Barkley#34

Danguba rešava.

Bilo bi dobro da igramo i sa Primorskom u gostima, da odradimo tri meča bez puno putovanja.

Je l' igrao Bogdan za Džordžiju?

Najlakši koš u 40 minuta rudarenja. Ipak, za mene za milimetar pobeđuje Lorenco sa jeste/nije u cilindru.

Dobro ga je naučio.

Na koga misliš da je bio učenik?

@Tunji Awojobiu sadašnjim uslovima, u kojima se svi klubovi uglavnom netransparentno finansiraju iz budžeta ili državnim aranžmanima (a pare se pritom u velikoj meri dele sa raznim prikačenim likovima) to što si napisao stoji za Srbiju. Ali to apsolutno nije održivo što vidimo iz nivoa dugova dva BG kluba. Samo je pitanje kada će se sve raspasti. Broj navijača Partizana i Zvezde možemo da okačimo mačku o rep jer od njih klubovi sad ne mogu da se izdržavaju. To su nominalne cifre, za ankete po novinama. Zvezda poslednjih 20 godina ima max 30 hiljada navijača, Partizan upola, računajući tu i one van BG. I to navijača koji bi dolazili da gledaju taj klub kad igra zanimljive utakmice, ne onih koji popunjavaju u leksikonu da navijaju za taj klub. Vojvodinu je pre nekoliko godina u baražu za LE gledao pun stadion. Zbog čega misliš da nakon pet-šest godina uspeha i kvalitetnog rada ne bi imala standardnih 10-15 hiljada gledalaca, kojima bi ona bila prvi izbor? Da ne govorim o novim generacijama klinaca koji bi rasli uz uspehe lokalnog kluba, koji ima tradiciju. Govorimo o gradu od par stotina hiljada ljudi, u regiji ih je i više. Slično je i u Nišu. Razgrad je mali grad, ali ako nastave da rade kvalitetno, ko zna, možda će za desetak godina novi klinci navijati za njih a ne za Levski ili CSKA. To je malo duži proces. Srbija ima tradiciju sporta, deca i dalje vole da teraju loptu, a neki to umeju baš dobro da rade. PIšem o utopiji, naravno, jer vidimo kako je oko nas, ali kad bismo imali normalnu državu, koja bi se borila protiv krimosa a ne pomagala ih, kada bi finansiranje bilo transparentnije, poslovni odnosi takođe... našlo bi se onih koji bi uložili u infrastrukturu, obuku trenera i igrača, marketing i za nekoliko godina bismo dobili korektne klubove, koji bi mogli da se ravnopravno bore sa klubovima raznih evropskih liga. Time bi sticali i navijače. Ljudi ovde vole fudbal, samo što zbog nedostatka ponude stariji odustaju a mlađi se ne kače za lokalne klubove. Ako je Srbija u onoj SFRJ imala pet jakih klubova (ne uvek jakih ali su sveukupno ostavili značajan trag), a ti klubovi su bili gledani i imali i međunarodne uspehe, zašto ne bi to mogla da ima u evropskim okvirima (van liga petice, naravno), ako izuzmemo razloge koje sam napred naveo?

U novembru biće u decembru.

Moja ćera ima osam godina i znače joj posteri. Ne luduje za njima ali joj znače. Ko zna kakav će stav imati za par godina. Video sam da u nekim dečjim časopisima (Mali Zabavnik, čini mi se) ima postera na srednjim stranama, dakle, ima klinaca koji ih i kače. Mada, sad mogu holograme svojih ljubimaca da stave u sobu, šta će im posteri.

To je pitanje kokoške i jajeta. Vojvodina, Radnički, pa i OFK-a su imali baze navijača, a bogami i istoriju. Da je u njih ulagano, da su osvajali titule i igrali Evropu ko zna, možda bi nakon deceniju-dve dominirali i u broju novih navijača.

