C.F.

Pročitala! Preporuka od mene. Moja verziju je na engleskom “The Curious Incident of the Dog in the Night-time”, pisac Mark Haddon. Javite posle kako vas je dojmila.

U prodavnici…plaćeno, pakujem, sestra i ja…obraća nam se mladji čovek koji kupuje iza nas po redu: Jel’ ima korone? To se naravno odnosilo na nas dve sa n95 maskama. Ima korone, kažem mu ja. Pa to sad samo banditi nose maske…A, ok, onda, mi smo banditi - rekoh i otperjam van..iza ledja čujem, pa šala…. Nikom ne govorim, niti sam svih ovih pandemskih godina rekla, komentarisala, pogledala popreko, nosili ili ne. Gledaj svoja posla, tvoje mišljenje me ne interesuje. Roditelji su nam stari i bolesni, ne želim da te obrazujem o tome ako za ovaj period, pa i ranije, nisi naučio da vodiš brigu i o drugima, ne samo sebi. I kao dodatak, jutros sam pročitala email od menadžerstva da je neko u našoj kancelariji testirao pozitivno. A poznato mi ja da su u četvrtak svi išli na ručak da proslave nečiji odlazak…so, yes, Sherlock, ima korone…

Da, teško je prebaciti proizvodnju plastičnih kesa u USA…neće neko s tim da se bavi, visoka tehnologija. Svesna sam šta je problem u tom delu Filija, ali ponekad se lako nadovezati na jedan aspekt posta pa se raspričamo. Uostalom, kao queen bag lady, post je momentalno otkačio moj okidač. Nemoj da počnem kačim sličice moje kolekcije 😁

Ha! Baš sam se potresla da sam nazvana “babom” 😂. Moji cegeri uvek privlače pažnju - omiljeni su Rembrandtov The Night Watch iz Rijks muzeja i par sa Van Goghovim slikama. Naravno da retko ko zna da pogodi umetnike ili dela imenom….

Da se prijavim nakon ovog da sam “baba” koja nosi “ceger” sa sobom i kojoj bar 5-6 stoje odloženi u gepeku. To radim godinama. Nisam opterećena samo zbog “save the environment “ jer znam da ima minimalnog efekta, već volim da planiram, taj osećaj da to svesno činim, da lično ne doprinosim nekom nepotrebnom bacanju plastičnih kesa ili papirnih zbog kojih strada drveće koje obožavam i želim da ih ima što više… ne govorim drugima da rade kao ja, ali često ljudi reaguju kada vide moje torbe/kese, pa možda nekog inspirišem…inače moj partner je davno još komentarisao da sam “bag lady” i nije mi zasmetalo 🙂. Možda ima delom i neke nostalgije ili sama činjenica da se ne mora baš sve odbaciti ako je činjeno u prošlosti, zameniti ako dobro odradjuje posao. Tako i ovo sa nošenjem svojih kesa, možda nije baś potrebno svemu dodati neki ogroman značaj. It’s a good thing.

Da se upišem i ja, pre par nedelja. Još nismo ni pošli, poslali nam email 3 sati kašnjenja. Ok, ne moramo da žurimo…let za Denver…obaveštenje o nevremenu, odugovlačenje do odobrenja za sletanje…ok…putnici se unervozili, brinemo za veze sa idućim letovima. Ništa ne mogu da nam pomognu sa konkretnim informacijama o našem letu, ali se pominje neki Liberty, osećam se glupo jer nikada nisam čula za to mesto a trećina putnika se uznemirila što gube vezu. Mislim si, a ja tek krenula preko okeana, ne budite maze…slećemo, izleću prvo Libertijanci, mi ubedjeni da smo promašIli vezu. Kad ono, ipak je nevreme poremetilo i naš let što sad znači imamo par sati, dovoljno za čašu vina. Upoznali se sa parom koji putuje u Prag, pa smo jedni druge informisali kad saznamo kada zapravo polećemo. E, menjali nam izlaz tri puta, od 6, let pomeren u 8, ali uspeli najzad da odletimo iz tog Denvera koga ću izbegavati ubuduće. Minhen, promašen let za Bgd…pokušava fina gospodja da nam nadje drugi let. Predlaže nešto preko Beča, stizanje u ponoć…okrenem se mom i kažem nadji noćenje, pa sutra isti let. I bi mi sutra baš lep onaj let od sat i nešto a ja odmorna.

