Aimez-vous B?

[Mama_mia]

Danasnja Basarina kolumna je dokaz da nas je vec dvoje koji podrzavamo ono sto je Grbovic izjavio pre neki dan....I to uprkos dnevnom listu Danas koji ne zeli da objavljuje takve komentare podrske Grbovicevom nacinu politickog razmisljanja.

 Obzirom da nas je samo dvoje, basara i MM (Moja Malenkost) necu da vas gnjavim sa tekstom u celosti vec samo ovim pasusom:

 

TRIPER ŠIRINA

Ko bi očekivao da će usred „letnje šeme“ iskrsnuti proplamsaj političkog razmišljanja vrednog elaboracije u Famoznom.

Taman ja jutros uronio u bespuće internetske zbiljnosti u nadi da ću istražiti razloge zbog kojih je ova ili ona ikona proplakala ili „utvrditi okolnosti“ pod kojima je - i po „čijem nalogu“ - donjopičkovački drekavac poplašio devojke na potoku  kad viđi vraga, naleteh na izjavu Pavla Grbovića, citiram:“PSG više neće ići u široke koalicije“.

U nadi da će Grbović ostati u toj pameti i da više neće nasedati na dubare ajmo, ajde, svi u napad - kasnije ću objasniti koristi od toga za istoriju i život ....................................................itd.

 

[Mama_mia]

...nije bas da ne uzivam i bez toga, ali ja vama zbog vas prenosim sta pise Basara.... Fazon: Spoznaja kroz Zabavu.

 

KONTEKSTUALNA HIPERTENZIJA

 21.06.2024. 14:00h

 

Da li je Danas na putu da se pretvori u Dnevni Pečat ili možda u de lux Večernje novosti. Ako je suditi po intervjuu sa Darkom Tanaskovićem, orijentalistom širokog spektra, saradnikom i redovnim davačem izjava i intervjua za Vučelinu Komsomoljsku pravdu (Pečat) Izvjestiju (Novosti), stvari bi mogle da krenu i u tom pravcu.

Narečeni Tanasković je inače uvek na pravoj strani istorije - kakva god bila, istoriji se u zube ne gleda - ali se ko đavo krsta kloni preteranog eksponiranja, uglavnom obitava ispod poslovičnog radara, odakle se - gramatički korektnim, praznoslovnim stilom cincarsko-kalburske čaršije povremeno oglašava na bogougodne nacionalne teme.

Uredništvo Danasa našlo je za shodno da povodom izlaska iz štampe Tanskovićeve knjige „Religija u društvu, kulturi i politici“ upriliči intervju sa njim. Šta ja kažem o toj knjzi? Ništa! Nisam ja kao onaj zastavnik iz Bloka 21 da najstrože osuđujem ovu ili onu knjigu koju nisam čitao, ali mora biti da je u pitanju must read čim je na promociji knjige govorio lično Porfirije, kojom zgodom je urbi et orbi odaslao evanđeosku poruku da „naše vreme ne odlikuje sekularizam, nego apostasija i da je važno da ljudi koji imaju ugled u javnom životu jasno i nedvosmisleno za sebe kažu da su hrišćani“.

Ljudi koji imate ugleda u javnom životu, ne oklevajte, nedvosmisleno kažite za sebe da ste hrišćani. Šta drugo reći? Imao bih i ja štošta reći, ali to ne bi bila tema naše današnje kolumne.

Naša tema je deo intervjua podnaslovljen „Otac nacije“ i „Majka druge Srbije“. Već vam je iz podnaslova jasno šta me je navelo da se osvrnem na Tanaskovićev intervju: u pitanju je srpska podela na Ćosića i Latinku Perović.

Po ovdašnjem „oprobanom“ mitomanskom scenariju proizvodnje besmislenih dilema, Danasov novindžija/ka Tanaskoviću postavlja sledeće pitanje od 1.000.000 sendviča: „Da li je srpsko društvo uopšte imalo šanse za zdravu državnu i nacionalnu politiku sa ‘elitom’ koja je suštinski ostala u istom ‘ideološkom ključu’, samo politički podeljena između akademika Dobrice Ćosića i istoričarke Latinke Perović?“

Na šta Tanasković odgovara da on ne može suvislo odgovoriti na to pitanje, jer da mu nije jasno na koji se „ideološki ključ“ misli, a koji bi mogao biti zajednički idejni sadržatelj za politike koje personifikuju Dobrica Ćosić i Latinka Perović“, da bi u istom pasusu rekao da je „po njegovom skromnom i nedovoljno stručnom mišljenju, Srbija poslednjih decenija stalno bila pod velikim, nemilosrdnim stranim i kontekstualnim pritiskom, nije imala dovoljno vremena za nesmetani razvoj demokratskih institucija i usvajanje istinski pluralističkog vrednosno-mentalnog poretka, kao i afirmisanje uravnoteženog nacionalnog identiteta, uz bar minimalno jedinstvo u uvažavanju državnog razloga“.

Kakve veze imaju „otac“ i „majka“ Srbije sa „nemilosrdnim stranim i kontekstualnim pritiskom“ - osim što je Ćosić svojim gedžovanskim parapolitičkim muljavinama bitno doprinosio pojačavanju tog pritiska - o tome se možete obavestiti u sledećem broju jer mi je ponestalo karakterologije

 

 

[Jezebel]

+quote mama mia sa Vox populi "Imam jos nesto, a to je da sam na ovu vest, sto inace ne radim, ostavila komentar koji tzv. slobodni list Danas nije zeleo/smeo/imao volju da objavi. To je kratka recenica podrske ovoj vesti, ali Danas vise voli da propusta snsovske botove i njihove komentare". 

11 hours ago, Mama_mia said:

Da li je Danas na putu da se pretvori u Dnevni Pečat ili možda u de lux Večernje novosti.

 

Tuzno i zalosno ali samo ih nijanse razlikuju od 'nesrecnih' shitformera, Z92 djubreta i ostalih mnogobrojnih.

Uostalom kao i tkzv. opoziciju i ove na vlasti.

 

Danas ne citam vec izvesno vreme osim poneke kolumne gde na sopstvenu sramotu propustaju (izgleda sa zadovoljstvom) komentare na fizicki izgled kolumnista a ne na osnovu onoga sto su napisali. Dno.

I na N1 sve cesce nalecem na vesti tipa 'Zapad strahuje dok Putin i Kim lepo saradjuju'. 

 

Pala sam u iskusenje 2 puta da posaljem komentar (poslala sam i nisu objavili) - jednom povodom propustanja komentara (pl.) o fizickom izgledu kolumniste, drugi put oko 100% sirenja lazi plus propustanja nepismenih plus über idiotskih komentara kao ovaj na primer - 'Ne treba nam saradnja sa amerikom,bolje sa Rusijom Belorusijom i Grckom ....ima i nas u Srbiji zivi 18 miliona do 19 miliona pa je tesko za svakog nam ne treba' (c/p). 

 

Sto je nebitno u sustini (moji ignorisani komentari), bitno je i porazno da se dve strane i medijske i politicke medalje u Srbiji razlikuju za dlaku a cesto ni toliko. 

 

 

[Mama_mia]

....ovo je danasnja kol. nastavak na jucerasnju, a sve u cilju Spoznaje kroz `Zabavu`

 

Sigurno se pitate šta bi mu to mogao biti „kalauz“? Mnogi od vas nikad nisu čuli tu reč. Pre nego što je izašla iz upotrebe, reč „kalauz“ je označavala lopovsku alatku - imao sam priliku da je vidim, ali dajem časnu reč da je nisam koristio - nekakvu kuku koja je otvarala sve brave.

