Da li je neko pre šest meseci mogao da zamisli da će prvi javni sastanak ukrajinske , ruske strane i američke strane, uz posredovanje SAD, proći sa toliko manje odjeka u odnosu na neke druge aktuelne teme, ako se zna da u Abu Dabiju započinje proces od najvećeg globalnog značaja još od kraja Drugog svetskog rata?
I zaista ne mogu da se otrgnem od misli da je Tramp je nekako uspeo da osnaži vlastitu pregovaračku poziciju i da šilji vrh svog diplomatskog koplja kroz višestruke konflikte da bi na taj kvantitativni način podigao svoju pregovaračku polugu, i sebi olakšao i preokret u Venecueli, i ubacio crva u Iran, i hendlovao situaciju u Ukrajini iako to nije rat koji je počeo u njegovom mandatu već ga je nasledio, i otvorio pitanje Grenlanda...
Jer drugi pregovarači počinju da osećaju zamor zbog rastegnutosti obima pregovora na svim stranama sveta, dok su pregovori u tom obimu za SAD nešto što je tradicionalno inherentno Amerikancima. Zapravo, ideja o kvantitativnom podizanju pregovaračke poluge kroz učešće u multiplikovanim krizama je stil koji Trampa oblikuje u njegovom drugom mandatu, a to nije samo haos ma koliko bi neki želeli da na taj način simplifikuju proces, već svesna strategija transakcione spoljne politike gde se globalna scena posmatra kao ogromna tabla.
Zato mu je možda i najvažnija spoljnolitička stavka saturacija ostalih pregovarača, jer se tradicionalna diplomatija fokusira na rešavanje jednog po jednog problema. Trampov pristup je suprotan, on otvara pet frontova istovremeno.
Kao logičan proizvod proizilazi i vojna intervencija u Venecueli i uklanjanje Madura, što šalje poruku da je doktrina America first u zapadnoj hemisferi sada potkrepljena silom, dok je s druge strane Grenland kao real estate diplomatija u stvari ponovni pritisak, uključujući pretnje carinama i uvođenje amandmana na Monroovu doktrinu, što služi da se drugi pregovarači izbace iz ravnoteže.
Za Trampa, to je pitanje resursa i Arktika, ali za Evropu to je egzistencijalni stres koji odvlači resurse sa drugih tema.
Njemu i Ukrajina služi kao nasleđeni teret, koji on želi da pretvori u dobitak kroz promenu dinamike sa Rusijom koju će, ako uspe u naumu, oterati iz ostatka Evrope najpre kroz dugoročno izbacivanje ruskih energenata. Pri tome, njegov pritisak na EU da preuzmu punu finansijsku i vojnu odgovornost za odbranu kontinenta, dolazi istovremeno dok on direktno komunicira sa Putinom, stvarajući osećaj izolovanosti kod evropskih lidera.
Ne možemo da zaboravimo nikako ni Iran, jer se napadi na iranska nuklearna postrojenja i podrška unutrašnjoj dinamici koriste kao sredstvo pritiska da se Teheran natera na novi, za Ameriku bolji dogovor, ali i da se pokaže Izraelu i zalivskim monarhijama ko je jedini pravi - tata. I kao takav, garant bezbednosti.
Jer, SAD su jedina sila koja ima institucionalni kapacitet kroz Pentagon, Stejt department i trezor da istovremeno vodi agresivne pregovore na pet strana sveta, a kada, psihološki gledano, pregovarač nasuprot Trampa oseti da gubi kontrolu nad previše varijabli, on teži ka brzom rešenju...
A to je upravo ono što Tramp želi.
Tramp ne pokušava da reši svet u smislu stabilnosti. On pokušava da ga rekonfiguriše tako da SAD imaju maksimalnu ekstrakcionu korist, dakle i u nafti u Venecueli, i u mineralima i bazama na Grenlandu i u dominaciji kroz tarife.
Naravno, delimično su u pravu oni koji kritikuju sistem u kome sila rađa pravo, jer to drastično podiže rizik od slučajne eskalacije u pravi rat, ali sa stanovišta pregovaračkog kapaciteta, Tramp je trenutno u poziciji gde on diktira tempo, dok ostatak sveta pokušava da uhvati korak.
On ovim zapravo i isključuje vojnu silu i najviše zavisi od diplomatskih rešenja, jer zna da SAD jedine imaju kapacitet da istovremeno vode pet diplomatskih bitaka na pet različitih strana sveta, a svestan je da nemaju vojni kapacitet koji bi mogao da bude toliko rastegljiv. Postoji termin kojim se opisuje taj fenomen.
To se zove - imperijalna rastegnutost.
SAD su svesne da bi istovremeni pravi ratovi u Ukrajini, Iranu, Venecueli i eventualno na Tajvanu, u kojima bi vojno učestvovali i Amerikanci, potpuno slomili njenu logistiku i unutrašnju stabilnost.
Zato Tramp koristi diplomatiju kao oružje masovne distrakcije. Ovog puta ne iz snage američkog militarizma, nego iz puke potrebe da se te očiglednje američke vojne slabosti nekako sklone iz svačijeg vidokruga, i mađioničarskim trikom se pretvore u diplomatske prednosti.
edit:
@Barkley#34
Slučajno sam vas kvotovao. Ne zamerite, refleks iz današnjih kvotovanja sa kolegama, a vaš post je bio iznad.
