Aimez-vous B?

[Mama_mia]

Eto.

Povratila sam Basaru.

Hocu da kazem pronasla sam temu, obrisala paucinu i vratila je na mesto.

 

Onda idemo.... Nesto najsvezije:

Posmrtna moba

Elem, pre neki dan na moju email atresu pristiže dopis iz koga razabrah da je SO Subotica na čelu sa prezidentom – pretpostavljam da znate koje je boje – za status počasnog građanina predložila blaženopočivšeg Danila Kiša, koji je to, fakat, debelo zaslužio jer je o toj varoši na severu Bačke ispisao podosta blistavih stranica, ali da se toj ideji oštro suprotstavila piščeva udovica, gđa Mirjana Miočinović.

U prilogu je bio poziv za mobu (mlađi čitaoci neka potraže u rečniku šta „moba“ znači, reč polako izlazi iz opticaja) – što će reći za potpisivanje antiprotivne peticije, inače jedan od najstarijih srpskih zanata koji je takođe na izdisaju. Moja malenkost je – posle kraćeg premišljanja – blagoizvolela ne potpisati peticiju i to iz sledećih nekoliko razloga: ponajpre zato što je Danilo Kiš već trideset godina mrtav, pa mu počasno građanstvo (bilo koje boje) ne bi ništa značilo – a sumnjam da bi mu nešto značilo i da je živ – potom zbog toga što Kiša počasnim građanstvom vaktile nisu častile subotičke demokratske vlasti – što je bajagi bilo logično – čime su eurokulturnu javnost dovele u (ne)prijatnu situaciju da protestuju što Kišu hoće da ukažu počast oni koji to – saglasno mišljenju Euromahale – nemaju moralno pravo da učine.

Vidite li vi tu zavrzlamu, taj nerazmrsivi Gordijev čvor, u svemu u Srbiji, ne samo po pitanju Kišovog počasnog građanstva. Oni koji imaju moralno pravo da nešto učine, nemaju pameti da to i učine, oni pak koji nemaju pameti hoće nešto da učine, ali im se osporava moralno pravo. Rezultat – nikada se ništa ne učini. Ili se – kao u Kišovom slučaju – učini prekasno. Pa se, na kraju, ni tada ne učini.

U više navrata sam ovde pisao o besmislu posmrtne politizacije Danila Kiša, otimačine oko njegovog dela i mistifikacija (i postmortalnih viktimizacija) povezanih s velikim piscem, kojima su – kako se obavestih u Danasu – podlegli i moji (i Kišovi) dragi prijatelji, Filip David i Milan Vlajčić. Neobaveštena javnost bi iz izjava mojih prijatelja mogla izvući pogrešan zaključak da je Kiš bio „apatrid“ (na tu se reč posebno serem), nekakav jado, prognanik koji je – valjda zbog progona – umro „van zemlje“ (Vlajčić).

Činjeničnost govori sasvim suprotno. Danilo Kiš je bio (s jakim razlozima) ličnost visoko uvažena u srpskoj javnosti, ne samo književnoj, bio je akademik SANU (jedan od retkih kojima je tu bilo mesto) svetski poznat pisac na pragu Nobelove nagrade, koju bi, samo da je malčice duže poživeo, zacelo i dobio, a da je „ostao ovdje“ ne bi dospeo ni pred Nobelov prag jer bi – neka mi prosti Srpsko lekarsko društvo – umro mnogo pre nego što je morao.

Ako vlasti (bilo koje boje) u ovoj razvaljenoj zemlji žele da nešto „učine“ za Kiša, predložio bih im da na nekom pristalom mestu sagrade decentno grobno mesto – poput Krležinog, recimo – a da iz masovne grobnice na Novom groblju u njega prenesu Kišove posmrtne ostatke i da potom zaćute za sva vremena.

