Bul-Kathos

Naravno da nije izolacionista, kao sto bilo koji drugi americki predsednik ne moze da bude izolacionista. Sjedinjene Drzave od trenutka kada su postale svetska sila od 1899. odn. 1917. godine nikada sebi nisu smele da dozvole da budu u spoljnopolitickoj izolaciji i ostanu van ucesca u glavnim tokovima svetske politike. Argument Trampovih kriticara da ce sa njegovom administracijom SAD uci u nekakav izolacionizam nije nista drugo nego odasiljanje signala kako evropskim saveznicima, tako i geopolitickim suparnicima, da je za zapadnoevropske demokratije bolje da podrze demokratsku predsednicku administraciju. Drugim recima, SAD nisu nikada bile u izolacionizmu, jer nije u njihovom nacionalnom interesu da ne ucestvuju u svetskoj politici u smanjenom obimu. Ovo je velika tema pa bih se ovde zaustavio i spomenuo samo da su tokom perioda 1918 - 1939. koji velika vecina naucnika i analiticara potencira kao najlepsi primer americkog izolacionizma, SAD potisnule uticaj Britanije u jednom pravom finansijskom ratu koji su medjusobno vodile ove dve anglofone sile. Prva Trampova administracija se najvise bavila americkim odnosima sa Kinom, pri cemu su evropski poslovi zanemareni samo u odnosu na nivo dotadasnjih evro - americkih odnosa pa se stvorio privid slabljenja medjusobnih veza. Zaboravlja se da je Trampova administracija, kao glavni garantor i pokrovitelj, nastavila jos jace da forsira ekonomsko - politicku inicijativu Tri mora masovnim finansiranjem projekta, ciji je glavni cilj geopoliticki i geoekonomski kontejnment Rusije, ali i razbijanje dotadasnjih tesnih bilateralnih ekonomskih veza Nemacke i Rusije. Novi Trampov mandat nece uvesti Sjedinjene Drzave u ''novi'' spoljnopoliticki izolacionizam jer tako nesto nije nikada ni postojalo u americkoj istoriji. Jedino sto se moze referisati na izolacionizam jeste vojna komponenta, odn. americko vojno ucesce van svojih granica ili vojne intervencije - ratovi u razlicitim regionima sveta ali ne i globalno politicko - ekonomsko delovanje. S obzirom da su SAD glavna i najvaznija snaga NATO saveza, sanse da se dodje do nekakvog ''izolacionizma'' su veoma slabe, odn. nepostojece. Americi je u najvisem mogucem interesu da utice na dinamiku politickih odnosa medju drzavama clanicama. Bajden je povukao trupe iz Avganistana pa se nisu culi glasovi kako je Amerika usla u izolacionizam. To je imalo mnogo vise razloga u geopolitickim promenama u medjunarodnom sistemu a gotovo da nije imalo veze sa izolacionizmom.

Jedino je izvesno da ni jedan ni drugi neće moći da kopira čuvenu Reaganovu izjavu o mladosti svog protivkandidata : )

Iz mog ugla, najvažnija teza koja se iznosi ovde jeste, da što je država suverenija (na čemu insistira Srbija posebno u skladu sa Balancing Actom na kojem počiva njena spoljna politika) ona ima manje moći i bezbednosti jer je izložena većem broju rizika, dok države sa manje suvereniteta, koje im je ograničeno članstvom u EU ili NATO recimo, imaju mnogo više bezbednosti i moći. Ako posmatramo osnovne postulate u spoljnim politikama bilo koje države, upravo su bezbednost (politička, ekonomska i socijetalna) i moć glavni ciljevi kojima države teže. Druga vrlo važna stvar koja se uočava jeste da se održivost jednog od četiri stuba - Rusija, percipira kao sve slabija u spoljnopolitičkim razmatranjima Srbije. Na kraju, Srbija je ugostila prvu damu Ukrajine i ministra spoljnih poslova D. Kulebu, što ne samo da je direktna poruka i impuls koji je upućen međunarodnoj zajednici i Rusiji, nego je i izdaja tzv. srpsko-ruskog ''prijateljstva''. Prodaja oružja Srbije Ukrajini je najvažnija činjenica, pa se to maskira javnim diskursom srpskih vlasti o značaju Putina kako se ne bi uzbunila domaća javnost. Treća važna stvar jeste balansiranje snaga i rivalitet u regionu Zapadnog Balkana, kao što je Constantin primetio na primeru genocida i njegova upotreba za stigmatizaciju suparnika. Primećuje se da opozicija vrlo slabo ili uopšte ne kritikuje spoljnu politiku Srbije pod Vučićevim režimom, ali to je posebna tema i opet ukazuje na to da postoji neki kontinuitet koji ne zavisi od toga koja politička opcija je na vlasti u Srbiji.

