u proslosti, kao vlasnik svih zivotnih istina. Nece biti da sam uvek u pravu. Eto, tako i toliko, pa se vidimo na nekim temama....samo hrabro, ima mene jos....."

Pisite zabeleske: nisam mogao da uradim to i to jer mi je nedostajao podatak taj i taj, bez etiketiranja ad hominem, samo cinjenice. Pa to prosledite nadredjenom i vama i toj sluzbi koja vam je uskratila podatke. Ako ne mozete da obavestite nadredjenog a ima i takvih situacija, sacuvajte belesku za sebe pa kad krizirate zbog ne tako dobrih rezultata svog rada, pogledate beleske i vidite da to nije zbog vas i bude vam lakse. Ako je ikako moguce, trazite povremene sastanke cele sluzbe, 1 nedeljno ili mesecno, da se napravi presek rada i zacrtaju ciljevi. Ne nastupajte ambiciozno u smislu samopromocije jer ce se svi osetiti ugrozeno vec vise onako, " imam ideju" stav. Nekad pomaze i razgovor sa osobom koja vam je uskratila podatke, pitajte je u cemu je problem i ponudite pomoc ako je u vasoj nadleznosti. Verovatno da niste jedini kojima smeta ta haoticnost i razgovor na tu temu moze da vam da saveznika da uradite promene koje ce biti dobre za sve.

Vidim....i pitam se da li je doslo vreme da se pocistimm sa foruma i svoju staracku ogorcenost zadrzim za sebe. Korozija.....osecam da me Srbija nagriza, da mi, kao sona kiselina, vec 30 godina grize dusu, mrsi vijuge, da me melje. Da iz mene izvlaci ono najgore. I da je vise nemam snage da se svaki dan sastavljam u normalno bice. I da ce to biti konacna pobeda ludila nad jednom obicnom, anonimnom sudbinom koja je zelela da bude sve samo ne ludilo. Ima normalnih Srba, zanam bar 2 primerka, moja deca. Dobri, pametni, posteni, vredni. I vise ne zive u Srbiji. Ako sam nekog povredila komentarom, prastajte babi.

"Iz senke obitava nova generacija srpskih nacionalista koja je nepotkupljiva, nekorumpirana i nadasve časna" Srce, da ti kazem nesto, vrsta Srba o kojoj govoris - ne postoji.

Zakacim kraickom oka kadar na tv, neki krsni i podgojeni momci skidaju policijske uniforme, zastanem, sad ce i ovi nasi da krenu sa vrckanjem, bas da vidim da l su bolji od onih britanskih u onom filmu (Gaj Rici beshe?) kad - surprise! Ovi nasi se skidaju jer hoce da ratuju?! U potkosuljama? Pa...i nije bilo neko iznenadjenje.

Boze, pa ovo je prava nauka, ovo sa patikama! Godinama se pitam imaju li ti vlasnici prodavnica patika magacin, sto svu robu drze na policama? Kad ono, sve su to razlicite vrste! Sa starkama je lako, udjes, kupis i nosis 2 ili 3 godine pa kupis nove. Lako se i lepo odrzavaju, nosim ih na bosu nogu i cesto perem tokom leta. Izbeljujem ih zubnom pastom, milina jedna. Starke radjene za evropsko trziste su mekse, americke su mnogo tvrdje, shniraju se visoko tako da 2 najvise rupice kod mene ostaju neusnirane i potrebna mi je cela jedna sezona da ih malo razmeksam, ne volim ih bas. Gledam patike mog unuka, ima 8 godina a vec nosi broj 37, tata mu je stao na 47. Nisam sigurna da su patike, ma kako dizajnirane na naucnoj bazi, dobre za decu, noga im raste i shiri se preko svake mere. Secam se, bila sam pred kraj osnovne skole, tu negde, 12, 13 godina kada me je pedijatar i kucni prijatelj sreo na ulici, uhvatio za ruku i vratio kuci. Kako je usao, tako je poceo da galami na mamu: " Pobogu, zar hoces da ti cerka ima stopala seljanke?! Momentalno da si joj kupila sandale zatvorene napred i sa stiklicom od 5 cm, da nauci da hoda kao zensko i da ima lepo drzanje". Ja sam na nogama imala letnje sandale, ravne, u kajsicima i bas sam ih volela. Istog popodneva bila sam odvucena u prodavnicu i kupljene su mi sandale po receptu: napred zatvorene, peta otvorena i, gore od svega, stiklica od 3 cm. Bila sam ocajna i mrzela sam tog dobrog i do tada dragog dedicu od doktora. Mnogo godina kasnije, kada sam pocela da putujem i kupujem obucu u inostranstvu, bila sam mu zahvalna za uska i lepo oblikovana stopala. Na zalost, od tate sam nasledila sklonos stvaranja petnog trna, jedne gade pojave koja me je bas namucila.