[Mama_mia]

 

...ovaj raniji `slucaj` mislim da nismo prenosili, ali po obicaju odlican:

 

Moja omiljena žutara, Blic, ponekad nije s raskida da među izveštaje o krvoprolićima, spanđavanjima, raspanđavanjima, preljubama i obljubama maloletnica, uturi i poneko filozofsko pitanje, poput, recimo, ovog – „Posle šest meseci, kakva je budućnost protesta u Srbiji“.

Moja malenkost na Blicovo pitanje – o kome verovatno i vi lupate glavu – uzvraća kontrapitanjem: kakva bi bila budućnost Oktobarske revolucije da su Lenjin, Buharin i Trocki održali vatren govor ispred Zimskog dvorca, žestoko napušEći baćušku-cara, okupljenu masu pozvali na šetnju Nevskim Prospektom, a onda, kad protestanti baldišu, raspustili masu i nastavak revolucije zakazali za sledeću subotu

Još dok sam stavljao tačku na gornju rečenicu, začuh glasove euroneprejebivca i protestanstkih entuzijasta kako grakću da se te dve babe i žabe ne mogu porediti. Što se tiče svetskoistorijskog značaja i masovnosti, neprejebivci su u pravu, te su dve stvari neuporedive, ali su im motivacije itekako uporedive, štaviše iste – što će reći smena vlasti prekim putem.

Za takav, međutim, poduhvat potrebna su veeeelika muda. Pazite dobro: sa pravne strane posmatrano nasilne smene vlasti su nedopuštene, ali sa tačke gledišta istorije sasvim su legitimne, često i poželjne, ali – uvek ono prokleto „ali“ – ako nasilna smena propadne, sasvim je legitimno da nesmenjeni tirjanin prevratnike poveša.

E sad, građanski protesti – koji su počeli da gube energiju onog trenutka kad ih je tzv. opozicija uzela pod svoje – zamišljeni su da budu još jedna srpska posebnost – nasilna smena vlasti nenasilnim putem. Budući da je to oksimoron protesti su bili osuđeni – na budućnost. Protesti pred kojima se – saglasno blic-tvrdnji Borka Stefanovića – smeši svetla budućnost, završavaju kao protesti protiv potapanja manastira ispred pustoline u Nemanjinoj ili – u boljem slučaju – kao šetnje onih stotinak talibana predvođenih Čedom Jovanovićem koji su na kraju zaboravili zašto uopšte šetaju.

Ali i tu ima ono „ali“ što kokoške noću davi. I takvi kakvi su – protesti održavaju Trijmuvirat Fantastikus u kakvom takvom fokusu javnosti, u kojoj bi – čak i ovakvoj kakva je – odavno pali u (zasluženi) zaborav. Protestanti – svejedno što im se brojnost osipa – „hrane mesto“ Trijumviratu Fantastiku i jalovim izražavanjem nezadovoljstva utiru put budućem zadovoljstvu Đida, Guzijana i Boškića, nadaleko poznatih po političkom principu minimum ulaganja, maksimalan profit.

Nemojte izvlačiti pogrešan zaključak da ja Trijumviratu nešto zameram, svi političari ovog sveta rade tako, ali to – sa izuzetkom Srbije i podsaharske Afrike – rade u ambijentima ustavnosti, zakonitosti i institucionalnosti, o čijem vaspostavljanju trijumviri ni mukajet. Što reko Kodža Milloš, narode, košuljo moja, okani se iluzija o lebu bez motike i državi blagostanja bez institucija. Prioni na posao.

 

[Kinik]

...

 

>> ... Tehnologija bućkala

Ne znam kakav me asocijativni niz navede da aferu „Kišovo počasno građanstvo“ povežem sa bućkalom, nezamenjivom alatkom alasa (i krivolovaca).
Piše: Svetislav Basara, 28. juna 2019.

 

Evo i objašnjenja za neobaveštene: bućkalo je sprava nalik na palicu za kriket kojom ribolovci šljapkaju po vodi i time mame somove iz rečnih dubina.