Zavisi od političke i ukupne snage predsedničke figure. Istraži potpredsedničke uloge Waltera Mondalea i Richarda Cheneya. Ovaj potonji je maksimalno koristio preorogative koje mu je pružala funkcija i najverovatnije je najmoćniji ikada i nalazi se u rangu sa potpredsednikom Georgeom H. W. Bushom. I izvesni Joe Biden se smatra donekle markantnim potpredsednikom.

Ovde si na tragu nečega, samo što ja ne bih to nazvao seljačkim realizmom, već realizmom ljudske prirode, koja je univerzalna i uvek stremi ka preživljavanju u svetu anarhije (čuveni Tomas Hobs i -rat svih protiv svih-). Jer kad se podvuče crta, seljaci ili poljoprivrednici, kao i ostali slojevi ljudskog društva ipak žele da obezbede egzistenciju i svaka tema za njih je od životnog značaja. Međutim, ovo je ogromna tema, zato i jeste predmet nauke i izučava se na fakultetima ili departmanima određenih fakulteta. Ja sam prokomentarisao činjenicu da određeni deo forumaša govori sa nipodavštavanjem o većini ljudi u Srbiji, pri čemu ti forumaši kada govore o nekim temama, velika većina njihovih napisanih stavova je i te kako podložna reviziji jer nema utemeljenja u nauci ili je u najmanju ruku upitna, a ovde se iznosi kao apsolutna činjenica ili relativna istina. Na kraju, mislim da je suludo da ja sada ovde ulazim u polemiku sa nekima od njih, pogotovo od trenutka kada sam shvatio da takvi forumaši i ne veruju u društvene nauke, opovrgavaju postojanje utvrđenih naučnih normi, ali kada im ide u prilog onda se pozivaju na neku literaturu ili knjige, što je apsurd sam po sebi. Pri čemu se za odbranu stavova koriste informacije sa društvenih mreža poput ruskih ili ukrajinskih kanala sa telegrama i slično. Ovde je problem što svako u Miršajmerovim (kao i u tekstovima bilo kojeg drugog) izlaganjima pronalazi ono što ide u potvrđuje predetermisane stavove i onda na osnovu toga donosi zaključke. Ja recimo non stop podvlačim tezu koja ima logike u Miršajmerovom stavu, a to je - da je Rusija želela imperijalni rat i osvajanja novih teritorija, ne bi započela rat sa vojnom snagom koja je nedovoljna za održavanje strane okupacije. Nemačka je protiv daleko slabije Poljske u okupaciju krenula sa preko milion vojnika, dok je Rusija započela agresiju sa mnogo manje ljudi, što na samom početku izaziva sumnju da je rat u Ukrajini osvajački rat. Ovo je samo jedna teza za polemiku. Za nastavak i kritiku Miršajmerovih stavova mogu u nekom periodu uskoro. Da bi se razumeo njegov stav, preporučujem Tragedija politike velikih sila, koja onda upućuje na nove - stare autore i nove - stare poglede na temu velikih sila.

