Div

Dešavalo se da se razbije ili odšrafi poklopc flašice u torbi, natope se sve knjige i sveske, a kao bonus procuri i kroz tarbu na džemper, košulju, majicu. Ali, nije to najgore, razbije se, ista po obliku, bočica lepka, gumiarabike, i razlije se po torbi i knjigama. A, moralo je da se desi da se razbije jer torba je služila da se nose knjige i pribor ali i za sedenje na njoj, sankanje, vožnju nizbrdo na travi ili šljunku, služila je kao štit i kao ofanzivno oružje, jednostavno multifunkcionalni predmet.

Google mi je dao i ovaj link, pretraga po slici: https://sr.ucoin.net/coin/austria-1-kreuzer-1800/?tid=77152

Od danas broj mojih godina počinje cifrom 7. Hvala, hvala, niste trebali.

Ni to ne pišem na papiru, telefon sve trpi. Beležnica, ima čak i šablona za spisak za kupovinu. To ima i praktičnu stranu, i dok sam pisao rukom, dok dođem u prodavnicu ponešto ne mogu da pročitam, lakše mi je da se setim šta mi treba, šta je žena rekla, šta sam planiao za sutra, nego da pročitam. Ako sam u prilici, najradije napravim spisak na kompu, lakše je, preglednije, onda ga pošaljem sebi na Viber ili pišem u Google doc, pa ga vidim i na telefonu. A, češće samo napravim porudžbinu, pošaljem i čekam dostavu, isplati se, ne kupujem impulsivno, mogu da razmislim i da se predomislim. Prvih godina na poslu, osamdesetih, još se pisalo rukom, bio sam nekakav rukovodilac, često se pišu planovi, izveštaji, pravilnici, dopisi, ugovori, mala firma veći deo radim sam, posle koleginica prekucava u 5 primeraka ili na matricu, pa na geštetner. Fotokopirnice su postojale, ali ih je bilo nekoliko u gradu i preskupo je. E, desi se da mi zatreba nešto što sam pisao pola godine, godinu, ranije, nađem papir, otprilike deset santimetra od vrha gomile papira, tako sam najtačnije određivao gde se papir nalazi, krenem da čitam, tek po neku rečenicu razumem, jednostavno ništa nema smisla, požalim se koleginici, kaće, daj meni, ja svaki dan čitam tvoj rukopis, snaćiću se. Tako i bi, žena bez problema uzme papir, pročita, prekuca, ispravim šta je trebalo. Kasnije smo se zezali, ne vredi da pišem kad nije Lj. više tu da pročita, a niko drugi ne može.

Ne sećam se reklama, sećam se košulja, rado sam ih nosio. Imali su prodavnicu u Starom Merkatoru, u prizemlju.

Evo, Nova DSS je desnica, ima neku svoju taktiku, razgovaraju sa prozapadnom opozicijim, razgovaraju sa drugim desničarskim strankama, izlaze na izbore i osvajaju nekih 6-7% glasova, u svim postizbornim kombinacijama broje se u opoziciju Vučiću, Vuk eremić je pokušavao da pravi koalicije, isto kao i Tadić sa levice, sa svima ali pod svojim uslovima, čitaj pod svojim vođstvom, a na izborima nema i 1% glasova. Obradović negde lebdi, zavetnica se pokazala gde je. Kako bi birači nešto promenili, da krenu masovno da glasaju za Jeremića, Obradovića, Radulovića, pa to bi značilo otkinuti 13% glasova odSPN da bi umišljene mesije prešle cezus, a to bi značilo, ne taktički dati 1-2% posto svojih glasova nego dati više os polovine da bi ojačao poziciju konkurenata, pili nazovi partnera koji bi te sutra odbacili i otišli na drugu stranu. Nije ni SPN 100% prozapadna, bitna je razlika što su spremni da uže partijske i lične ciljeve potisnu u drugi plan, barem da u javnosti deluje kao da imaju zajednički cil i da zajedno rade na njemu.

