GlennGould

Miloša još jedno Santoro može da gleda jer je za to plaćen - baš m je drago za Argentnu; Italijan je to odlično primetio Novak izuzetno jako izgleda na terenu. Biće dobra dva-tri mečapa ovde...

Daleko sam ja od penzije, no možda je lakše odgovoriti hipotetičkim negativom: - ne bih voleo da imam zdravstvenih problema - ne bih voleo da budem/ostanem sam - ne bih voleo da mi i dalje treba kredit - ne bih voleo da isključivo zavisim od penzije - ne bih voleo da se smorim i zatvorim u neki uskogrudi svet već da ostanem radoznao, da i dalje učim i smelo privređujem Sve drugo su detalji...

Da ne bude da neću da čestitam - 🥂🎂 poklon? Ovogodišnje SF 😎

FedEx otvorio kliniku... 17’

Ja se izvinjavam, ali tek se ovde vidi koliko je Đokiviću ležao UNIQLO, a Federeru NIKE. Na RG su obojica bili više nego pristojni.

Deco, kolege, forumaši naši: Molim vas da se ovo mesto ne pretvori u fight club za emigraciju. Možete na finjaka da se peckate i zajebavate, ali radite to sa stilom, humorom i sa DOBRIM NAMERAMA. Ovo mesto nije stvoreno da bi se neki RL kompleksi lečili niti stvarali novi. Imajte to na umu. Zahvaljujem

Tema se zove, da podsetimo, Kosovo: njegova nezavisnost i priznavanje iste od strane Srbije. Za sve drugo, ili promenite/otvorite novu ili PP. Obesmišljavanje (trolovanje) diskusije neće biti tolerisano. Zahvaljujem.

Molim lepo. @mrd Nadamo se da ćete doprineti promeni ambijenta i konstruktivno učestvovati u diskusiji.

^ teške ljanke Tebra, ovo jeste 4* ali za budžet je smešan izbor. Bar da doprinese lokalnoj ekonomiji luxa.

Upravo htedoh da napišem kako je osrednji nivo tenisa zabrinjavajuće slab. Osim Nika i Rafe (tri seta) ni jedan meč nije bio na nivou GS. Teško njesra. Srećom, tradicionalno preskačem prvu nedelju. The Championships počinje u sredu koja dolazi. Bukvalno na tri raunda spao. Tuga.

Finale Svetskog Prvenstva u istom i nigde teme, posta, liva... Team USA izdominirao. ENG i možda FRA su imale izgledne i hipotetičke šanse da ih ugroze. Zanimljivo koliko je egalitarni socijetalni pristup razvoju fudbala u US došao do izražaja.

Ne mislim. Naprotiv, drago mi je što se isti dogodio. Mislim, a čini mi se da se iz mog posta to jasno može razumeti, da je poželjno postaviti kao cilj i ono posle, dakle 6. X O tome bih ovde rado razgovarao i pozivam @freethrow koji je nešto slično napisao na jednoj drugoj temi. Takođe, još uvek čekam tvoje viđenje načina da se promeni sistem. Što se DSa nakon preuzimanja od strane Bote i exkomunikacije progresivnog/ne nacionalističkog krila te stranke tiče, ne bih ovde trošio tastaturu & gubio vreme. Dovoljno je podsetiti na sintagmu o “dva bola”. Zamolio bih te da ne idemo svaki put u komparativne prednosti demokratičnosti spram SNSa. To valjda može u neki disklejmer ovog PDFa, koji je nije nazvan slučajno Dakle, za kakav The Day After se možemo izboriti i kojim sredstvima?

Da ne citiram njegovo objašnjenje tog “sarkazma” niti da ponovim ono što je @Arsenije Pesic objavio u vezi potvrde odluke nakon razmatranja istog. Hteo bih da te priupitam, da li i dalje ne vidiš osnovu za trajni ? Citiraću puno objašnjenje koje je dotičnom dostavljeno uz obaveštenje o banu: Note for member Nije problem što “volš baš da ratuješ” (to je odgovor na konstataciju Vjekoslava).  Problem je što: 1)Porediš neuporedivo Kosovo & SAO Knin 2)Aludiraš da etničko čišćenje, pa samim tim i ono gore oko ratovanja stavljaš u zločinački kontekst 3)Pozivaš na rat trajni

@The Walking Dravot @Darth Bane Ovim završavamo privatnu razmenu i upućujemo vas na PP ili otvaranje teme IQ na PDF Društvo.

