Pletilja

Ne znam sta mi bi, tek, gledala sam pola Pinkovog dnevnika veceras i, iskreno, doslo mi je da momentalno zgrabim pasos i prvim avionom zbrisem odavde. Zato sto me je preplavio strah gori od iceg sto sam u poslednjih 30 godina dozivela. Oni nas mrze strasno, oni tako monstruozno lazu, spinuju, montiraju, da sam se prepala, cudo da me ovo SNS ovci u mojoj zgradi jos nisu lincovali. Ozbiljno, nisam imala pojma koliko je monstruozna ta propaganda jer ne pamtim kad sam se poslednji put zadrzala na tom kanalu. Dakle, ljudi, ako nas ove pobesnele hijene stignu, od nas nece ostati ni koske. Bukvalno, ili da pobedimo rezim av, ili nas nema.

N1 jutros, Zarko Korac, insajderska informacija: u ponedeljak studenti izlaze sa svojim prvim politickim zahtevom. Fala......dobro, baba, necu da lajem...

Ne mogu da verujem, link je pouzdan, nista sto sam dobila od njih nije demantovano do sada, ipak, ako je ovo sto mozete da procitate istina, onda imamo posla sa zverima, bukvalno. https://www.facebook.com/photo/?fbid=954944566824281&set=a.479002074418535

Dok sam se ja premisljala da l da idem ili ne, pratila sam Viber grupu koja mi je uputila poziv da se pridruzim gradskim zborovima. Prvi zbor je bio veoma posecen, bucan, doslo je do pometnje jer su gradjani bili podeljeni da li 2 clanice opozicionih stranaka mogu da prisustvuju, Drugi zbor, od sinoc, prakticno nije ni odrzan jer je bilo malo ljudi pa se tokom veceri Viber grupa pcepala na 2 grupe. Nisam prisustvovala ali sam pazljivo citala silne komentare na grupi. I dok su se oni tako preganjali, procitala sam Statut Grada i u clanu 43 videla potencijal koji moze lepo da se iskoristi: U tom clanu se govori o "javnom slusanju", kako plenuma, tako i radnih grupa. Nisam pravnik, neko treba da proveri potencijal koji vidim u ovome: gradjani mogu da prisustvuju sednicama, to se podrazumeva pod "javnim slusanjem", mogu da predlzau tacke dnevnog reda. Ako nista drugo, gradjani mogu sasvim legalno da udju u zgradu skupstine grada dok ona zaseda i da svojim prisustvom potsete odbornike da su tu, da su javnost, ne moraju nista drugo da rade vec da mirno stoje i idu na zivce odbornicima, bar toliko.

Krcma na kraju grada....vlasnik zbrinjava pse lutalice pa i mi gradjani, kad smo u prilici, pomazemo i tako sam danas zavirila u kafanu i snimila ovu objavu:

Sve ok, ali poziv da se na zborovima ispred opstinske zgrade u 20 h nesto dogovara, a ova grupa me pozivan da tome prisustvujem, ja ne razumem: Neposredna demokratija je bila moguca u Atini u V veku pre nase ere, u gradoivima sa par hiljada stanovnika od cega su pola bili robovi bez prava glasa. Kako zamisljate da to funkcionise danas, moj grad mima 40 000 stanovnika, neka je pola od toga punoletno? Kakvu pravnu osnovu, snagu, imaju tako donete "odluke"? Kojim novcem ce se platiti to asfaltiranje? Iz opstinskog budzeta sigurno nece jer odluka nije doneta na zakonom predvidjen nacin, koji ce opstinar da potpise takvu odluku i lupi opstinki pecat? Sta je alternativa pravnoj drzavi kao obliku organizovanja drustva, plemenska zajednica? Mogu da razumem i da podrzim stvaranje paralelnih ali nezvanicnih institucija kao vid demonstracije i pritiska, radovala bih se tome ali ako neko zaista veruje da drzava tako funkcionise, grdno se vara. Pobogu, 21 vek je, ne mozemo da se vracamo u osvit civilizacije. I mogu da se kladim da na te zborove nece doci moji sugradjani koji su u subotu pravili selfije po Beogradu jer oni na lokalnim skupovima nikad nisu vidjeni. Studenti su toliko prevazisli sve do sada vidjeno i ostace zabelezeno u istoriji ne samo Srbije, sigurna sam, ali pobogu, bez politicke artikulacije ove energije, BEZ POLITIKE, sve ce biti uzalud. Zato sto nije normalno, zato sto to nikom nije uspelo pa nece ni nama. Politika je bila, jeste i bice nasa sudbina.