Ne možemo i ne moramo svi biti stručnjaci za IT, ali ne može se zaustaviti razvoj tehnologije, poboljšanje usluga, brži pristup informacijama, brža komunikacija. Svet se razvija za mlade, mi šta uhvatimo, uhvatimo. Pisao sam na ovom forumu, možda i prošlom, kako je nove tehnologije opisao Duško Kovačević, on je stariji 5-6 godina od mene, pa dobro razumem, odmah vidim slikuonoga što priča. Kaže, kad je imao 6-7 godina, postave u njegovom kraju telefonsku govornicu, deca se okupljaju, gledaju, staklena kabina, neka kutija unutra, kablovi, deca odmah porede sa svemirskim brodom. Neki ljudi ulaze unutra, ubacuju novčiće, podižu slušalicu, govore, viču, udaraju po aparatu, izlaze, odlaze. Kaže Duško, deca zabezeknuta, saznaju da treba da ubaciš novčić i možš da zoveš nekog ko je na drugom kraju grada i da razgovaraš, čudo nad čudima. I ja bih da probam, treba mi 5 dinara, imam ja 5 dinara, dao mi deda, ali ima drugi problem, nemam koga da zovem, ne poznajem nikog ko ima telefon. Danas, imaš kutijicu u džepu, kad ti je dosadno zoveš školskog druga koji se odselio pre 40 godina u Australiju, kad je otišao, trebalo je da prođe dva meseca da stigne prvo pismo, da se javi, da znamo da je živ, sad se čujemo svaki dan, gledamo se i to za male pare. Dok sam ga slušao pravio sam paralelu, rođen sam u kući u kojoj nema struje, prvih par razreda sam pisao domaći i čitao uz petrolejku, odem kod tetke, ona ima radio, sedim ispred, slušam i zavirujem iza, sa strane, kroz neke rešetkice, zta, koga, ima unutra. Kasnije, struja, radio, TV i ostalo postalo normalno, sa 20 godina sam vozio auto, išao u inostranstvo, nema veze što je to Trst, Minhen, Istanbul, inostranstvo je. A, znam da sam slušao u selu kako pričaju za nekog čoveka, ih, taj je obišao ceo svet, išao čak do Beograda, a selo je 40 km od Beograda, Posle 5-6 godina pola sela u Nemačkoj i Austriji na radu. Doba kompjutera me zateklo u srednjim godinama, 95-96. godine, još se živelo od 30-40 maraka mesečno, imao sam sreće da mogu da sakupim love za komp, u firmi smo imali neki 386, igrali šah, par 486ica smo koristili i za posao, ja kupim pentium, deca presrećna, a i ja sam bio kao dete. Na poslu sam video da postoje neki programi ali svi se nešto žale, kolege na programere, programeri na hardver, ja vidim da tu nešto nije u redu, u svačijoj žalbi nalazim rupe, ne verujem nikom na reč, počnem sam da čačkam. Video sam da imam instalira MS Office, ne znam šta je to, čemu služi, imao kolegu koji se malo bolje razume, nešto je mlađi i zanima ga, objasni mi šta je Exel, Word, to ti je dosta, pokaže mi kako se pali, kao se čuva. Nism imao od koga da naučim išta više od prvih koraka pa kupimneke knjige, zainteesuje me, baš, za godinu-dve sam pravio programčiće, makroe koji ubrzavaju višestruko neke rutinske poslove, onda pređem i na Access, ne sviđaju mi se baze u kojima radimo dobar deo posla, provalim kako sve fukkcioniše, kasnije sam i sam pravio neke baze koje i danas rade, već sam 5 godina u penziji, možeš misliti koliko sam rastao kad profesionalcima ukažem na grešku u funkciji, oni se slože, prihvate moje rešenje i ugrade ga u program. Po prirodi lenj, uvek me je nerviralo ponavljanje dosadnih poslova, jedva sam dočekao da se nešto od državne administracije, bankarstva, zdravstav, digitalizuje, da mogu da obavljam poslove a da ne stojim u redu, ne guram se sa padobrancima, ze zatvaraju mi šalter pred nosom, ono, pauzaaaa. Pisalo je nekoliko nas na Zdravstvu kako radi informacioni sistem, u principu loše, ali krenulo se, kažu da je veliki uspeh da se kompjuterski pravi lista čekanja na operaciju, uvek možeš da proveriš za koliko godina stižeš na operaciju kuka, nada me da će neko napraviti sistem koji će eliminisati liste čekanja, ali napredak je i da ne moram svakog meseca fizički da se pojavim kod lekara po recept za lekove koje moram doživotno da pijem, ali i dalje moram da nosim izveštaje na papiru od jednog do drugog lekara. Značajno mi je što sam za produženje pasoša i LK imao zakazan termin, elektronski uplatio takse, primljen tačno u zakazano vreme, za deset minuta obavio posao, došao posle 7 dana da preuzmem dokumenta. Digitalizovana je i poreska služba, katastar, sve ima šupljina, nešto nije dobro osmišljeno, nešto je zamršeno za prosečnog korisnika a može jednostavnije, srećom dosta toga se i otklanja, poboljšava, daleko je od dobrog ali krenulo se. Moja banka nema klasične šaltere, blagajne, za sve te upućuju na bankomat ili aplikaciju, pritom, što je za pohvalu, nema provizije za plaćanja preko aplikacije. Ovako mator, ne koristim društvene mreže osim ovog foruma, ne igram igrice, opet, ako krenem negde a zaboravim telefon, osećam se kao da idem go, nelagodno i je, zta ako vidim nešto a nemam Google da proverim šta je, kako da nađem neku ulicu, prodavnicu, kako da se setim gde sam parkirao... A za razgovore ga skoro i ne koristim, par poziva mesečno, imam hiljade minuta prenetih, neiskorišćenih iz predhodnih meseci.