Pozivanje na etničko čišćenje - trajni

Hmm.... Čini mi se da je problem što Srbiju, na žalost, nije moguće porediti sa analognim demokratijama koje si citirao. To je konstatacija koju delimo. Naravno da je alternancija političkih partija na vlasti uobičajeni mehanizam kojim se regeneriše i razvija demokratski potencijal. Problem je što nam ne isti izuzetno mali, nerazvijen i nedostupan. Pitanje je, dakle, kako se može sistemom promeniti sistem? Pogledaj 5.X ili danšnji Alžir: manifestacije, gnev i energiju koja je sa ulica zahtevala promenu sistema. Konačno su smakli diktatora, ali sistem nije promenjen 😉 Čini mi se da je legitimno i nasušno postaviti pitanje za šta se borimo i ko je u mogućnosti da to izvuče, kada ovaj/onaj crkne/puste ga niz vodu. Stoga, želeo bih da znam kako će izgledati 6.X? Evo, umesto slatkorečivog parolašenja i pustih želja, dajem im priliku da mi razložno objasne na šta se tačno misli, kada se (s’pravom) kaže “dole AV”/ “gotov je”! Mogli bi i ime da usvoje - to bi sigurno bio znak da se barem misli u dobrom pravcu: 6.X

Ako je ovo meni bilo upućeno, znaj da ponavljane jednog relativizatorskog obrasca, uvijenog u jedan racionalan i slikovit rečnik koji te karakteriše, ne predstavlja nikakav problem da slobodno nastaviš da pišeš. Tvoje kritike, kada budu procenjene kao validne od strane moderatorskog tima i ako budu u skladu sa uređivačkom politikom ove nove kuće (koja se, kako to možeš i sam primetiti, formira u koracima) biće uvažene. Neke, već i jesu. Sa druge strane, ad hominem napadi, etiketiranje/kvalifikacije sagovornika neće biti tolerisani nikome. Svima, apsolutno svima, je ovde ponuđeno da učestvuju na način na koji budu želeli, neopterećeni bremenom prošlih (re)inkarnacija. I da, u pravu si, nabijanje na nos pamfleta bila je uređivačka prečica koja je odrađena na nedovoljno profesionalan način: Mea culpa. Predlažem da ovim stavimo tačku na dalje širenje ove rasprave koja je završena.

I za kraj, malo o budućnosti... Onoj iz 2010. Tehnički i statusni sporazum - Vladimir Gligorov Svestan sam da je uzaludno, ali svejedno da odgovorim na pitanje šta bi vlada i skupština trebalo da urade? Prvo bi trebalo da precizno definišu interese države Srbije na Kosovu – političke, ekonomske, kulturne i svake druge. Drugo, da utvrde načine – ustanove i politike – kojima se ti interesi mogu ostvarivati. To znači da se tačno utvrdi ko preuzima odgovornost za šta? Dakle, šta je odgovornost Srbije, šta Kosova, šta autonomnih tela na Kosovu, a šta međunarodne zajednice u svim njenim oblicima. Treće, da predloži sporazum između Srbije i Kosova o utvrđenim ciljevima, interesima i odgovornostima. To bi bio vid ustavnih međusobnih obaveza Srbije i Kosova i njihovih obaveza prema međunarodnoj zajednici. To bi istovremeno bio i osnov za uzajamno priznavanje. Četvrto, da zajedno sa Evropskom unijom formulišu strategiju pridruživanja, regionalne saradnje i privrednog i društvenog razvoja. Peto, da institucionalizuju partnerstvo kako bi se obezbedila realizacija preuzetih obaveza i obezbedilo uzajamno razumevanje i saradnja. Razgovori ili pregovori bi bili koliko tehnički toliko i statusni, kako se to sada kaže. Alternativa tome jeste teritorijalno i etničko razgraničenje, koje je posle presude Međunarodnog suda praktično neizvodljivo pored toga što, čak i kada bi moglo da se zamisli, ide na uštrb interesa pre svega građana i države Srbije. To ne bi bilo teško utvrditi ako bi se ti interesi precizno sagledali i ako bi se razmotrili izvodljivi načini za njihovo ostvarivanje. Da bi se ovo poslednje videlo dovoljno je poći od pretpostavke da se interesi Srbije na Kosovu ne mogu ostvariti osim uz saradnju kosovskih vlasti. Iz toga sve ostalo sledi. Pri tom bi posebno trebalo imati u vidu asimetričnost interesa zainteresovanih strana. Srbija ima veće interese na Kosovu nego što Kosovo ima u Srbiji, a sa protokom vremena će se razlika uvećavati, a to će ostaviti traga na onome što će se konačno moći postići. Peščanik.net, 26.07.2010.

