DJ_Vasa

Ako govoriš o ubici, njega po svoj prilici nije podstakla muzika ili reality, ali nije sporno da su sada isplivale druge negativne pojave koje su uništile društvo. Tačno je da je muzika samo ogledalo društva i da trenutno nije kvalitetna, a uzrok tome je debilizovano društvo. Debilizovano društvo jeste problem. Nekvalitetna muzika je svakako manje opasna, ali nasilje kao način života jeste.

Zašto pogrešno? Ja sam održao kontakt sa većinom, što važi i za mnoge druge, a sa najboljim drugom sam godinama sedeo u klupi. Poslednji put smo pili kafu pre 2-3 dana. I mi se sastajemo grupno kad se ukaže prilika, mada se nalazimo i ovako po dvojica ili trojica. Ista priča je bila i sa učiteljicom, ali i generalno sa ljudima iz kraja, gde nije bilo važno da li ti je roditelj direktor ili radnik u fabrici. A i ti koji su bili neki direktori, šefovi ili zarađivali dosta u nekoj drugoj profesiji su normalno vaspitavali svoju decu za razliku od današnjih.

Ne bih rekao da je u pitanju belle epoque u tom smislu, već erozija društvenih vrednosti, a sa vremenom se ne bih složio. Ta erozija počinje od Miloševića i ratova. Upravo tada su kao idoli počeli da se pojavjuju kriminalci (Arkan, Beli, Giška, Iso Lero Džamba, Knele i slični) i postali su društveni uzori. Mediji su počeli da podržavaju i njih i njihov način života, pa su se pojavili dizelaši, moda otimanja patika i ostalo. Sve ovo postoji svuda na svetu, pa tako lokalni kriminalci i ubice imaju svoje obožavaoce i sledbenike, ali nije svako društvo sklono tome da od ološa pravi mainstream. Najprimitivniji oblici nacionalizma se gaje tridesetak godina, a ovo danas je samo proizvod onoga što se dešava u kontinuitetu. Strane verzije Informera i sličnih postoje i ima ih na kilo, ali u nekim društvima su uticajni, a u nekim na nivou pijanca ispred seoske zadruge.

Moram priznati da se osećam srećnim što sam odrastao u vreme kada su se Miroslav Ilić, Tozovac, Brena i slični smatrali seljačkom muzikom, a koji su se mogli čuti na tranzistoru komšije koji je došao sa sela ili u autobusu koji se trucka Ibarskom magistralom. Kada vidim šta se danas sluša, oni mi deluju kao Pavaroti, Plasido Domingo i Monserat Kabalje u odnosu na ono što je sada mainstream. U pravu je Mek kada kaže da muzika ide silaznom putanjom, to je 100% tačno. Kada sam pre nekoliko godina otišao sa suprugom u prirodu za prvi maj na jedno izletište, oko nas je treštala odvratna muzika, a pesme su bile takve da se reči jedva razaznaju iako su na srpskom. Šetali smo desetak minuta, a kada smo čuli neke koji roštiljaju uz Miroslava Ilića, osećali smo se kao da smo ušli u milansku Skalu. Posle toga su nastavili da se nižu zvuci koji podsećaju na urlike ranjenog nosoroga. Zatim smo se samo okrenuli, vratili do auta i zbrisali sa izletišta.

Postoje plastični pištolji koji dosta liče na prave, a ako su se i ostala deca uplašila, što je sasvim očekivano u ovoj situaciji, onda je sasvim normalno pozvati policiju. Mislim da se ovo kvalifikuje kao izazivanje panike, a to je protivno zakonu. Sreća njegova da svoj smisao za humor nije pokazao na nekom američkom aerodromu.

Ne mogu se porediti pravljenje Molotovljevog koktela, koje je jednostavno i ima ga čak i na Vikipediji, i ozbiljna manuelna veština. Svako može da sipa određenu količinu zapaljive tečnosti u flašu i nabije krpu ako pričita to u dve rečenice, ali ne i da gađa iz vatrenog oružja. Da ponovim pitanje ukoliko nije indiskretno - da li si imao prilike da pucaš iz pištolja?

Jesi li ikada pucao iz pištolja? Sam čin pucanja jeste relativno jednostavan, ali gađanje baš i nije. I ja sam pročitao kao i Erwin da je pogodio čuvara sa 14 metara, a ne verujem da je i na ostale pucao sa samo dva metra i da su svi mirno stajali. Ubio je devetoro, a ranio sedmoro, pri čemu nije koristio automatsko oružje. Rukovanje pištoljem nije baš kao u filmovima, već je mnogo komplikovanija stvar, ma kako to jednostavno delovalo. Krvava je ta veština i ne tako jednostavna, veruj mi.