Da, ako pođemo od Marksove analize kapitalizma i vizije socijalizma, možemo zaključiti da je današnja Kina bliža kapitalizmu koji Marks vidi, a današnje zapadnoevropske, severnoameričke zemlje i Australija bliže nekdašnjoj viziji socijalizma. U Kini imaš masu radnika koji rade za relativno malu zaradu, bez zaštite i garantovanih ljudskih i sindikalnih prava, a na vlastiji je "radnička" partija, bez ograničenja u pogledu ovlašćenja i trajanja mandata, na zapadu imaš privredu skoro 100% posto zasnovanu na privatnom vlasništvu i masu zaposlenih koji zarađuju za sasvim pristojan život uz visoku socijalnu zaštitu, obezbeđena radnička prava, socijalnu, zdravstvenu i penzionu zaštitu. Dakle, "isti sistem" u mom citatu upravo sam upotrebio da bi se kroz produkt tog sistema videlo koliko se i "isto2 može razlikovati od drugog "istog". Od II svetskog rata naovamo, zapad se dobro prilagođavao, prilagođavanje je najvažniji uslov opstanka, kaže evolucija, amortizovao je unutrašnje sukobe, pritiske, na spoljnom planu je mogao da ide ne "pobedu" jr je ima jednog protivnika, ne bukvalno, ali praktično tako, danas su protivrečnosti možda brojnije, ali ne verujem u mogućnost pobede neke strane. Izuzimam otvoreno nasilje o kojem se piše na drugim temama, nasilje treba da bude pobeđeno, različiti interesi usklađeni.

Način trgovine, uslove, obim, nisu diktirali "sateliti" već SSSR pa negativan bilans trgovine može biti rezultat odluka da se odbaci proveren način trgovine i da se primeni nov, klirinški, pa kad menjaš avion za kukuruz i cipele, možeš da prikažeš da si avion prodao za milion, možeš za deset miliona, samo prikažeš da cipele koštaju deset puta više, kao onaj seljak iz vica što kaže da je prodao svinju za sto hiljada evra, na pitanje ko mu je dao sto hiljada, kaže, dao mi je jedan čovek dve kokoške od po pedeset hiljada. Isto je mogao da kaže da je kupio kokoškue za po pola evra, kako, dao je svinju od jednog evra za dve kokoške od po pola. Zašto se sateliti razbežžaše prvom prilikom ako su dobijali nešto jeftino, džabe, zato što je mnogo skupo. E, to bi mogao biti nauk i za sadašnje i buduće vreme, u trgovini je dobro ako obe strane dobro prolaze, ako kupca primoraš da plaća visoku cenu pobećiće prvom prilikom, ako prodaješ robu ispod proizvodne cene, propašćeš, ne može to da traje dugo. Danas se zemlje zapada , USA i Evropa, susreću sa nekim problemima za koje rešenja ne traže na pravom mestu. Recimo, vidljiv je problem nedostatka radne snage, s druge strane prevelik priliv imigranata od kojeg se neki plaže jer menja demografsku sliku, neki vide da imigranti opterećuju socijalne fondove, treći vide potencijalne teroriste...Kada bi Evropa uložila isti iznos koji ulaže u sprečavanje nelegalne imigracije i zbrinjavanje već useljenih u razvoj ekonomije u Siriji, Avganistanu, Somaliji, pritisak bi bio manji, sutra bi imali nove trgovinske partnere u tim zemljama. Ako se boje ekspanzije uticaja Kine neka izvoze svoje investicije pod istim ili povoljnijim uslovima.

