Div

Onda sam ja umislio da si ti godinu-dve mlađi od mene. Ja sam susret sa čehoslovačkim turistima imao na CG primorju, primetio sam da kako dođe porodica iz ČS prilaze im neki ljudi, nešto se domunđavaju, rukuju na kraju, bilo mi je malo čudno dok nisam video porodicu koja odlazi, sve spakovali u Škodu osim šatora, kreveta, stilica, onda dolaze neki od onih mladića i pokupe tu opremu, tako su Česi finansirali letovanje.

Ako se gleda kako se predstavljaju opozicioni kandidati stekao bi se utisak kao da se oni brane, da nastupaju sa pozicija da su odgovorni za stanje, za Kosovo, za dve stolice, za ratove devedesetih. Jedini sa političke svcene koji su uvek imali jasan stav prema Kosovu i ratnim zločinima su Čanak i Čeda, ali i oni se primakli Vučiću više nego opoziciji. više puta sam već ponovio, možda postoji stav neke većine birača po nekom pitanju, ali većina od te većine nema čvrst sopstveni stav nego sluša objašnjenja upravo tih političara i njihovih analitičara. To pozivanje na mišljenje većine je izgovor, jano mnjenje se ne sluša nego se kreira ako hićeš da budeš neki faktor.

Sve je OK, samo - Pod uslovom da Evropa ostane

Ja pročitah na nekoliko sajtova vesti o pozicijama u pregovorima, ukrajinski stav sam i shvatio tako, da Rusija i NAto potpišu, pravno obavezujući sporazum, da su dužni da intervenišu ako druga strana napadne Ukrajinu. Ne kažu eksplicitno Nato ali je jasno na koga se misli, Nato ili USA. Ne videh ni eksplicitno pominjanje statusa Krima, DNR i LNR. Verovatno da do konačnog sporazuma treba još mnogo usaglašavanja i kompromisa, samo kad bi uspeli da dogovore prekod borbi do okončanja pregovora. Naravno da bi i posle eventualnog potpisivanja sporazuma bilo različitih tumačenja odredbi, ali ako se to radi uz razdvojene vojske, ipak bi bio veliki napredak.

A, zamisli tek, teoretski moguću situaciju, AV predednik, Marinika premijer.

Da prenese ovde, sa teme o Rat u Ukrajini. Moje sećanje na '68, a koliko znam, malo sam stariji, ne sadrži nikakve organizovane aktivnosti koje bi uključivale nas, decu, imao sam 14 i po godina, znam da sam bio na polumesečnom boravku kod tetke kad sam čuo za invaziju, nekako je tada u mojoj glavi, na pomen rata, u prvom planu bio Vijetnam, a govorilo se i o zategnutim odnosima na bliskom istoku, baš tih dana, kad su tenkovi ušli u Čehoslovačku pričalo se o nekakvom angažovanju Velike Britanije na BI, za mene je izgledalo jako opasno po mir, i jeste bilo ali srećom su otali na lokalnom nivou, srećom po nas koji nismo direktno pogođeni ratnim, intervencionističkim operacijama. Zapamtio sam još i da su neki rođaci i komšije produžili služenje u JNA za oko 6 meseci, inaače je vojni rok trajao dve ili dve ipo godine, a neki drugi nisu mogli na odsustvo. Mnogo kasnije sam sedeo u društvu u kojem su bila dvojica oficira JRV, kad jedan reče, uh što bi bilo dobro da Rusi bar zaprete nekom invazijom ili napadnu nekog kao '68, na moju začuđenu facu kaže, zezam se, ali nikad više para nisam imao. Dobili su povišice plata, pa dodaci za produženo dežurstvo, pa za boravak na terenu, pa za odvojen život, pa za povećan broj letova, kaže umeo je matori da nas podkupi. Da, još jedna bitna činjenica, ja sam već bio zaljubljen.

