Chaos Is Me

Cobi White je jedan izuzetno glup igrač.

Otvori mi svoja vraaaaataaaa

Prodao me Crowder za nerešeno, da je igrao dao bi valjda više od 3 poena, ali ne, rešili su da ne igra minut pred utakmicu. Čestitke mađiji, ima dobar tim, da se leprikon iz Hawksa nije povredio ne bi bilo ni neizvesnosti.

Ajde da se osvrnem prvo na daleki Kazanj. Dobismo u najvećoj meri zahvaljujući strašnim individualnim partijama našeg Lillard-McCollium...ups Brown-Baron tandema. Isto tako, valja naglasiti da je Zenit sa pravom pri začelju tabele, promašili su brdo otvorenih šuteva. Neću da budem na kraj srca, peglala se ozbiljna odbrana u drugom poluvremenu. Lazić treba da snosi kritike za igre i izjave ispod renomea kapitena Zvezde, ali isto tako i pohvale za dizanje forme, čini mi se da je to sada već daleko bolje od njega nego na startu sezone. Drugo poluvreme daje nadu da će se Gist ponašati kao pravi profesionalac (vidi pod Brown, Baron) i svoju frustraciju kanalisati na pravi način, treba nam u ovom moru centara drvenih ruku i olovnih nogu. Štimbe tužan kao po očekivanjima, kad je u igri sa midžetom, bušiće nas iz pika apsolutno svi, od Reala do Krke. Svakako je snalažljiviji i spretniji u napadu od Odža, ali defanzivni problemi se samo produbljuju sa njim, a takođe je igrač koji pre svega radi za sebe, a ne za ekipu, kao što je to Princeton pre neki dan lepo objasnio. Davidovcu nikako da se nađe optimalna uloga, on je ili u zapećku ili se od njega očekuje da bude Bodiroga. Ne može tako. Ipak, i on je malo bolji u poslednje vreme. Boriša se iznervirao, sad sam sve video, ali stvarno su ga perfidno drkali i svirali mu svašta. I dalje je on potpuno bezopasan iz driblinga ili bilo čega što nije spot up šut za 3 (ona kontra kad umesto da pojede i protivnika i obruč (bio je neki bek Zenita a ne centar) promašuje mekano polaganje koje svemoćni Zo ispravlja je baš za plakanje). Kuridža je novi Bojan Subotić, Radetić ili kako se već zove ta snažna četvorka krajnje lokalnih dometa. Deluje kao ok momak i fajter ali verovatno nije mogao ni da sanja da će sticajem okolnosti igrati evroligu. Dobro je da je relativno skromni (za EL uslove) Zenit bio protivnik za njegovo vatreno krštenje, bilo bi mučno da je bio neko od ovih EL teškaša. Potpisom Puntera (užasan potpis, videćete već uskoro o kakvom se divljaku radi) Dobrić će biti prekobrojan, mada sam sve bliži mišljenju da ovo što igra Đenka danas nije ništa drugačije od onoga što je svojevremeno igrao mučeni Ryan Thompson, ne može burazer da opepeli u napadu, jedan Laza deluje kao Kobe naspram njega trenutno. Sentiment na stranu (gotivio bih Đenku sve i da je Čovićev sin), previše je on plaćen da isporučuje ovu bedu od igre. Ćelavog ne bih komentarisao, standardno upadanje u provaliju čim primiriše parketu. Što se Podgorice i ove situacije tiče, Budućnost je preuzela na sebe garancije za organizaciju meča i bezbednost aktera i to je, što se mene tiče, to. Idemo dole da probamo da odigramo meč evroligaškog intenziteta. Ukoliko se pojavi makar prva naznaka "prelaženja granice" od strane PG publike, povući ekipu sa terena i izvršiti pritisak na ligu. Do tad - teren je merilo i treba da odigramo u skladu sa renomeom branioca titule.

La Dispute je nastao direktno iz srca i drugarstva - nemaš nijedan bend sličan njima, Liturgy je nastao kad je dete bogatih roditelja zajahalo trend.

Ingles voskrese.

Ozbiljna pobeda Jazza u LAu sinoć. Ubacivali su i belu tehniku. Clarkson ipak daje doprinos sa klupe za razliku od leša Dante Exuma.

Čitav jedan kosmos. 🙂

Imam listu ali je prevelika. Od navedenog, a da sam slušao - Liturgy je hipstersko đubre od benda, tu i tamo fina ideja ali nefokusirano i stvoreno iz loše namere, Knocked Loose je kul, ja slušam veoma metalizirani hardkor, ali malo suvonjavo i previše straightforward da upadne na listu, dobar album, Hath je odličan ali ne i bolji od bilo kog od ovih mojih top 30, videćemo šta budućnost nosi, mlad su bend, Downfall of Gaia volim, pratim ih već godinama i Ethics je njihov najbolji album za sad al za korak kratak uvek za ovim post black metal / blackened hardcore liderima, slab je lični pečat. Ostalo nisam slušao ali rado ću odvojiti uvo. Drago mi je da si čitao ovo moje pisanije.