Pa onda jedan drugi od pre desetak godina, koji pogađa u sridu, as usual. Nekoliko teza o borbi za Kosovo - Srđa Popović Suverenitet Republika Srbija nema suverenitet na Kosovu, pa se ne može tražiti zaštita nečega što ne postoji. Suverenitet podrazumeva slobodu donošenja odluka i delovanja u odnosu na bilo koju drugu vlast unutar njene teritorije, kao i punu slobodu u donošenju i primeni prava(Pravna enciklopedija). Takvu slobodu Srbija nema. Ona je se odrekla Kumanovskim sporazumom. Teritorijalni integritet Priznavanje neke novonastale države je politički čin. Van domena bilo kakve pravne regulative. U međunarodnom pravu postoji i pravo naroda na samoopredeljenje: od Vilsonovog programa i Versajskog mirovnog sistema (primena ovog prava ograničavala se na narode koji su bili pod dominacijom sila koje su izgubile rat), preko Atlantske povelje iz 1941, Povelje UN (čl.1. i 55.) do paktova o ljudskim pravima (čl.1.) i Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima (1960.); naročito naroda pod rasističkim režimima (vidi naše izvore: Aljoša Mimica: Vreme kada je narod govorio, Svetlana Đorđević: Svedočanstvo o Kosovu, Svetlana Slapšak: Kosovski čvor, Mirjana Miočinović). Slobodan Milošević i najviši politički i vojni vrh Srbije optuženi su pred Haškim tribunalom za zločine nad albanskim civilima (Batajnica, hladnjače sa leševima pobijenih albanskih civila, proces Suva Reka itd.). Srbija, zemlja koja je osuđena od Međunarodnog suda pravde za kršenje Konvencije o genocidu, i dan danas skriva Ratka Mladića (po mnogima – heroja koji je samo branio svoj narod). Bojazan Albanaca od takve vlasti je opravdana. Opravdana je i bojazan međunarodnih faktora da se Albanci ponovo stave pod vlast onih koji su ih sistematski diskriminisali, ponižavali, proterivali i ubijali, tovarili u hladnjače i skrivali u masovnim grobnicama ili bacali u reke. Argument da to nismo radili mi nego režim Slobodana Miloševića je neosnovan kada se zna da nijedna srpska stranka nikada ni jednom rečju nije protestovala dok se to događalo. Ljudi optuženi za te zločine su ispraćani u Hag uz državne počasti. Kandidat za predsednika Srbije SPS-a, decembra meseca 2007. u svojoj kampanji Slobodana Miloševića naziva – moralnom gromadom. Treba samo pomisliti na to da Zakon o podeli akcija svim građanima Srbije (u koje ova vlast još uvek ubraja i Albance, stanovnike naše južne pokrajine) njih diskriminatorno, samorazumljivo, bez ikakvog objašnjenja – isključuje. Ponude kompromisa, koji će Albancima na Kosovu omogućiti neviđeni stepen autonomije, nemaju nikakvu verodostojnost kada se zna da su oni jednom imali nekakvu autonomiju i da im je ona nasilno, uz nacionalni konsensus, oduzeta. Ko može zameriti Albancima što sumnjaju, obzirom na takvo istorijsko iskustvo, naročito obzirom na neprijateljstvo koje se prema njima ispoljava i dan danas, da im sutra ta neviđena autonomija opet može biti jednostrano i nasilno – oduzeta. Odgovor Republike Srbije na nezavisnost Svi akti proglašenja i priznavanja nezavisnosti: biće proglašeni ništavnim (sic! Verovatno se htelo reći ništavim, tj. bez pravnog dejstva, jer ništavan znači zanemarljiv, beznačajan); protivnim ustavnom poretku Srbije; Kosovo će se smatrati sastavnim delom Republike Srbije. Važenje priznanja nezavisnosti Kosova u međunarodnom pravnom saobraćaju nijednom od ovih mera (vidimo da se radi o jednostranim proglasima) neće biti dovedeno u pitanje. Srbija može, naravno, proglasiti i Srbiju do Tokija, može to uneti i u svoj ustav i može smatrati da se Srbija stvarno prostire do Tokija – to u političkoj stvarnosti ne bi proizvelo apsolutno nikakve posledice. Ovo je samo jedan primer ovde veoma rasprostranjenog magijskog mišljenja. Ako nešto verujemo, smatramo i proglasimo, mi time menjamo stvarnost. I onda se ponašamo u skladu sa takvom stvarnošću. To je osnovni simptom teškog duševnog oboljenja – psihoze (vidi delusions, sumanute predstave). Politika Međutim, ne treba prenagliti. Što bi rekao Polonije – u tom ludilu ima sistema. Velika medijska kampanja i diplomatska ofanziva povodom Kosova i nije ozbiljno motivisana borbom za Kosovo. Vlada Srbije odlično zna kakav će biti ishod. Pravi motiv je stvaranje frustracije i ogorčenja u srpskoj javnosti koji će kulminirati u času kada budu izneverena (svesno i sistematski podgrevana) lažna očekivanja da će Kosovo ostati u Srbiji. Narodnjaci (DSS, Radikali, SPS) se nadaju da će to stvoriti neprijateljstvo prema Evropskoj uniji, prema Zapadu uopšte, dakle onima koji su nam oteli Kosovo. Na sednici skupštine od 26.decembra 2007, poslanik SPS-a Ivica Dačić podržavajući Rezoluciju trijumfalno je i tačno primetio – Ne znam zašto ste nas uopšte skidali sa vlasti 5.oktobra kada ste samo nastavili našu politiku. Drugi poslanika SPS-a, Obradović, zatim je uporedio Rezoluciju sa Miloševićevom politikom i ubedljivo dokazao njihovo podudaranje. Borba za Kosovo koju vodi Vojislav Koštunica ima isti smisao koji je imalo i ubistvo izdajnika Zorana Djindjića – uspostavljanje punog kontinuiteta sa vladavinom Slobodana Miloševića ili, kako je to objasnio ubica Zvezdan Jovanović – spasavanje Srbije. Borba za Kosovo Vojislava Koštunice je samo SREDSTVO za postizanje njegovog osnovnog CILJA: (a) na međunarodnom planu kidanje veza sa Zapadom, (b) na unutrašnjem planu punu rehabilitaciju stranaka bivšeg režima, SPS-a i radikala, svojih prirodnih saveznika, kako je to nazvao Toma Nikolić. Peščanik.net, 09.01.2008.