Priča o valuti kojom se plaća je krenula od komentara da Indija hoće da kupi naftu ili gas ali da plaća rupijama, logično, kao i da Kina hoće da plaća u juanima, Rusi neće držati u šteku rupije i juane, kupovaće robu u Indiji i Kini, robu koju bi inače kupili u Evropi, barem većim delom. Za Evropu je to dvostruki problem, skuplji energenti poskupljuju proizvod, tržište Rusije zatvoreno, Rusi kupuju u Aziji. Naravno, nije tako jednostavno, ali svaki poremećaj izaziva lanac reakcija na tržištu i svaki učesnik oseća posledice. Svima će ipak biti u interesu da šti pre stabilizuju tržište, pre svega, energenata i sirovina pa i hrane.

Daj bože da se vidimo, u tom slučaju će postojati i EU i Rusija, ukoliko ostano ove do sad uvedene sankcije ili se uvedu i nove, biće drugačije, teže nego sada ali će interesi naći put za saradnju, ako ne legalno onda ilegalno, ako ne direktno onda preko Kine, Indije i drugih. Kod nas i sada vlada dobrim delom privrede "elita" koja se obogatila u vreme sankcija, a mnogo je bilo teže probijati ih nego što je sada Rusiji. JA ne znam bolji način, nisam protiv blokade Rusije, ali valjalo bi znati šta dalje, ne moram ja da znam, nadam se da lideri barem razmišljaju o tome, ako nemaju već pripremljen i naredni korak.

Sigurno je da mnogi Rusi žele u EU, bilo da sami odu ili da Rusija uđe u EU, ali to nije nimalo realno, znaju oni to, zna i Evropa. Jednostavno, Rusija je prevelika za EU, poremetila bi odnos snaga u svetu, teško je zamisliti ko bi više morao da se menja, Evropa ili Rusija da bi živeli u jednoj zajednici. EU ne može sa Rusijom ali teško i da može bez Rusije.

A Sad ga nema?

Pregrizao tastaturu dabogda.

Nema sumnje da je zapad, USA, NATO, radio redovno analize stanja i mogućeg razvoja stanja u Rusiji i oko Rusije, da je procenjivao opasnosti po ruske susede uključujući i Ukrajinu, i po sam zapad, da je shodno procenama radio i planove reagovanja, diplomatskih, ekonomskih vojnih. Ako ih je ruska invazija na Ukrajinu iznenadika onda treba da se zapitaju šta im rade službe, ali ne verujem da je iko iznenađen. Sad je pitanje, šta dalje, mi ovde nagađamo, kao kad dan pre utakmice tvrdimo da znamo, ne samo ko će da pobedi, već i ko će da da gol, koji će biti rezultat, unapred znamo i taktiku odbrane, napada. Sada imamo delimično okupiranu Ukrajinu, ali i organizovan otpor, dakle nije definitivno okupirana, vode se borbe ali je ogroman broj ruskih vojnika na njenoj teritoeriji, Rusija ne može na duge staze da drži okupaciju, Ukrajina ne može na duge staze da pruža vojni otpor, može gerilski što podrazumeva veliki broj civilnih žrtava i veliki broj izbeglica, ne bi bili rešenje da Ukrajina ostane bez stanovnika, čemu onda odbrana. NATO pomaže Ukrajini, šalje novac, oružje, instruktore, na stranu da li je trebao ranije i intenzivnije to da radi, činjenica je da pomaže, prima izbeglice, mada ne baš svuda tako zdušno, ali Ukrainci ginu. Koja cena je prihvatljiva za svaku od strana, na koliko žrtava su spremne da bi ostvarile pobedu i da li je pobeda moguća? Šta je scenario za posle rata ako bude posle rata? Uništenje Rusije ili svođenje na beznačajnu teritoriju nije moguće, kao što rusija ne može da zauzme Ukrajinu na duge staze, Rusija je ogromna, ima i značajan broj stanovnika, oni nemaju drugu zemlju već kakvu-takvu Rusiju. Ipak je bolje imati Rusiju kao partnera nego kao neprijatelja, isto važi i za Kinu, obnova ekonomskih odnosa bi najbrže otklonila posledice rata i dovela do mira, makar primirja kakvo je bilo od '45 do pre manje od mesec dana, nije to pravi mir, ali je bolje nego pravi rat. Ako ekonomija preuzme primat svima će trebati znanje, sirovine, energija, radna snaga, stručnjaci i tržište. Znam da zvučim kao tek izabrana mis sveta, brine me mir u svetu i ozonska rupa no, ne prebrojavaju mi se nosači aviona, bojeve glave, bajraktari, divizije, za to postoji Riziko. Ako je već svima cilj mir, a kažu da jeste, neka i dokažu. Neka izbije mir, koliko sutra.