Jasno mi je da ovo poređenje ima koren u tome što ne ceniš Južnoamerikance u fuci, a ja sam verovatno subjektivan s druge strane, ali mi ovo poređenje uopšte ne stoji. To što u Brazilu živi mnogo ljudi ne govori ništa, jer i neke države sa desetak miliona ili manje stanovnika su relativno ozbiljna imena u fudbalu. Uspeh Amera u košarci je dobrim delom proizvod fantastične organizacije, enormne količine novca koji se vrti u basketu i sistema koji ga ulaže na prava mesta. Brazil i ceo taj kontinent su potpuno drugačiji, kad je fudbal u pitanju. Čak bi se moglo reći da su dosta uspeha napravili uprkos poslovičnoj neorganizovanosti i korupciji. Prosto, oni su bukvalno ludi za fudbalom a ta količina emocija i energije kojima pristupaju igranju fuce i navijanju moraju da nađu svoj put, čak i kroz blato. Uostalom, ove godine smo, nažalost, svedočili odlasku dve legende dva sporta - Kobija i Dijega. Kobi je heroj mnogih klinaca iz geta, marketinški džin i veliko ime svetske košarke, ali doživljaj njegove iznenadne smrti u relativno mladim godinama nije ni prineti načinu na koji su Argentinci doživeli (donekle očekivani) odlazak Maradone. O Južnoamerikancima se može reći svašta ali njihove emocije prema svemu vezanom za fudbal nisu fejk.

Uuu, uini izgubljeni brate blizanče, i ja sam se ložio na Arkonadu. Opasno ime pa taman da pojma nije imao (a bio je vrh). ProlaZidan je jedini razlog zbog kog sam '98. malčice lakše podneo poraz Brazila. Tata svetskog fudbala u svoje vreme. Inače, jedan drugar me i dalje zove Zi-zu jer nam je kosa nestajala na isti način.

Jeste, ispadnu tako ali se do tada pet puta provuku na svoj način. Naravno, za Italiju uvek mora rešpekat (osim za onog skota materacija), ne možeš slučajno praviti uspehe decenijama. A stvarno, mora čovek da navija za njih dok pevaju himnu. U vezi toga kao i ovog što uini priča o školama, volim EP i SP između ostalog i zbog tog sudara kultura, fizičkih karakteristika i škola. Ne možeš tu novčanikom da kupiš šta ti je potrebno pa skockaš neki Siti, Čelzi ili PSG, nego iskoristi ono što ti se nudi. Pa onda vidiš Japance kako uvek nađu način da prevaziđu fizička ograničenja i odigraju zapažen turnir, Meksikance i sve južnije od njih kako su naloženi na igranje za reprezentaciju i uvek izbace nekog majstora koji se opasno proda kasnije, pomenute Afrikance za koje se moliš da lokalni Kokeza ne krade previše i da trener i glavni igrači uspeju da sastave nešto što iole funkcioniše, bar pola turnira, Nemce kojima je to uobičajeni dan na poslu, samo su dres Bajerna zamenili belim, nadmene Engleze koje je štampa već proglasila prvacima a oni se uglavnom pogube, ostale ostrvljane koji uglavnom ne znaju puno ali su spremni da preoru teren, favorizovanog domaćina, neko iznenađenje kao Hrvatska, favorita koji nestane, pa sav onaj šareniš na tribinama...

Ono kad su Brazilu dali dva gola zaredom u onom demoliranju. Tačno se videlo da je Brazilcima trebalo jedno pet minuta da se ispičkaraju, kao na malom fudbalu, pa da kako-tako nastave utakmicu. Kako pravila to ne dozvoljavaju, krenuli su s centra, odmah izgubili loptu, primili gol i završili u Marijanskom rovu. A Nemci, što kažeš, nisu ni primetili da su dali još jedan gol u polufinalu SP. Ostao sam šokiran kao retko kada dok gledam profi fudbal - maltene sam se upitao da li može tako. Potpuni raspad jedne ekipe. A ovi prekoputa kul.