 

Od pre izvesnog vremena u Srbiji – u kojoj je sve izvrnuto naopače – bućkalom mlate somovi i na površinu javnosti prekrivene debelim slojem žabokrečina mame ribare ljudskih duša, ali i krivolovce tog zanata. Tehnologija je jednostavna. Mi ćemo – kontaju somovi – uraditi nešto bajagi bogougodno, nešto što su „žuti“ iz nehata propustili (ili pre nisu ni pomišljali) da urade, a što nas ništa ne košta – podići ćemo, recimo, spomenik Pekiću – a onda će žuto simpatizerstvo unisono zagrajati da mi nemamo moralno pravo da to uradimo, što će nama doći kao kec na desetku jer ćemo našem članstvu i simpatizerstvu empirijski pokazati koliko su „žuti“ bezdušni, neradni, dvolični, a ja bih dodao i – naivni.

Možda će se ovo što ću reći nekome učiniti kao svetogrđe – „žuti“ su, između ostalog, i moralni paničari – ali podizanja (i „otkrivanja“) spomenika, dodeljivanja počasnih građanstava i kojekakvih „nagrada za životno delo“ spadaju u domen pompezne modernističke beznačajnosti, čiji je uspon i počeo u doba kada su po evropskim varošima počele da niču skulpture znamenitih ličnosti, što je – ako mene pitate – jedva prikriveno paganstvo.

No, dobro, šta da se radi, hteli mi to ili ne, beznačajnosti sačinjavaju značajan deo naših života, mada ima podosta dilbera – naročito među ribarima ljudskih duša, koji čvrsto veruju da je sve što misle i rade od kosmičkog značaja – prave, međutim, nevolje počinju kada se beznačajnostima prida prevelika pažnja koja beznačajnost samo dodatno jača.

Ako bi to nekom trebalo da bude jasno, onda bi trebalo da bude nama, ali, eto, nije nam jasno i nije nam prvi, a kako stvari stoje, neće biti ni poslednji put. OVO (nemam druge reči za TO) u čemu se gušimo upravo je kulminacija sabornog (i vekovnog) pridavanja kosmičkog značaja beznačajnostima i budalaštinama i zanemarivanja bitnog i dušekorisnog.

Sviđalo se OVO nekom ili ne – ni meni se uopšte ne sviđa – utuvite da je istorijski smisao, poslanje i uloga našeg Vrhovnog Bića da beznačajnost dovede do njenih krajnih granica i – posledično – tačke raspada, što uopšte ne znači da će nakon sloma beznačajnosti automatski doći do uspona blagorazumnosti i značajnosti. Na tom se usponu mora raditi – u našem slučaju žestoko i krvavo jer treba uraditi ono što je moralo biti urađeno pre 120 godina – i to se mora raditi sada, nipošto se ne sme čekati da to umesto nas uradi „novo lice“, koje će nastaviti po starom. ... <<

...

Edited July 2, 2019 by Kinik

[Mama_mia]

Ćevap sa ljudskim likom

02. jula 2019.

Nema dana, a da me deo divnih, podfamoznih stvorenja ne optuži za kolaboraciju sa nenarodnim režimom – počinjem čak da sumnjam da je i Trio Fantastikus osnovao bot-servis – ali moja malenkost svakog dana sve te optužbe uredno kači na Sebastian Kurtz.

 

Da budem iskren – koliko su mi dodijale psihodelične, paranoične, bogme sve češće i shizofrenične vladajuće parade, akcije i govoranicije, toliko su mi se na glavu popele euromahalske jadikovke, ibrećenja i naricanja, tako da i jedne i druge uzimam u sve manjim dozama. Evo, prođe celih pet godina otkako ovde pišem da je za tehnologiju vladavine NJega Vrhovnog – za koju sam doskora mislio da je imrovizacija, a u kojoj sve više „prepoznajem“ sistem – sveopšte euromahalsko ibretenije, zgražavanje i distanciranje podjednako važno kao i kitajgorodsko oduševljavanje Visokim Likom i delom, a da je, recimo, Guzijan Jeremić – uzimam njegov primer, ali važi za sve opozicione personae dramatis – podjedako bitan stub režima, kao , da kažemo, Aleksanar III Martinović, s tim što je Guzijanov stub (u njegovoj optici) smešten sa pogrešne strane vlasti, masti i slasti.