I meni upadaju u oko lokalne čitulje: žena 39, još jedna ispod 40, ispod nje čovek preminuo u 51-oj. Lako vas rastuži, deprimira, ali bar mene osvesti, tada cenim još više svaki momenat ovog dragocenog života, jer godine nisu toliko važne koliko kvalitet provedenog vremena.

Aaaah…sedim sama u kafiću, čitam knjigu, odmaram mozak od jutros, juče, prošle nedelje…ostavljam iza sebe čekanja na šalterima, vožnje od domova zdravlja do bolnica do apoteka…suprug pazi oca, znam da moram nazad što pre, ali ovog puta sama, bez majke. U sigurnim rukama je. Potreban mi je ovaj trenutak mira…nek me niko ne sažaljeva..I’m ok…it’s life…

Evo, ponovo sam pročitala Dracarysov post i ne vidim da je pomenuo novac kao razlog. Jeste pomenuo posao što zvuči sasvim uobičajeno otići negde van, raditi. Slažem se s većinom da je dobro pokušati, pa tek nakon nekog vremena ponovo napraviti reevaluaciju, vagati šta je bolje, šta nije. To će svakako zavisiti od čovekovog načina života, razni ljudi, različiti načini života i pridavanja važnosti. U svakom slučaju smatram da je dobro iskustvo, čak i ako bude negativno. Tako naučimo. Srećno ako odlučiš.

Primetila sam već drugi put naziv “Mozzart”, evo sad i na tv-u, da li je to neko pogrešio pa dodao još jedno z? Suprug video neki kafić, pa me pita što sa dva z? Odgovor - mora da su poredili s rečju pizza 🙂.

Pomenuste pauze, pre neki dan odvezla roditelje da završimo potrebne poslove, nju za kovid test, njega u PIO. Kada sam dan pre pozvala telefonom, rekli su mi da dodjemo “od 10 pa nakon…”. I tako smo došli, bili prvi, došao ubrzo još jedan gospodin, ulazimo i odmah budemo poslati van, pauza…sva sreća pa dve stolice ispred da sednu ovi moji.* Čekamo. Dolazi još jedan čovek, parkira se baš ispred gde blokira za eventualno vozilo hitne pomoći, nagadjam, tako meni izgleda. Po povratku, jer je još uvek pauza, ugleda još jednog čoveka sa mladom ženom, očigledno se poznaju…U jednom momentu, nakon 15-ak minuta, izlazi zdravstvena radnica, mlada dama brzo poturi svoj uput, onda gospodin, ja dok dadoh, mama mi ostade kao poslednja u nizu. Zabezeknuta kako se sve to tako brzo desilo, razočarana da jedna mlada osoba bude tako bezobzirna, njen otac odobrava takvo ponašanje…sigurno je to odraz (ne)kulture, takodje da zdravstvena radnica ne upita ko je tu prvi, ili da li je neko nemoćan i ne može da čeka…gde je ljudskost, obzir, nega….na pauzi… Druga stanica, PIO, portir nam kaže prvi sprat, gledam stepenice, tata ne može njima, skoro je pao, povredio ledja, mumljam šta sad, nema lifta? Ali, iznenada portir kaže, da, evo tu iza. Samo da znate, sad je PAUZA…dobar timing, jel? Medjutim, izlazimo i gospodja na šalteru slobodna, kažemo šta je potrebno, završimo za 5 minuta. Zadovoljni! Sad, kolace, klac do parkiranih kola, držimo se za ruke, na semaforu crveno….pogledam ih, hoćete na kafu? Ocu prija, da, kaže. Okrenemo se, odmah iza kafić sa stoličicama ispred. Kažem im, sednite tu, sigurnije a i dobro da sam, kad sam ušla, videla da je prepun. Mnogo fino mesto, kao kod nas uredjeno i sa istom ponudom. Naručim, usput i dva kolača za poneti. Donese nasmejani barista naša makijata, moj otac sav ozaren, hoću da ih slikam, a on liže kašiku od pene…slistio je za dva minuta, kaže mnogo dobra kafa. Pamtiću to…želim da se sećam takvih momenata… *zgrada, dreč žuto obojena, prekrivena grafitima, zgrade pored takodje, jako ružno i neugledno za zgrade zdravstvene ustanove, po meni.

