Bilo ko umesto Vođe mora biti dovoljan motiv. U stvari to bilo ko je odličan koncept depersonalizovanja problema. Ukoliko društvo može da se izdigne iznad potrebe da ima vođu onda super. Ako nije onda je ionako svejedno.
To ko je vođa nije odgovor na potrebe razvoja društva, da se ne zaboravi da je Vučić posledica a ne uzrok, a da je uzrok krajnje depersonalizovan.
Ukoliko ovo društvo uspe da preskoči tu dečju potrebu da pater familias uzme d`uradi i da će sve da bude u redu onda ima neke nade. Ako ne uspe, jbg onda sam krajnje ravnodušan ko je Vođa, mom bubble ne može ništa više da naškodi.
Društvo je imalo par godina od 2000. da Vučićeve zlatne ere da nauči da čak i kad nema vođe, kad ne personifikuje vlast jedan čovek da se planeta i dalje rotira, da sunce svako jutro izazi i da je moguće živeti i tako, što smatram napretkom. Korak unazad je da se to stanje bez personifikovanog vođe društvo ne dopada i prvi koji im zaliči na Tita počnu da ga obožavaju, avaj. Za ovaj život meni je dovoljno, imali smo nekoliko godina bez Vođe, dragocena lekcija, ima nade da nam se nekad i dopadne, da počnemo da živimo u društvu institucija ne ličnosti.
Potpisao sam listi oko Đilasa podršku i imaju moj glas, da napišem ovako javno. Na kredit pokojne Demokratske stranke koju smatram jedinom legitimnom političkom organizacijom ovde posle SKJ.