I još 70% bivši DS, 40 % bivši i sadašnji SPS i 60% bivši SPO. Politička matematika dozvoljava sve.

Mislim da se rat neće ni završiti oružanim sredstima već ekonomskim, u krajnjem diplomatskim ali posle ekonomske prevage. Svakako je bolje nekoliko tema nego zatrpavanje jedne toliko da se nemože pratiti. No, neka moderacija kaže, a i drugi forumaši, da ne kažem, svekoliko forumstvo.

Koliko, uopšte, vredi da jednom u četiri godine dođe predsednik stranke ili kandidat za predsednika republike, premijera u selo i predstavi i sebe i stranku i program, recimo da me zanima šta kandidati imaju da kažu, u mesec dana izađem 7-8 puta na skupove, čujem ih sve i kakve su šanse da me u bilo šta ubede, odnosno ne u bilo šta, nije im to cilj, da me ubede da glasam za njih. Odbori stranaka po manjim mestima, treba da rade svo vreme, džaba što će mi pred izbore svi obećati borbu protiv korupcije, put ka EU (OK, to ne svi), veće plate, veće penzije, puteve i mostove. Daleko od toga da nije potrebna kampanja, neophodna je, ali kao završna faza četvorogodišnjeg ( nekad kraćeg, svakako, neprekidnog) rada, kampanja se prilagođava mogućnostima, raspoloživim sredstvima, ljudskim kapacitetima. Ta infrastruktura demokratske stranke, postoji li zaista ili se razbila isto kao i stranka, ovo drugo mi deluje verovatnije. Da li će iko da čita, sada, programe stranaka i koalicija, da li će uopšte da ih čita, i kad bi ih čitao da li bi video razlike u njima, osim naziva stranke i amblema. Izaćiću na glasanje sigurno, nisam još siguran za koga ću da glasam, ali nemam mnogo dilema, dve grupacije i njihovi kandidati, Ponoš ili Biljana Stojković, za koga ću se odlučiti zavisi malo od njih, više od mene. Ako nemaju dovoljno kontrolora, svi zajedno, ni dovoljno međusobnog poverenja, onda ništa, biće izbora i za 4 godine i za 8.

Svakako je ozbiljno, i da nije blizina studenskog grada i da nije i uopšte u gradu, upravo zato je važno da što pre izađe zvanično saopštenje o čemu se radi. Ne verujem da ne može brzo da se utvrdi otkud je doletela, ko je lansirao, kako nije primećena na vreme.

Prave sprej protiv buba-rusa.

Lepa priroda.

Bilo bi zanimljivo videti kako bi svet izgledao da se vrate granice na vreme pred okupaciju Sibira, ako se dobro sećam, Ukrajina u to vreme nije postojala kao država, tu je bila Poljso-litvanska država. Čisto o značaju nekih argumenata zasnovanih na istorijskim pravima, samo niko ko se poziva na ta prava ne prihvata potpuno resetovanje na bilo koju godinu. Ovde je najjači argument da Je Kosovo bilo deo srbije još u srednjem veku, a kad kažeš da Vojvodina nikad nije bila deo Srbije sve do 20. veka, onda se menja priča, onda ide etnički princip, ali tu žive većinom Srbi. Jednom je postignut nekakav konsensus, barem u Evropi, ali nažalost, odustalo se od njega, Helsinška deklaracija o nepromenjivosti granica, tako će se i dalje potezati argumeni istorija, etnička brojnost, civilizacijski nivo, količina para, oružja, brojnost stanovništva. Sve su to opravdanja za primenu sile.

Istraživanje na uzorku = tast, utvrdili smo šta su Razmišljanja prosečnog Srbina.