Nije mi cilj da uperuđujem zemlje u pogledu uspešnosti već da razgovaramo o odnosima među zemljama i grupama zemalja, promenu odnosa ali u pogledu saradnje, definisanja ciljeva, pravila, standarda. Ipak, nikako ne bih cenio SSSR kao uspešnu ekonomiju bez obzira na brojeve koje iznosiš iz bar dva razloga, jedan je potencijal zemlje, položaj, bogatstvo sirovinama i strukturi proizvodnje novih vrednosti. Ako je veći deo BDP ostvaren izvozom sirovina a ostvaren prihod utrošem na proizvodnju oružja dok je snabdevenost osnovnim životnim potrepštinama na jako niskom nivou nema govora o uspešnosti. Prepričan deo govora, Andropova iz kratkog perioda kada je bio predsednik opisuje kako se ispunjavaju planovi proizvodnje, time i podiže BDP, jedan kolhoz ima plan da proizvede 100 tona paradajza, obrade zemlju, posade paradajz, utroše planiranu količinu sredstava za zaštitu i đubrenje, paradaiz rodi ali polovina natruli još na stablu, svejedno, uprava organizuje berbu, obere se 100 tona, pola trulog pradajza, spakuju ga u hladnjaču, zatim angažuju transportno preduzeće da preveze u trgovinu, istovare u magacin, iznesu u prodavnicu, 3/4 bace, jednu četvrtinu prodaju. Ali, svi u lancu su ispunili plan, i kolhoz i transportno preduzeće i hladnjača i trgovina, svi dobiju novaca za ispunjen plan a kupci su dobili samo četvrtinu planirane robe. Drugi primer, SSSR je bio neto uvoznik pšenice i pored dobrih uslova za proizvodnju, po njegovoj proceni uvezena količina je jednaka količini koja se prospe od njive do silosa, od silosa do mlina jer su kamionske i traktorske prikolice razvaljene, žito curi, rasipa se. U oba slučaja, sva proizvodnja je evidentirana i obuhvaćena statistikom i iskazana u BDP. Industrija je proizvodila milione tona neupotrebljive robe. Kina je imala periode sa sličnim pojavama, jasno je da ima manji BDP po glavi od USA, ali je jasno i da je pre 50 godina još bilo bukvalno gladnih, umiralo se od gladi, proizvodio se nekakav bofl, danas se proizvodi raba široke potrošnje koja ide na sva tržišta, Kina je veliki proizvođač i izvoznik robe široke potrošnje, široke lepeze kvaliteta, biže cene od robe istog kvaliteta proizvedene u USA i Evropi, ali, istovremeno, Kina je postala i veliki kupac svih roba, milijarda potrošača je značajan cilj svakoj ekonomiji, istovremeno osvajajući i nove tehnologije, dižući kupovnu moć, neka se kupovna moš uveća za 100 dolara po stanovniku godišnje, to je sto milijardi apsorbovane proizvodnje. Za razliku od SSSR Kina ravnopravno učestvuje na svetskom tržištu, dostiže standarde kvaliteta i obima, podiže standard stanovništva, ulaže u obrazovanje, a ono što mi je posebno pozitivno je da najviše ulaže u čistu energiju, najveći je proizvođač električnij transportnih sredstava. Mislim da su veće šanse za demokratizaciju jednog društva kad ima viši stepen ekonomskog razvoja negu u siromaštvu. Potencijal za rast proizvodnje i potrošnje postoji, još uvek je više od polovine stanovništva u stanju siromaštva, problem je održati proizvodnju i potrošnju a pritom ne uništiti svet zagađenjem, klimatskim promenama, uništenjem biljnih i životinjskih vrsta, a ni jedna ekonomija ne može sama da učini toliki pomak da ekonomija ne ugrozi opstanak, potrebna je volja svih, barem većine, na znam da li volja postoji.