Kakav crni izbor Milenko? Imas pare - lecis se, nemas pare - cekas da crknes polako ali sigurno. Nema tu izbora, samo gadan sticaj okolnosti. Da sam sakupila na gomilu sav novac dat u poslednjih 7 godina na lecenje 3 dijagnoze po privatnim ordinacijama, za lekove koje sama kupujem, mogla sam da odem, recimo, na Ivo Dzimu, Novi Zeland....Mongoliju.....prozivim lepo neko vreme uzivajuci u prirodnim lepotama i dobrotama, kad dodje kraj - srce puno. Ovako, imam pun kufer nicega. Necu, bre, da mi smrt bude dosadna, jednom se umire.....😄

Isto: 2 puta gastroskopija in vivo, nije prijatno, samo malo spreja u grlo i odmah sonda, laka ruka specijaliste, potrajalo je jer je grizlica bila na nezgodnom mestu, terapija i sve ok. Nakon 10 godina opet bolovi, specijalista otisao u penziju, dopadnem kod mlade doktorke, majko moja, ni da je ashovom kopala, mislila sam da cu da umrem. Napominjem da je znam da disem na nos, da umem da kontrolisem dijafragmu i disem iz stomaka, godine joge su mi donele taj benefit, znaci - dobar sam pacijent za saradnju ali sa ovom dr mi nista od toga nije pomoglo. Na 4 gastroskopiju sam bez dileme otisla u privatnu ordinaciju, prespavala sondu i opet cu ako treba, nadam se da nece. Opet cu o klinici za ocne bolesti: nakon dopisa koji sam od njih dobila pre 3 godine, nisam njihov pacijent sve dok se ne pojave metastaze a i onda je njihovo samo da me proslede onkologiji. Lepo pise da me upucuju na lokalnu ambulantu 2 puta godisnje. U toj ambulanti nemaju UZ oka, mora se u Bg u privatnu ardinaciju. Zasto? Na klinici imaju ambulantu za UZ oka, ja sam osiguranik, u cemu je problem? I tako, placam, i juce sam platila: pregled vida - 4500, UZ oka - 4700, sestra naplatila 9300 mada je zbir 9200, ocutala sam i platila, plus putni troskovi za povratnu kartu 1780 din. Castila sam se finim makijatom od 205 din. Morala sam malo da posedim negde jer su mi zenice rasirene maksimalno, belu macku ne mogu da potrefim, dobro bi dosao pratilac da me prevede preko beogradskin razvaljenih ulica ali.....i tako 2 puta godisnje. Da ne spominjem dodatne dijagnosticke preglede, dr je trazila angiografiju oka nakon kontrole u aprilu, to sam platila 20 000 ali ni danas ne razumem sta se dobilo tim pregledom, dr kaze da je potrebno da bi se promene pratile. Zasto svaki put onaj pregled vida od 4500? Pa ne menja se dioptrija tako brzo, taj pregled placam 2 puta godisnje a preporucuje se na 2 godine kod zdravih ociju? Da ne spominjem da taj pregled traje 5 minuta, znam sve one brojeve na tabli napamet, vec 3 godine mi je dioptrija bez promene. Kada zakazujem, uvek kazem da mi treba UZ oka, ne spominjem pregled vida a uvek moram da ga platim. Osecam se kao ostrizena ovca, zloupotrebljeno i finansijski iscedjeno. Neko me pravi blesavom pod stare dane. P.S. Zaboravila sam ovo: nekada su pacijenti sa melanomom oka na klinici dobijali injekcije Avastina besplatno. Sada ih placamo 25000 po komadu x 3 kao tarapijska doza. Na klinici preporuce lek a onda taj lek dobijamo u privatnoj ordinaciji u kojoj radi lekar sa klinike. Prosto coveku dodje da batali sve jer mu je muka da ucestvuje u svim tim malverzacijam. Lusuz starosti, mogu da se lecim a i ne moram bas, na korak sam od takvog necivilizacijskog stava da ne lecim svoju bolest. Dotle je doslo.