Ovu priču sam počela da pišem prošle subote, ali mi je nedostalo vremena da je završim. ….. Sedimo jutros u restoranu, pijemo kafu, povremeno mi pogled odluta sa sprata na ulicu…uočim stariju ženu u zelenoj košulji, sličnoj muškim, na njenom slabašnom telu ona izgleda dva broja veća. Ispod je prodavnica sa hranom, nosi sa sobom crnu torbu. Mora da je kupila namirnice. U suprotnom pravcu mlada žena gura kolica sa detetom, primećujem šarenoliku majicu sa dezenom Diznijevih karaktera, hoda brzo - u prodavnicu. Stariji bračni par, drže se pod ruku, on nosi plavu medicinsku masku, ona ne. Žena srednjih godina sa kratkom haljinom jarkih boja, u japankama, izlazi iz prodavnice, prelazi ulicu….pijem kafu…ponovo skrećem pogled, ugledam stariju gospodju sa crnom torbom da se vraća u prodavnicu…par minuta kasnije, to radi i mlada mama sa detetom. Bračni par sad već vidim po treći put….da li je moguće…razlog…da li su nešto zaboravili pa se vratili…da Ili sam još bila uspavana ili je zbog sunca…razmišljam kako mi prija da i sama odem (odšetam) do prodavnica, restorana, po tri, četiri, pet puta dnevno, da provodim vreme napolju…prija mi…možda je i neko od vas primetio mene i čudio se zašto sam ponovo šetala tuda…

Da ispričam jednu epizodu od pre neki dan…išle sestra i ja po par namirnica u Maxi. Dodjem do kase, ali žena ispred mene se obraća kasiru (jel tako zovemo mušku kasirku?) “Gde su vam nudle, ne mogu da ih nadjem “, ustade on, ode da joj pokaže, a ja položim one naše stvarčice na kasu. Vraća se on, vidi moje stvari i kaže mi “Ne tu, idite na br. 1”, a u medjuvremenu on nešto tamo obavlja…preko puta dve kase, neobeležene brojkom. Pa naravno da izabrah pogrešnu 😬. “Ma rekao sam vam prvu”, opet ja sklonim svoje stvarčice na “pravu”, a istovremeno mi je smešno i počinje da me nervira. Progundjam kako to ne bih mogla da znam, broj 1 ili 2…”Pa, vidite, jedan, dva, tri….” , pokazuje on rukama. Sad sam već blizu toga da se nasmejem glasno, sestra i ja se očima smejemo (sva sreća što nosimo maske). Sede on za kasu broj jedan, uzdahne: “A ja ovde crkavam ceo dan!” Putem do kuće se seka i ja ismejasmo, mislim, zaista, crkavaš ceo dan na kasi, radiš posao za koji si plaćen - welcome to the club, man…

Danas sam bila u bolnici, za 4-5 sati vremena koje sam tamo provela, promatrala, učestvovala kao neko ko je nedovoljno upoznat procesima, ponovo sam se osećala čudno, kao stranac, nesigurna, frustrirana, umorna, u jednom momentu dovela sebe u plač. Daleko, da ne vidi, njoj je bilo dovoljno teško bez moje drame. Naviknuta na drugačiji sistem, čak i sa vrlo niskim očekivanjima, ponovo sam klonula. Jako cenim, čak i mnogo više zdravstvene radnike ovde, saosećam, da mogu da mahnem čarobnim štapićem i pružim sve potrebno da rade to što mi ne možemo….ali toliko toga se pogrešno radi, ne vidim kako može da se promeni na bolje. Čekam strpljivo, pratim red, stojim da bi stariji i bolesniji seli, kažem izvinite, zahvaljujem, držim distancu…ali, uguraju se preko reda neki, hodnicima hodaju kao da su vlasnici prostora, moram se pomeriti ja….jer koje su mi alternative, da se guram, da dreknem na nekoga, da molim, da nadjem vezu…uh, ja koja imam i mogu, a ne mogu da vidim sebe kao takvu…jer želim da je zakazano vreme zakazano vreme sa tolerantnim kašnjenjem, da ima nekoga na šalteru, da me pogleda kada zbunjeno stojim i upita kako vam mogu pomoći, da postoje bolji znaci i obaveštenja, da ima više stolica, da ne moram da kucam na vrata da neko izadje da ga molim, već da taj ili ta povremeno izadje i moli i pita pacijente kako može pomoći, da je zatvorena rupa na zidu pored vrata, da ima toalet papira u wc-u…. -podrška za sve zdravstvene radnike i njihove pacijente, da svima njima bude bolje…