Nisam stavio u naslov i juče, znamo šta je i kako je bilo, ne ocenjujemo svi na isti način, ali jedno je sigurno, svet danas je posledica sveta juče i uzrok sveta sutra. Od II svetskog rata do pred kraj prošlog veka imali smo bipolarni svet u vojnom i ideološkom smislu, u ekonomkom se može govoriti o multipolarnosi ali asimetričnoj, USA, zapadna Evropa, Japan razvijaju znanje tehnologiju, proizvodnju i potrošnju, prate ih još nekoliko zemaljaiz, politički, istog "bloka", Australija, Koreja, Kanada. To se videlo kao uzajamno usklađen razvoj gde postoji konkurencija ali i interes svake zemlje pojedinačno da se razvijaju i sve ostale ekonomije. SSSR, drugi pol u vojnom i političkom smislu nije uspeo da podigne proizvodnju do nivoa da zadovolji unutrašnje potrebe ni p obimu, po kvalitetu ni da govorimo. Dolazi do kolapsa, nužnog, složio bih se, jer tanka privreda nije mogla da održi toliki aparat ni njegove ciljeva na unutrašnjem planu, da održi sam sebe, a kamoli na spoljnim izletima. U jedan tren nestaje Varšavski pakt, nestaje SSSR, postoji samo jedan centar moći iako se ekonomije i dalje razvijaju, u početku istim putem a onda se dešava Kina. Isti sistem za koji kažemo da je uzrok raspada SSSRa stvara drugu, ili prvu, ekonomiju sveta, zavisi šta se meri, ukupna vrednost ili fizički obim proizvodnje. Od vremena kad smo gledali razne đinđuve, donji veš i zidne satove sa kukavicom, do vremena kada Kina postaje najveći proizvođač autombila, pročitaj ovde na nekom topiku i brodova, i čega sve ne. Eno, i Indija je negde 5 ili šesti proizvođač automobila. Naravno, uz ekonomski ide i rast poitičke i vojne moći, tu je možda EU malo omanula. Sad se otvaraju mnoga pitanja, da li je dobro da se svet ekonomski razvija tako policentrično ili je bolje da postoji jedan lider. Često, kada se upoređuju moći i uticaju sila, onako navijački, govori se ko bi koga pobedio, uništio u slučaju sukoba, ako da je sukom neminovan samo je pitanje kada će. Suviše se gleda na broj nosača aviona, bojevih glava, raspored vojnih baza. Može li da se zamisli svet bez rata, da budemo realniji, bez rata najvećih, i ne moramo govoriti samo o vojnom sukobu, ajde da zamislimo može li se i bez ekonomskog rata sa ciljem uništenja onog druog, zvali ga neprijateljem, protivnikom, partnerom, svejedno.

Sve u svemu, ispada da su glupavi pametniji, sposobniji i uspešniji od ne-glupavih. U protivnom, evolucija bi favorizovala ne-glupave jer su, po pretpostavci, korsniji za sebe i društvo. ili, evolucija ne radi, upala u neku petlju i vrti se u krug. Evolucija jede svoju decu.

Ja sam totalno van događanja, ništa nisam video ni čuo. Rano navukao zavese, rano i zaspao, video sam juče tokom dana neko ispaljivanje 10 (valjda) plotuna iz 6 topova i da je onaj maltreirao neku decu, vrbovao ih u vojne pilote, naravno da mi nije žao što sam propustio da vidim sav taj kičeraj, kolikogod vatromet, pa i u Sidneju, može da bude atraktivan, ipak je sve to kičeraj, pročitao sam da će avioni nadletati gradove, nisam ni to video, ali verujem da su nadletali, beda ima potrebu da prikaže moć, sjajem da zaseni prostotu, silom da uguši mišljemnje, ne samo suprotno, bilo koje, jer mišljenje je opasno, može se i promeniti.