Nema više pinovanja, pa će sada diskusija procvetati. Da se nadovežem sa jednim tekstom od pre 15tak godina. Kosovo - cilj ili sredstvo nacionalne politike - Olga Popović-Obradović Kosovo u funkciji znatno većih i ozbiljnijih teritorijalnih aspiracija predstavlja konstantu nacionalne politike moderne srpske države. Suština moderne srpske državne ideje, od samog početka stvaranja nacionalne države bila je i ostala državno ujedinjenje svih zemalja koje se, bilo po etničkom ili istorijskom pravu, smatraju srpskim. Ta državna ideja tokom istorije je nazivana “osveta Kosova” ili, danas češće, povratak Kosova. Politika “osvete Kosova” u istoriji je po pravilu podrazumevala rat za teritorije, ne nužno teritoriju Kosova, odnosno svakako ne samo Kosova. Posebno u XX veku, nakon 1903, kada je dolaskom Karađorđevića na srpski presto započela realizacija projekta Velike Sribje, Kosovo postaje simbol i najjači mobilizirajući faktor teritorijalne ekspanzije, istorijski prostor sa kojim počinje, ali ne i završava širenje srpske države. Kako je to pop Milan Đurić, čuveni radikal, gromoglasno saopštavao u srpskom parlamentu pre prvog svetskog rata. Zadatak je učitelja u Srbiji uvek bio “da vaspitava decu, da znaju zavetnu misao, kosovske junake… da vaspitavaju podmaldak kako će kao budući građani pokajati Kosovo i stvoriti Veliku Srbiju“. Vekovima je srpski narod robovao i borio se … samo da osveti Kosovo, i da raskomadano Srpstvo oslobodi … Mi ne smemo stajati skrštenih ruku, kad nam se čupa iz nedara srce srpskoga naroda .. Bosne, stare srpske kraljvine i Hecegovine- vojvodine Sv. Save…” Prota Đurić je ovo govorio 1908. godine povodom aneksije Bosne i Hercegovine. Posle nekoliko ratova, nadahnjujući se kosovskim mitom i krilaticom “osveta Kosova”, Srbija je stigla do jugoslovenske države 1918. godine. U njoj je ova krilatica privremeno izgubila svoju funkciju, ali nije zaboravljena. Ona je čuvana u istorijskom pamćenju da bi oživljavala uvek u trenucima krize jugoslovenske države. Na kraju XX veka, kada je Srbija ponovo postavila na dnevni red redefinisinje srpskog nacionalnog interesa, “osveta Kosova” je ponovo postala nacionalno politička formula za legitimaciju projekta teritorijalne ekspanzije – kao i ranije, nezavisno od toga da li su se teritorijalne aspiracije temeljile na etničkom ili na istorijskom pravu, i bez obzira na to da li su one bile usmerene ka jugu ili ka zapadu Balkana. Najnovije veliko rekomponovanje bivšeg jugoslovenskog prostora započelo je nakon istorijske 8. sednice CKS, stavljanjem na dnevni red kosovskog pitanja i neodstupnim zahtevom Srbije da se Kosovo reintegriše u ustavni sastav Srbije. Kako se pokazalo, ustavni položaj Kosova bio je samo povod ali ne i osnovni cilj pokretanja ustavnog pitanja u Jugoslaviji, a naročito ne krajnji cilj. Kada je jednom pokrenula pitanje ustavne reforme i reintegracije pokrajina, Srbija je za to dobila i političku podršku i pravnu saglasnost svih jugoslovenskih republika. Tako je i došlo do promene republičkog ustava 1989. Amandmani na ustav Srbije usvojeni su uz fizičko nasilje nad Albancima, u uslovima vanrednog stanja koje je uvela federalna vlast tadašnje Jugoslavije. Pokazalo se, međutim, da je Srbija htela recentralizaciju ne samo u sopstvenim republičkim granicama, nego u celoj Jugoslaviji i da 8. sednica nije bila nimalo bezazlen događaj u istoriji Jugoslavije, da je bila daleko od prostog unutarpartijskog obračuna. Ona