C.F.

Jiří Kylián

Caroline Shaw

118 farenhajt ali CF bar danas i sutra izbegla pakao

Super je to. Gledam da upišem neki čas na jesen, Women in the Visual Arts ili evropski nakit 18 I 19 ti vek. Imam mesec dana da odlučim. Inače sam se upisivala u sve moguće obuke veza moje vrste posla ove godine, poslednji o digital trust. Omogućila mi ova situacija sa teleworking. Uvek neko znanje izvučem što mogu da primenim. Mnogo me privlači inovacija tehnologija i primene. I u ovim godinama se trudim da kaskam ukorak koliko moguće. Izazov je i motiviše me.

@Angeliai ja parkiram većinom u onaj parking kod Skupštine, ali to je meni tako skučeno za ono što sam ovde navikla. E baš sam razmažena. Ali razumem da je to problem u većini evropskih gradova - manjak prostora. Kad se samo setim parkiranja po trotoarima i one metalne sprave za rezervisanje ličnog parkinga…

Osećam se umornom, zadovoljnom i pomalo ponosnom što sam uprkos malaksalosti ujutru uspela da poguram sebe i popnem se na vrh staze, tri milje do gore, tri do početka staze. Juče sam oborila rekord sa tri različite staze (Fitbit total preko 25000 koraka), ali ova danas je bila zahtevnija sa puno krivina i penjanja, a vreme je toplo što ne volim, sunce me smara. Ipak, danas sam bila neverovatno uporna da ubedim sebe da se važi samo kad dostigneš vrh! Pogled, ljudi koji su takodje došli sa istom namerom i mali chipmunk koji nije stidljiv od nas 🙂. deer mountain trail

Moji roditelji imaju automatic te mi je na raspolaganju kad dodjem. Oni u njihovim godinama voze male razdaljine, tako da je u dobrom stanju. Razumem za rentacar, ali nisam imala problema sa iznajmljivanjem kad sam pre par godina išla u Crnu Goru i Dalmaciju. Samo sam se nadodala na vaše postove o vožnji sa manuelnim vs automatic. Znaš kako, nekad je moja mama kuvala veš, prala, pa rasprostrla napolju da se suši, a ja imam veš mašinu i mašinu za sušenje. Progres 🙂. Nisam neki ekspert što se tiče automobila niti profesionalni vozač nego od onih kojima je to sredstvo prevoza od a do b, tako da samo želim sebi da olakšam, a drugi nek izvole kako vole 🙂.

Rocky Mountain National Park Htela se bacim u sneg, ali zabranjeno 🙂

@mrd neki ostaju u prošlosti, muči ih nostalgija, a neki iščekuju najnovije tehnologije 😁 btw. ne sećam se kad sam zadnji put vozila auto s menjačem. Samo kad pomislim da sam negde uzbrdo…jeza…

Self driving je moj san! Lepo te vozi, a ti gledaš okolinu i ne nerviraš se zbog zastoja. Mene baksuza uhvatio neki zastoj, sužavanje na jednu liniju po ulasku u Novi Meksiko. A lepo teta google maps daje instrukcije za izlazak na stari Route 66, a ovaj moj, ne slušaj. Ok, mrd, 3milja, 5m/h, pa kad je 15 - radost dok se ne vrati na 3, a popravke autoputa sledećih deset milja. Uf…vrućine, dosadno, a da me auto vozi sam bolje bi utrošila to vreme. Utisak je da sam izabrala pogrešno vreme za odmor jer nas svugde prati vrlo toplo vreme, iako smo severno, ali izbegli 117 F, pa ne smem da se žalim. Mnogo turista, Ameri otvorili full blast, raspust, rezervacije obavezne ne samo za bolje restorane. Nisam veliki ljubitelj piva ali sinoć je prijalo. Lokalno Lumpy Ridge IPA.

Zaboravila koliko se plašim visina i krivina bez ograda. Podsetilo me juče u vožnji u Koloradu. Na nekim krivinama stoji označenje 65m, a ja sebi vičem ma kako bre 65 kad se uprpim i sa 45m. Što sam od tako dobrog vozača postala preoprezna. Menjali se suprug i ja na svakih dva sata od Novog Meksika, pa mene zapao baš taj deo, kaže hoćeš da staneš da te zamenim, ja tvrdoglava. Kad smo stigli kažem mu, znaš šta mi pada napamet u ovim situacijama- Thelma & Louise 😁