Doduše, samo one starinske. Kad je nastupilo doba sigurnosnih brava, kalauz je postao neupotrebljiv, a onda je i reč izašla iz upotrebe. U lopovluku. Ali ne i u parapolitičkoj filozofiji nacionalizma. Ono što je za lopovluk bio kalauz - naprava koja otvara sva vrata - u prapolitičkoj filozofiji nacionalizma je mantra koju je u intervjuu za Danas izdeklamovao i Tanasković:

„Srbija je poslednjih decenija stalno bila pod velikim, nemilosrdnim stranim i kontekstualnim pritiskom, nije imala dovoljno vremena za nesmetani razvoj demokratskih institucija i usvajanje istinski pluralističkog vrednosno-mentalnog poretka, kao i afirmisanje uravnoteženog nacionalnog identiteta, uz bar minimalno jedinstvo u uvažavanju državnog razloga.“

Kao što kalauz otvara sve brave, tako napred citirana mantra daje odgovor na sva pitanja, pogotovo ona neprijatna. Ali ta mantra nije tema naše današnje kolumne. Naša današnja tema je Tanaskovićev odgovor na novindžijsko pitanje bez znaka pitanja: „Ideološki ključ“ su zajednički komunistički koreni „oca nacije“ i „majke druge Srbije“. (Imena oca i majke poznata redakciji i vrapcima.)

Ovako će na to Tanasković: „Osnovna psihološka i karakterna vododelnica između ‘nepopravljivih’, boljševičkih komunista i onih, uslovno rečeno, intelektualno otvorenih jeste sklonost, odnosno nesklonost totalitarnom mišljenju. Totalitarni um svojstven je mnogim ‘liberalima’ ili, pre, liberalistima komunističke provenijencije, u šta se svakodnevno uveravamo. Takvi, jednostavno, ne mogu iskreno prihvatiti vrednosni i idejni pluralizam, tj. interiorizovati uvažavanje različitosti. Konkretno, držim da je Dobrica Ćosić, kome je ‘srce uvek ostalo na levoj strani’, bez obzira na sve privide i stvorene slike, u znatno većoj meri ispoljio netotalitarnu intelektualnu i duhovnu širinu od svoje istaknute partijske drugarice Latinke Perović.“

 

I pitanje i odgovor su kao krle22. Polovično tačni. I Ćosić i Latinka Perović su se politički formirali u KPJ/SKJ, s tom razlikom što je Ćosić pripadao udbaškom - umalo, grešna mi duša, ne napisah „crnorukaškom“ - rankovićevskom krilu, s kojim je Ćosić ostao u tesnoj vezi i s kojim je sarađivao i posle Lekine smrti, dočim je Latinka Perović pripadala tzv. liberalnoj struji, koja je, skupa s Latinkom, ozloglašena u Srbiji, ali samo zato što su u Srbiji ozloglašeni svi koji pokušaju da od Srbije naprave uljuđeno društvo.

Nije, naravno, bilo ni teorijske šanse da Nikezić, Latinka & Co ostvare ono što su naumili - da postupno demokratizuju srpsko društvo - ne toliko zbog Titove svemoći koliko zbog toga što srpsko društvo nije imalo „visinu“ za tako nešto.

Tu „visinu“ nema ni sada, kada je, na papiru, demokratsko. Zašto je tome tako, možete se obavestiti u ponedeljak, u nastavku čitanja Tanaskovićevog intervjua u „ideološkom kalauzu.“

 

edit:   ...naslov je bio: IDEOLOŠKI KALAUZ

 

Edited June 22 by Mama_mia

[Mama_mia]

....Uvidevsi Imperativ Trzista, Basara je morao da uvede kolumnu o fudbalu  

 

 

FUDBAL BEZ KRČMARA

Nema mi druge nego da se priklonim imperativu tržišta i da u Famozno uvedem i sportsku rubriku. Sigurno će imati više klikova i bolju prođu od letnjih škola kuhinjske političke filozofije, mini-serijala o fenomenologijama srpskog života i rada i postavljanja neprijatnih pitanja od mnogo miliona raznoraznih valuta.

Pretpostavljam da ste već dokonali da će tema naše današnje kolumne biti Evropsko prvenstvo u fudbalu i takmičarski poslovi i dani „orlova“, tj. reprezentacije Srbije. Ako se možda pitate šta bi moja neznatnost, koja godinama telali da ne gleda - ili samo sporadično gleda - fudbalske utakmice, mogla napisati na fudbalske teme, znajte da može mnogo toga zato što je srpski fudbal usko povezan sa srpskom kuhinjskom političkom filozofijom, fenomenologijom srpskog života i rada i postavljanjem neprijatnih pitanja od mnogo miliona evra, u slučaju fudbala, baš mnogo miliona.

Ako ne gledam - ili samo retko gledam - belosvetske utakmice „orlova“, to ne znači da ne pratim pažljivo zbivanja pre, za vreme i posle prvenstava, na kojima po pravilu „orlovi“ prođu ko bosi po trnju. I to - kako sam zaključio na osnovu letimičnog uvida u neke utakmice - sasvim zasluženo. I tako već godinama, možda i decenijama.

Ako hoćete da saznate zašto je srpski fudbal na tako niskim granama i zašto i odlični fudbaleri s međunarodnom reputacijom igraju loše u reprezentaciji, obratite se tzv. fudbalskim stručnjacima. Ja to ne znam. A i ne zanima me.

Ali zanima me nešto drugo. Šta je to što srpske vlasti, opozicije i najšire mase ujedinjuje u neodustajnoj nadi da će višedecenijski dokazano neuspešna reprezentacija osvojiti titulu evropskog, a ako bog da, i svetskog prvaka.

Ja to objašnjavam fenomenom psihičkih epidemija, kojima je ovdašnji živalj vrlo sklon, potom tradicionalnom brkanju mobilizacije i pobede i čvrstoj veri da nam niko ništa ne može jer smo jači od sudbine.

Što je sve skupa - osim što je tragikomično - u slučaju fudbala još i benigno. Ume to da bude i zlokobnije. Iz sličnih epidemija nastaju događanja naroda, jogurt i balvan revolucije, posle kojih slede udaranja qwrzem o ledinu i teške frustracije.

Ovako to ide. Mesec, mesec i po dana uoči prvenstva - uz svesrdnu pomoć sportskih novindžija, koji su, čast izuzecima, dno ovdašnjeg novinarstva, koje je samo po sebi dno - stvara se atmosfera kao da su „orlovi“ već pobedili, da samo reda radi treba da odu na utakmicu i vrate se s trofejom. Ne kaže se to (i ne piše) baš tako eksplicitno, ali nemojmo se zavaravati, upravo to se očekuje.

Budući da u Srbiji fudbal (kao, uostalom, ni crkva) nije odvojen od države i naroda, reprezentativci na takmičenja ne odlaze da bi igrali fudbal, pa šta i bog da, nego da bi verifikovali pobedu bez krčmara.

To je samo po sebi recept za uprd u čabar, pitajte Putina. A to je dodatno komplikovano strahom - koji već pomenute novindžije raspiruju - da će, ako ne osvoje titulu, ispasti izdajnici naroda i države. I tako iz prvenstva u prvenstvo.

 

 

 

[Mama_mia]

Lapsusni vikar

 

Prekjuče mi privuče pažnju naslov na Danasovom portalu „Dežurni vikar zbunjuje građane. Sagovornici Danasa o Vulinovom predlogu da je Srbiji mesto u Briksu.“ Prva pomisao mi bi da davač naslova ima sreću što ne radi na RTV-u, jer bi da je tamo zaposlen, momentalno dobio otkaz zbog dva žestoka lapsusa.

Lapsus prvi - „vikar“. Podozrevam da su novindžija - ili pre urednik - hteli da kažu „bukač“, ali su lapsusirali i napisali „vikar“, što znači nešto sasvim drugo. Da je, recimo, Aleksandar I arhiepiskop, Aleksandar II bi fakat bio njegov vikar. Ovako je lapsus.

Lapsus drugi - „predlog da je Srbiji mesto u Briksu“. Može se napisati: „Predlog da Srbija bude članica Briksa“, ne bi se smelo pisati: „Predlog da je Srbiji mesto u Briksu“, to se može izjaviti ili obznaniti. Toliko o lapsusima.