Mnogo oitanja, teško da iko može da da racionalne odgovore. Nemam ih, naravno ni ja, sve dosad sam se uzdržavao od pisanja na ovom topiku, nemam, odgovore, ne znam šta bih učinio da sam u koži Zelenskog, Šolca, Makrona, Bajdena. I ne može se praviti kompletna analiza uzoraka, povoda, trenutnog stanja, mogućnosti delovanja i posledica, a da se izuzme ludilo. Lako je reći ko je kriv i poželeti mu ono što zaslužuje, no to ne pomaže, pre svega narodu Ukrajine, za koji nema dobrog rešenja, ne bar u skorijoj budućnosti. Sutra da prestane rat, da se izbeglice vrate kućama ili tamo gde su im bile kuće, da dobiju pomoće od EU, da se moć Rusije zauzda, traume ostaju. Zaista ne znam, Dnjepar jeste nekakva geografski gledano, prirodna granica, ali ako je svet prihvati prihvatiće posledice agresije i osvajanja teritorijena kojoj živi nadod nenaklonjen agresporu, čak i da ga zovemo mirotvorcem. Opet, braniti Celovitost Ukrajine a da pritom četvrtina stanovništva trajno ode iz Ukrajine, a ko zna koliko izgubi život, zdravlje, člana porodice, perspektivu. Slažem se da režimi poput putinovog, ne samo autokratski već i štetočinski unutar i van granica svoje zemlje, padaju, uglavnom kad nastanu ozbiljne pukotine iznutra, poželjna je i pomoć spolja, tzv mekim sredstvima. Dobijam neke informacije iz druge ruke, ima u Rusiji protivnika Putinovog režima, ima ljudi poslovno povezanih sa zapadom, mnogi pokušavaju da da napuste rusiju, da presele biznise na zapad ali ne ide to baš lako. Ne znam da li su oligarsi ti koji bi učinili nešto, pre bih tipovao na nekog iz političke ili vojne strukture, nekog bliskog vrhu. Još jednom, i da Putin hoće celu Ukrajinu, i da mu dozvole da je uzme, ne verujem da bi tu bio kraj, osim ako biologija ne učini svoje. To bi bila tragedija za Ukrajinu i sramota za svet, ne bih ga delio na zapad i istok, sramota za sve. Ekonomske i socijalne poeledica svega što se dogodilo dosad će biti teške ali ne i nerešive, a ovo traje tek 12 dana, niko se ne usuđuje da kaže da je kraj blizu. Mislim na kraj rata.

Hvala, nije trebalo.

O kojim pitanjima je na nivou SFRJ odlučivano direktnim izjašnjavanjem pa da je bila bitna brojnost naroda? SFRJ je bila federacija šest republika, ali u Veću republika i pokrajina su je bilo osam delegacija, odluke su donošene konsensusom, delegacija CG je imala iste mogućnosti kao i delegacija Srbije ili Slovenije, Makedonije, Bih i svaka je zastupala stavove republike ili pokrajine koja ih je birala, ne naroda koji živi u federalnoj jedinici. Normalno je da u vojsco ima najviše vojnika i oficira srpske nacionalnosti, ali to je bilo tako u apsolutnom broju, srazmerno broju stanovnika najiše oficira je imala CG jer je najmalobrojnija, Slovenija je imala malo oficira jer je standard i mogućnost zarade u Sloveniji bio znatno iznad proseka pa nikog, odnosno, malo koga je privlačila vojna služba, bolji standard ima u civilnim poslovima, znaš da su Slovenci imali problem da izaberu predstavnike u ogranima federacije koji treba da rade profesionalno u Beogradi, mnogi su odbijali, veće plate su imali u republičkim organima. Pazi, u CG, saveznici Srbije, pa valjda su svi bili saveznici, a kad je već došlo do toga da nisu svi saveznici, morao se organizovati puč u CG da bi CG ostala saveznik Srbije, a to baš nije imalo mnogo veze sa nacionalnom pripadnošću, više sa mafijaškom, ni savezništvo ni tazlaz Srbije i CG tokom devedesetih nije zasnovano na interesima naroda, na nacionalnim osećanjima već na mafijaškim interesima. Sedište saveznih organa i stranih ambasada u Beogradu, pa šta, i sedište FIFA je u Švajcarskoj pa Švajcarska nije prvak sveta, jedva koji put da se kvalifikovala u zavrnisu SP. Američki ambasador ima rezidenciju u Beogradu, znači radi u interesu Srba, zanimljivo. Uostalom, u SFRJ je odluke donosila partija a ne narod, nacija. I partija je bila federalizovana isto kao i država stim što je za Titova života odlučivao Tito i gruša koju je on odabrao, Svi koji su poželeli veću moć, promene u odnosima među republikama su sklanjani, Đilas, Ranković, Savka Dapčević, Tripalo, Nikezić, Latinka Perović. Tek je Milošević pokušao da igra na kartu brojnosti, videli smo šta je postigao, brojčana prednost u armiji mu je omogućila da napravi više zločina, da nema više značajan broj Srba u Hrvatskoj, da Kosovo postane samostalna država... Edit: Ne znam šta dokazuješ mapom banovina, ali šta god, nađi neku ispravnu mapu, sa ispravno upisanim nazivima. Nekako se Drina previše iskrivila.