zalazak sunca - Santa Fe

Ove nedelje osećam da mi je dosta istog ponašanja, ustajanje, rad, bašta, sad već temperature preko 40, serije na završetku, portage za novom...u četvrtak me krene nešto nakon posla, izjavim da želim da budem van kuće jer ne znam šta bih sa sobom. Pozovemo prijatelja i odemo po prvi put nakon godinu dana u jedan od naših omiljenih restorana. Kad ono....pun, puncat, kažu možete za bar dok čekate. Happy hour! Naručimo vino, prijatelj dolazi, pola sata dok ne dobismo slobodan sto. Super nam je bilo iako je bilo glasno od ljudskog razgovora i muzike, dovikivanje preko stola. I tako nas obuzeo neki dobar osećaj, sećanja na vremena kad smo to često radili. Juče ujutro ispratih svoje u Evropu, sinoć balet, jutros doručak u bašti restorana. Naručili kapućino, a ona dodje sa dve šolje nenormalno velike, nisam ništa rekla. Probam, ono mi je kao latte, ali ajde opet se dvoumim da nešto kažem. Dolazi sa računom druga konobarica, vidim dodato large pored kapućina, pa je pitam, fino, sa izvinite, ali da li vi nudite i druge veličine. Kaže da, mali, ali default nam je veliki 🙄. Odmah se izvinjava, kažem nema problema, ali sada znam za idući put. Posle svega što bih učinila da se žalim, koliko je njih ostalo bez posla prošle godine, it’s ok. E, a sad nastavljam sa planovima za drugo putovanje, ovog puta kolima. Žurim da ostvarim bar neke od planova kovanih poslednjih godinu dana.

Sinoć smo se ponovo sastale na godišnji balet u botaničkoj bašti, nakon dve godine. Ovog puta naša grupa od obično dvanaest žena je pala na šest. Nije ni to tako loše obzirom da su one što su nedostajale trenutno u Makedoniji, Floridi i Havajskim ostrvima. Druge se tek spremaju na put. Vivaldi, blag povetarac, mlada baletska grupa i divno osvetljenje sa Papago u pozadini, lep osećaj blagog povratka u predjašnje rituale.

Mirno jutro u bašti, ali primećujem novi cvet. Razmišljam kako ovako mala biljka može da izrodi ovako veliki cvet... echinopsis oxygona

Primer. Koleginica ima sedmoro dece i sada, od pre par meseci i petnaesto unuče...tri godine starija od mene...ne pitaj me kako to izgleda. Ona kaže da je kod njih u familiji uvek neka drama ili veselje. Lepo zvuči, ali pretpostavljam i da je jako zahtevno. Prošle godine je izgubila dva bratanca, obojica u ranim tridesetim, oduzeli sebi život u roku od par meseci, stariji, pa mladji. Samo toliko znam, ne pitam nikada ništa privatno, samo ako se neko sam otvori. Strašno je to bilo, ali svi su bili tu za brata i snahu i dalje su. Tu mislim da broj vrši ulogu u smislu veće podrške. Takodje je izgubila očuha ove godine, te se sad menjaju sa sestrama da pomažu mami koja je blizu 90. Zamisli kad dodje vreme za rodjendane svih ovih unučadi, a tek popamtiti svima imena i to ona je i sama jedna od šestoro dece, pa sad gledaj i množi koliko je to za njenu majku da pamti 😬.

Unazad par godina obzirom da roditelji stare i nemoćniji su, izbegavam bilo kakve rasprave ili da ih kudim, ne vidim svrhu da dižem tenzije ili da ih ispravljam. Izbrojim do 10, pa lagano i nežno. Ponudim im sve moguće varijante da im bude lakše, nisu ni oni deca pa da ih (pre)vaspitam sada. Obično se vrtimo u krug, vreme prolazi. Moj prijatelj me često podseti: kako bih ja želeo da mogu da porazgovaram sa svojim roditeljima bar još jednom, budi zahvalna. I jesam.

Kočo, pa nemamo mi problem valjda ovde na ovoj temi. Vodimo razgovor i sve što kažemo se sasluša, svako ima svoje mišljenje ili iskustvo i većina smo dobre volje. Ne moramo da se svi složimo u svemu. Bar ja tako čitam, ali ja sam pomalo tip sa ružičastim naočarima 🙂. Volim kad me neki post podstiče na razmišljanje.

@koca popovic Razumem taj problem. Živim u SAD i to stoji što kažete, ali takodje postoje i organizacije ili pojedinci koji volontiraju da posećuju u staračkim domovima ili bolnicama i recimo čitaju iili jednostavno vode razgovor sa njima. To podstiče i ove mladje ili neke druge osobe koje rado žele da pomognu ili su i sami usamljeni ili imaju vremena. Mladji to nekada čine zato što je deo nekog školskog programa ili internship, ali verujem da nekima od njih to znači, pomaže u razumevanju starenja ili bolesti u staro doba. Ukratko, postoje neke opcije u društvu koje mogu te probleme rešiti. Ali, da razumem vas i vaš stav koji je isto validan. Pozdrav.