Povod za Danasov naslov i smatranja Danasovih sagovornika bio je Vulinov autorski tekst u Politici u kome je Aleksandar I objasnio zbog čega smatra da Srbija treba da razmotri Briks kao alternativu EU. Autorski tekst nisam čitao - niti nameravam - ali neću krenuti stopama onog poslovičnog zastavnika iz Bloka 21 koji nije čitao inkriminisane knjige iako ih je najstrože osuđivao.

Naprotiv. Vulina ću podržati „na nepročitano“. Naprosto je u pravu. I to ne polovično, kao krle22 - nego, da kažemo, 85-procentno. E sad, to što je Vulin u pravu ne znači da je to nešto dobro - štaviše je garancija da nije dobro - ali je u pravu.

Uzimajući u obzir ukupne performanse srpskog društva - i one patriotske i one građanske - Srbiji je mnogo pre mesto u Briksu nego u EU. Pod uslovom da nam je igde mesto, u šta sumnjam, što ću i obrazložiti.

Problem je to što Srbija nikad nije bila ni tamo ni ‘vamo, u cinculirajućoj poziciji koju je neka patriotska majka invencije poetski izrazila antologijskom besmislicom, proročanskijom nego što bi se od besmislice očekivalo: „Istok na Zapadu, Zapad na Istoku.“

I tako odvajkada. Može biti da je ta geopolitička (dez)orijentacija bila inspirisana narodnom poslovicom „Umiljato jagnje dve ovce sisa“, koja se može pokazati i tačnom, pod uslovom da je jagnje umiljato, ali srpsko jagnje nije takvo.

S vremenom su jagnjeći apetiti narasli pa je za Carstvija JexS-ovog (neumiljato) srpsko jagnje bilo naumilo da sisa čak četiri ovce - i Kosovo i EU i Rusiju i Kinu (onaj naš Marsovac mi je u jednom beutu rekao: zašto ne i Mars, lično ću ja lobirati) - da bi na kraju posisalo qwrz od ovce.

Kako rekoh, nisam pročitao Vulinov autorski tekst, ali sam u Danasovom članku pročitao neke citirane Vulinove argumente, od kojih mi se najbolje dopao ovaj: „Za članstvo u Briksu nije potrebno usvojiti zakone koji su napisani van granica naše zemlje.“

Mada ni ovi nisu loši: (Ako ste u Briksu) „ne mora da se preda vlast NVO sektoru“, niti „ste dužni da na vašu ambasadu istaknete zastavu Ukrajine ili ozakonite istopolne brakove“. Brikse, ne oklevaj. Šta drugo reći.

[Patrik Hoksteter]

Litijumske sise

 

Naša današnja tema je - po ko zna koji put - litijum. Ne kao hemijski element, ne kao repromaterijal za baterije, ne ni kao ukleto „rudno bogatstvo“, nego kao strašilo, kao baba roga, kao ono što je za patriotski blok - ali i za dobar deo opozicije - „Zapad“.

Sigurno ste primetili da se moja neznatnost dosad nije izjašnjavala ni za, ni protiv eksploatacije litijuma. I tako će ostati i ubuduće. Iz više razloga. Koreni prvog razloga moje litijumske neutralnosti sežu u davnu prošlost. Čak u godinu 1986. Te se godine, naime, dogodila havarija u NE Černobilj, u kojoj su neki - pokazalo se ne bez razloga - videli predznak nastupajućih katastrofa. Te, 1986, godine, što rekla serija „Grlom u jagode“, moja neznatnost je za sva vremena stekla imunitet na masovne histerije i psihoze. I to bez po muke.

Evo i kako, što reko Blic. U SKC - ako još neko pamti šta je to - bila je upriličena tribina protiv atomske energije, na koju je, između ostalih, bila pozvana i moja neznatnost. U rečeni dan i čas bio sam krenuo na tribinu, ali sam takoreći na ulazu u SKC odustao i, umesto na protestnu tribinu, otišao u kafanu „Arilje“ na pivo. Takoreći u trenu sam dokonao da ja nemam ništa ni za, ni protiv nuklearne energije, da, nadalje, nuklearnoj energiji puca qwrz da li sam za ili protiv nje i - možda najvažnije - da pojma nemam o čemu bih uopšte govorio. Iz istog razloga se ne „opredeljujem“ ni za, ni protiv litijuma i njegovog iskopavanja.

Naravno, neću reći da rudarenje litijuma ne nanosi štetu životnoj sredini - nema takvih rudarenja, sva su zagađivači - ali ću reći nešto drugo, tj. postaviću jedno neprijatno pitanje: Na osnovu čega društvo poput našeg, koje je u XX veku na jedvite jade uhvatilo korak sa drugom tehnološkom revolucijom, koje je treću tehnološku revoluciju prespavalo, a prespavaće i četvrtu, veštački inteligentnu, očekuje da će izbeći sudbinu rezervata za tzv. prljave tehnologije.

Pročitah onomad kmetsimanovsku izjavu neke opozicione vedete - zaboravio sam joj ime - koja je otprilike rekla, citiram po sećanju: „I Nemačka je bogata litijumom, pa zašto ne kopa u svojoj zemlji, nego hoće da zagadi našu.“ To je tačno. Litijum nije redak u prirodi, svugde ga ima. Ali Nemačka si može priuštiti da litijum ne kopa na svojoj teritoriji zato što se u međunarodnoj podeli poslova našla u grupi zemalja koje drže visak, dočim smo mi - napominjem: plebiscitarnom narodnom voljom - završili u grupi zemalja koje mešaju malter.

U tom smislu, sve da srpski ustanak protiv litijuma i uspe - u šta sumnjam - sve da iskopavanja litijuma ne bude, da li je osnovano očekivati da će umesto rudnika litijuma proraditi neka srpska silikonska dolina ili je verovatnije, štaviše sigurno, da će nam zapasti neki sličan prljav (možda i prljaviji) posao. Već čujem drugara iz moje kafanice (ime i prezime poznati redakciji), starog šereta, kako mi govori: „Nemoj potcenjivati kapacitete naše silikonske industrije, pogledaj oko sebe, možemo grdne pare namlatiti izvozom silikonskih sisa“.

[Mama_mia]

...nisam ispratila nekoliko Basare ovih dana ispada da je lud za litijumom ili ce tako da se podrazumeva 

 

 

VODIČ KROZ SMETLIŠTA

 

Tek jutros dokonah da sam jučerašnjim ekološkim proširenjem misli oca Tadeja - „kakve su ti misli, takva ti je životna sredina“ - i ja dao svoj doprinos riznici pravoslavne mudrosti. Svaka mi je, fakat, bila ka vladičina. E sad, ako me se komisija za dodelu ordena Svetog Save seti, setiće se. Ako ne, nikom ništa.

Zaista - kakve su nam misli? Uglavnom kolektivne, eto kakve. Ako kolektivno dupe nije moguće - mada bi bilo idealno rešenje - kolektivno mišljenje je i te kako moguće, a tajna njegovog uspeha među širokim masama srbskog naroda je u tome što svakog pojedinačnog kolektivnog mislioca oslobađa tegoba sopstvenog mišljenja, donošenja sopstvenih odluka i preuzimanja lične odgovornosti. Ali to je tema za neku drugu kolumnu.

Temu naše današnje kolumne takođe ću započeti u biblijskom tonu: Čovječe, Srbine, zašto vidiš trun u litijumskom oku, a ne vidiš brvno pazovačke deponije, udaljene dvadesetak kilometara od prestone megakasabe, planine đubreta i šuta koja se baškari i širi tik pored auto-puta Beograd - Novi Sad (i obratno).

Nemam predstavu kako će izgledati „prirodna sredina“ oko budućeg rudnika litijuma, ali čisto sumnjam da će biti veće ruglo i manja opasnost po zdravlje „naše dece“ od pazovačke deponije, protiv koje na podobije Fotija „ustaje“ tek pokoji usamljeni, lokalni aktivista, čiji se glas, za razliku od Fotijevog, ne čuje dalje od pazovačke varmeđe.

Možda se pitate zašto šareno društvo i njegova klijentela koji mesecima protestuju po litijumskom pojasu ne potegnu do pazovačke deponije da usprotestuju protiv pri(vele)gradske ekološke katastrofe.