Jedan od boljih podcasta. Rade mi je često antipatičan na terenu kao neko ko ima lidersku ulogu koju vrlo retko opravdava, ali se ovde prikazao kao jako elokventan, samosvestan i intrligentan mlad igrač.

Šta se dešava u Istanbulu. Pogodio Abalde na 0.4 sec ali je Nando uspeo da izjednači za produžetak.

Promiteas potpisao Lukasa Mavrokefalidisa.

Ako neko nije razumeo vickastog (not) Miška, Šiško je potpisao za Bajern. Reklo bi se da Radonja ne zna gde udara.

Izvinjavam se unapred na privatizaciji kafane al ja sam the list guy, a već godinama unazad piskaram/sastavljam svoju završnu muzičku, pa možda neko nađe nešto za sebe: Uvek valja početi sa razočaranjima - jednom rečju neinspirativno: LEPROUS - pitfalls, BENT KNEE - you know what they mean, OPETH - in cauda venenum, TORCHE - admission, PELICAN - nighttime stories, ASTRONOID - s/t, FALLUJAH - undying light, ALTARAGE - the approaching roar, REFUSED - war music Vrlo solidnu do jako dobru muziku za koju nema mesta među 30 su u 2019-oj pravili: CATTLE DECAPITATION, MONO, HELIUM HORSE FLY, DRASTUS, THE MOTH GATHERER, INTER ARMA, GATECREEPER, DIIV, NUMENOREAN, DEFEATER, IDLE HANDS, ALFA MIST, DREADNOUGHT, THANK YOU SCIENTIST, HE IS LEGEND, FULL OF HELL, CONTRARIAN, WEAR YOUR WOUNDS, SLIPKNOT, PIJN & CONJURER, MGLA, TOMB MOLD, CHELSEA WOLFE, MIZMOR, BLUT AUS NORD, THE GREAT OLD ONES, DISILLUSION, THE NUMBER 12 LOOKS LIKE YOU, TEITANBLOOD, IN MOURNING, ABIGAIL WILLIAMS, FVNERAL FVKK, BRUME, BLACK MIDI, RORCAL, BIG / BRAVE Behold the Top 30 (po redosledu): 30. CULT OF LUNA - a dawn to fear (Švedska, post metal) CoL su danas u tri najveća imena podžanra, a ovim albumom (a i live nastupima, kad smo kod toga) dokazuju još jednom i zašto. Vratili su se na malo bazičniji zvuk nakon eksperimentalnijeg, kolaborativnog dela, “Mariner”, samim tim žestina i atmosferičnost su itekako prisutni. Bend pažljivo gradi svaku pesmu, sa kulminacijom tačno kada treba. Ipak, razlog zašto je ovaj album uprkos izvrsnom zanatskom utisku ovako nisko je što CoL nisu izašli previše izvan komforne zone svog zvuka iako znam da je lepo biti na vrhu. Uprkos tome, mene njihov zvuk i dalje jako vozi i još uvek ne mogu da odolim pomalo očekivanim ali i dalje impresivnim naletima težine, jednom kad se zahuktaju. 29. THE DAMNED THINGS - high crimes (SAD, rock’n’roll) Prošlo je tačno 9 godina od kada je ova sjajna supergrupa izbacila svoj zarazni debi “Ironiclast”. HC nastavlja priču uz nešto manje hitova, ali tamo gde ih ima - sve puca (npr. Cells, Invincible, a naročito fenomenalni closer - The Fire Is Cold). Keith Buckley je jedan od mojih omiljenih liričara danas i njegov opori, crnohumorni prikaz stvarnosti savršeno paše uz ovaj zvuk koji ima samo jedan cilj - da zabavi, ali ne na plitak, jeftin i banalan način. Osim toga, ovo je Keithov verovatno najbolji vokalni performans, uključujući i matični Every Time I Die. High Crimes je jednostavan, melodičan, nepretenciozan, ali pre svega božanstveno zabavan album koji može da prija svakome u određenom momentu. 28. KAYO DOT - blasphemy (SAD, avant-garde) Koliko god se trudili, nikako ne možete predvideti šta je sledeći korak i pojavni oblik ovog briljantnog sastava i njegovog masterminda Toby Drivera. Nakon izleta u 80s retro fazon i dominantnog eksperimentisanja sa sintovima na prethodnim izdanjima, Toby ovde vraća gitarama veću ulogu, a pre svega se ističe različitim i ekspanzivnim vokalnim tehnikama kad god je moguće i kad je to u službi pesme. Atmosfera je i dalje veoma fantazmagorična i ne tako udaljena od 80s electro i goth momenata, međutim odlične gitarske deonice i neobični hook-ovi ovaj album čine posebnim. Ovo je nešto mračnije izdanje u odnosu na svog prethodnika, ali dovoljno udaljeno od metal korena kako bi postalo prijemčivije i lakše za varenje iako je to za Kayo Dot veoma relativan pojam. U svakom slučaju, ovaj album je još jedna potvrda da je Driver jedan od najuzbudljivijih underground umetnika današnjice i da su načini na koji iznova “unikatizuje” svoj najpoznatiji projekat zaista impresivni. 27. BRUTUS - nest (Belgija, post hardcore) Iskrenost je nešto što se lako prepozna. Postoji nešto opčinjavajuće jednostavno u vezu Brutus i njihove muzike. Stefanie Mannaerts je sve samo ne tehnički impresivna bubnjarka/pevačica, no njen stil je toliko ekskluzivan, energičan i šarmantno nevešt da ovaj bend stavlja u onu kategoriju bendova koje ne možete pomešati ni sa jednim drugim. Melanholični rifovi Stijn Vanhoegaerdena se savršeno uklapaju u priču, a na Nest su još dopadljiviji nego na odličnom debi albumu kojim je bend skrenuo pažnju na sebe. Brutus su unikat, a emocionalna iskra koju su sposobni da raspale čini ih tako posebnim i distinktivnim. 