je, naime, označila radikalan preokret u jugoslovenskoj politici zvanične Srbije. Bilo je to odbacivanje politike unutarjugoslovenskog sporazumevanja i usvajanje politike srpske dominacije Jugoslavijom, makar i po cenu genocida. Tada je parola “osveta Kosova” ponovo postala ratni poklič. Ustav od 1974, koji je srpska elita 20 godina predstavljala kao dželata Srbije u korist ostalih republika, posle amandmanske promene od 1989, koja je Srbiji obezbedila četiri glasa u federaciji (Srbija je držala pod kontrolom ne samo pokrajine nego i Crnu Goru) – taj isti ustav je odjednom postao saveznik Srbije u njenoj borbi za dominaciju Jugoslavijom, jer je jedno vreme obezbeđivao prividnu legalnost nasilju koje je Srbija vršila nad Hrvatskom, Slovenijom, Bosnom i Makedonijom, pripremajući se za rat. Ideolozi centralizovane Jugoslavije koji su tih godina postali sveprisutni u javnosti, tada su objašnjavali da konfederalna, odnosno sporazumna Jugoslavija pretpostavlja rat za promenu granica od Mađarske do Jadranskog mora, rat koji može koštati i više od milion žrtava. Ova jeziva pretnja srpskih intelektualaca ubrzo se pretvorila u jugoslovensku realnost. “Osveta Kosova” se završila se osvetom Jugoslaviji. Na ovu ulogu Kosova u srpskom nacionalnom programu– ulogu u kojoj je Kosovo sredstvo a ne cilj nacionalnog projekta – uvek vredi podsećati jer je ta njegova uloga i danas aktuelna. Početkom 2003. godine, dve godine nakon pada režima Slobodana Miloševića, Srbija je ponovo otvorila pitanje državnih granica na Balkanu. Kao i uvek do sada u svojoj dva veka dugoj istoriji, i ovoga puta je to učinila preko Kosova, zapretivši da će Srbija zatražiti novi Dejton i sveukupno redefinisanje granica na Balkanu ako Kosovo nastavi da insistira na nezavisnosti. Potpredsednik vlade, Čović, pojasnio je stav vlade u odnosu na pitanje statusa Kosova. “Ako su oni (tj Albanci) za nezavisnost, mi (tj. Srbi) smo za podelu Kosmeta“, rekao je on pre nepunih godinu dana, ponavljajući po ko zna koji put staru ideju o podeli Kosova koju su srpski nacionalisti iz kruga Dobrice Ćosića usvojili još u drugoj polovini 60-ih godina prošlog veka. Srbija je, dakle, na zahtev za nezavisnošću Kosova odgovorila listom sopstvenih teritorijalnih aspiracija, na kojoj je najznačajnjije mesto uvek imala i danas ima – Bosna i Herceigovina. U ovom trenutku pitanje statusa Kosova i dalje je otvoreno, a Srbija ne odaje utisak da je svoju poziciju promenila. Po sredi je pokušaj trgovine teritorijama: Kosovo, odnosno njegov deo, za Republiku Srpsku. Ali, ova politika teritorijalnih kompenzacija, pored podele Bosne i Kosova, dovodi u pitanje granice u celom regionu. Srpski nacionalisti i kreatori nacionalnog projekta sada već teško mogu sakriti da su uvek imali u vidu i istorijsku tendenciju Srbije da svojim državnim prostorom smatra i Makedoniju, makar jedan njen deo. Ako se tome doda i Crna Gora, kao “druga srpska država”, kao “srpska Sparta” – onda je jasno da Srbija ne smatra pitanje granica na Balkanu okončanim i da računa na novi krug iscrtavanja etničkih granica. Nema sumnje da i danjašnja srpska državna strategija, kao i ona od pre 5. oktobra, počiva na načelnom nepriznavanju takozvanih avnojevskih granica, odnosno granica iz Ustava od 1974. godine. Jedino tako je moguće doći na ideju da se Republika Srpska izjednači sa Kosovom. Da politička elita Srbije, bar svojim većim delom, nije mnogo naučila iz neposredne prošlosti, pokazuje i odnos koji