Ja sam se često pitao. I evo šta sam dokonao. Prvo - i pre svega - pazovačko đubre je „naše“. Da se počne na pazovačko megađubrište dovozi smeće iz Frankfurta na Majni - što bi se možda moglo i dogoditi - ne bi se moglo živeti od kuknjave: „Nemci nas truju“ i sl. 

Druga stvar: Pazovačka deponija nije (para)politički atraktivna. Ne može se „prišiti“ Vučiću, čovek, da tako kažemo, nije njen „osnivač“; drevna je - da ne kažem baš „tradicionalna“, pazovačka deponija, bog sami zna kome je (i kada) palo na pamet da odlaže smeće, uključujući i biološko, na vetrometini sa koje ga košava kad dune, a često dune, raznosi kilometrima uokolo, možda čak i do Fotijeve mitropolije, koja nije toliko daleko.

Idemo dalje. Ako bi neki televizor - npr. ekološki svestan N1 - bio rad da podrži moj projekat, spreman sam ko zapeta puška da napravim dokumentarni film o beogradskim mikrodeponijama, kojih je tušta i tma, od kojih se najpoznatija, možda i svetski poznata, 350 metara udaljena od Kozačke skupštine, tzv. Mitićeva rupa, doskora baškarila nasred Slavije.

A tek bi bio bingo ako bi neki televizor sa smislom za crni humor finansirao moj sledeći projekat „Vodič kroz beogradska smetlišta“ ili - ovo specijalno za patriotsku publiku - „Upoznaj beogradske deponije da bi ih više voleo“. Imam ja još projekata na slične teme. Režiseri, ne oklevajte. 

 

 

[Mama_mia]

Basara se uopste ni malo ne trudi da ga vole....jos potencira kako prezire sve sto vole mladi, sve sto vole srbi i sva ostala divna stvorenja.... 

 

 

OLIMPI(STO)JADA

Danas je utorak, privremeni dan za sport, koji ćemo posvetiti Olimpijskim igrama u Parizu i kontroverzama oko igrokaza i performansa na ceremoniji otvaranja, koju, naravno, nisam gledao u direktnom prenosu, što ne znači da nisam propratio raznorazne odjeke i reagovanja.

Kao što sam višekratno govorio i pisao, svako ko sedne pred televizor - ili, crnje i gore, potegne na put da bi uživo gledao otvaranja i događanja na Evrosongovima i Olimpijadama zaslužuje da vidi sve što vidi. Moja neznatnost se odavno kloni masovnih pomama. Sa sledećim obrazloženjem: ništa dobro ne ispada kad se oni koje ne interesuje pop muzika (moj slučaj) ili sport (još više moj slučaj) pomame za pop muziku i sport, zato što je to, je li, svetski event.

Sada je to poprilično splasnulo, ali kad bi me pre, recimo, deset godina neko pitao: „Jesi li gledao Novaka“ - znate kog Novaka - a ja odgovorio da nisam, postavljač pitanja bi me zgranuto (i pomalo sažaljivo) pogledao i još zgranutije rekao: „Nisi gledao Novaka“.

Novakomanija je bila uzela toliko maha da sam se u jednom trenutku pobojao da će se na svim TV kanalima koji ne prenose Novakove mečeve pojaviti milicajci koji suču brkove, vrte pendrecima i strogim glasovima govore: „Ne gledaš Novaka, a“.

Kvaka je u tome što mi pitanja „jesi li gledao Novaka“ nisu postavljali slučajni prolaznici i sportoljubi, nego osobe iz mog najbližeg okruženja nadaleko čuvenog po nedavanju pet sitnih para na sport i priključenija.

Odgovorno tvrdim da nikog od persona dramatis koje su se zgražavale nad mojim negledanjima Novaka - i to iz najnezlobivijih pobuda, tenis me ič ne interesuje - tenis, sport uopšte, takođe ič nije interesovao.

To se stručno zove „psihička epidemija“. I u tom smislu su Novaci, Evrosongovi i otvaranja Olimpijskih igara dobra stvar, neka vrsta katalizatora, jer je epidemiološka slika ista kad na scenu stupi neki Musolini ili Hitler, a konkurs je u toku.

Ceremoniju otvaranja, kako rekoh, nisam gledao, sledstveno je neću ni osuditi na „negledano“ kao onaj zastavnik iz Bloka 21, neću je doduše ni pohvaliti, fokusiraću se - kako takođe rekoh - na odjeke i reagovanja.

I to na domaćem terenu, u tabloidima, koje sam dijagonalno pregledao. Šta reći. Porfirije može biti zadovoljan žestokom svetosavskom tabloidnom reakcijom na najkontroverzniji deo ceremonije - (fakat krajnje neukusnu) parodiju tajne večere u izvedbi nebinarnih, transrodnih i multiseksualnih iduvuuma - tko zna, možda i Vučićević dobije Orden Sv. Save - što bi bilo sasvim na mestu da isti ti tabloidi nisu prepuni estetski mnogo rugobnijih slika sa zadružnih i elitnih jebačina i orgija.

Pisac hoće da kaže da je i otac Olimpijskih igara Pjer de Kuberten, kao i krle22, bio polovično u pravu kad je rekao nije važno pobediti, važno je učestvovati. Zaista je važno učestvovati, ali nije obavezno. Ako već učestvuješ, onda si u obavezi da pojedeš olimpijska govna.

 

....Da li je u poslednjoj recenici, Basara aludirao na toliko `olimpijski` izvikanu Tajnu veceru ili sta je drugo mislio u boldu - mozda cemo nekada saznati....

[Mama_mia]

BUĐENJE U DRUGOJ SRBIJI (kolumna koji jos nisam procitala u celosti ali mi na preskok izgleda kao nesto sto sam mogla da stavim na temu na kojoj sam pisala pre par minuta)

 

Kako to ovde već ide, u izjavu Tamare Skrozze „da smo se (šestog oktobra) probudili u jednoj drugačijoj Srbiji, Srbiji bez nekih ljudi, mislim da bi ovo danas bilo sasvim druga priča, a mi zapravo živimo devedesete“, pomahnitali tablodi serbski su metodom seljačke manične paranoje upisali rečenicu „šestog oktobra je trebalo da bude ubijen predsednik Vučić“ i pustili dubaru u promet.

Naravno, usledila je „hajka“, „crtanja mete“, ukratko sve po spisku. Sve je to jako neprijatno, sve stoput viđeno, jadno i bedno, ali neprijatnost, jadnost i bednost su mogli biti lako izbegnuti da su Skrozza i skrozzobrani, umesto vađevina tipa „istrgnuto iz konteskta“ ili „pogrešno interpretirano“, rekli: „Da, tako smo rekli, tako smo mislili, pa šta.“ Tko vas jebe.

Ko hoće slobodno da misli i govori, mora stajati iza mišljenog i izgovorenog, pogotovo ako u slobodno mišljenom i izrečenom nema elemenata krivičnog dela, kao što u Skrozzinom slučaju nema. Dama, naime, misli da bi danas bila sasvim druga priča da smo se šestog oktobra probudili u jednoj drugačijoj Srbiji, bez nekih ljudi, ne vidim šta je sporno u tome.

Ono što meni lično u Skrozzinoj - i ne samo njenoj - izjavi ide na qwzr je to što kaže „smo“ - dakle svi mi (jebo ja nas) - a misli DOS. Kao što je poznato, DOS nije imao nikakvih planova za preke sudove i egzekucije - teško da je imao ikakvih planova uopšte - svejedno, nenasilnost je bila (i ostala) vrhunska vrednost DOS, presedan u srpskoj istoriji, u kojoj su sve smene dinastija i režima bile propraćene krvoprolićima.