26. SPIRIT ADRIFT - divided by darkness (SAD, doom metal) Iako je njihov death metal bend, Gatecreeper, poznatiji i priznatiji, Nate Garrett i Chase Mason su napisali skoro savršen melodični doom metal album pod firmom Spirit Adrift. Ne zna se da li su ovde bolji rifovi ili melodije koje voze uzduž i popreko na izuzetno fluidan i prirodan način. Ovo je album i za old schoolere i za modernije glave, ovo je slava gitarskoj muzici i njenoj tradiciji. Nemoguće je bilo naći album koji će na ovako prijemčiv način, u okviru jednog uokvirenog i mnogima napornog podžanra, ispričati svoju priču. Veoma sam zainteresovan šta budućnost nosi za ove momke iz Arizone jer je DBD baš onaj album koji bi mnogi voleli da su napisali u svom uzaludnom worship-ovanju Black Sabbath i sličnih velikana. Topla, mekana produkcija doprinosi utisku. 25. KAMPFAR - ofidians manifest (Norveška, pagan black metal) Ofidians Manifest bi vrlo lako mogao biti najbolji album koji su Kampfar napisali u svojoj 25-ogodišnjoj karijeri. Ovo je album benda koji je siguran u sebe, koji je našao svoj put i svoj izraz koji je oštro hladan ali ne bez progresivnijih i avangardnijih uticaja bendova poput Enslaved ili Solstafir. Iz zvuka OM kao da cure šiljate ledenice, kao da možete da osetite neprijatan nordijski vetar i surovost severa, no ovo je vrlo elegantan i inteligentan album na svoj način. Kampfar lakoćom postižu epičnost i grandioznost zvuka, a pre svega slika koje stvaraju u glavama svojih slušalaca. Izuzetno prijatno iznenađenje. 24. PORT NOIR - the new routine (Švedska, alternative rock / nu metal) Nu metal? Pa ne baš, ali ovo što su momci iz PN uspeli na ovom albumu se ne može na adekvatan način klasifikovati. Taman kad sam ih otpisao nakon bezličnog sophmore albuma i isto takvog EP-a “Neon”, PN su izuzetno veštom kombinacijom jednostavnih ali efektnih groovie rifova u maniru RATM i jasnih i nedvosmislenih hip hop, pa i rnb upliva, napravili vrlo čudan i jedinstven koktel. Sve ovo ne bi bilo moguće bez prirodne melanholije u glasu Love Andersona i fantastičnog songwritinga zbog kog se ne osećate nimalo neprijatno uz ovu novopronađenu mainstream atmosferičnost. Port Noir su napravili hit album sa hit pesmama i nadam se da će to biti prepoznato. Simplifikovali su svoju formulu samo da bi je učinili užasno neodoljivom. Mnogi mogu da nauče iz ovog uspešnog eksperimenta. Moj guilty pleasure album godine. 23. CAR BOMB - mordial (SAD, math metal) Ubistvena četvorka sa Long Islanda koja se najbolje može opisati kao “dete Meshuggah i the Dillinger Escape Plan koje je često bilo na čuvanju kod Deftonesa” je na Mordial luđa nego ikada. Bombastičnost i eksplozivnost njihovog izraza je teško ponovljiva, ali impresivnija od njihove sposobnosti stvaranja soničnog nemira tehničkom preciznošću je njihov talenat za eksperimente i eklektiku. Ovo je album koji bi lako mogao da u budućnosti postane moje najslušanije izdanje iz 2019-e godine. Jedini problem je što me je njegov prethodnik “Meta” isuviše oduvao i nekako vremenom pripremio za ovo. Car Bomb su meni lično jedan od uzbudljivijih bendova u današnjem metalu i to se sa Mordial samo dodatno betonira. 22. SINMARA - hvisl stjarnanna (Island, black metal) Nije tajna da je Island plodno tlo za black metal, a ova godina je bila plodonosnija nego mnoge prethodne. Ipak, za mene nema dileme ko se izdvojio kao predvodnik ovogodišnje berbe. HS ima sve - težinu, hladnoću, sivilo, bes, ukusnu dozu disonance, ali pre svega mističnost i snagu. Takođe, album se ne guši u monotoniji već kroz zdravu injekciju melodije stvara zvučnu sliku kroz koju se lakše i lepše možemo probijati. A probijanje je važno, jer je ovo gust, isprepletan i višeslojan lavirint koji lako može da zarobi i proguta. Sve u svemu, moćna ploča koja dodaje još jednog legitimnog kandidata za partenon modernog black metala. 21. TOOL - fear inoculum (SAD, progressive alternative metal) Najkontroverzniji (i globalno najiščekivaniji) album godine (decenije?) zaista nije lako staviti u pravi kontekst. Tačno je, nije mi se svideo na prvu, previše igre na sigurno za jedan gigantski (i u muzičkom i u marketinškom smislu) bend. Na sreću, vremenom sam ga prihvatio takvog kakav jeste u svojih 86 minuta trajanja, nevezano za groteskni kontekst. Ovo je odličan, ritmički superioran album koji nudi previše toga da bi bio odbačen samo zato što je nerealno očekivana muzička revolucija. Možda Adam Jones i Justin Chancellor ne pronalaze ovde rupu na saksiji ali voze čitavim albumom sigurno, ukusno i znalački, Maynard je unikat i kad nije na vrhuncu moći, a Danny Carrey...Danny Carrey je jedno čudo i spasilac nama poznatog univerzuma. 20. DYSRHYTHMIA - terminal threshold (SAD, progressive technical metal) Dysrhythmia je bend koji zahteva pažnju, koji zahteva vreme. Slušati tri vrhunska muzičara udružena u instrumentalni trio može biti jako naporno i znalo je da bude na nekim prethodnim izdanjima ovog genijalnog East Coast projekta. Na TT više nije bitno koliko dobro Kevin Hufnagel, Colin Marston i Jeff Eber sviraju, jer je o tome bespredmetno raspravljati, mnogo je bitnije ustanoviti da je njihov izraz smireniji, zreliji i fokusiraniji, ali svakako i dalje dovoljno lud i muzički izazovan sa svakog aspekta. Dysrhythmia je na ovom albumu više nego ikada bend za slušaoce, a ne za muzičare. To ne može nikako biti loša stvar sa ovakvim talentom na raspolaganju. 