To je sve u redu, ali ne zaboravite da ne želi svako da bude roditelj i da je i to izbor koji se mora poštovati. Imati dete nije zahtev za osećaj nekog kompletiranja ličnosti. Slobodan čovek/žena ima pravo da to odluči za sebe i bez pritiska ostalih da mora da konstantno daje odgovore za svoj izbor. Takodje, postoje izbori usvajanja deteta, dece, i udomljavanje dece različitog uzrasta ili dece sa specijalnim potrebama. Veštačka oplodnja ne mora biti jedini izbor ako se ne može prirodno.

Mislim da je to zato što se ponekad zanesemo idejom da imamo neke velike moći. Ja/mi, rodjeni u baš to specifično vreme ili mesto nekom velikom igrom slučaja (accident, if you will)! Ova priča juče me je vratila u to vreme i razmišljala sam o tome koliko deca nekada nisu svesna kroz šta mi prolazimo jer nisu roditelji. Kao i Angelia gore i više nas je spomenulo nivo brige i stresa u podizanju deteta, dece. Nisam bila opsesivna po želji za detetom, nekako sam pustila da se to desi kad bude i bilo u 25oj. Nekima to postane baš opsesija, što me navodi na to da to baš nije zdravo. Mislim da je referent u postu pisao o svojim roditeljima i borbi za pažnju. Teško mi je da to priznam, ali i sama sam to osetila, jednom baš jako emotivno. Mali je bio pozvan u goste kod tate i mi ga vozimo na aerodrom, a mene obuze neka ljubomora, neka zavist, ne mogu najbolje da opišem, ali baš tako, kao da gubim detetovu ljubav. I tako sam se grizla i loše spavala tih desetak dana, ali kad sam ga videla na aerodromu i zagrlila, sve je zaboravljeno...Baš me je mučilo to što znam bolje, što sam prva za ravnopravnost, podjednakost, da cene oba roditelja, ali to mi je ukazalo na to da ponekad emocije moram pustiti da odrade svoje, da me spusti malo sa pedestala. Outlet mi je partner kome mogu da kažem i najdublje strepnje, strahove, a da me razume zbog sličnog iskustva. Nego, htedoh još da kažem nešto o maloj deci. Najteže mi je padalo što tako brzo rastu i menjaju se i onda nemaš vremena da upiješ svaki momenat tih promena, izgled, govor, puzanje, hodanje. To saznanje da ne možeš da vratiš te momente...znam, znam, slike, video, ali nije to to...juče su mi bili u poseti i doneli poklon za majčin dan, pa zagrlim najmladjeg, dugo je trajao taj zagrljaj, pa onda drugi od nje i u mislima mi slika kada su bili mali, ona sa svojim kovrdžama i krupnim plavim očima i on sa svojim omiljenim jorgančetom izgriženih ivica 🙂. Valjda ti lepi momenti negiraju sve one brižne, samo da ih je više ❤️

Pročitala sam tvoj post dok sam bila na odmoru i nisam želela da nešto na brzinu napišem, stoga sa zakašnjenjem. Kao prvo bih da ti se zahvalim što si se otvorio. Tek sa sadašnjim partnerom imam odnos koji je zasnovan na otvorenosti, poverenju, brizi jednom za drugog. U moj život su ušla još dva deteta i njegovi prijatelji koji su sada to i moji. Između nas se dele sve brige i radosti roditeljstva. Pomažemo kad se to može. Inspirisao si me da podelim i ja jednu priču. Imam ja puno 🙂 kao i svi vi. I moja i partnerova su deca iz predjašnjih brakova koje su razvodi snašli u doba od 9 do 14 godina. Svako od njih je to drugačije doživeo. Ćerke kao starije su izgleda bile jače, izrasle u vrlo samostalne, vredne, ambiciozne žene. Stepson je prošao najgore. Introvert, loše društvo, alkohol, droga. Pre šest godina je bio u jako lošoj situaciji, tada živeo u Njujorku, ali došao na sestrinu svadbu, te se tu malo zbližimo i otac ponudi da ga odveze na aerodrom u povratku. Kad ono mladić se trese od emocija, kaže tata da li bi me primio na kratko dok se ne snadjem. Ja ne mogu tamo da se vratim, izgubio posao, cimer problematičan, itd. Ovaj pita mene da li je to u redu sa mnom, ih, pa kud je i pitao, spremna! Mogla bih podužu priču o ovome, ali bar u ovom postu, reći ću samo šturo da je ostao sa nama dve i po godine i da je na kraju izbačen od strane oca. Videla sam koliko je taj potez uticao na supruga i da je ta briga o sinu nastavila da bude prisutna, ne da se svakodnevno pominje, ali pretpostavljam da razumete. Pre par godina smo čuli od ćerke da je u AA programu. Preokret. Deo tog programa je da dodje i da se izvini onima o koje se ogrešio. Opet vidim dete nervozno, najavio se, dolazi, izvinjava se, ispriča da je dok smo mu pružili dom i plaćali školovanje, krišom pio i drogirao se, da je zvao društvo dok smo mi bili u Evropi. Na kraju pita šta, na koji način mogu da učinim nešto za vas zauzvrat onome što sam učinio dok sam bio kod vas. Prvo pita mene, otac je teži subjekat :). K’o iz topa mu kažem, ti si već učinio ono što je dovoljno. Doveo si sebe u red i želim ti da nastaviš tim putem i tu sam za tebe. Otac se pridruži sentimentu. On zabezeknut, ponovo pita, ali mogu oprati prozore za vas, očistiti kuću, redja tako neke primere, to je deo tog programa. Sinoć su nas on i devojka pozvali u stan koji su skoro kupili, pokazivao nam šta je sve sam popravljao, otac mu nudi alatke i tako vozimo se nazad i nekako nas obuzme taj lep osećaj i složimo se da je sada dobar, na dobrom je putu i da je to za sada dovoljno. Nadam se da će tako i ostati.