To ne znači ga gđa Skrozza i njeni istomišljenici nisu bili slobodni da porade na tome da se „probudimo u nekoj drugoj Srbiji, bez nekih ljudi“. Ali, eto, nisu. Ne znam da li Skrozza & Co znaju da su - sve da je DOS i imao ubilačke namere - prvih petnaestak (možda i više) dana posle petog oktobra bile veće šanse da ex-režimlije likvidiraju dosovce, nego oni njih. Što se to nije dogodilo, može se zahvaliti isključivo poslovičnom kukavičluku, drljavosti i murdarluku ljotićevske bagre i brabonjaka, nipošto njihovoj nenasilnosti.

Da tridesetak do zuba naoružanih oficira (i to na jedvite jade) savata i ubije golorukog Aleksandra i Dragu, da sto godina kasnije s leđa ubije Đinđića, to da. Ali jurnuti na Skupštinu grada, u kojoj je bilo petstotinak dobro naoružanih ljudi pod komandom iskusnih oficira, e jbg, to je već rizik, jebeš ti to.

Ali ako nije bilo planova za preke sudove i likvidacije, u delu DOS oko Đinđića je bilo planova da se - kad se situacija konsoliduje - ex-režimlilje koje su pravile sranja izvedu pred lice institucionalne pravde. Zašto taj plan nije realizovan? Evo zašto, što reko Blic. Zato što su Koštunica i njegova bagra i brabonjci - u nameri da od Srbije naprave svetosavsku džamahiriju - zaštitili ex-režimlije koji su pravili najveća sranja. I onda su mic po mic počeli raditi na likvidaciji Đinđića. Imali su aktivnu ili pasivnu podršku 96% populacije, sledstveno se budimo u Srbiji koju smo debelo zaslužili.

 

 

[Mama_mia]

 

...Oko `pojma` Basara, razumela sam ovo - Kad te sa istim podozrenjem gledaju i rezimlije i antirezimlije jer nisu sigurni da li ih hvalis ili im se podsmevas - znaci da si na pravoj strani. Zvuci kao da je to naka misteriozna strana, ali za zanemarljiv procenat ljudi uopste nije nikakva misterija . Bolje od mene receno je u tekstu koji sledi, vec je naslov smesan:

 

TEMA SUTRAŠNJE KOLUMNE 

Prema zvaničnoj verziji u tzv. Boljoj Srbiji niko ko drži do sebe ne čita moje kolumne u režimskom Kuriru, međutim, uprkos decidiranom bojkotu i principijelnom nečitanju mojih tekstova, svi na volšeban način saznaju šta sam napisao, šta sanjao, šta mi se dogodilo. To se verovatno širi „kapilarnim putem“, kao i mnoge druge stvari u Srbiji. Sledstveno se - pretpostavljam kapilarno - po građanskoj javnosti pronela vest da moja neznatnost lobira za litijum. Što je daleko od činjeničnosti, a nije blizu ni pameti, ali o tom potom. Tako sam pre neki dan posle dužeg vremena došao na dva-tri dana u zavičaj. „Aaaa, i ti si, znači, za litijum“, graknuli su neki moji zavičajni poznanici, biseri koji se nisu rasuli po svetu, nego su poslušali Šantića i ostali ovdje. Nisam se mogao otrgnuti utisku da svaki od tih poznanika prećutno insinuira da moje ZA za litijum podrazumeva nagrađenost ako baš ne ferarijem, a ono nekom utešnom nagradom.

 

Sveopšte, doduše, uopšte ne neosnovano, podozrenje da niko nije ni ZA ni PROTIV zato što je iz uverenja ZA ili PROTIV, nego zato da bi dobio sendvič ili ferari da bi bio ZA ili PROTIV, jedan je od zlih usuda Srbije. Istorijsko iskustvo me je još davnih dana poučilo da je dibidus neučinkovito poricati bilo koju glasinu i dubaru, npr. da si naguzio kozu, i u tom smislu sam kozojebima - kako onim lažno optuženima, tako i onim stvarnim - uvek davao besplatan pravni savet: kad god vas optuže da ste naguzili kozu, vi „s ponosom“ recite: „Šta naguzio, i u uši sam zavrtao“. Sledstveno sam i ja poznanicima „zavrnuo uši“. Naravno, da sam za litijum, rekao sam. I ne samo da sam za litijum. Ja sam i za silicijum, kalcijum, magnezijum, da ne dužim, za ceo periodni sistem elementa. Tako sam, bačanjem u sprdnju, poznanike ućutkao, ali ih nisam razuverio. Stvar stoji ovako: vrlo mi je nedrago što će se (ako će se) litijum iskopavati, ali držim da se tu ništa ne može učinit. Sutra ću objasniti zašto. Pogrešan utisak da sam ZA litijum (i da ne podržavam „borbu protiv litijuma“) proistekao je iz (namerno) pogrešnog razumevanja mog kuhinjskog, ekonomsko političkog džaba krečenja, koje je govorilo otprilike sledeće: zemlje koje ne idu u korak s vremenom i tehnologijom vreme pregazi i pretvori ih u deponiju ili rudnik jeftinih sirovina. Takođe sam govorio (džaba krečio) da neidenje u korak s vremenom i tehnologijom - štaviše idenje uskurac vremenu - nije započelo sa usponom Visokog Carstvija, da je to u Srbiji tako od Srbijinog nastanka i da će tako biti do Srbijinog nestanka. Jedini period u kome se u Srbiji postupalo drugačije - iako ne baš rado i ne uvek efikasno - bio je period komunizma, za koji nacionalprdonje tvrde da je urnisao Srbiju, što je tačno taman toliko koliko i sublesasta tvrdnja da su komunisti planski „zatrli“ ćirilicu, iako se u Srbiji u vreme komunizma latinica gotovo nije mogla videti. Kako se postupalo od 1804. do 1945. i kako se postupa od 1987. do današnjeg dana, to će biti tema naše sutrašnje kolumne.

 

 

[Mama_mia]

...vratio se Basara, nepromenjen....Nije ni cudo sto Ljiljana Smajlovic ne sme da cita njegova pisanja zbog koriscenja bezobraznih reci i asocijacija....(btw za neobavestene Smajlovicka najvise ne podnosi rec `govno` u nekom tekstu, a ovaj tekst je toga pun)

 

Seća li se još neko pisma krleta22 o nameri da obnovi Demokratsku stranku od pre, da kažemo, dve nedelje? Čisto sumnjam. Osim moje neznatnosti i Zokija Lutovca - koji je tablu sa imenom DS-a za svaki slučaj deponovao u trezor Narodne banke - malo ko ga je uopšte shvatio ozbiljno.

Kao što napisah u našoj jučerašnjoj kolumni, i moja neznatnost je do relativno nedavno huškala na obnavljanje DS-a, da bi - kad su se kockice posložile i kad je svaka zverka pokazala svoj trag - dokonala da je to ćorav posao. E sad, to što je neka politička zamisao ćorav posao, u Srbiji nije hendikep. Naprotiv. To je recept za uspeh. Problem je što je posao odavno preuzeo neko drugi, neko ko radi brže, jače i bolje, a vi sad dokonajte o kome je reč.

Demokratska stranka nije prestala da postoji mesec i po dana dana posle izbora 2012, nego je prdnula u čabar 2004, kad je duboka cincarsko-kalburska čaršija pod visokim auspicijima Dobrice Ćosića instalirala JexS-a Tadića na mesto predsednika stranke i Republike. Đinđićevi najbliži saradnici prethodno su eliminisani, naravno u „demokratskoj proceduri“. Istini za volju, treba reći da saradnici nisu pružili neki naročiti otpor.

 

Bio je to ko zna koji u nizu trijumf političke pseudomorfoze, fenomena koji postoji samo u geologiji i srpskoj politici. Ukratko, pseudomorfoza je proces u kome se neka bezoblična masa - npr. govna - „ulije“ u ispražnjenu formu kristala, tako da spolja, geološki posmatrano, izgleda kao kristal, a - politički posmatrano - kao demokratska pita.