19. WASTE OF SPACE ORCHESTRA - syntheosis (Finska, psychedelic doom metal / sludge) WOSO je kolaborativni projekat članova dva značajna finska benda - sludgera Dark Buddha Rising i avantgarde black metal čudaka Oranssi Pazuzu. Syntheosis je sve ono što su članovi DBR i OP mogli da iscede iz sebe u cilju postizanja sinergijie, pa i više od toga. Mnogo je fokusiraniji od svakodnevnog OP rada, a mnogo eksperimentalniji od DBR post metal nabadanja. Syntheosis je naporna i višeslojna zver koja se mora slušati mnogo puta da bi se otkrili svi putevi iz niotkuda u nigde. Na kraju dana, ovako zvuči teška, eksperimentalna muzika koja ima početak i kraj koji se kao klupko odmotava. Kroz slojeve. Sinematično i uznemirujuće u najboljem Neurosis maniru. 18. DEAD TO A DYING WORLD - elegy (SAD, doom metal / blackened sludge / post rock) Elegy je monumentalna ploča, bogata zvukom, atmosferom i uticajima. Ovo je putovanje koje ima svoje laganije, meditativne delove, ali i nepristupačne, nepregledne i moćne visine, kao i tragično beskrajne dubine. Nešto poput penjanja na planinu koja krasi cover za album. Uspon je blag i lekovit, ali kako se bližite vrhu uočavate prostore i impozantnost onoga što vam se odvija pred očima (u ovom slučaju pred ušima). Nije lako sve ovo sklopiti u skladnu celinu, a ovaj kolektiv iz Dalasa je to uspeo na hvale vredan način. Elegy je zaokružena celina koja kao takva ima mnogo veću vrednost od prostog zbira raznolikih i nelinearnih sastavnih delova. 17. MOON TOOTH - crux (SAD, progressive metal) Moon Tooth nikako nisu progressive metal bend starog kova, a još manje su neki djenteri nu prog provinijencije. Ne, oni su bend koji bi stvarno mogao da postane nešto veliko. Poseduju tu neku alt rock nehajnost iako je njihova muzika tehnički izazovna, nešto što su svojevremeno imali Protest the Hero ili Good Tiger, svako na svoj način. Dva čoveka su nešto što Moon Tooth izdvaja od bilo koga - u Nick Leeu imaju sjajnog gitaristu koji ima prilično unikatan stil, a još je interesantniji John Carbone čiji vokalni stil nije lako uporediti sa bilo kim. Moon Tooth sviraju metal na ne-metal način ili sviraju alt rock na metal način, barem to meni tako izgleda. Crux je ozbiljan iskorak u odnosu na sirovi debi benda, ali najveća snaga MT je u potencijalu. To je ujedno i razlog zašto Crux nije savršen, iako daje naznake šta bi sve moglo da se desi jednom kada MT nađu svoju zen fazu. 16. STATE FAULTS - clairvoyant (SAD, screamo / post rock) Iako Clairvoyant ne poseduje tako sirovu mladalačku emociju kakvu su State Faults prikazali na svoja prva dva albuma (a posebno fenomenalnom “Resonate/Desperate”), ono što je iz aviona primetno je zrelost. Kalifornijski post hardcore trio ovde malo meša karte i žestoke deonice vešto uparuje sa post rock elementima kako bi širim spektrom emocija obojio svoj zvuk. Rezultat je divan i za mnoge nedostižan. State Faults nikada ne upadaju u zamke mediokritetstva ili trenda, ovo je bend koji ostavlja srce na terenu u svakom momentu. Screamo (skramz) kao ekstremna varijanta emotivnog panka ima posebno mesto u mom srcu, a SF su jednostavno jedan od najboljih predstavnika podžanra danas. 15. HAUNTER - sacramental death qualia (SAD, black metal) Označiti Haunter strogo kao black metal bend duboko je nepravedno prema ovoj mlađariji koja je za mene jedno od otkrića godine. Ima tu elemenata death i doom metala, eksperimenata i meditativne muzike, no sve je upakovano u jedno nenormalno zrelo i uzbudljvo izdanje. Ovo je ekipa koja bi mogla da se razvije u pravog extreme metal monstruma, a SDQ ima potencijal da postane moderni klasik. Haunter se ne plaše da probaju sve što znaju. Nekad to ne zvuči do kraja upeglano i perfekcionistički obrađeno, ali upravo je ta organska i prirodna nota ono što ovom albumu daje posebnu draž. Dok je ovakvih novih bendova, ne treba se brinuti. 14. NORMA JEAN - all hail (SAD, metalcore) Iako je metalcore daleko od svoje zlatne faze, ugušivši se vremenom u svojim najogavnijim derivatima, Norma Jean su uvek bili bend koji je ponosno i prkosno stajao sa svojim zvukom daleko ispod nepravedne margine slave. Nakon što se ekipa sa prethodnog sjajnog albuma “Polar similar” raspala, pevač Corey Brendan je okupio (po ko zna koji put) novi tim koji je isporučio sve što je trebalo. All Hail je žestok i nemilosrdan album koji prikazuje NJ u vrhuncu i kad treba besneti i kad treba napisati (not so) radio friendly pesmu. Produkcija je savršena i apsolutno omogućava bendu da dođe do izražaja u dve najbitnije stvari - gitare režu i sjajno meandriraju kroz ritmički temelj, a Corey isporučuje svoj vokalni performans karijere. Norma Jean traju, ne nameravaju da posustanu, pa koliko god se pool potencijalnih fanova smanjivao, nadam se da je All Hail dokaz šta sve mogu kad su fokusirani i besni. Ovaj album je toliko daleko od svega što je danas popularno kad se kombinuju metal i hardcore. Ovaj album pere. 13. WE LOST THE SEA - triumph and disaster (Australija, post rock) WLTS nipošto nije tek još jedan post rock bend. Žanr nikako neće biti iscrpljen dok postoje ovakvi. Sva esencija post rocka kao muzike koja se sluša zatvorenih očiju dok vas instrumentali voze, a krešenda opijaju, otelovotvorena je u ovom nasledniku briljatnog “Departure songs” kojim su se WLTS nametnuli na sceni. T&D je zvučni pandan filmu, a možda pretenciozno zvuči - i životu. Najfascinantnije je što WLTS dominiraju lakoćom, bez nekih posebnih trikova ili asova iz rukava. “Parting ways” je npr ultimativna post rock pesma, kao što je Triumph & Disaster ultimativni post rock album. 