Kakav crni YouTube? Rukovanje pištoljem nije kuvanje kafe pa da se tek tako nauči. Pištolj pri ispaljivanju ima trzaj i pravilno se drži obema rukama, a pogađanje mete iz vatrenog oružja nije tako jednostavno. U vojsci se za dobro gađanje dobijalo nagradno odsustvo, a policajci i drugi koji koriste vatreno oružje vežbaju gađanje kako bi održali veštinu. Neko je tokom dana čak i okačio snimak kako to izgleda kada pištolj koriste pripadnici vojske, tj. profesionalci kojima je posao da barataju oružjem. Uostalom, u vestima se već pojavila informacija da je ludi otac vodio mladunče u streljanu, gde je po svoj prilici i stekao veštinu.

Pa struka je upravo i rekla da treba smanjiti granicu jer tamo gde je to urađeno se struka i pitala. Ako se dobro sećam, u SAD se to razmatra za svaki pojedinačni slučaj jer nije isto kada dete ukrade telefon u prodavnici i kada ga neko punoletan ukrade. Poenta je u tome da je stari zakon, baš kao i mnogi drugi, u obzir uzimao prosek, a ne stanje van proseka. U ovom konkretnom slučaju je jasno da je počinilac inteligentniji od deteta tog uzrasta (takmičenja, opšti uspeh, detaljno planiranje, poziv policiji, način na koji je izvršen masakr itd.) jer nije stihijski uleteo i počeo da puca, već je prvo ubio pripadnika obezbeđenja, dakle profesionalca, a i evidentno je da je imao praktično iskustvo u upotrebi pištolja.

U celoj ovoj tragičnoj i tužnoj priči se nije postavilo glasnije pitanje o tome šta treba uraditi u budućnosti. Činjenica je da je nasilje u školama uzelo maha i da se to gura pod tepih. Mnogi problemi, uključujući i nasilje u školama, rešavaju se tako što se ispuni nekakva forma, ali ne i suština, dok preventiva praktično i ne postoji. Postoje nekakvi timovi za borbu protiv nasilja, ali kada tamo strpaju nekoga ko je završio hemiju, srpski ili geografiju, pa im još i vežu ruke, rezultata ne može ni biti. Saradnja škola sa centrima za socijalni rad i policijom je minimalna. Školski psiholozi i pedagozi ne mogu da opsluže učeničku populaciju, dok su nastavnicima vezane ruke. Mnogi direktori zataškavaju probleme sa nasiljem da bi svoje škole predstavili u najboljem svetlu pred ministarstvom, što još više komplikuje problem. Zbog toga verujem čak i da Ružić nije lagao kada je rekao da je u ovom slučaju evidentiran samo slučaj nasilja van škole, a protiv onoga što je nepoznato se ne može ni reagovati. Mnogim institucijama su ruke vezane lošim zakonima, a to se mora promeniti. Zvona za uzbunu su zvonila više puta, ali nije imao ko da ih čuje. Pre desetak godina se Aleksa iz Niša ubio jer je bio žrtva nasilja. Pre četiri godine je u Velikoj Plani u školu upao naoružani ludak. Pre samo dve godine, broj prijavljenih slučajeva nasilja trećeg nivoa (teški oblici nasilja) je bio 710. Ovde su nabrojani samo prijavljeni slučajevi, dok prvi i drugi nivo nisu ni spomenuti. Čitam da se sada već spominju neke mere, ali moram priznati da sam skeptičan jer mi se čini da će sve opet ostati samo mrtvo slovo na papiru.

Ja imam suprotno iskustvo. Naravno, ovo ne govorim da bih oponirao, već samo da bih opisao kako je bilo. Odrastao sam na Novom Beogradu, gde je bilo policajaca i oficira. Otac školskog druga iz osnovne je bio policajac, ali taj moj drug nikada nije ni video njegovo službeno oružje. Čovek je bio odgovoran, radio je krvne delikte, ali to se nije videlo van njegovog posla. Ne znam gde je držao oružje, ali znam da dotični drug nije osetio njegov posao i da ne bi ni mrava zgazio. Pošto je pomagao nama klincima iz kraja da pravimo golove za mali fudbal, popravljao igračke u slobodno vreme i slično, često smo ga pitali o poslu, ali je vešto izbegavao tu temu. Jednom sam ga pitao kako izgleda pucati iz pištolja i koji koristi na poslu, na šta je odgovorio da ću saznati kada sazrim i dođe vreme, a za pištolj je rekao da bi voleo da ga nisu ni izmislili, uz dodatak da ću i to shvatiti u budućnosti, a zatim je otišao do frižidera, izneo neke kolače i rekao da je bolje da se bavimo lepim stvarima nego onim što donosi zlo. Bio je retko divan čovek, a nije se moglo ni pomisliti da u suštini radi jedan krvav i neprijatan posao. Ne znam kakav je bio prema kriminalcima, ali prema nama, klincima iz kraja, bio je kao drugi otac, spreman da popravi igračku ili pomogne u igri. I taj moj drug i njegova sestra su danas obrazovani i uspešni ljudi, spremni da pomognu svakome, a puni su ljubavi prema svojoj deci.