touche

Jürgen Habermas https://granta.com/europes-mistake/ Western governments want to avoid formal participation in the war. What I’ve found disturbing from the very beginning, however, is the lack of perspective; they are providing Ukraine with endless reassurances of unlimited military assistance up to that threshold, but without declaring their own political goals. Officially, they are leaving everything else up to the Ukrainian government and its fortune in the arms of the Ukrainian soldiers. This failure to publicly articulate political goals is all the more incomprehensible the more the course of the war reveals how the geopolitical constellations are changing to the disadvantage of the United States, a superpower in decline, and of the EU, which is incapable of acting internationally. That is why, in the run-up to the Munich Security Conference, I recalled in another article in the Süddeutsche Zeitung – ‘A Plea for Negotiations’ – that, by providing the military aid that ultimately makes the prolongation of the war possible, the West has assumed a shared moral responsibility. Quite apart from the Ukrainians’ determination to resist the invasion, the West’s logistical support and weapons systems mean that it shares moral responsibility for the daily casualties of the war – for all the additional deaths and injuries and all the additional destruction of hospitals and critical infrastructure. It would not be a betrayal of Ukraine, therefore, but a clear normative requirement, if the United States and Europe were to insist on exploring all avenues for a ceasefire and a face-saving compromise for both sides. I’ve not spoken out against effective support for Ukraine. What I criticize is the failure of the West to develop its own perspectives and to reflect on its own goals in providing military assistance, as well as its failure to accept shared moral responsibility for the victims of the war.

Upravo je administracija Bila Klintona naterala Ukrajinu da se odrekne nuklearnog naoružanja. To onda može biti samo greška Ukrajine što je sledila američke upute. Mearsheimer tvrdi u tom trenutku 1993. godine, citiram, ''Bill Clinton is wrong'' u smatranjima da je za bezbedonosnu arhitekturu najbolja opcija da samo Rusija poseduje nuklearno (taktičko i strateško) oružje. Otuda i sledi njegov narativ da je Zapad kriv sto ce doci do rata. NATO sirenje na istok svakako nije posmatrano sa odobravanjem u Rusiji, ali je Ukrajina crvena linija, kao sto je Kuba bila Americi. @attolini sad sam proverio, Security dillema je objavljena na prolece a Mearsheimer leta te godine. Nema medjusobnih citata : )

https://birn.rs/milioni-evra-izvuceni-na-javnim-konkursima-za-mlade-i-decu/

Izgleda da je te 1993. godine mišljenje™ nekih™ ljudi™ (komisija) bilo pozitivno ne samo prema ovom Dž. Miršajmeru, (koji je sve, samo nije naučnik 😞 ), nego i prema tamo nekom B. Pozenu, ''naučniku'' koji se bavi neorealizmom, gle čuda, isto kao i Džon Miršajmer. Opasna je ta komisija. Američka svetska zavera iz senke.

Niko ne spori legitimne ratne (mirovne) ciljeve Ukrajine. Svaki međunarodni akter ima pravo na svoje spoljnopolitičko i bezbedonosno opredeljenje. Ali, mora da bude spreman na posledice svog delovanja, jer u sistemu anarhije niko neće pomoći ukoliko nema interesa. Ukrajina nije deo zapadne bezbedonosne arhitekture još uvek formalno, iako pojedini stratezi smatraju da jeste de facto. Da bi postala punopravni član, moraće da bude spremna da žrtvuje puno toga. Ukrajina nije pristala da bude nova Belorusija i to je sasvim legitimno i svaka čast stanovnicima Ukrajine koji se bore za svoju slobodu i svoj opstanak. To je makar deo i srpske istorije, borba za egzistenciju i preživljavanje. Srbija bi među prvima trebalo da razume položaj Ukrajine. Međutim, Srbija je platila visoku cenu u ljudskim životima, materijalnom razaranju i gubitku suvereniteta na svojoj teritoriji za suprotstavljanje velikoj sili u svom neposrednom susedstvu. Nisi izabrao prave predsedničke ličnosti iz američke istorije u pogledu strateškog promišljanja, da si spomenuo Theodora Roosevelta ili Jimmya Cartera, hajde i Wilsona, zašto da ne, pa i da te uzmem za ozbiljno™, kao što ti meni reče onomad. Spoljna politika Franklina Delana Roosevelt-a, pa i mnogih drugih kasnijih predsedničkih administracija sve do dan danas, je direktan i neposredan proizvod nezavisnog istraživačkog instituta čiji predsednik je danas Richard Haas. Da nije bilo ovog think tanka ne bi postojao svetski poredak uspostavljen nakon Drugog sv. rata, niti bi mnogi američki politički donosioci odluka uspeli da steknu vrhunske diplomatske i spoljnopolitičke veštine. Ono što ovaj think tank pošalje u javnost, predstavlja najavu određenih odluka američke administracije. Imamo primer da SAD nisu postale deo Društva naroda upravo iz razloga jer bi morale da svojom vojnom i političkom moći održavaju kolektivnu bezbednost daleko od Zapadne hemisfere. Da li je ulazak Ukrajine u NATO raison d'etat interes SAD, s obzirom da Rusija posmatra Ukrajinu kao deo svoje interesne sfere i crvene granice za čiju povredu je spremna da pokrene rat, kao što se na žalost dešava. Da li bi SAD bile spremne da ratuju direktno sa Rusijom ključno je pitanje koje se nalazi iza horizonta događaja.