12. ALCEST - spiritual instinct (Francuska, blackgaze) Spiritual Instinct je album koji je, po sopstvenom priznanju, bio potreban Niegeu, čoveku koji je najzaslužniji za poplavu bendova koji kombinuju BM i post rock - dva tako različita žanra po senzibilitetu, a tako slična po metodologiji. A ovaj album je bio potreban i meni. Ukratko, ovo bi mogao da bude i najbolji i najkonzistentniji Alcest ikada. Ovaj album je čista lepota, koja doduše ne iznenađuje u ovoj fazi karijere benda. Lepotu ne treba nipodaštavati samo zato što je jednostavna, pitka i suštinska. 11. WILDERUN - veil of imagination (SAD, progressive metal) Za sve one fanove prog metala koje ne zanima banalna teatralnost power metala ili bezličnost djent orijentacije, drugim rečima - za sve one kojima nedostaje stari Opeth, a ne ova podgrejana 70s revival verzija - tu je novi Wilderun. Momci iz Bostona su izbacili album koji je svakim slušanjem sve bolji. Sve puca od instrumentacija, od bogatog i ponegde istina kitnjastog zvuka ala Ne Obliviscaris, ovo je jedan baš onako muzički delikates. Ovo treba slušati pažljivo, istraživati, premotavati. Wilderun ostaju na momente odani svojim folk uzorima i pastoralnoj atmosferi, ali VOI je takođe prepun najrazličitijih uticaja iz istorije progressive muzike. Ako se tako može reći - prava mala prog enciklopedija. Ovo je ozbiljno delo, koje prati isto tako ozbiljan artwork, a Wilderun ističu odlučnu kandidaturu za ulazak u prvi ešalon žanra. 10. NO ONE KNOWS WHAT THE DEAD THINK - s/t (USA, technical grindcore) Ovaj 18-minutni slatkiš je do mojih ušiju stigao pred kraj godine i odmah mi je bilo jasno da će biti visoko na ličnoj listi. NOKWTDT je ekipa grindcore veterana koja je odlučila da sve svoje umeće spakuje u vremenski skroman ali zvučno impresivan paket. Agresija kojom napadaju ima sjajnu melodičnu podlogu, koja deluje kao anestezija pred bušenje mozga. Ovde nema šlajfovanja u mestu niti vrtenja nekih ispraznih tema, već je u pitanju čisti stokholmski sindrom, dok te melju - hoćeš još i još. 09. SCHAMMASCH - hearts of no light (Švajcarska, avantgarde black metal) Na sličan način na koji je Chapel of Disease sa svojim remek-delom od prošle godine istisnuo mnoge sa završnih lista pred kraj 2018-e, tako je HONL za mene pre nekih mesec dana odjeknuo kao bomba čim sam ga čuo. Sve što sam želeo je da ga ponovo obrnem. Ovo su ozbiljne stvari, ovo je dizanje igre na baš visok nivo. Schammasch je intrigantan bend od samog početka, ali ovaj album predstavlja gigantski iskorak. Bend ovde zvuči veće od života u svom pompeznom i epskom maniru, puca se iz svih oružja, jednostavno - sve je pomalo nadrealno. Da je bilo vremena da se ovaj monstrum duže vari, možda bi bio i bolje rangiran. To nije ni bitno - imamo jedan od metal albuma godine, bez ikakve dileme. 08. HYPNO5E - a distant (dark) source (Francuska, progressive / post metal) Hypno5e (glupog li naziva) je verovatno jedan od najpotcenjenijih bendova u ovom trenutku, ne samo u svetu metala. Momci iz Monpeljea već neko vreme izbacuju sjajne stvari što kroz ovaj projekat, što kroz suptilni “A backward glance on a travel road”, međutim sa novim albumom su uvezali sve najbolje što imaju da ponude i sa agresivnijeg i sa nežnijeg aspekta. Odsečne, razarajuće ritmičke deonice se smenjuju sa sanjivim, sinematičnim zvucima koje za cilj imaju da Hypno5e predstave kao nešto više od puke muzičke grupe. Iako je koncept ambiciozan, za mene nema sumnje da je apsolutno uspešan. Hypno5e je umetničko iskustvo, u svojoj celini. Ogroman je spektar emocija na koje pucaju i koje nemilosrdno pogađaju. Ovo je obavezan materijal za svakog ko je zainteresovan za moderan, eksperimentalan i višedimenzionalan pristup tvrdom zvuku, a ima po nešto i za one koji vole mir. 07. DEATHSPELL OMEGA - the furnaces of palingenesia (Francuska, avantgarde black metal) Svaka godina u kojoj DsO izbacuju novu muziku je dobra godina. Enigmatični vladari undergrounda nemaju razloga da se boje da će ih neko zbaciti sa trona dok god ih inspiracija vozi ovako kao na TFOP. Za razliku od dobrog, ali samo dobrog i ne naročito pamtljivog prethodnika, TFOP prikazuje DsO u jednom svedenijem, i ako je tako moguće reći, za njih suptilnijem izdanju. DsO su odavno kategorija za sebe u ekstremnom metalu, a užasno visoki standardi koje su postavili i sebi i drugima ovde su, ruku na srce, dostignuti. Nenormalne ritmičke sekvence, ingeniozno rifovanje, perverzno pretenciozni ili brutalno dubokoumni tekstovi (kako za koga) - svi sastojci su tu i do detalja su brižljivo pripremljeni i spakovani. DsO je mračni fenomen koji je bez presedana u svetu muzike, a dijabolično božanski status koji uživaju dobija još jednu potporu u ovom vrhunskom albumu. 