ona ima prema pitanju ustava. Na ovom pitanju, koje postaje sve aktuelnije, svakako će doći do izoštravanja različitih pozicija, što, ukoliko ne bude mudrosti i iznad svega tolerancije, može dovesti do ozbiljnih unutrašnjih napetosti pa i sukoba koji, imajući u vidu složeni sastav Srbije (na primer Vojvodina), može postati i internacionalizovan. Uprkos tome, model prema kome se u ustavnom pitanju Srbija ponašala prilikom raspada Jugoslavije vidljiv je i u SRJ, danas Srbiji i Crnoj Gori, a preti da postane dominantan i unutar same Srbije: srpska politička elita ne prestaje da insistira na recentralizaciji, dramatično zaostaje za realnim procesima, za istorijom. Tako je Milošević izmenom Ustava SRJ u leto 2000 pokušao da recentrralizuje zajednicu Srije i Crne i Gore, što je odvelo daljoj dezintegraciji. Tadašnja opozicija, a potonja nova vlast, prigrlila je i ovaj Miloševićev ustav, iako je bio duboko nelegitiman, zbog čega je region dobio jos jednu bivsu drzavu. Sličan model ponašanja možemo pratiti i unutar same Srbije: projekti regionalizacije koji zanemaruju realnost i pokušavaju da je ustavom promene, da iznova recentralizuju državu, posebno da ukinu autonomiju Vojodine. Sve to, pokrivajući navodno modernim regionalističkim rešenjima. Ponovo se aktuelizuje liberalni nacionalizam, slično kao nekada formulom “jedan čovek jedan glas”; kao što se u vreme raspada SFRJ predlagala “moderna federacija”, sad se predlaže “moderna” regionalizacija. Vrhunac paradoksa su projekti koji u sklopu regionalizacije predviđaju sasvim neprirodnu, neobjašnjivu podelu Srbije na autonomne regije čiji bi status bio izjednačen sa Vojvodinom, a u nekim varijantama čak i sa Kosovom! Gotovo neverovatna izgleda vera da se separatisticke tendencije u slucaju Kosova kao i stvarno autonomističke tendencije u slučaju Vojvodine mogu amortizovati regionalizacijom Srbije. Lažnom simetrijom pokušavaju se otkloniti rešenja kao što su specijalni status ili čak pretvaranje Srbije u federaciju. U Srbiji doista postoji tradicionalna opsesija ustavima – teško objašnjiva vera, ili nada, da se ustavima mogu zaustaviti i preusmeriti autentuični istorijski procesi. Postoji neko neobično poverenje u životne moći ustava i istovremeno krajnji nemar, čak indiferentnost prema elementarnioj ustavnosti i zakonitosti; jedna paradoksalna kombinacija fasciniranosti i istovremenog nipodaštavanja ustavne norme. Konačno, treba reći da iluziji Srbije da se ustavima mogu poništiti istorijske realnosti povlađuje, i to sistematski, međnarodna zajednica, koja sprečava okončavanje procesa raspada Jugoslavije, pa i danas, kao i prvih godina poslednje decenije XX veka, podržava propale i nelegitimne državne tvorevine i saučestvuje u projektovanju državne mape Balkana koja predstavlja nasilje nad realnošću. Šta je drugo ako ne nasilje nad realnošću insistiranje na međunarodnopravnom subjektivitetu državne tvorevine sastavljene od tri konstitutivna dela bivše jugoslovenske federacije, od kojih dva hoće svoje samostalne države, a treći da njima vlada? Ovakav način tretiranja državnog pitanja na prostoru bivše Jugoslavije samo produžava njegovu agoniju, svima, možda čak najviše Srbiji, neprekidno uzima energiju i onemogućava je da se suoči sa samom sobom. I, što je najopasnije, daje dodatan podsticaj velikoj ovdašnjoj iluziji o etničkim granicama, koja – ne treba gubiti iz vida – nije samo srpska iluzija. Helsinška povelja, januar – februar 2005.

