C.F.

U skorije vreme je izašao članak u NYT veza idealnog doba penzionisanja povezanog sa zdravljem. (možda je više za društvo pdf, ali postaviću ovde) Prevod Izvor

@John TerryRazumem kako se osećaš. Da pojasnim jer to sam rekla upravo zato jer je tako ispalo za mene lično. Izvagala sam da li da ostanem ili odem, a ostala zato što sam nešto dobila s tim, nešto što je meni dalo podstreka da ostanem, sebe radi, da pokažem da mogu da odradim, da usavršim, da ne dozvolim da me neko od kolega koji radi ili ne radi na svoj način dodiruje. Profesionalno ponašanje, bez ogovaranja, bez panike, traže se rešenja. Meni su se trudili da uvek daju veći deo procenta, pa i da promene zvanje da se zadovolji HR deo, ali je to donosilo i više rada i odgovornosti. Ostala sam baš zato što je radna okolina prijatna (većinom, jer se ponekad nadje neko ko kvari harmoniju), kolege saradjuju, a kad si tu duže od svih, nove obučavaš, deliš znanje. U tom pogledu, čak i kad gledam unazad, ponovo bi izabrala da ostanem lojalna. Ali, nikako to ne bih savetovala drugima. Nastale su velike promene u radu, zapošljavanju, dolaze druge generacije, tehnologija. Jedno moje dete je promenilo posao za jako puno veću platu, radilo godinu dana, nezadovoljno organizacijom rada, vratilo na onaj pre. Pregovarao, primio manju od ovih, ali veću od one kad ih je napustio. Zadovoljan, srećan, kaže naučio je dosta, jer i kad vidiš šta nije dobro, naučiš kako ne treba da se radi, tražiš rešenja za bolje. Tako da, neću da te vidim tako pesimističnog. Kreni u akciju ako te ovo što ti se desilo dovodi do razmišljanja da nisi vredan iako si lojalan. I ovo je forum, pa ponekad napisano deluje možda da nekome ide sve po meri, ali ljudi su različitih karaktera, različito se ophode u datim situacijama. Bilo je teških perioda, radilo se i sa teškim ljudima, nekome je to izazov da nadje kako da reši, neko pobegne jer je nemoća ili ne želi da bude u takvoj okolini. Ako odlučiš da ostaneš, moraćeš se suočiti sa šefom, potražiti povišicu, biti iskren, ti nisi namerno to video, otvorio se dokument. Potraži platu i zvanje koje smatraš da zaslužuješ. Najgore je, po meni, da ostaneš sa osećajem gorčine u toj okolini svaki radni dan. Ali ti poznaješ sebe, pretpostavljam da imaš plan.

@DameTimeEto, ima nas tu za početak. Samo da se ima u vidu da ako neko živi van, mogućnosti za uplate mogu biti ograničene, ali postoje.

@Kronostime Kao i Div, i ja ne koristim FB, tako da može li neka druga platforma za tako nešto sugerisano za pomoć? Možda neki Vox fond, pa da neki odbor odlučuje kome pomoć da se pruži?

Slično se i meni desilo, ali sam ja bliže penziji. Sve mislim namerno mi to uradili da ne odem pre vremena 😀, jer misle da bi me to zaustavilo. Ima nečeg dobrog u tome kad si lojalan, pa iako se puno radi, cene se saveti i ima se uticaja na odluke unutar organizacije. Ponekad želim da im samo javim, dosta, krenite da tražite drugu ja, pa onda maštam kako živim u nekom evropskom gradu, a oni nek plaču za mnom…pa razmišljam, doći će neko drugi, odradiće posao, ali sebično mislim sigurno nikada isto kao ja. To kažem ne zbog samopohvale i ne zato što drugi ne bi mogli da odrade , odradiće, ali smatram retko ko bi to uradio na moj način. Nikome nisam rekla ne može, već, proveriću, javiću kasnije, gradila mostove, ako nešto nisam znala, potrudila se da naučim. Takve radne osobine i lojalnost su danas redji, možda je generacijski, možda vaspitanja, možda pitanje tehnološkog napretka gde svi moramo trčati, a nikako da stignemo. Uglavnom, ako pogledam unazad, mogla sam mnogo više uspeti u karijeri da sam češće menjala radna mesta, zahtevati veću platu i titulu. A opet nije mi žao što sam otišla (izabrala) putem komfora, postojanosti, lojalnosti, stvorila sam fine profesionalne veze, usavršila posao tog zvanja i zahvalna sam za sve što sam naučila tokom svog radnog perioda. I da, posao može biti “dosadan”, suvoparan, možda zato niko nije hteo moj, i kao takvog našla sam nešto u njemu što me ispunjava. Dobro je kad se ima izbora, kad ima dovoljno posla.