06. BORKNAGAR - true north (Norveška, progressive metal) Ponekad je najbolje jednostavno se fokusirati. Borknagar su pokušavali svašta u poslednje vreme, na raspolaganju su imali praktično all star metal postavu, pa je ipak utisak bio da je to moglo da da bolji rezultat. True North je jedan od najlepših, najčistijih i najspektakularnijih metal albuma u poslednjih nekoliko godina. ICS Vortex je preuzeo sve vokale na ovom albumu i malo je reći da briljira. Ono što u senku baca čak i njega su predivne melodije kojima album obiluje, sve je neverovatno fluidno, pitko i usmereno na najbolje potrebe pesme. Album doduše ne asocira na sever, već na sve boje duginog spektra, veoma je lepršav, razigran i oslobođen bilo kakvih stega, jednostavno muzičari dišu punim plućima. True North je veliki povratak benda u formu i među istinsku metal elitu. 05. LATITUDES - part island (Engleska, post metal) Part Island je monolitna oda melanholiji. Latitudes su ovim preskočili par razreda. Iako će možda nekome delovati da je ceo album obojen istim (teškim) bojama i da nema prevelike varijabilnosti, ono što bi po redovnom toku stvari bilo mana, ovde je prednost. Ovo je najkompaktniji i verovatno najbolje produciran album godine, sve je toliko masivno i kristalno čisto, a opet neverovatno nežno u svoj svojoj težini. Verovatno je ključna reč balans. Posebne pohvale zaslužuju bubnjar Mike Davies i Adam Symonds koji peva po prvi put na svim pesmama u dosadašnjoj diskografiji, a rifovi su jednostavno božanstveni i svemu daju taj brutalan zvučni zid koji prosto raznosi na komade. 04. BLOOD INCANTATION - hidden history of the human race (SAD, death metal) Imajući u vidu da je HHOTHR na neki način kompilacija čitave istorije death metala, nije bilo neke velike dileme koji je death metal album godine. Masmediji se praktično utrkuju ko će dati veće pohvale ovom modernom remek-delu, ali BI imaju svako pravo da se, nakon svega, okite svim mogućim lovorikama. Debi album i kratkosvirajuća izdanja koja su mu prethodila su najavljivali BI kao nove DM heroje ali čini mi se da niko nije bio spreman na ovakav kvantni skok. Od prve do poslednje sekunde - ovo je DM najviše klase u svakom smislu. As simple as that. 03. WHITE WARD - love exchange failure (Ukrajina, post black metal) Ne znam kako WW planiraju da nadmaše u budućnosti ovo što su stvorili sa LEF, što se mene tiče, mogu u zasluženu penziju nakon samo dva LP-a. Teme usamljenosti, straha i egzistencijalnog nemira ovde dobijaju adekvatnu zvučnu podlogu kod koje se smenjuju nemilosrdni ali melodični rifovi i svedeni turobni lounge jazz pasaži. Ovaj album tera na razmišljanje ali i spokoj jer ne možemo ništa da promenimo u svojoj jurnjavi za odgovorima - civilizacija i njene konvencije će nas progutati, kao da govori bezdušni cover albuma inspirisan brutalizmom. LEF nosi neku iskonsku tugu čovečanstva. Tehnikalije su tu nebitne. 02. LA DISPUTE - panorama (SAD, post hardcore) Iako sam već dugo La Dispute fan, čekao sam strpljivo da bend izbaci album koji će predstavljati savršeno zaokruženje svega ka čemu su išli, pogonjeni setnim narativima Jordana Dreyera. Panorama je i više od toga. Panorama me i mesecima nakon prvog slušanja svaki put baca u stanje posebnog transa, nešto poput zaljubljenosti, jebem li ga. Ovo je linearan album kod koga je svaka pesma, svaki ton, tačno tu gde treba da bude. Ne znam kako je uopšte moguće reprodukovati ovaj album u koncertnom izvođenju iz dana u dan turneje, jednostavno, previše je nabijeno emocijom. Ovaj album mi je konstantno u glavi, ne pušta, a znam ga maltene napamet. Najveća njegova vrednost je što me pogađa svaki put tačno u žicu, bez obzira koju emociju emituje, a emituje ih sve. Baš kao i život. 01. SWALLOW THE SUN - when a shadow is forced into the light (Finska, melodic doom metal) Kao i uvek kad je ocena nekog umetničkog dela u pitanju, emocije su presudne. STS su oduvek bili dobar bend, ali i bend koji je konstantno išao uzlaznom putanjom što je krunisano epohalnim triplim albumom “Songs from the North” 2015-e. Ipak, lična tragedija gitariste i glavnog autora Juhe Raivia koja je usledila, dala je bendu neku dodatnu, sakralnu dimenziju i neizmernu tugu inkorporiranu u njihove tonove. WASIFITL nije samo spomenik tuge već i ljudske prirode i instinktivne potrebe da se nastavi dalje. Na ovom albumu se prepliću očaj i optimizam i kristalno je jasno da to ne može biti veštački produkt, već jedino što je Juha mogao da iscedi iz sebe uz pomoć svojih saradnika iz benda. WASIFITL je najlepši epitaf koji je sirota Aleah mogla da zamisli, ali i svako ko se pronašao u sličnoj priči. Ovo je album koji odiše elegancijom i tužnim dostojanstvom, nema nijednog suvišnog ili isforsiranog momenta, a kao da je i ceo bend otišao u nenormalne visine kompozicijski i izvođenjem. Postoje albumi, pa čak i genijalni. A onda postoje spomenici.