Vrlo čudno, odrasla sa tim komarcima, ali sada kada sam tu leti, primećujem da me ne ujedaju kao druge osobe oko mene. Dosadni su, zuje okolo, baš dovoljno da ti pokvare sedenje na terasi ili bašti restorana. Nego, odvikla se od vlage, pa samo gundjam okolo. To mi teže pada od insekata….a da i komšijski mezimac koji voli da laje na sve…. Evo primera koji pokazuje neke razlike, meni uvek interesantno. Moji nisu registrovali auto pre nego dodjem, mama morala u bolnicu, tata pre toga pao, povredio se, pa sad moram da rešim to. Izguglam nešto tu blizu u mestu gde žive, pozovem, a kaže ona, morate da zakažete….ok…sutra u 10. Odemo sestra i ja s tatom, njegova vozačka ostala kod mame jer su imali nameru da to završe pre nego stignemo, ali joj je pozlilo, a bolnica ne dozvoljava posete. I setim se ja, kažem, slikaj na telefonu, pošalji, pa probaćemo. I stvarno, beše ljubazna gospodja na šalteru, prihvati. Ja srećna, rekoh, eto završićemo za 5 minuta. Aha…jel’ primate kartice, pitam. Ne, samo cash (ne znam iz kog razloga se reč gotovina retko upotrebljava, ja je koristim iz inata svima!). Uf, tek što sam stigla, razmenila samo $200, a ne daju mi tačnu cifru, kaže kad završe s tehničkim. Zbunila se ja, kaže sednite, biće sat vremena. Gde sat vremena da mučim oca tu. Rekoh, možete mi pozovete taksi, tata ne može to čekanje da izdrži…i fina ona, pozove nekog i on nas odveze do kuće. Odšetam do banke u drugom pravcu, podignem još novca, vratim se, sestra kaže, zvali, gotovo, da mi cifru…i meni padne na um, ma kakav taksi, to je 5 minuta vožnje, idem peške do tamo. Volim da hodam, ali u ovom mestu, baš se vidi šarenilo, raspadanje trotoara, ako ga i ima ispred, lako se možeš sapleti, povrediti. Ali, pošto nosim razumnu i udobnu obuću, nije problem. Ding, ding, obaveštava me pametni sat kako sam aktivna, pohvaljuje me…a ja gledam samo da nadjem neku hladovinu, jer me sunce, vlaga u vazduhu smaraju. I da, nosim uvek vodu sa sobom (life in a desert). I tako stigoh tamo, platim, potpišem, odvezem auto doma. E sad, šta sam mogla bolje da učinim u ovom procesu: da pitam nekog kakav je proces ovde, a ne da pretpostavljam da je kao kod nas (to čak radim sve preko interneta, nalepnica stiže poštom), da pitam unapred za metod plaćanja, da se pripremim za bar sat čekanja. E sad, znam za dogodine:)

Kad projektuju završetak radova na aerodromu. Ono je bio haos kad smo stigli, a u iduće dve-tri nedelje moram da dočekam i decu koja takodje dolaze u posetu, pa sad sam pod stresom 😬, kako da se snadjem. Naginjem opciji da im platim taxi. Utisci prve nedelje ovde: pošto je kratak razmak bio izmedju dve posete, nekako sam relaksiranija, ne nerviram se u vožnji, npr. Od aerodroma se vidi da su vozači i dalje agresivni, ali ok, za par dana I ja ću tako, pa će vidimo ko će koga da propusti prvi, ha! Šalim se, ostaću ja da propuštam, uz osmeh. Ponajviše se radujem promeni klime, mada mi vlaga dosta smeta, ne zaustavlja me da hodam puno. Volim večeri pored Dunava, čak i pored komaraca. Lepo je bilo i videti ponovo lica lokalnih prodavaca, kelnera, konobara i konobarica, a i oni nas s osmehom dočekali i prepoznali. Kad će kiša? Da se poradujem!