Slažem se sa svim postovima Sunshine. Kod mene je slično, ko god sada ulazi na novo radno mesto bolje plate, pa skladno uslovima, primaju povišice i budeš iznenadjen da si ti sa dužim stažem s njima u ravan, a tvoje iskustvo i poznavanje posla daleko bolji. Kod nas je odredjen procenat u budžetu za godišnje povišice, medjutim, glavni odlučuju i tu ulogu igra ono godišnje evaluiranje (ocenjivanje?) zaposlenih. Medjutim, primetila sam da ponekad rade to da bi nekoga zadržali, a nije baš da je osoba zaslužna.

Doktori i medicinski radnici nas leče i spašavaju živote, pa stoga smatram da bi trebali biti plaćeniji od ostalih. I sam proces školovanja, odricanja, prakse, vremena koje to uzme je duži, zar ne? @AmigoŠta ti imaš protiv excelaša 😀!

Moj post se odnosio na korišćenje “svi ili svi znaju”. Stoga: “When someone claims that everyone knows something, either they are short-cutting and specifically mean ‘everyone in this well-defined small group where complex common knowledge of this particular thing is something we have invested in,’ they are very wrong about how the world works, or much more commonly, they are flat out lying. Saying that everybody knows is almost never a mistake. The statement isn’t sloppy reasoning. It’s a strategy that aims to cut off discussion or objection, to justify fraud and deception, and to establish truth without evidence.” Prevod “Kada neko tvrdi da svi nešto znaju, ili su skraćeni i konkretno misle na „svako u ovoj dobro definisanoj maloj grupi u kojoj je složeno opšte znanje o ovoj konkretnoj stvari nešto u šta smo uložili“, veoma greši u pogledu toga kako svet radi, ili mnogo češće, oni potpuno lažu. Reći da svi znaju skoro nikada nije greška. Izjava nije traljavo obrazloženje. To je strategija koja ima za cilj da prekine diskusiju ili prigovor, da opravda prevaru i obmanu i utvrdi istinu bez dokaza.” Ko često koristi ovu strategiju? …. Moguće je da se neki zabavljaju, kažeš drago ti je, ali ipak nisi napisala “zabavljamo”. ….. I ponovo, ne pratimo “svi” medije, a kamoli “iste” medije. … Čekam utorak.

Naravno da mi je jasno. Ali nije kao da je nesto novo Ko su to “svi”? Pa još znaju šta se desilo….Evo, ja priznajem ne znam, čekam da se to javno objavi. I savet tebi da bi mogla da staneš malo na kočnice sa tvojim “drago mi je što se zabavljate” i staviš grupu forumaša u jedan koš. Ne pripadam nijednoj grupi i ovde retko pišem i ne čitam redovno upravo zato što se na ovakav način piše na ozbiljnoj temi o politici zemlje čiji sam državljanin skoro pet decenija.

A jel’ tebi jasno da je indictment zatvoren (sealed) za sada? Mogu ostali da spekulišu dok se ne objavi.

^ Jao…strašno nešto…pa još da sam gladna u pola noći…. 😃 Losos, leće, šaNgarepe

Potez? Law and order. Grand Jury

Schrödinger? Njega bih rado čitala, nedostaje.