Upravo mi je stigla ova poruka: "Poštovanje svima, u zadnjih 12 godina bilo je raznih protesta. U Vršcu se nikada ovoliko ljudi nije okupilo. Da je bilo koja stranka ili sve zajedno pozvale na skup ljudi se jednostavno ne bi odazvali. Sa kim god da sam pričao do sada nijedna stranka, niti pojedinac koji se do sada bavio politikom ne dolazi u obzir. Svi očekujemo da će studenti predložiti novu opciju. Ako se to ne desi, džaba smo pumpali, dinstali. Potrebni su ljudi bez dana bavljenja politikom do sad". Ne znam zasto su me ovi mladi ljudi pozvali da im se pridruzim, mogu baba da im budim, dobro se zna u gradu moje politicko opredeljenje a i delovanje jos od devedesetih, ne ispunjavam uslov apoliticnosti....zato sto iskreno verujem da je politika danas tehnologija vladanja socijalnim resursima, da politika bez ideologije nije nista osim zabava za narod, puki populizam koji jede vreme i ljudske sudbine. Kako ovi mladi ljudi misle da se "bez dana bavljenja politikom" nose sa profesionalnim politicarima koji vladaju svim mogucim resursima sile i politike? Nista ne razumem, necu da im smetam ali ja u ovim vodama ne umem da plivam.

Milan St Protic, sinoc Dejan Ilic.....moja genracija iz pedest i neke, mi smo toliko toga prosli od devedesetih do danas, toliko izneverenih nada, toliko poraza je preslo preko nasih ledja da nije cudo sto smo nestrpljivi i uplaseni da ce i ova bitka da bude izgubljena. Dovoljno smo stari da imamo zastitnicki impuls prema mladima i zelimo da zreliji delovi drustva preuzmu odgovornost, postidjeni smo jer nismo uspeli a dali smo sve sto smo znali i umeli. U redu je da nam lepite etikete gubitnika, mi to jesmo. Svet u kojem smo mi ziveli vise ne postoji. Nase iskustvo real politike, istorije, teorijsko znanje, vise se ne uklapa u realne okvire. Iskreno, nije toliko problem u nama, starcima, koliko u bas tim realnim okvirima toliko iskrivljenim, suprotnim od svaga u sta su nase generacije verovale i poznavale. Nema nam druge osim da vam verujemo da znate sta radite.

Sad cu da rusim sneska, namerno: svadjam se sa cerkom koja panicno trazi da se nesto konkretno uradi ovde kod nas, slazem argumente u stilu da ne moze preko noci, da se mnogo korova prosirilo i bla, bla, bla......pokazem joj sliku gore postirnu a ona, ljubi je majka, napise komentar; "Revolicionarni fenseraj". Revolucionarni fenseraj. Na to mu izadje. Zato sto se nista nije pomerilo osim popadalih gradjana. A Milan St Protic malocas, na N1 kaze da je, nakon onog pokusaja masovnog ubistva gradjana na potezu Teraizje - Slavija, svih 320 000 gradjana trebalo da urlikne "Ostavka", da se cuje i da se zna. Da se zlo imenuje, da mu se napise adresa i uruci na ruke. Bice da ovde kod nas ima mnogo onih koji, shirom otvorenih ociju, nece da vidi istinu. Da bez politike ne moze. Studenti, gradjani i pingvini sa Mdagaskara nece politiku? A sta hoce? Musmule, rotkve strugane? Pa, to cete i da dobijete. I zato, furajmo revolucionarni fenseraj do kraja, naseg.