U slučaju propasti DS-a, u kristaloidnu DS-ovu formu - čitaj sistem - „ulila“ su se Ćosićeva fermentirana velikosrpska govna. Pričao sam vam o tome. JexS i DS su nastavili tamo gde je Milošević - prvobitni izvođač Ćosićevih radova - stao. Ne, naravno, Miloševićevim sredstvima. Ćosić je verovatno ovako kontao: Izgubili smo u ratu, to znači da ćemo pobediti u miru, mirnim sredstvima. Valja napomenuti da ni Ćosić ni JexS ni Koštunica u suštini nisu siledžije.

Neki priučeni politički filozof bi se sad mogao zapitati: Pa čekajte, ako projekat obnove Dušanovog (i Ćosićevog) carstva nije uspeo nasilnim putem, zar nije budalasto očekivati da će uspeti na miran način? Bilo je dilbera koji su postavljali takvo pitanje - među njima i moja neznatnost - ali sva su se ta pitanja razbijala o neprobojni zid drugog Ćosićevog aksioma: Mi možemo i ono što ne možemo.

 

Pisac hoće da kaže da je DS od 2004. pa sve do strmopizda bio SNS mild, pušači će znati da se to odnosi na govno-cigare za decu i omladinu. Pušački posmatrano: DS je bio „milde sorte“ (alternativa „eve“) u pakovanju „goluaza“. Narodski: mudo umesto bubrega.

 

Nakon Đinđićevog streljanja i JexS-ovog uspenija na vlast, DS se od solidne i organizovane stranke levog centra, mic po mic pretvarao u nesolidnu populističku stranku, labavu konfederaciju muljatora i lopuža s demokratskim „predznakom“.

Za kraj: ključna razlika između JexS-ovog i Visokog populizma. Visoke čibukčije su Severinu zaustavile na granici i šikanirale je neprijatnim pitanjima, JexS-ove čibukčije bi Severinu sačekale na granici sa crvenim tepihom i u „majbahu“ je odvezle u Prezidencijalni mutlak.

 

...ovo poslednje dodje recena `pseudomorfoza` ako sam dobro povezala....

 

[Selina]

8 minutes ago, Mama_mia said:

.

 

 

 

 

 

...ovo poslednje dodje recena `pseudomorfoza` ako sam dobro povezala....

 

Dobro si shvatila ( ja prvi put i cuh za takvo stanje) samo sto je ova prva neko fizicko stanje, takoreci materijalno,

a ova zadnja vise dusevna i duhovna bez da se i defintivno iskljucuje prelazak stanja u stanje.

[Mama_mia]

4 hours ago, Selina said:

Dobro si shvatila ( ja prvi put i cuh za takvo stanje) samo sto je ova prva neko fizicko stanje, takoreci materijalno,

a ova zadnja vise dusevna i duhovna bez da se i defintivno iskljucuje prelazak stanja u stanje.

 

Pseudomorfoza............. gde mu je to palo napamet, a tek objasnjenje na primeru govno/kristal je bolestina 

 

Samo da ne dodje do gospodje Smajlovic zena ce tacno da se onesvesti.

[Mama_mia]

Sta reci... nekome je komicno nekom drugom tragicno, steta sto pise carsafe umesto oneline kolumne pa mnogi nemaju strpljenja da citaju niti da dokonaju bas nista, cak ni da je u jadaritu istina 

 

KOPAĆEMO, KOPAĆEMO, KO SA NAMA NEĆE

Mojoj nedremanoj pažnji nije promaklo osnivanje i početak delovanja pokreta „Kopaćemo“, čije je - zasada anonimno - osnivaštvo, članstvo i simpatizerstvo odlučno stalo u odbranu iskopavanja litijuma i najavilo odlučnu borbu protiv „ekološkog terorizma“. Nisam, naravno, mogao odoleti a da tim divnim stvorenjima, verovatno dalekim potomcima onih patuljaka-rudarja iz bajke „Snežana i sedam patuljaka“, ne smislim slogan, koji glasi: „Na glavi nam, na glavi nam, šubara i cveće, kopaćemo, kopaćemo ko sa nama neće.“ Ne tražim autorska prava. Kopači, ne oklevajte.

Da ne bih došao u situaciju onog zastavnika iz Bloka 21, koji je najoštrije osuđivao knjige koje nije čitao, odao sam se istraživačkom novinarstvu i u bespućima internetske zbilje nabasao na osnivački akt - ili, da kažemo, program - narečenog pokreta.

 

Na samom početku kopačkog pisma o namerama stoji: „Ako ne mi, ko će?“ Kao što dobro znate, kad god naiđe na množinske zamenice „mi“, „nas“ i „naše“ iza kojih ne stoje spisak imena i prezimena, moja neznatnost momentalno usklikne: a tko ste to vi, jebo ja vas i kenjam se na „vaše“.

U neposrednom susedstvu trogatelnog kopačkog prosera „ako ne mi, ko će“, šepuri se sledeće programsko načelo preuzeto iz Ćosićeve umetničke radionice: „Zajedno možemo sve.“ Ćosić bi, doduše, dopisao: „I ono što ne možemo.“ Ja bih pak dodao - „i ono što moramo po naređenju odozgo i za određenu (sitnu) naknadu.“

Kad sam pročitao sledeću tačku programa: „U jadaritu je istina“, povikao sam „kondukter, kesu“, i glavom bez obzira zbrisao s kopačke veb-stranice. Što ne znači da nisam nastavio da novinarski istražujem kopačke poslove u drugim sredstvima javnog informisanja.

U kojima sam se, između ostalog, obavestio da grupa N. N. građana „Kopači“ pravi registar „ekoloških terorista“. To je moju neznatnost (i nekoliko hiljada vrabaca) navelo da se zacenimo od smeha. A evo i zašto, što reko Blic. Zato što je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj nikada u istoriji nije bilo nijedne terorističke grupe. Čak je i Makedonija imala VMRO, Grci su imali Hrisi Avgi. Mi ništa. 

Ako kopači insistiraju na svojoj anonimnosti - pod izgovorom da to čine da ne bi kompromitovali svoju bezbednost - uopšte nisu s raskida da javnosti otkriju identitete „ekoloških terorista“ i da uz spisak zapandrče i fotografije terorista, među kojima sam prepoznao samo Ćutu. 

Daljim guglanjem sam ustanovio da „Kopači“ prilažu i obaveštajne beleške o pojedinim ekološkim teroristima, od kojih mi se najbolje dopala ona posvećena Stevanu Filipoviću.

Filipović, kaže neslužbena beleška, „forsira svoje homoseksualno opredeljenje. Čest je gost na televizijama. Generalno nije nasilna osoba, ali iz govora pasivno-agresivno poziva druge na rušenje ustavnog poretka i nasilno preuzimanje vlasti.“ Temeljno, nema šta. Nešto mi je, međutim, nedostajalo. Lupao sam glavu ne bih li dokonao šta i na kraju dokonao da nedostaje rečenica: „Plava riba, svastikin but i kljukana dinastija.“ 

 

[Selina]

Ako kopači insistiraju na svojoj anonimnosti - pod izgovorom da to čine da ne bi kompromitovali svoju bezbednost - uopšte nisu s raskida da javnosti otkriju identitete „ekoloških terorista“ i da uz spisak zapandrče i fotografije terorista, među kojima sam prepoznao samo Ćutu. 

Daljim guglanjem sam ustanovio da „Kopači“ prilažu i obaveštajne beleške o pojedinim ekološkim teroristima

 

Sramim se priznati, ali sam ja mislila da je ovaj "pokret kopacemo neko zezanje.

 

Odlican je Basara.

 

Zar Crna ruka nije bila teroristicka organizacija?

[Constantin]

Imali smo i mi "Crnu ruku"...ili se to ne važi ?     Mlada Bosna nije naša, ne računa se ?

 

edit: @Selina za sekundu brža...dok ja biram smajli 

Edited September 4 by Constantin

[Selina]

1 minute ago, Constantin said:

Imali smo i mi "Crnu ruku"...ili se to ne važi ?    Mlada Bosna nije naša, ne računa se ?

Zaboravio Basara, a imali smo i cetnike i partizane😁

[Mama_mia]

a crvene beretke....