Ovdašnja opozicija neprstano – a kako ćemo videti i namerno – ponavlja grešku na koju je vaktile onaj prozorljivi svetogorski monah upozoravao Grke kojima beše zinulo dupe za oslobođenjem od vekovnog ropstva. Da odbnovimo gradivo. LJudi, braćo – govorio je (tačnije džaba krečio) dalekovidi kaluđer – nemojte dizati bune, nemojte si laskati, ne rušite vi Otomansku imperiju, ona se sama raspada, ukjučite li se “ trend“ ostaćete doveka u stanju buna, meteža i raspadanja.

Gledajte svoja posla, poučavao je drevni monah, sačekajte malo, nek se carstvo raspadne, pa tek onda pravite državu, natenane, kako Bog zapoveda, a ne kako zapovedaju hajduci, koji su u to ime od monaha napravili hajdučki ćevap.

Iz gorenavedenog proizilazi da srpska opozicija ( izlizane li reči) postupa isto kao devetnaestovekovni ustanici (svih boja, ne samo grčke) koji su privideli da se Otomansko carstvo raspada zato što se oni „bune“ (još izlizanija reč) ne uspevajući u naivnosti da dokonaju da se oni bune zato što se carstvo raspada.

Sada dolazimo in medias res, kako se to stručno kaže. OVO čemu prisustvujemo (i u čemu životarimo) u stvari je terminalna faza raspadanja mitološkog srpskog carstva zasnovanog na halucinacijama, grandomaniji i lopovlucima sledstveno svi oni koji se „bune“ postaju integralni deo tog raspadanja, a to što im je neudobnije od onih koji raspadanju priviđaju kao uspon, nije ni od kakvog značaja za istoriju i život.

Drugim rečima – umesto što histerično lovi Vrhovne pizdarije i greške – koje Vrhovno Biće uopšte i ne krije, naprotiv, ponosi se njima – Euromahali bi bilo pametnije da počne gledati svoja, ne Vrhovna posla. Od tog posla, međutim, teško da će nešto biti. Evo zašto. Zato što i opozicija hoće da gleda svoja posla, na isti načina na koji i Vrhovni, samo sa ljudskim likom.

 

... jedan uvredjeni komentator pise ispod teksta:

Zero

02. jula 2019. u 17.12

A mozda malo mi tebe da nataknemo na Sebastijana?

[Kinik]

...

 

>> ... Yin i Jung
Malo malo pa naše Vrhovno Biće, baš onako decidirano i s visoka blagoizjavi da ne čita Danas, u čemu, da kažemo, nema ništa zazorno, stvar je slobodnog izbora ko će koje novinčine čitati – zato ih i ima svakakvih – sledstveno na to ne bih obratio pažnju da poslednja Vrhovna izjava o nečitanju nije koincidirala sa mojim ponovnim iščitavanjem knjiga K.G. Junga.
Piše: Svetislav Basara, 04. jula 2019.

 

      Ali tema naše današnje kolumne nije – a zacelo ste se ponadali da jeste – psihološka studija na temu da li naše Vrhovno Biće tako žučno negira nekrivično delo čitanja Danasa zato što ga u potaji čita, a smatra da to ne bi trebalo da čini – ne, tema naše kolumne je nešto drugo, nešto što zaslužuje kraći uvod.

     K. G. Jung piše – a ja prepričavam u kratkim crtama - da je krajem XIX i početkom XX veka glavni uzrok neuroza bila (manje više prisilna) nejebica, a da je globalni konflikt libida i imperativa kulture u jednom trenutku „prevaziđen“ optom liberalizacijom seksualnosti. Ali kada je, piše dalje Jung, zavladala deviza samo jaši mi smo naši i kada je počelo sveopšte guženje, neuroze nisu završile u ropotarnici istorije nego su pribežište našle u neurotičnim (katkad, bogme, i psihotičnim) politikama, a politike koje su usledile ubzro nakon što je Jung to napisao (fašizam, nacizam) pokazale su da je Jungu svaka bila ka vladičina.