Pa...ja izasla pred pendrek, baba od 74 godine.....studenti takodje, ako vam je dobro, onda nista....

A zasto da ne? Niko ne trazi njihovu krv, niko. Samo to da tu fantasticnu logistiku primene u sledecoj fazi - politicka artikulacija ogromne energije u drustvu, kriticna masa postoji, 20 godina se nakupljala, ako je sad potrosimo, mozda, mozda cemo je imati tek za 50 godina ako pre toga ne postanemo ruska ili kineska kolonija i formalno. U cemo je problem da izadju na politicku scenu kao altrnativa AV i opozicionim parlamentrnim strankama? Punoletni su, imaju pravo da biraju i budu birani. S druge strane, porucili su gradjanima da praktikuju zborove, neposrednu demokratiju, ovo sto se vec radi u nekim gradovima u unutrasnjosti. Udruzeni, pocistili bi Vucica i njegov izborni inzinjerig kao od shale cak i pod ovim izbornim uslovima. Ja nisam salonski teoreticer koji tudju decu gura da ginu, uradila sam sve sto sam mogla u svojoj 74 godini i trpecu posledice sama, ne treba mi nicija pomoc. Zasto? Zato sto, ako ovde dodje do promena, ima nade da ce mi se bar jedno dete vratiti kuci, da ima ko da me sahrani.