Vermillion flycatcher Neobično ih je naći u ovoj oblasti, pa je za mene bilo extra zadovoljstvo uslikati ih. Unuk prepoznao čim je ugledao i šokirao me nanovo svojim znanjem o životinjskom svetu. izrecitovao sve o vrsti uključujući i kako bih trebala da se osećam srećnom što sam ih videla. Vrlo su brze u letu i male, nije bilo lako. Ali njihove jarke boje na svetlosti pomognu da ih se prati.

Proleće u Arboretumu.

Mogu li da pitam kako mogu da pronadjem informacije za žene iz Kovačevca? Kada stavim u potragu dobijam rezultate o nekom Saši Kovačeviću, omiljenog medju ženama 🙄, ne interesuje me on, već konkretno te žene, želela bih da pružim neku pomoć direktno njima. Ili da pišem novinaru? Pretpostavljam da je lako pronaći njegov email. Strašno je ovo. I te osobe koje je zvao, kakvi odgovori, pogotovo ona što će da ga tuži, kao nevina jedna, što je muči pitanjem, uh…Pitam se da li će neki od njih bar da se postide za ovu pljačku. Ove žene su me baš dirnule, skromne, vredne, bez mnogo očekivanja. Bar da imaju jedan motokultivator. A ove lopove, na stub srama.

@DJORDJE Mladoj koleginici preminuo deda pre nedelju dana. Trudili se maksimalno oko njega jedno nedelju dana u bolnici, kaže ona. 96 godina. Moram da priznam da sam pomislila, pa to je baš ok doživeti ali da si aktivan, ne da si nepokretan. I ja bih rekla sebi, dosta je. Slično tebi, Djordje, u Srbiji, bila sam prisutna pregledu, majka se žali nešto doktoru, a on kaže pa dobro, šta očekujete, eto 80 godina ste…mene nije naljutilo, mislim samo kako to zvuči mami ili da se postavim na njeno mesto, pa po mislim eto, gotovo, dosta više. S druge strane, ovde poznajem ljude u tim godinama i ne bih ni pomislila na to da im je život pred kraj. Nije da ne vidim ljude sa mnogim zdravstvenim problemima, ali nekako se drugačije nose s tim. Prijateljica, 75, peta borba s rakom, da je vidite nikada ne bi posumnjali, vrlo pozitivna. Kaže, slušam doktore , uradim što moram, idem dalje. Komšija, četvrti put. Dodje, donese nam pomorandže, pitam kako se osećaš, sa osmehom na licu kaže “crappy” nakon chemo, onda bolje, pa nanovo.

@Amigo Da, i ovde sam videla u ICU, pa i sama donosila cveće, bombonjere, krofne, i slično. Ljudi donose jer žele na neki način da pokažu da cene pomoć i požrtvovanost. Pošto je to tim, pa se ne radi o samo jednoj osobi, onda se donese nešto svima da podele i ne čini se kao traženje specijalnog tretmana. Postanu kao porodica, i sad pamtim neke po imenu. Davno nekada kada su deca bila bebe, pa predškolsko, tako nešto, doktori, pedijatri, radili su subotom. Onda se to promenilo, pa sad niko nema otvorenu praksu subotom, koliko mi je poznato. Prosto nemaš izbora ukoliko se nešto dogodi preko vikenda, ili urgent care ili bolnica. Svake godine nam polako povećavaju udeo za posete, za hitno, deductible. Kada čitam pisma iz osiguravajuće kompanije, glava me zaboli od brojki, koliko doktori traže od njih, koliko im plate, koji deo otpišu, te s kojim delom zaglavimo mi.