Ponavljam se od prošle godine, ali to je to. Srećan rođendan, Zoe:

Srce kaže - daj da olupamo ovaj Zenit večeras, ali mozak je u fazonu - treba da nas iskaraju svi brutalno kao neku bezličnu Darušafaku, sa sve midžetom i Štimoglavim na čelu. Mnogo bih voleo da me KKCZ ni malo ne zanima dok se stvari ne unormale, al avaj...

Luka je već sad u top 5 sudijski najzaštićenijih igrača u ligi.

Dobro poređenje Murraya i Wrighta, jesu dosta slični. Ipak, kontekst za Wrighta je mnogo povoljniji, praktično celu karijeru igra back upa, osim nešto sitno u Memphisu neposredno nakon onog trejda za Gasola. Takođe, Wright u petorkama najčešće ne igra sa likovima koji traže loptu da bi bili korisni, vrlo retko igra u petorci sa Dončićem. Nije teško zaključiti da Murray sa ovih 24% za 3 mora mnogo da radi. Defanzivno je dobar, ali bek ne može da ima takav impact, kad pod košem čeka nepokretni/nezainteresovani LMA. Ipak, i defanzivno je limitiran na plejmejkere i krupnije bekove, ovim rasnim swingmanima koji igraju point forwarda ne može mnogo da naudi. Kao i ostali, mislim da bi prodisao ukoliko bi Spursi trejdovali DeRozana jer je DeMar suštinski glavni kreator kod Spursa. Takođe, verovatno bi mu odgovarao drugačiji tip glavnog visokog umesto LMA, neki brži i atletičniji igrač - jer sa takvim sidrašem Spursi se retko odlučuju za brzu tranziciju u čemu je Dejounte dobar. Dakle, sam sistem i trenutni roster Spursa mu oduzima dve najvažnije stvari - igru sa loptom i tranziciju. On trenutno nema tu šutersku veštinu koja bi ga učinila iskoristivim igračem bez lopte. Deluje dosta nesnađeno. Na kraju krajeva, ja verujem da je ovo tranziciona sezona bez obzira da li će Spursi ući u PO ili neće. Ovo jezgro treba rasturiti i krenuti od fundamenata. To je neminovnost.