@DivPravilno bi bilo da je Ršuma deda naučio kako da pravi lekoviti čaj?

Under the weather - pod uticajem vremena - kad se ne osećaš svojih 100%, bolestan/bolesna Sit on a fence - sedeti na ogradi - neodlučan/na - ni tamo ni vamo Come rain or come shine - kišovito ili sunčano - sve je isto, bez obzira na vreme Through thick and thin - kroz tvrdo i slabo (?) - bez obzira kako teško ili lako bilo The ball is in your court- lopta je na tvojoj strani- do tebe je da doneseš odluku -sad se možda nešto i ponovilo, pa unapred se Izvinjavam

Aha, a ja mislila u Nemačkoj, pa da vidim da li ću biti blizu. Ćerka ide na neki koncert tamo u julu, pa planiram. Slabo posećujem LV, ali imaću na umu.

U kom gradu, restoranu? Ako nije tajna… Pravila enčilade sa pasuljem i slatkim krompirom, lagano za napraviti. Razmišljala da pravim mojima kad dodjem, ali ne znam da li mogu da nabavim sve sastojke. Moraću da sama pravim salsa verde, najverovatnije. recept: https://cookieandkate.com/black-bean-sweet-potato-enchiladas/

Može neko da mi kaže nešto više o vozu Bgd-Novi Sad?

Kod mene $4.74 u Costco. Pripadamo u države sa najmanjim porezom na petrol, odmah do Aljaske, 8.1%. Teško je dati pravu procenu jer svi živimo u nekim svojim mehurima, suzdržavam se od generalizacija, ali unazad godinama se zaista vidi veliki procenat električnih i hibridnih automobila ovde. Imamo veliki procenat inžinjera zbog Intela i ostalih sličnih kompnija, pa je baš vidljivo u vožnji. Takodje smo jedan od pilot gradova za Waymo, (Uber bio, ali suspendovao zbog udesa) self driving automobile. Zbog klime, putevi i ulice su nam u boljem stanju, pretpostavljam od severnijih država gde se stvaraju rupe zbog soli, snega. Moj hibrid 54.4 milja po galonu, zadovoljna. Ali, dok ovo pišem daleko od toga da nisam svesna kako je nekom postalo naglo bolje, nekom gore. To se kod nas jako dobro primećuje zbog cene kuća i iznamljivanja stanova. Opet, teško je generalizovati, ovde se takodje voze ogromnim automobilima i kamionima, redovi ispred pumpi, cene petrola ih nisu zaustavile. Bar u mom gradu postoje i godinama se ohrabruje vožnja biciklom, ali ponovo, to je nemoguće leti zbog temperatura.

Pre neki dan se našla sa mladjim na doručak. Izlazim iz auta, a on se smeši, naljutićeš se, vidi mi nov auto. Audi q4 e-tron. Lep auto, baš mi se dopada dizajn. Neću da mu kažem što ga ovde kritikujete i šta ga čeka.

Slažem se za “spava kao zaklan”, strašno! Vidiš kako su zapadnjaci fini, spavaju kao bebe😀. Da nije to (klanje) razlog tvom (ne)spavanju? Idemo još… Snowball’s chance in hell = grudvine šanse u paklu = nema šanse = neće moći? Miss the boat = propustiti brod, kod nas voz Pull someone’s leg = povući za nogu = našaliti se Second banana = druga banana = osoba manje važnosti Hit the hay = padni u slamu = zaspati

Da, htela sam da dodam baš te koje navodiš, ali ovaj mi nekako prvi pade na um zbog Vaismilera, plivanja, pa da ne redjam sve. A Gejblove uši, Ava i Mogambo 😀.