Da li je neko pre šest meseci mogao da zamisli da će prvi javni sastanak ukrajinske , ruske strane i američke strane, uz posredovanje SAD, proći sa toliko manje odjeka u odnosu na neke druge aktuelne teme, ako se zna da u Abu Dabiju započinje proces od najvećeg globalnog značaja još od kraja Drugog svetskog rata? I zaista ne mogu da se otrgnem od misli da je Tramp je nekako uspeo da osnaži vlastitu pregovaračku poziciju i da šilji vrh svog diplomatskog koplja kroz višestruke konflikte da bi na taj kvantitativni način podigao svoju pregovaračku polugu, i sebi olakšao i preokret u Venecueli, i ubacio crva u Iran, i hendlovao situaciju u Ukrajini iako to nije rat koji je počeo u njegovom mandatu već ga je nasledio, i otvorio pitanje Grenlanda... Jer drugi pregovarači počinju da osećaju zamor zbog rastegnutosti obima pregovora na svim stranama sveta, dok su pregovori u tom obimu za SAD nešto što je tradicionalno inherentno Amerikancima. Zapravo, ideja o kvantitativnom podizanju pregovaračke poluge kroz učešće u multiplikovanim krizama je stil koji Trampa oblikuje u njegovom drugom mandatu, a to nije samo haos ma koliko bi neki želeli da na taj način simplifikuju proces, već svesna strategija transakcione spoljne politike gde se globalna scena posmatra kao ogromna tabla. Zato mu je možda i najvažnija spoljnolitička stavka saturacija ostalih pregovarača, jer se tradicionalna diplomatija fokusira na rešavanje jednog po jednog problema. Trampov pristup je suprotan, on otvara pet frontova istovremeno. Kao logičan proizvod proizilazi i vojna intervencija u Venecueli i uklanjanje Madura, što šalje poruku da je doktrina America first u zapadnoj hemisferi sada potkrepljena silom, dok je s druge strane Grenland kao real estate diplomatija u stvari ponovni pritisak, uključujući pretnje carinama i uvođenje amandmana na Monroovu doktrinu, što služi da se drugi pregovarači izbace iz ravnoteže. Za Trampa, to je pitanje resursa i Arktika, ali za Evropu to je egzistencijalni stres koji odvlači resurse sa drugih tema. Njemu i Ukrajina služi kao nasleđeni teret, koji on želi da pretvori u dobitak kroz promenu dinamike sa Rusijom koju će, ako uspe u naumu, oterati iz ostatka Evrope najpre kroz dugoročno izbacivanje ruskih energenata. Pri tome, njegov pritisak na EU da preuzmu punu finansijsku i vojnu odgovornost za odbranu kontinenta, dolazi istovremeno dok on direktno komunicira sa Putinom, stvarajući osećaj izolovanosti kod evropskih lidera. Ne možemo da zaboravimo nikako ni Iran, jer se napadi na iranska nuklearna postrojenja i podrška unutrašnjoj dinamici koriste kao sredstvo pritiska da se Teheran natera na novi, za Ameriku bolji dogovor, ali i da se pokaže Izraelu i zalivskim monarhijama ko je jedini pravi - tata. I kao takav, garant bezbednosti. Jer, SAD su jedina sila koja ima institucionalni kapacitet kroz Pentagon, Stejt department i trezor da istovremeno vodi agresivne pregovore na pet strana sveta, a kada, psihološki gledano, pregovarač nasuprot Trampa oseti da gubi kontrolu nad previše varijabli, on teži ka brzom rešenju... A to je upravo ono što Tramp želi. Tramp ne pokušava da reši svet u smislu stabilnosti. On pokušava da ga rekonfiguriše tako da SAD imaju maksimalnu ekstrakcionu korist, dakle i u nafti u Venecueli, i u mineralima i bazama na Grenlandu i u dominaciji kroz tarife. Naravno, delimično su u pravu oni koji kritikuju sistem u kome sila rađa pravo, jer to drastično podiže rizik od slučajne eskalacije u pravi rat, ali sa stanovišta pregovaračkog kapaciteta, Tramp je trenutno u poziciji gde on diktira tempo, dok ostatak sveta pokušava da uhvati korak. On ovim zapravo i isključuje vojnu silu i najviše zavisi od diplomatskih rešenja, jer zna da SAD jedine imaju kapacitet da istovremeno vode pet diplomatskih bitaka na pet različitih strana sveta, a svestan je da nemaju vojni kapacitet koji bi mogao da bude toliko rastegljiv. Postoji termin kojim se opisuje taj fenomen. To se zove - imperijalna rastegnutost. SAD su svesne da bi istovremeni pravi ratovi u Ukrajini, Iranu, Venecueli i eventualno na Tajvanu, u kojima bi vojno učestvovali i Amerikanci, potpuno slomili njenu logistiku i unutrašnju stabilnost. Zato Tramp koristi diplomatiju kao oružje masovne distrakcije. Ovog puta ne iz snage američkog militarizma, nego iz puke potrebe da se te očiglednje američke vojne slabosti nekako sklone iz svačijeg vidokruga, i mađioničarskim trikom se pretvore u diplomatske prednosti. edit: @Barkley#34 Slučajno sam vas kvotovao. Ne zamerite, refleks iz današnjih kvotovanja sa kolegama, a vaš post je bio iznad.