Deluje kao alibi-mera da bi javnost rekla da se nešto radi.

Nebitan lik. Doduše, malo je veći problem što je tatica držao arsenal u kući i što ga je učinio dostupnim mladunčetu,a po svoj prilici mu pokazao i kako se koristi.

Koriste li lopatin u terapji? Naravno, mislim na lek dr Baneta patentiran u Crnoj reci.

Istraga i treba da bude, ali u smislu da je ispoljio rasizam i upućivao uvrede.

Čujem da je već zavladala panika među prodavcima paradajza na celom Halkidikiju.

Da li to znači da Goranci imaju albanska imena/prezimena koja se ne drže toliko religije kao kod Albanaca? Da li kod Goranaca postoji plemenska/rodovska pripadnost kao kod susednih naroda?

Za moderaciju: Predlažem da se splituje tema od ovog posta: Tema bi mogla da ide na Društvo i da se zove Etnografija Balkana. Mislim da se ovde mogu pojaviti još neka zanimljiva pitanja. Namerno sam predložio da tema spominje Balkan jer bi mogla da postane šira, a ovde je dosta toga ionako povezano.

Vidim da ima više naziva mesta koja se ponavljaju. Ovako napamet znam da postoji više mesta koja se zovu Brđani, ima Lazarevac, Petrovac, a Gornja i Donja Trnava postoje kod Topole i kod Niša.

Znači da ima dve Velike Plane? Znam da postoji Mala Plana, a jedina Velika Plana za koju znam je blizu Smederevske Palanke.

E, kad si već dao ove primere, uzeo sam malo da se igram na Googleu i vidim da postoje prezimena koja se razlikuju za to isto slovo: pojavilo mi se u rezultatima Çun Lajçi, neki glumac, i Merlind Lajqi, koji je fudbaler. Da li je to zapravo isto prezime ili nešto kao Miličević i Milićević, tj. dva prezimena? Ova koja si naveo me podsećaju na neka naša geografska, kao npr. Sremčević, Bečejski, Planjanin, Smederevac i slično. U 'prevodu' bi bila Kuršumlić, Blačanin itd.

Mislim da će u prvo vreme krenuti i u neku šverc-komerc varijantu, kako već rade u Iranu. Evo jednog članka o tome kako Iranci to rade: https://www.aerotime.aero/articles/31395-here-is-how-iran-smuggled-aircraft-parts-is-russia-next Prelazak na ruske delove je malo zeznuta varijanta jer se na to čeka. I u normalnim okolnostima je prelazak na novu tehnologiju ili delove komplikovana priča. Potrebno je razviti, testirati i proizvesti delove, obezbediti logistiku i te delove na aerodromima gde mogu da saobraćaju, prekvalifikovati mehaničare i još mnogo toga. Nije nemoguće, ali zahteva dosta vremena i novca.

Hvala, to me je zanimalo. Ako sam dobro shvatio, i u albanskom postoji razlika između č i ć, ali i oni greše. Grafit koji sam postavio su po svoj prilici pisali Albanci, ali vidim da su koristili q. A negde sam primetio da se albansko prezime, ne sećam se koje, može pisati i sa jednim i sa drugim slovom. Jedino se sećam da se završava na -qi, ili u drugoj varijanti sa -çi.

OK, pogrešno sam se izrazio. Mislio sam prvenstveno na sebe i na forumaše odavde koji žive ovde. Naravno, ima ljudi koji su rođeni u zemlji A, živeli u zemlji B, preselili se u zemlju C, kao i onih koji žive u zemlji D, ali su detaljno upoznati sa aspektima zemlje F. Otežava i nama ovde život država, tako da je i to jasno. Razlika je u tome što nama država i danas pravi iste probleme, a ako dobro shvatam, ti se se bar toga oslobodio.

Pa ovo je i poenta svega. Da izbegnemo nesporazume, konstatacija je sasvim tačna i ne izvrgavam je ruglu. Ne može Srbijanac da ide u detalje kad se govori o uticaju religije u HR ili BiH jer ga to ne dotiče direktno i uglavnom nema direktno iskustvo sa time, baš kao što ni forumaši iz dotičnih država nemaju svakodnevni uvid u srbijanske popove.