[Selina]

6 minutes ago, Mama_mia said:

a crvene beretke....

Crvene beretke su kao i Crna ruka ( zato ih Bas nije ni pomenuo) drzavni teror.

Tako ja vidim.

[Mama_mia]

8 minutes ago, Selina said:

Crvene beretke su kao i Crna ruka ( zato ih Bas nije ni pomenuo) drzavni teror.

Tako ja vidim.

 

mozda umetnicka sloboda....Posebna je recenica `Mi nista` - kaze, ovi su imalo vmro ovi zlatnu zoru...Mi nista.

 

Skoro nisam procitala tuzniju, istovremenu smesnu deskripciju bez obzira o cemu je rec - Mi nista.  

 

Mi nista .....to je legendarno...

 

 

[Jezebel]

Sveti čiča sa Rodosa spasava Srbiju

Dragoljub Petrović12.09.2024. 

 

Sveti starac Elpidije sa Rodosa uputio je pre neki dan poruku srpskom narodu koju je u dnevniku Pinka pročitala mrtvoozbiljna spikerka, skoro kao breaking news, a onda je u jutarnjem programu Pinka poruku pročitala i Jovana Jeremić lično, hrišćanski skrušena.

Sve je bilo svečano, pošto ne stižu, braćo i sestre, svaki dan u živi program poruke Svetog starca Epidija, i to čak sa Rodosa, o predsedniku Vučiću.

 

Sem starozavetnog Pinka poruku Svetog starca Elpidija sa Rodosa kao udarnu su na portalima preneli svi – od hristolike Politike preko svetosavskih Novosti do liturgijskog Informera, pravoslavnog B92 i biblijskog Aloa – jer je poruka krunski dokaz da čak i sveti starci sa Rodosa, uprkos Alchajmeru, znaju bolje koliko vredi predsednik Vučić, za razliku od ovih domaćih Lucifera, Đavolčića, Veštica i Antihrista koji to nikako da skapiraju.

Poruku su svi preneli u celosti, jer niko neće da ga bije biblijski maler pa da skraćuje poruke Svetog starca Elpidija sa Rodosa, te iz istog razloga i u ovoj kolumni poruku „holy čiče“ prenosimo u celosti.

 

Dakle, Sveti starac Elpidije od stotinu ljeta, sa Rodosa, već u prvoj rečenici se kandiduje za člana Predsedništva Srpske napredne stranke i šefa BIA jer o predsedniku misli lepše nego Vulin, Gašić & Orlić, dakle svi dosadašnji šefovi BIA – zajedno.

 

– Molite se za vašeg predsednika. Vi Srbi često ne shvatate vašeg predsednika. Često ga osuđujete. Biti predsednik Srbije je danas najteže. On ima i grešaka u bavljenju politikom ali ima i puno dobrih i velikih stvari koje je učinio i čini za srpski narod. Vaš predsednik voli svoj narod i voli Srbiju – objašnjava Sveti čiča sa Rodosa, pa nastavlja:

– On nikada neće priznati nezavisnost lažne države Kosovo. On nikada neće ući u Evropsku uniju i NATO. To treba ceniti. On želi da Srbiju sačuva od stradanja u nadolazećem svetskom sukobu. On nikada neće uvesti sankcije Rusiji. Vaš predsednik je državnik. On mnogo zna ali naravno neće i ne sme sve javno da priča. A mnogi Srbi ga mrze – objašnjava u drugom pasusu poruke Sveti ćale sa Rodosa, a taj pasus najviše liči na tvitove Ane Brnabić – tako da je vrlo moguće da je Sveti starac Elpidije duhovnik Ane Brnabić, a možda je Ana Brnabić duhovnica Svetog starca sa Rodosa.

 

Zatim Sveti čiča nastavlja poruku: „No, znajte – ako Srbi u takvom lošem duhovnom stanju, u kome se kao narod nalazite, srušite Vučića, doći će na vlast čovek koji je izabranik i miljenik Lucifera. Taj čovek i njegova vlast, ako srušite Vučića, poniziće vas i osramotiti kao niko u istoriji.

Postaćete roblje u sopstvenoj državi. Zapamtite, iako je predsednik Vučić učinio neke greške on neće izdati. On je poslednji pravi državnik koji će vladati Srbijom. Državnik a ne marioneta. Posle njega, ako se kao narod ne kajete, doći će na vlast izabranik Lucifera. Molite se za vašeg predsednika a ne osuđujte ga. Molite se. To je hrišćanski“ – naveo je Sveti starac Elpidije sa Rodosa, precizno, ko će da nam dođe umesto lucidnog Vučića, naravno izaslanik Lucifera.

 

I svako normalan ko je pročitao ovu poruku imao je samo jednu hrišćansku poruku ovom divnom starcu koji misli na ceo srpski narod na Rodosu pred kraj turističke sezone i koji voli predsednika Vučića skoro ko Oca, Sina i Svetoga duha.

Ta hrišćanska poruka glasi: „Daj, bre, čiča, ne seri, keve ti!“

 

Čiča sa Rodosa, ako malko izguglate, zapravo je jedna vrsta grčke Vidovite Zorke: proriče budućnost iz glave, zna da vam kaže šta vas čeka ako ubodete prstom u šolju sa socom od kafe, zna da gleda u karte, pasulj i garantovano leči šuljeve na daljinu.

 

Tako je još pre 12 godina prorekao da će u junu izbiiti rat u Grčkoj, koji nije izbio, pa da će naredne godine biti otvoren prvi konc-logor Antihrista u Grčkoj, koji nije otvoren. Onda je predvideo da će Rusi na vrhu Vatikana podignuti rusku zastavu zahvaljujuću novim vojnim tehnologijama, međutim, ništa od toga, da će se Turska raspasti na tri-četiri dela, a nije se raspala, te otkrio da nas sa skrivenog broja 666 u pasošima kontroliše superkompjuter u Briselu.

 

Ispostavilo se, piše, na nekom verskom sajtu, da Sveti starac Elpidije širi strah od gladi, masovnih silovanja, zemljotresa, ratova manipulišući osećanjima pravoslavnih vernika.

I zato mu niko normalan ne veruje osim budala i srpskih režimskih medija. A o Jovani Jeremić da i ne govorimo, zbog nje bi Hrist vaskrsao i pre Golgote, samo da je u to vreme postojao jutarnji program Pinka. Pre vaskrsavanja bi rekao: „Bežim ja odavde, koji su ovo Antihristi, bog te j…!“

 

I sada nam ostaje da vidimo koja je poruka srpskom narodu Moćne Darinke, koja skida crnu magiju i Vidovite Đine, koja vidi u daljinu.

A nije loše da svi – od Politike pa do Informera – bace ponekad pogled u predsednikovu šolju, jer ako niste znali, ukoliko se u talogu od kafe pojavi lik Jovane Jeremić, stručnjaci kažu da je to znak da smo kao narod postali talog.

 

Postoji nada da će Sveti starac Elpidije gostovati uskoro i u Hit tvitu na Pinku, pa će nam potanko razjasniti šta da radimo.

Makar video linkom sa Rodosa.

 

🤣🤣🤣

 

 

 

Komentari 🤣

 

*Louis Cypher 12. septembar 2024. u 23.38

Deda nije u toku, odavno sam ja u Srbiji.

 

*Streets Simone 12. septembar 2024. u 07.36

Svetog oca Elpidija sad svi zovu sveti Elesdije.

 

 

*Maja 12. septembar 2024. u 11.41

Pa Lucifer je beba za Vucica.

[Div]

22 minutes ago, Jezebel said:

A nije loše da svi – od Politike pa do Informera – bace ponekad pogled u predsednikovu šolju, jer ako niste znali, ukoliko se u talogu od kafe pojavi lik Jovane Jeremić

Mala korekcija::

A nije loše da svi – od Politike pa do Informera – bace ponekad pogled u predsednikovu WC šolju, jer ako niste znali, ukoliko se u talogu od kafe pojavi lik Jovane Jeremić...