A, šta bi uradila republikanska stranka republikanska stranka, verujem da si proverio da bela dama o kojoj pišeš pripada demokratskoj i da republikanci ne koriste nikada jeftiniji rad imigranata. Možeš to gledati i drugačije, bela dama plaća radnike, imigrante 500 dolara za neku pomoć u kući, oni, imigranti, plaćaju 500 dolara stan i namirnice, dobro izbegavaju porez, republikanci su i tako pristalice što manjeg poreza, i manjih davanja države što upravo imamo, manja davanja države za izdržavanje haićanske porodice na aerodromu ili još veći trošak za proterivanje ili još veći za sprečavanje svakog ilegalnog ulaska.

Diskusija je dobila, mnogo puta viđen, pristup, da, ima žena koje trpe nasilje u braku, ali same su birale da se udaju, neke same izabrale i muževe, a ima i nasilja nad muškarcima, bilo jednom u novinama da je u Kanadi ... Eto, nema neravnopravnosti. Ato što nekoliko desetina žena u Srbiji, tokom godine bude ubijeno od partnera ili bivšeg partnera, to nije znaćajno, to je tek 0,001% žena, ostale prežive, što bi se bavili neznatnim procentima.

Ovde: https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/59-2015-05-19-11-01-54/imunizacija/vakcine/789-veliki-kasalj-vakcina Kaže da se treća doza daje pred polazak u školu. Edard je u pravu oko formulacije u tekstu, kažu da se imunizacija započinje tek od druge godine života, što nije tačno, započinje se sa dva meseca i obnavlja do polaska u školu još dva puta.

Da li prva vakcina potpuno štiti dete od zaraze, pitam jer koliko sam pročitao neophodna je revakcinacija koja se vrši sa navršenih dve godine. Verujem da je tu zabuna.

Eto, možemo zaključiti da su žene ostvarile ravnopravnost. Zarađuju više u porno industriji. Doduše, samo mali broj njih, i samo na jednom poslu, ne i kao producenti, režiseri, organizatori, snimatelji, kuriri, portiri. Koji je procenat žen akoje rade prisilno u porno industriji, koliko je maloletnica ili je dovoljno za ravnopravnost to što 2-3% njih zarađuju dobre honorare. I crnci su odavno ravnopravni, nema diskriminacije, naprimer profesionalni bokseri, crnci, zarađuju više od belih kolega. Ne pratim sport, možda sada nije tako ali je bilo pre 50-60 godina.

Pa naravno, muškarci bolje znaju. Neće valjda žena, pa jpš mlada, da priča o položaju žena, diskriminaciji, nasilju. Otkud ona/one mogu da znaju, to što vide sopstvenim očima, to nije pouzdan dokaz.

...što bi išta menjali?

A, jel uči neko normalan mušku decu da budu muški šovinisti? Može se pitati i za nacionaliste, kriminalce, nasilnike. Ne, a svet je pun muških šovinista, nacionalista, kriminalaca, nasilnika, jer pored normalnih postoje i neki drugi koji uče decu.

Očito, glagolu dramiti dajete različito značenje ti i SS, nikakvo čudo jer ta reč i ne može da se definiše tako precizno i da se tačno izmeri koliko jaka reakcija odgovara određenoj okolnosti. Mogla je da kaže da previše brineš, suviše si uzbuđena, nepotrebno se sekiraš...i svakoj formulaciji bi se lako našla zamerka. I godine i bolesti, kao i sve drugo doživljavamo subjektivno i ničija ocena, opaska, nije nikakav definitivni kvalifikativan sud, naravno da neće svako isto reagovati kad čuje da imaš 56 godina, neko će ti zavideti neko, znaš već... Moja majka je, sećam se dobro, rekla jednoj komšinici koja se požalila na bolove i na 80 godina, a majka kaže vrlo ozbiljno, e da su meni sada 80, letela bi, imala je tada 90, a govorila je i u, otprilike tvojim godinama, eto prože život...

9? 22- najproždrljiviji 12 11 - treći 11 11 11 11 11 10 - najmanje proždrljiv Treće mesto dele šestoro ako propozicije dozvoljavaju.

Ležeći policajac: Ležeća policajka:

Požurio sam da te bohumilo i Göbekli Tepe ne prevare i uzmu tvoj deo.