Ajde, pošto nisam sposoban da razumem šta si hteo da kažeš, ne znam samo što nisi rekao ono što si hteo, da pokažem još jedno nerazumevanje, ok su dve tvrdnje, pozicija Srba u KJ, Srbija nije postojala u Kraljevini Jugoslaviji, u komunističkoj Jugoslaviji jeste Srbija najveća, Srbi pojedinačno najbrojniji narod, ali po čemu su bili najuticajniji, Srbi kao narod ili pojedinci srpske nacionalnosti, to neću razumeti, takođe.

Srbija jeste bila deo Otomanskog carstva, kao i Grčka, Bugarska koje su deo EU i NATO, a i sama Turska kao centar carstva je članica NATO i decenijama pokušava da uđe u EU. Bila je Srbija deo komunističke Jugoslavije, zajedno sa Hrvatskom, Slovenijom, Makedonijom, CG, BIH, ali u vreme najtvrđe komunističke vlasti Jugoslavija je bila u lošim, čak neprijateljskim odnosima sa SSSR, Bila je bliža zapadu sve do pada komunizma, kad je pao komunizam u svetu (kao organizovani sistem, vojno i ekonomski) Srbija postaje višestranačka demokratija sa diktaturom koju zavodi komunističkim metodama, diktator koji obećava švedski standard, koji tu i tamo ima podršku zapada kao faktor mira, ima bolje odnose sa zapadom nego sa istokom, pado, diktatora dolazi demokratska vlast, istovremeno u Rusiji dolazi diktator na vlast i vrlo btzo se zbližavaju, Rusija postaje jedan od oslonaca spoljne politike Srbije. Jedino što se može uzeti kao nekakav kontinuitet jeste da je retko kad propuštena šansa da se izabere pogrešni i kad je bilo izbora. Za dobar, ispravan izbor, potrebno je da imaš u ponudi dobru opciju, da umeš da je prepoznaš i da si svestan da je tvoj glas bitan, da ćeš snositi posledice i svog izbora i izbora drugih, potrebno je da razlikuješ uzroke i posledice, reči od dela, obećanja od mogućnosti i umeća onih koji obećavaju. Mi nemamo ni dobru ponudu ni svesne i odgovorne birače, o uzrocima se može može pisati nadugo i naširoko, zasad neka ostane na konstataciji stanja, dakle, mi ovakvi kakvi smo, biramo iz ponude kakva jeste, nije bogznakakav izbor, ali ubeđen sam da princip, neću da biram manje zlo jer je i to zlo, ne donosi ništa osim pristanka na veće zlo, nije li bolje da napravimo pola koraka napred nego dva nazad. Svojevremeno, beli listići, posle bojkot izbora, prvo je dovelo Vučića na vlast, drugo ga učvrstilo i produžilo njegovu vladavinu, došli smo dotle da posle 10 godina ne znamo šta je alternativa, imamo 5-6 grupacija na izborima, ne znamo šta ko nudi, koliko ozbiljno, kakvim mogućnostima raspolaže, kakvim kadrovima, koalicionim potencijalom. Odlučio sam, izlazim na izbore, glasam za najmanje lošeg, verovatno ću odlučiti na dan glasanja ko je to po mom mišljenju, znam da uvek postoji mogućnost i da bude lošije, iako izgleda da ne može, spreman sam na rizik.