Čovek je ikona nauke o međunarodnim odnosima zato što je arhitekta posebnog pravca u nauci (poput Edwarda Halletta Carra, Kennetha Waltza i da ne nabrajam dalje), ali eto, neki forum u Srbiji (koji sebe smatra za višu intelektualnu klasu u odnosu na većinu stanovnika Srbije) smatra da radi za Rusiju (pri tom, ne mislim samo na ovaj post iznad tvog, bilo je i snishodljivih reči odmah na početku rata). Dovoljno je pogledati njegov citatni indeks na google scholar-u. Tu se može naći i njegov rad o Ukrajini još iz 1993. godine gde tvrdi da je jedini način da Ukrajina ''preživi u međunarodnom sistemu'' njeno nuklearno naoružavanje (politika velikih sila u oblasti nuklearnog naoružanja je inače druga oblast njegovog naučnog rada). Da ne pričamo o tome da Miršajmer u zapadnom javnom prostoru od 2008. godine upozoravajuće govori o opasnosti mogućeg ruskog napada na Ukrajinu. Do sada nisam video da ga je neko relevantan opovrgnuo, ne samo u Americi nego i šire. Jedini koji mu se suprotstavljaju jesu razni foreign policy analitičari ali ne iz naučne branše već iz privatnog sektora. Što je i razumljivo, jer da bi se opovrgnuo njegov stav, mora se preorati™ čitava naučna oblast realizma u IR, neorealizma, čiji je on proponent, kao i najnovija oblast neoklasičnog realizma. A takvih eksperata je malo u javnosti, ne zato što ih nema, nego zato što bi i oni na tragu takvih naučnih analiza došli do sličnih ili istih zaključaka kao i Džon Miršajmer. Mnogi na forumu greše u pogledu američke politike prema ratu u Ukrajini. Američki cilj, kao i uvek od kada su SAD postale deo sistema svetske politike od 1899. godine, a pogotovu od Svetskog rata, jeste balancing u odnosima velikih sila. Posebno kada u sistemu postoji više od dve svetske sile. Samim tim, američki cilj nije ponižavanje Rusije, već stvaranje ravnoteže snaga u trouglu sa Kinom i ne dozvoliti jače vezivanje Rusije i Kine. Rusiji se otvara prostor baš onako kako je i računala, s obzirom da sada sve intenzivniji faktor u Americi na temu spoljne politike postaju Predstavnički dom Kongresa, Senat, kao i javno mnjenje, koje se umorilo od rata u Ukrajini. Krajnji cilj Amerike jeste što bolja geopolitička pozicija na terenu kako bi se za zelenim stolom stvorio odgovarajući poredak. https://www.foreignaffairs.com/ukraine/redefining-success-ukraine Da li su i ova dvojica na platnom spisku Gazproma? Richard Haas je direktor vodećeg think tanka u Njujorku. https://time.com/6329188/ukraine-volodymyr-zelensky-interview/

Kit Dzefri navodi jednu jedinu recenicu u Istoriji MI-6 povodom jugoslovenskog 27. marta, koja je pri tom toliko nedefinisana da se ne moze izvuci eksplicitan zakljucak da li jeste ili nije vlada Britanije bila organizator puca. Monografija je nastala tako sto mu je V.Britanija isporucila zbirku svih dokumenata, nakon cega je on izvrsio analizu i ekspoziciju. Sa druge strane, ne postoje dokumenta jugoslovenskog ministarstva spoljnih poslova jer je ta arhiva unistena.