Slušaj, razumem šta te muči, ali... 1. Dete se požali roditeljima na učitelja, učitelj potvrdi da ponašanje nije primereno, pa roditelj umesto da popriča ili kazni na neki način koji nije nasilan, ona, ona ošamari dete. I šta su učinili, da li je problem rešen, dete naučilo lekciju, neće nikad više tako ili se ciklus nastavlja... 2. Roditelji tolerantni, sve dopuštaju, dete neprimereno, histeriše, oni se plaše posledica ako se dete požali autoritetima. Pa, kad se roditelj sam stavi u situaciju da izgubi moć vaspitača, roditelja, pa preda moć detetu, neka živi s tim i neka ih ono nezrelo vodi kroz život. Ama baš zasluženo. Ali to su samo neki primeri, Tomi, nije lako biti roditelj, a ni dete. Pa ni ovde na forumu ne možemo u jednom pasusu obuhvatiti neku veliku univerzalnu mudrost o roditeljstvu (mislim, bar ja to ne mogu 🙂).

Pa dobro, ne uzimajte za zlo što na temi piše i neko ko ne želi da bude roditelj. I on-ona su nečija deca 🙂. Zapravo je @Tomiprunet uneo u razgovor i temu sadašnjih generacija koje su mnogo odlučnije po pitanju biti ili ne biti roditelj. Iz današnjeg uga i meni bi možda ta odluka bila prava za sebe. Uhvatim sebe ponekad kada ugledam malo dete pa se setim koliko je to posla bilo i koliko njegove-njene roditelje još posla čeka. Onda se setim nekih lepih momenata pa mi je drago da ih imam. Deca* ne moraju biti fizički blizu da bi bila voljena i da vas vole. Ljubav je pustiti ih da budu svoji, ti si tomiprunet to rekao kao da živiš pre stotinu, hiljadu godina pa da je sreća ako samo svi žive u jednom domaćinstvu. Svet se konstantno menja i to vidimo svakodnevno, ponekad je primetnije, progres, olakšanja, a ponekad se nedamo pa hoćemo da se vratimo u prošlo vreme, nostalgija. Uopšte se ne opterećujem sa tim kako će oni živeti, samo da su živi i zdravi. Moj prozor se polako zatvara, njihov je širom otvoren. To me čini srećnom za njih, ali i podseća da požurim da i ja udahnem što više mogu. Znaš kako je bio dobar osećaj prošle nedelje da pošaljem deci svoj video od zip lining, slike sa odmora, oni se raduju, pitaju me kako se provodim, podržavaju, raduju za mene...e to je to, ljubav i poštovanje. Iz razgovora sa mladima iz mog okruženja izneti su kao razlozi: mnogobrojnost populacije na planeti, resursi, klima, nesigurnost u budućnost i želja da se živi sa više slobode, putuje, a to roditeljstvo ograničava. Neka svako za sebe odlučuje da li će biti bez dece, da li će imati sa partnerom, bez partnera, jedno, dvoje...usvojiti. Imamo izbore i otvorenijih smo pogleda danas, iako se u nekim društvima, sredinama takva odluka i dalje osudjuje kao sebičnost. Iskreno kako bi nečija odluka da nema dete pogodila mene ili druge i zašto bih imala mišljenje o tome. Neka svako živi kako želi. Ne slažem se po pitanju učitelja koji može da ošamari dete i to nazivati vaspitanjem. To je samo slabost onih koji nisu u stanju da reše problem na miran način. * kad odrastu 🙂