PROTIVNIK S KOJIM NIJE BILO BORBE *molim vas, pročitajte do kraja i podelite sa svojim prijateljima. Zamisli imaš 11 godina i mama ti rodi sestru. Ona postane centar tvog sveta, jer je toliko mala da zavisi od tebe. Hraniš je, menjaš joj pelene, vodiš je u šetnje i ona obasjava svaki tvoj dan. 20 godina kasnije, to je tvoja najbolja drugarica. Onih 11 godina razlike sada se čine kao 2 i ona je prva osoba koju zoveš kad dobiješ novi posao, prva kad ti slome srce, prva za svaku tvoju misao, dilemu, brigu i malu životnu radost. E sad zamisli, ta tvoja, sada dvadesetogodisnja sestra odlučuje da sa svojim vršnjacima pokrene borbu za pravdu, istinu, za sistem koji funkcioniše. 3 meseca ne spava kod kuće, 5 dana hoda 145km i onda je te večeri, 15.3. na 13. minutu tišine, gledaš kako se guši ispod stampeda koji je pao na nju. Vidiš da ne može da diše, urlaš i pokušavaš da je izvučeš. Vaš otac je na njoj, njegovo telo blokira njeno disanje. Svaki sekund čini se kao večnost. Ne znaš gde ti je majka. Ljudi se, srećom, dovoljno brzo prizovu svesti, ustaju. Otac trči na ulicu, uveren da je neko pregažen automobilom. Podižeš to malo, krhko telo koje krklja i bori se za vazduh. Uspravna je, jer je držimo. Na noge ne može da stane, telo joj je mlitavo. Pogled joj je unezveren, prestravljen, u očima joj je smrt i suze koje joj nečujno kaplju niz lice. Ne govori i čini se kao da te ne čuje. Shvataš da je opasnost prošla i da ste bezbedni, ali ljudi oko tebe su dezorjentisani i prestravljeni, sudaraju se jedni sa drugima. Kricima traže svoje najmilije. Pojavljuje se i mama, nepovredjena. Malo ti je lakše. Zajedno ste. I ono najvrednije što u životu imaš – DIŠE. Počinje tiho, ali usaničeno da preklinje da idemo odatle, da se sklonimo, panika joj obuzima celo telo, počinje da se trese. Doziva oca i traži da svi budemo oko nje. To ne pomaže mnogo, jer joj je rukica i dalje mlitava, ne oseća zagrljaje i ne možeš da je zapravo utešiš. Kod hotela Moskva skrećemo u Balkansku i krećemo na Brankov most da bismo stigli na Novi Beograd, da bismo stigli kući. Gužva je i ulicom ne može da se prodje. U očima joj vidiš paniku. I dalje preklinje da je vodiš kući. Molimo ljude da nam naprave mesta, što oni i čine, hvala im. Medjutim dok se provlačimo kroz masu, njeno telo propada i tone, a oči se sklapaju. Tri puta se onesvešćuje i tri puta uspevamo da je dozovemo svesti. Svaki put je sve više prestravljena. Nigde ne vidim kola hitne pomoći. Na stajalištu na Brankovom mostu je spuštamo na klupu, polivamo vodom, podižemo joj noge i stavljamo alkohol pod nos. Jasno je da nećemo preći most, ljudi je previše. Setim se da je blizu njeno omiljeno, najsigurnije mesto – njen fakultet i uspevamo da se probijemo do tamo. Do kraja te večeri nije govorila, samo je nečujno plakala. Ja sam te noći iznova i iznova proživljavala te scene u snovima i budila se vrišteći. Konsultovala sam psihiloga, rekla je da će te scene ostati zauvek sa nama. Moja sestra bila je blizu smrti i to će ostaviti posledice po njeno psihičko stanje. Nečija sestra ispod te nadstrešnice nije izbegla smrt, nije dobila šansu za novi udah. Moja sestra se borila da one dobiju pravdu. I nastaviće da se bori. I ja ću. Moja priča ne treba da probudi strah, ja se nadam empatiji. Nadam se da će moja priča doći do što većeg broja ljudi, samo da bi znali kroz šta smo prošli, da bi znali da nam je neko ovo uradio. Ja nisam sud, da bih nekoga optužila, ali znam šta sam čula i znam šta sam doživela. Boli me što u medijima sa nacionalnom frenkvencijom nećete čuti ništa o nama i o tome kakav smo teror preživeli. Nećete čuti da su juče u Zemunskoj bolnici u periodu od 15 -21h kod dva pacijenta pronadjena krvarenja bubne opne, da je jedna žena povredila ledja na žerdinjeru posle izazvanog stampeda, nećete čuti priču o dve gospodje u poznim godinama čije je krvi pritisak celog života bio normalan, da bi nakon prisustva tom zvučnom udaru, njihov pritisak skočio i nije se vratio u normalu 24h što je dovelo do povraćanja i gubitka svesti. Nikada nećete videti oči žene u koja se muči da sastavi celovitu rečenicu jer ima pojačan napad panike i glavobolju zbog koje je preklinjala muža da zove hitnu pomoć, 24h nakon izloženosti nemilom zvuku i traumi. Sve ove priče pročitala sam svojim očima na otpusnim listama ljudi koje sam juče sretala u čekaonici. I niko me neće ubediti da lažem, jer ja verujem i svojim očima i svojim ušima, koje su, upkos svemu, u redu. Ne želim da dižem paniku, želim da me čujete. Na trinaestom minutu tišine čula sam automobil koji autoputem vozi 200km/h i videla sam farove. Zvuk je bio prodar, glasan i znala sam da sledi stampedo. Jedino mi je bilo bitno da podignem sestru s trotoara na kom je sedela, umorna od kilometara koje je prešla prethodnih 5 dana hodajući od Loznice do Beograda sa svojim kolegama. Nisam uspela. Da li je zvuk ispustio zvučni top, vazdušni top ili neki drugi uredjaj, ja ne znam jer nisam stručna. Znam da sam videla ljude u panici, dezorjentisane, pogubljene, prestravljene. Znam da su neki od tih ljudi pretpreli i fizičke povrede koje nemaju veze sa samim stampedom koji je zvuk prouzrokovao. Hvala vam što ste pročitali moju priču, moju istinu i molim vas pomozite mi da ona dodje do što više ljudi. Takodje, apelujem na sve koju su bili na udaru zvuka da podele svoje priče, jer to je jedini način da jedni drugima damo pravo na glas, jer nam ga drugi niko neće dati. I za kraj, hvala nepoznatim ljudima koji su se razmicali da sprovedemo moju sestru na sigurno. Hvala nepoznatom mladiću na Brankovom mostu koji je dao sve od sebe da nam pomogne. Hvala lekarima KBC Zemun koji su moju sestru vrlo detaljno pregledali kako bismo bili sigurni da nema veće fizičke povrede. I za kraj ono najvažnije- hvala mojim roditeljima što nikad ne odustaju i bore se za nas i uz nas. Hvala mojoj sestri koja će u mojim očima zauvek biti nesutrašiva i nepobediva heroina koja obasjava svet svojim osmehom, energijom i delima! STUDENTI, NIKAD NEĆETE BITI SAMI. Staša Vasilijević Petrović, diplomirana dramaturškinja