Isto, uvek za crnu Afriku. Prosto ne znaš da li će se pobiti među sobom ili sa protivnicima, da li će imati dresove, plaćen hotel, da li će svi iz ekipe uopšte doći na prvenstvo... i tako već decenijama. Ali kad kliknu, makar u jednoj utakmici, onda gledaš poeziju u pokretu. Tada mogu sve što im padne na pamet (a često se potpuno raspadnu već za par dana). Zato volim da ih gledam iščekujući te trenutke. Severna Afrika igra ozbiljniji fudbal, disciplinovaniji, bez provere mislim da su i uspešniji na prvenstvima Afrike, ali uvek vidiš koji su im dometi i to je to, nema tu iznenađenja. Vidiš, odrastali smo u isto doba, ali meni je Zilbra uvek bio i ostao broj jedan i pre nego što sam se zaljubio u Ronalda (btw. Kristijano je prestrašan igrač, sigurno u prvom redu majstora ever, možda najveći radnik od svih superzvezda itede, ali zna se ko je Ronaldo i tačka). Bio sam baš mali kad se igralo u Espanji, gledao sam posle i nervirao se kao da je uživo što Ziko i drugari ne mogu da daju gol Italiji (a ko je ikad dao gol Italiji baš kad je to najviše potrebno ), u Mexicu se nisu proslavili niti u Italiji, ali mi je negde u glavi ostala ta magična ideja Brazila - sve ono što je Šunsi odlično opisao i što tvoj ćale misli. Iako, realno, odavno to nije slučaj i sveli su se na prevrtanje Nejmara. Ovo što si pomenuo za Švabe - oni baš iskreno vole fudbal. Nešto nikad ne navijam za njih, ali imam možda najveće poštovanje od svih reprezentacija. Drugar iz Frakfurta mi je opisivao koliko im znači Ajntraht. Jebote, Ajntraht - kao svojevremeno Hajduk iz Kule kod nas, uvek od 7. do 9. mesta na tabeli, nikakvo uzbuđenje ali i dalje su mu verni. Tako je i sa reprezentacijom, pokazuju kako izgleda kada neko dostigne svoj maksimum i održava ga, a sve ostalo je pitanje nivoa tog maksimuma. Baš volim reprezentativni sport - nema tu mnogo priprema, uigravanja, taktiziranja, tempiranja forme. Skupite se pa pokažete od čega ste napravljeni i isplivaju suvi kvalitet i srce. Zato mnogo volim kada neki veliki majstori porobe na velikoj sceni EP ili SP - tipa Forlan 2010 ili De Brujne u Rusiji i tada posebno navijam i za njihove reprezentacije.

Pa jeste, ide do vrha zgrade.

Suma ekspresno. Dobro je, bili smo viđeni da ćemo da ga primimo posle ovih promašaja. Miljković je kazna u odbrani. Još jedan, ni post da završim. Asano se baš ispromašivao. Srećom, neće nas koštati.

I maskotu da dodaju na vrh gomile.

Ne očekujem ga pre 10-15. decembra, ako i tada.

'98. protiv Hrvatske.

Pre bih rekao da je Lebron Aleksis, ako me razumeš.

Uvek su fudbaleri sa španskog i portugalskog govornog područja imali vrh zvučna imena, da te čuje ceo komšiluk kad daš gol. Jedino sam se ja drao Klinsman (u retkim trenucima kad nisam branio).

Vrj. Dvoumim se između Hrvata što psuje na srpskom i Jokićevih noktiju. Ipak Jokara. Hvala vama dvojici što ste pripremili glasanje.

Ne zaboravite Najdžeriju, drugari. Strašna ekipa, iskukah za njima kad su ispali.

Da je umesto Zidana bio Maradona neko od Argentinaca bi materaciju u narednih desetak minuta završio karijeru, a u slučaju da Arg. izgubi titulu, do kraja života bi išao sa obezbeđenjem.