Bisere im prosipas, a niko da ih pokupi... Brate, kod vas je full Monty Python.

OK idemo redom. Ja nista ne namecem, ali uredjujem ono sto mi je u opisu posla. Svoje argumente, koje ovde ne pominjes, a koje sam eksplicirao u vise postova, za takav potez uzimam za svoje pravo, koje se tebi ne mora svideti, ali koje bi ti kao clan ove virtuelne zajednice mogao uvaziti umesto ovog uvoda oko razlike moci koja naravno da postoji, i koju smatram da ne zloupotrebljavam. Toliko o toj sistemskoj zamerci. Sto se sutine tice, kao prvo ne znam gde smo mi to utvrdili da je moja definicija institucije iz EU laz. Ja namerno nisam kopirao nikakav EU zvanicni dokument, niti ga kao takvim predstavio. Trazio sam jedno nezavisno, opste prihvaceno, vrlo cenjeno misljenje unutar EU koje se bavi upravo odredjivanjem njene spoljne politike (a u taj domen spada i Zapadni Balkan). Mislim da je po sredi potpuno ne razumevanje onoga sto je u tom faktografskom sledu dogadjaja izneto. Ne postoji nikakv skriveni sadrzaj niti pretenzija da se istorija (potpuna, kompleksna, detaljna) nekome objasni. Ja, kao evropljanin to citam bez ikakve simpatije za jednu ili drugu stranu. Zbog toga sam i iskoristio tu apelaciju iz vizure EU. Pa i ne bas. Neke clanice EU je nisu priznale, to je fakat, ali Francuska, Nemacka, Velika Britanija, Italija, pa BENELUX, Norveska, Svedska, pa Slovenija, Hrvatska su valjda dovoljne da tu tvoju kvalifikaciju odbacimo kao subjektivnu. Ovo je potpuno tvoja projekcija. Citas ono se cime se navodno slazes, dakle oppression i ucitavas kontext koji tu apsoluno nigde nije napisan, niti sugerisan. Opet, ono sto je tebi kontroverzno - pitam se zasto - je zapravo objektivno. Opet ucitavanje. Njihova apelacija je Libération i to je faktografija. Ti unosis taj elemenat iracionalnog i romanticnog. Zasto? Ili nedovoljno razumes engleski ili se pravis blesav. Nigde se ne nudi ovakva interpretacija za neuspele pregovore izmedju dve strane, osim opet u tvojoj glavi. I na tome baziras te famozne argumente da se ceo text okarakterise kao pamfelt? Pa zar ne uvidjas koliko je to neozbiljno? Ne, ne pominje se, kao sto se ne pominje ni Racak. Ovo je tvoje uvazeno misljenje i cini mi se da je dovoljno dobro publikovano na forumu. To da li je zasluzilo je neka kategorija koje meni nije merodavna. Da li se prikazuje faktografija, dakle cinjenice i narocito onaj deo nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma? Ja mislim da da. Meni je upravo bilo vazno taj sled dogadjaja, koji definise ovaj proces koji se privodi kraju, navesti i izvuci principe koji su ga usmeravali. Ima tu dosta upravo o onim temama koje su se navodile kao nepohodnim za dalje pregovore (zastita srpske manjine, specijalni status, vojna protekcija, zabrana ujedinjenja sa drugim drzavama, etc.). Uvazavam ovaj stav, koji je legitiman i obrazlozen, no ja ti nisam uputio tu zamerku. Ovde nemam sta da dodam. Ako pazljivo procitas pinovani dokument, videces da se upravo zali sto Vlada Srbije nije iznela svoj