Instagram vs. realnost

https://www.emins.org/product/spoljna-politika-srbije-strategije-i-dokumenta/ На овом линку је једна пријатна за читање расправа о могућим спољнополитичким правцима Србије на почетку 21. века са архивском грађом из релевантних архива у Србији. На званичном сајту МИП-а се налази декларативна формулација али не и одреднице спољнополитичког понашања Србије. Обећао је председник почетком ове године да ће се публиковати ускоро национална стратегија Србије па ћемо видети и нешто конкретније, а можда и не. Ово је такође занимљиво, 2019. год. https://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/strategija/2019/94/2 Постоји један формални стратешки оквир публикован за време Тадићевог режима, па може да се направи једна компаративна анализа, које варијабле су се промениле у међувремену, у смислу руске инвазије (цајтенвенде) или коронавирус пандемије, кинеских инвестиција у Србију и слично.

UK intel

"I'll be silent when I die, now I want to be as loud as possible" - Alternative Jimmy Hendrix

Don't be scared Trust your mind

Naravno, ali postoji i komunikacija sa predstavnicima zemlje domacina kada se govori o opstim prilikama, tekucim pitanjima. Trenutno se odvijaju intenzivni protesti u zemlji, on sigurno u svojim izvestajima Stejt departmentu posvecuje veliku paznju tome i sigurno da vodi razgovore sa najvisim funkcionerima Srbije o tekucim problemima. Na vise pitanja na nekoliko sastanaka o unutrasnjoj politici Srbije, samo je elegantno preskocio da da bilo kakav odgovor. Imate sliku njegovu sa nekim predstavnicima opozicije, da li mislite da to nije stvorilo malo anksioznosti predstavnicima vlasti. Indikativno je svakako sto se ne govori o politickim prilikama u Srbiji, jer se na taj nacin salje impuls vlastima da mogu relaksiranije da donose i sprovode odluke.

Za Petritija vazi Makijavelijevo pravilo koje kaze always say less than necessary. Trebalo bi da pogledam situaciju u vezi Slovacke. Ima tu nepoznatih faktora. Ono sto je Srbiji vazno jeste da je sada norveski ambasador zaduzen za Kosovo affairs preko ambasade u Tirani. Ovim je poslata politicka poruka na vise nivoa. Ne zaboravimo da je Norveska jedan od najvecih donatora kako u Srbiji tako i Kosovu, kao i ostalim zemljama na Zapadnom Balkanu.

Zao mi je sto si tako protumacio moj post. Poenta posta je bila da mora postojati mnogo jaci napor srpske opozicije da se nametne i da predstavi sebe kao relevantnog aktera. Sve sto se radilo do sada na zalost nije dovoljno. Pandemija, afere, tragicna desavanja u poslednjih mesec dana, opet sve to nije artikulisano tako da se okrnji snaga vlasti. Cesto razmisljam o Dacicevoj izjavi u pauzi emisije na RTS-u kada mu je voditeljka sugerisala da ''spomene Djilasa ako hoce'' na sta je on nonsalantno odgovorio ''da su to sve amateri''.

Indikativna cinjenica je i to da medjunarodna zajednica ne vidi za sada nikoga u opoziciji kome moze da veruje i da pokloni paznju. Borko je dva puta isao u Vasington ali oba puta se vracao podvijenog repa. Richard Grenell je skoro odrzao predavanje po pravilima Chatham Housa i zapanjujuce je da su razmatrane situacije u kojima se analizirao odnos SAD prema Srbiji u slucaju da izbore dobiju d. ili r. pa cak i DeSantis (ovo je ipak vise kroz salu spomenuo), ali niti jednom nije spomenuta situacija i odnos SAD u slucaju da umesto Vucica postoji neka druga vlast. Ambasador C. Hill redovno ne spominje opoziciju niti proteste u svojim izlaganjima.

Ima ogromne posledice, jer dovoljno je da se samo ambasada svede na neki niži rang, recimo Poslanstvo i u tom slučaju se onda diplomatski razgovori odvijaju između nižih političkih aktera. Da ne govorimo da totalno zatvaranje ambasade prekida svu komunikaciju i smešta je u drugačije i neformalno okruženje. Samim tim, između takvih država se ne može stvarati bilaterala.