Realno. Sinoc smo docekali studente i srednjoskolce koji su pesacili do Bg, medju njima i Ivana, momka u invalidskim kolicima, upoznala sam njigovu majku, kaze, Ivan ima rane na rukama i pored specijalnih rukavica za pokretanje kolica, vozio je sam kad god je bio u snazi. Ivan je heroj mojih dana. I, ko je bio na doceku Ivana i drugova? Sve fin svet. Na pravoj strani. Posle 2 meseca tisine, grad se "probudio"......a kao da nije. Jer, sav taj fin svet je, nakon malo tapsanja i duvanja u pistaljke, otisao kuci da vecera, i mirno spava nocas jer je za malo tapsanja, cupkanja na 3 C i malo duvanja u pistaljku kupio pravo na mirnu savest, od njih toliko. Taj moj fini svet ne vidi gladne, ponizene, ne vidi krvava stopala, hapsene aktiviste, njemu je dobbro kao svinji u blatu, meskolje se u toj svojoj sebicnoj prosecnosti. Jako se bojim da ce opet biti ono "Dzabe ste krecili". da je "dinstanje" Jove Bakica u stvari Djindjicevo "kuvanje zabe". Sta je gradjanska pobuna? Ono sto su juce radili ocajnici u gradu sa 59 mrtve dece: porazbijali leglo zla, satrli ga do temelja. Hocete novi svet? Morate da unistite stari. Zao mi je ali tako stoje stvari. PS Da nije procesa koji me ceka, na jednoj strani ja, na drugoj rezim, spakovala bih kofer i otisla u tri lepe. A to cu i da uradim, cim se ova farsa oko prosipanja litre farbe zavrsi. Nemam ja zivota za gubljenje u bitkama izgubljenim i pre nego sto su pocele.

Ok, kad vec zamisljamo evo i mene: Redari su poskidali prsluke i objavili da je studentski protest zavrsen. Na binu na Slaviji tog trenutka skace sve sto je opozicioni lider, jedan se dohvati mikrofona i kaze "Ko je za to da se vladi Aleksandra Vucica i njemu samom izglasa nepoverenje"? Prisutne desetine hiljada podigne ruku i voila: aklamacijom i suverenom voljom ogromnog mnostva gradjana rezimu je receno da se nosi u 3 lepe. Naravno da ovo nije po Ustavu i da nema nikakvu pravnu snagu ali brate, odjeknulo bi gromoglasno. I naravno da srpskoj parlamentarnoj opoziciji ovako nesto ne pada na pamet. I da su se popeli na binu, ne bi mogli da se dogovore ko ze da drzi mikrofon.