predlog za resenje. Na taj se, kao sto sam vec pisao, ceka. Nestrpljivo. I naravno da se insistira na dijalogu Beograda i Pristine. To sto se isti odvija u Briselu nije problem EU, vec Srbije i Kosova. Ne budi osetljiv. Ja iskreno mislim da je u interesu svih gradjana Srbije da se to pitanje resi na najbolji moguci nacin, ali da se resi, jer je citava srpska politika njime ucenjena, kao sto si dobro primetio, vec tridest godina. Nista vise, ali ni manje od toga. Pa stani, od koga ocekujes da ti ta unutrasnja pitanja suverene drzave koja odgovara na ime Srbija resava/resi? Od EU, koja decenijama gura sve sto se izabere na izborima da rade u tom pravcu i obilato finansira upravo te reforme, ili od svojih izabranih predstavnika? Ako si veoma dobro upoznat, onda valjda vidis kako se ocenjuje i Vlast i opozicija i sta se trazi. Imas i sekciju o odnosima sa Kosovom i vidi opet koliko je to udaljeno od interpretacije EU uticaja koja je zastupljena u Srbiji. Ko od medija u zemlji to prezentuje? Ovo iskreno nisam razumeo. Moze i opozicija da sedne i po ugledu na shadow government izadje sa nacrtom resenja za te ljude dole. A ja nikako ne mogu da nadjem gde si to kod mene mogao da procitas da "će brzo priznanje rešiti ili makar početi da rešava ove probleme?" Ako ovo opet nije ucitavanje, ili projekcija - ja ne znam sta je. Jeste, ponekad mi sintaksa maternjeg zabaguje, ali shvatio si poentu. Pa ako posle svega sto sam mogao da procitam, nakon svih primedbi, kritika i po koje grube reci, zakljucis da nam se stavovi o politici poklapaju i vise od 90% - mozemo li malo spustiti loptu i pokusati upravo diskutovati o redosledu koraka? Meni je, da ponovim, cilj bio da se manje stavlja fokus na ko je sta radio i cije je Kosovo bilo u 18. veku, ili na neka resenja koja su se mogla uzeti u obzir pre 15, 20 ili 30 godina, jer je to gotovo, proslo (ribe skuvane) - a da se diskusija usmeri upravo u ovom pravcu o kojem pokusavamo i ti i ja da pricamo.

Doprinesite konstruktivnim predlozima i argumentovanim ukazivanjem na najbolji nacin da se to ne dozvoli. Unpred zahvalni.

Obrati paznju na datum postova. Takodje, zamolio bih te da prestanes sa obesmisljavanjem diskusije pukim parolasenjem. Slobodan si da izneses argumentovane kritike i ponudis svoje vidjenje kojim dajes odgovor na postavljeno pitanje konacnog sporazuma i resavanja buducih odnosa Kosova i Srbije.

Ja ti predlažem da radiš kao ja - ignoriši smetala i hajde da prodiskutujemo. Javni forum, kao i društvo - ignoriši ono što te ne interesuje i nemoj se autocenzurisati. Neko ume i može da razume pročitano, neko instiktivno reaguje na emocionom nivou. Ima nas raznih i nije na Moderaciji (niti je to poželjno/moguće) da uobličava ljude i njihovu prirodu. Na nama je da ponudimo okvir i omogućimo argumentovano iznošenje mišljenja. Ti si to i u radio. Ja takođe. edit. Za sve ostalo imaš report. Koristim priliku da zamolimo uvažene forumske učesnike da se prilikom reporta eksplicitno obrazloži razlog za isti. Zahvaljujemo.