i dalje su krute&tvrde.... Cerka mi je preporucila Skechers patike, ona taj brend ne menja jos od srednje skole, pesak je kao i ja, trebalo je da je poslusam.

Adidas TERREX.....sad bez shale: mozda to jesu dobre patike ali nisu za moje noge navikle na prirodne materijale. Tvrde su, stopalo mi je kao u onoj inkvizitorskoj spravi gvozdena devica, tako mi se stopaal osecaju posle 5 kilometara, mislim i da su mi za pola broja vece jer mi stopalo sheta i udara u tu ergonomki oblikovanu unutrasnjost. Pogledacu brendove koje ste naveli, nesto moram da nabavim za prolece. Ovaj model mi ne prija:

U sportske patike se ne razumem, ceo zivot sam provela u starkama. Medjutim, poslednjih par godina, primetila sam da me bole stopala nakon nekoliko kilometara pesacenja. Pozalim se cerki, ona mi objasni kako stoje stvari sa starkama i pesacenjem, to je no, no, moram da kupim specijalizovane patike po mogucstvu tog i tog brenda, ima dobro iskustvo sa njima. Nadjem prodavnicu sportske opreme sa milion patika, ljubazna prodavacica saslusa sta mi treba, kaze " nikako taj brend, to je pase, imam za vas nesto bolje", donese nesto crno, dzombasto, jeste lako kao pero ali ruzno do zla boga. Te je vodootporno, te ima neklizajuci djon, ergonomsku unutrasnjost, pa je jos i na snizenju 20%....s obzirom na cenu, tih 20% sam jedino zapamtila. Probam patiku, i dalje je ruzna ali je stvarno lagana, setim se da su me ucili da plastika nije zdrava ali, s obzirom da cela planeta hoda u tim plasticnim patikama a nisam cula da se desio neki pomor, vreme je da se i ja modernizujem. Kupim to, krenem u setnju vec sledeci dan.....malo je falilo da se kuci vratim bosa. To ruzno cudo, lako kao pero, je toliko tvrdo da bi mu i Veliki Inkvizitor pozavideo. Ne znam koja me koscica u stopalima nije bolela. Posle kazem cerki sta sam kupila, dobijem jedno ocajnicko mamaaaaa?! Tesim se: prodavacica je verovatno tog meseca dobila lep bonus jer je prodala najruznije i najgore patike na svetu.

Uvredjena sam i iznenadjena: penzioneri su nevidljivi po svim parametrima osim da su penzioneri. Sta fali da su i nas pitali koje obrazovanje imamo, kojom profesijom smo se bavili, kojoj finasijskoj kategoriji penzija pripadamo, da li zivimo sami ili ne, kucni ljubimci.....ako penzioneri cine tako veliki procenat stanovnistva sa 1,7 miliona gradjana, valjda bi bilo pametno da se zna sa kim imamo posla, ne?