[Mama_mia]

Ova kolumna je od 13.09.24. Da nije bilo ispricano od strane Basare, nikada niko ne bi cuo za to, ali i da je cuo ne bi reagovao kao sto se i pokazalo tacnim.

 

Postprezidencijalni mobing

 

Doskora je važilo sledeće pravilo: ako hoćeš da vidiš kakav je neko čovek, daj mu vlast. Zahvaljujući „našim posebnostima“ - pravilo je odnedavno izmenjeno i glasi: ako hoćeš da vidiš kakav je ko čovek, oduzmi mu vlast.

Općepoznato je da je ex-presidentu Tadiću jako teško pao strmopizd sa vlasti. Ne baš onoliko teško kao onom legendarnom načelniku neke već službe u SFRJ-otovom đeneralštabu, koji je - nakon što je po sili zakona penzionisan - nastavio da dolazi na posao sve dok ga na kraju vojna policija nije izvukla sajlom iz kancelarije.

Ne baš toliko. Ali baš teško.

Tadić je od megastrmopizda naovamo neprestano pokazivao kakav je čovek kad mu se oduzme vlast, ali većina tih pokaznih vežbi iz tegobnog podnošenja razvlašćenosti je bila ili smehotresna ili patetična. Pre dva dana, međutim, JexS je pribegao produžetku politike nasilnim sredstvima. I to na javnom mestu. I to na jednom od najjavnijih, u „Maderi“, cinik bi rekao u „srpskoj Kazablanki“.

Šta se dogodilo u „Maderi“? Neka to svojim rečima kaže žrtva prezidencijalnog nasilničkog ponašanja Zoran Vuletić, od koga sam - budući da Staatspolizei nije bila zainteresovana - uzeo izjavu.

„Juče ok 14 h na ulazu u salu za ručavanje u ‘Maderi’ presreo me je Boris Tadić. Uneo mi se u lice poput drumske barabe i pripretio mi je (sa) uzdignutim prstom: ‘Ako još jednom kažeš ili napišeš da sam se obradovao Đinđićevom ubistvu, ubiću te. Da li ti je jasno?!’ Na moje negodovanje da mi učitava nešto što nikada nisam rekao/napisao, dodao sam da je sramota za predsednika u dva mandata da tako govori, odbrusio mi je: ‘Jebaću ti majku, ubiću te lično.’ Sve je to video i čuo policajac koji je bio u njegovoj pratnji.“

Nešto kasnije, Tadić je sedeći za ‘Maderinom’ sovrom - kaže Vuletić, a ja mu verujem - prevukao šakom preko grla, što je četnički, a ne kažem baš ćosićevski, simbol za klanje. Policajac (kobra?) koji je sve to video i čuo Vuletiću je rekao da ništa nije video i čuo.

Zvuči poznato, zar ne?

Zadatak policajaca (kobri?) jeste da štiti ex-presidenta od eventualnih napada, ali isto tako i da štiti druge od prezidencijalnih napada. Bar bi tako trebalo da bude. Ovako, ispada da policajci (kobre) nisu sluge države, nego JexS-a Tadića.

Napred opisani incident je još jedan od bezbroja dokaza o nasilničkoj prirodi cincarsko-kalburske čaršije i čaršijanera, mračnih entiteta koji mute vodu po Srbiji već 180 godina i preko tuđe grbače (nekažnjeno) prave teška sranja, koja pripisuje beslovesnom izvođaču radova, „radikalskoj Srbiji“.

Eksperimeta radi, obrnimo situaciju. Zamislimo, recimo, da je Šešelj presreo Vladetu, recimo, Jankovića na recepciji „Madere“ i pripretio mu da će ga ubiti. Kakva bi moralna panika nastala, kakva bi se halabuka podigla u „slobodnim medijima“, kakva donebesna dreka na televizoru N1. Hoće li se N1 oglasiti? Hoće li tužilaštvo reagovati? Oće qwrz.

 

 

 

[Mama_mia]

 

SHITSTORM

 

U sklopu strategije širenja meke ruske moći - čitaj: mekog qwrza Kraljevića Marka - Rotopalnaka je od pre nekoliko godina uvela rubriku

„Moj život u inostranstvu“  u kojoj se publiciraju osvrti naših bisera rasutih po svetu na njihove živote u tuđini.

Podozrevam da popriličan broj tih patetičnih, antikolektivnozapadnih prosera dolazi iz pera Rotopalankinih novindžija. Zašto podozrevam? Zato što se prekaljenom čitaocu mudo iz, da kažemo, Melburna, ne može uvaliti kao bubreg iz Toronta. Stvar je i u tome da nepogrešivo prepoznam isti (loš) rukopis. 

Redakcijska pisanja pisama čitalaca, odjeka i reagovanja, devojačkih pitanja i pitanja „dragoj Saveti“ i telegrama podrške ovom ili onom tirjaninu nisu Rotopalankina ekskluziva. Stari je to srpski novindžijski zanat, čiji je rodonačeknik bio legendarni Čik, pikantni nedeljnik koji je izlazio u SFRJ-otu u tiražima koji su premašivali zbirni tiraž svih srbskih žutara i smrdara, a koji je, pismenosti i duhovitosti što se tiče, bio Njuzvik u odnosu na današnju makulaturu.

Neki od Čikovih autora su bili toliko dobri da su dospeli i do SANU. Kakva su vremena - i kakva tek dolaze - vrlo je verovatno da će i dobar deo Rotopalankinih piskarala biti primljen u redove besmrtnika.

Ali udaljih se od teme. Osim Rotpalankinih piskarala, tekstove u rubrici „Moj život u inostranstvu“  ponekad pišu i dilberi/ke koji nisu poslušali Šantića, koji nisu ostali ovdje, nego su trbuhom za kruhom otišli na kolektivni Zapad i koji detaljno opisuje njihove žalove za otadžbinom i hodove po mukama u dehumanizovanom i obezboženom tuđinskom svetu.

Sva ta pisanija - bilo da su redakcijska ili autentična - kolektivni Zapad slikaju tako crnim bojama da se poštenim Srbima zgadi i sama pomisao da ne ostane ovdje, mada bi se mogao naći i poneki otresitiji Srbin koji bi piscima svojih života u inostranstvu napravio pitanje: A zašto ti nisi ostao ovdje nego si otišao u Kanadu, Švajcarsku, Australiju?

Tu nedavno, prilikom redovne inspekcije Rotopalanke, naišao sam na pravi dragulj potuljenosti, tupoumnosti i nepismenosti, po svemu sudeći iz pera Potikinog rent-a-novindžije, jer je bio potpisan inicijalima A. T. (Autentični pisci se s ponosom potpisuju punim imenom i prezimenom.)

Draguljstvo ovog megaprosera sastoji se u tome što je autor zaboravio da napomene u kome se tačno inostranstvu radi; nema imena zemlje, nema imena grada, samo inostrani pečal i jad. Blanko tuđina.

Evo nekih citata iz bljuvotine naslovljene „Ni od majke novac ne pozajmljuju, mere svaku paru“, koji će, pretpostavljam, odvratiti svakog pravog Srbina od primisli da ne ostane ovdje. „Žene su im stare ili ružne“, zbori A. T. „Ne nose čarape zimi, dlakave su, debele, sede, zubi su im krivi, a lak na noktima okušten do pola.“

Ovo je dovoljno da odvrati vaginofile i zavodnike,  ali ima tu nešto i za Srbe koji se plaše promaje, a koji bi možda doši vo iskušenije da odu tamo. Pozor, sledi A. T. Shitstorm: „Vetar stalno duva, prozori im ne prianjaju dobro, pa običan čovek ima uglavnom ukočen vrat ili klempave uši.“ 

A. T. je rekao šta je imao da kaže, pa ako ga se setJe za Dan državnosti.. 

 

 

...Lud covek Basara i ovi smajliji nisu samo ukras - najiskrenije sam se isplakala od smeha, I uopste sve sto on pise jako podseca na bajku Carevo novo odelo, ali to sto on kaze nema narocitog odjeka iako nepogresivo ubada...jer verovatno dok ubada to boli.