Mogu da pitam nešto vas, ne US gradjane, već ostale. Kad vas čitam, razmišljam da li je veća smrtnost u vašim zemljama ako se mora čekati mesecima i duže na skeniranja, testove, itd? Inače kod nas je dobro ako imaš dobar posao, pa oni plaćaju veći deo premije zdravstvenog osiguranja. I mora se biti jako oprezan da se ne ode van mreže pokrivenih doktora, skrivenih troškova, itd. Lično, sve preglede zakazujem godinu unapred jer tako ide redom, godišnji, pa mamograf, Svake dve dexa za kosti, svakih 5 kolonoskopija, itd. Ovde ima nešto slično hitnoj, ali nije bolnica, već urgent care. Naravno da je nemoguće u takvoj ustanovi sličnoj domu zdravlja imati sve specijaliste na raspolaganju. I naravno da je čekanje najmanje par sati jer ocenjuju ko je hitniji slučaj. Meni je poslednji put poseta bila oko četiri sati za ekstremnu alergisku reakciju na ruci. Dijagnoze varirale od mrsa do shingles, isprepadali me. Uglavnom, dok sam zakazala da vidim svoju Dr. Dermatologa i GP, radili su testove, nisu mogli tačno da ustanove da li je u pitanju ubod insekta ili dodir s biljkom. Ovde kad je u pitanju ICU, službe hitne pomoći, imala sam, na žalost, priliku da vidim, to je apsolutno za divljenje, ali ne mogu da primenim te primere vama kao pravilo, mogu samo da se nadam da je većinom tako svugde. Počevši od administracije, osobe koje vas obaveštavaju, policije, hirurga, medicinskog osoblja, vrhunac profesionalnosti. Možda su ti ljudi neka druga sorta, kao superhumans, tako su mi delovali. ….. Htedoh da pišem dole na osećajima, ali sad kad sam tu…prekjuče bila na pregledu za oči, to je redovna godišnji postoperativni, ukupno provede 10 minuta da pogleda unutrašnjost. E, pita ona mene da li imam žalbi, rekoh ne, drugi doktor me vidja tri, četiri puta godišnje, zadovoljna…kad ona, znate li da je iznenada preminuo…presekla se, u šoku. Dodjem kući, neverica, zovem ordinaciju, ide u poruke, “we are morning the loss of Dr…”. Uh, tužna sam bila ceo dan. Sad moram da tražim drugog ili čekam da mi jave. Njegova supruga sada pokušava da nadje nekoga da održi praksu.

Darling, može li sa malo više energije i ljubavi ova porukica?

Eee, jedva čekam da vam otopli pa da nas ne gušite ovde zimi.

A ja pre neku godinu potpuno neobaveštena “pronadjem” novi autoput i promašim izlaz za Beograd, pa gde god me poveo taj vaš Miloš dok nisam shvatila da nešto ovde nije kako je bilo, mislim Dobanovci. Samo, jeste sve kod vas kratka razdaljina s obzirom na to gde recimo živim. Kad bih vozila od istoka do zapada, grad i predgradja, to je oko 72 milje, pa tek onda da ne vidim zgrade. To je otprilike kao Beograd-Arandelovac.

I meni se to često dešava kad vozim tamo. Najviše me izludjuje što se ne vide ulične table, brojevi, pa se vrtim ili zaglavim u neprolaznim ulicama. Tek onda nastaje problem jer sa puno parkiranih automobila moraš u rikverc, okreneš. Često mislim da znam kuda da vozim, kao nešto pamtim, pa onda shvatim da mi je potrebna pomoć, stanem sa strane, izadjem, pitam prolaznike. Mnogo je stresno za mene. Toliko sam razmažena sa lakoćom vožnje ovde (ako oduzmem ludake koji ionako ne znaju da voze ili voze pod uticajem ili su iz drugih država došli nenaviknuti na pravila), kad odem tamo, oduzimam se od straha, unapred uplašim ako idem u nepoznato. I dodatno se nerviram jer iako nisam inžinjer, nekada mi nije jasno šta se tamo radi, gradi. Označenja su često za mene zbunjujuća. Ali, što pomenu Dordje, ja odavno dolazim tamo kao stranac, dodjem ovde kući na svoje, pa kad sednem u svoj auto prvi dan po povratku, milina! Aaaa! Svugde table koje su iste za taj grad, recimo bela slova na zelenom, pa vidiš u kojoj si ulici i koju prelaziš. Svaka kuća ima broj ili ispred ili na poštanskom sandučetu, čak i ispisanom na ivičnjaku ispred kuće ukoliko želiš. Takodje, svaki grad, pošto su često spojeni, ima table koje te obaveštavaju: welcome to …..