Baš svi od reda su razočarali ove sezone, a najviše ta dva "nosioca". LMA je za korak sporiji nego što je bio i to se oseti, posebno u odbrani. DeRozan je to što jeste, nažalost kao glavni igrač je samo teg oko noge svakoj ekipi koja pretenduje na ozbiljan rezultat u ozbiljnoj konkurenciji. Međutim, prilično bedno igraju ovi mlađi i atletičniji igrači poput Murraya i Whitea. Mills i Forbes su jednostavno minijaturni. Poeltl je napredovao ali on nema šta da traži na više od 15 minuta po meču još uvek. Gay je u nikad skromnijem fizičkom stanju. U svakom slučaju, na raspade poput Bellinellia više ne treba trošiti minute, treba ih dati Walkeru ma koliko pritup bio, od njega se možda nešto i izvuče. Trey Lyles je ipak najgroznije razočaranje i mislim da će mu retko ko dati šansu dalje u ligi - nit ima kvalitet, nit ima potencijal.

Preozbiljan je Luka. Ima Hardenovske sposobnosti i želju za iznuđivanjem faulova. Trey Lyles - dogodine u g ligi.

Evo ja mislim da bi bukvalno Real ili kakav drugi jači evroligaš oprao ovu ekipu, kamo li ovi ozbiljni Nba timovi.

Henry Sims je imho (bio) dosta sličan igrač Greg Monroeu. Tehnički jako potkovan, al nije neki naročit atleta.

Ovo je tačno, daleko je Ojo od nekog EL kalibra. Ja čak nisam siguran da Štimoglavi nije zamena za Gista a ne za njega. Poenta i nije u hvaljenju Oja i njegove igre koja ni u savršenom sistemu ne verujem da bi bila impresivna jer čovek jednostavno tehnički nema dovoljan kvalitet, kamo li u ovom ISO heavy "sistemu", međutim Štimac nije rešenje ni za jedan naš problem, šta više, sa sobom ih nosi gomilu.

Ne bih da budem shvaćen pogrešno, SNS limar je SNS limar, ali Oh Stoya za sada svoju ulogu iznosi sasvim korektno, dosta dobro se primilo kod njega ovo umivanje i presađivanje kose. Za sada povlači dosta razumne poteze, uložio je u trenera na duže staze, tim je bolji iz sezone u sezonu ali bez nekog nepotrebnog rasipanja, intervjui su mu relativno civilizovani, a jedan od velikih pluseva je što je u više navrata odbio da se valja sa Čovićem u blatu. Ne kažem da je prototip rukovodioca koji je poželjan, al kao nužno zlo nije toliko grozan i ogavan koliko sam mislio da će biti. Videćemo da li to može da potraje.

Džaba ti crtaš, druže, koliko vidim po komentarima na društvenim mrežama, većina raširenih ruku dočekuje Štimoglavog jer je, pazi sad, "veliki borac i cigan do koske". Treba nas bre jebati dok ne rodimo male Čoviće.