Pade mi – „na marginama“ čitanja Junga – na um da se uzrok ekstremne neurotičnosti (povremeno i psihotičnosti) srpskog društva i njegovih politika krije u činjenici da smo mi preskočili dijalektičku fazu seksualnog potiskivanja i da smo od početka nesvesne i libidinozne energije investirali u politiku, sledstveno čemu smo u pogledu poltičke sumanutosti uveliko prevazišli ostale evrospke narode.

     Na čemu temeljim tu tvrdnu? Evo na čemu. Mit o srpskoj patrijarhalnosti i čednosti jedan je od najlažnijih srpskih mitova, a ako neko misli drugačije neka zaviri u dnevnike Nikole Krstića ili – još pikantnije – u Žizniopisanija Nićifora Ninkovića, ili – najpikantinije – u etnološke studije u kojima se govori o zadružnim očevima koji guze žene svojih sinova i prave decu kojima su sinovi istovremeno i očevi i braća, a koji će – kad kucne njihov čas – snajkama praviti sinove koji će im biti i sinovi i unuci. Ima indicija da je po zabitim srpskim selima ta praksa i dan danas „na snazi“.

     U ostaku Evrope (bar u njenom uređenijem delu) vekovi seksualnog (manje više prisilnog) uzdržavanja i potiskivanja rezultirali su (manje više prisilnom) uzdržanošću i u politici. Mi, kao što dokazima potkrepih, problem sa seksualnim uzdržavanjem nismo imali, sledstveno se ni u politici nikad nismo uzdržavali, stoga mi nije jasno zašto toliko cvilimo kad nas političari (svih boja) guze kao sanske koze. Ne mogu da se uzdrže. Kužite li stari moji. ... <<

 

...

[Mama_mia]

I posle amoka amok

13. jula 2019.

 

Poveliku je prašinu u našoj klinički mrtvoj javnosti podigao tekst – „autorski“ krv ti jebem – našeg Vrhunaravnog Bića naslovljen „Elita i plebs“, podastrt onomad SNiS-u sa udarne stranice Rotopalanke, upravo one koja je „na direktonoj vezi“ sa Sekretarijatom Vrhovnog Dupeta.

Inkriminisani tekst sam se blagoudostojio ne pročitati. Iz dva razloga. Ima ih više, ali ovi su glavni. Razlog 1. zato što sam – kao i davnih godina u slučaju Memoranduma SANU – unapred znao šta će u tekstu pisati i 2. zbog reciprociteta: Vrhovni ne čita Danas – sledstveno ni Famozno – sledstveno ni autor Famoznog ne čita Vrhovne podfamoznosti.

„Kvazi“, međutim, „elita“ – koju je Vrhovni u tekstu izrezilio i na pasja kola iznapušavao – nije sledila moj primer i tekst neudostojila čitanja, nego ga je metodom close reading, što no se kaže sa olovkom u ruci, brižljivo prostudirala, pala u težak nadsahraski amok i potom – po ideji akademika Teodorovića – saborno odlučila da Vrhovni Govor Mržnje osudi – potpisima.

Onaj naš Marsovac bi sad zacelo pomislio da su – čuvši da im se sprema strašno sudilište – Vrhovne Gaće u trenu spale od strave i užasa. Za razliku od Marsovca, moja je malenkost – koja, doduše, sama sebi sve više liči na Marsovca – spremna da se opkladi u 1.000.000.000 sendviča da je Vrhovni Tekst napisan upravo zato da bi elita pala u amok i da bi se protiv pomahnitale osionosti i tiranide guznog praziluka borila potpisima, a ne jedinim efikasnim oružjem – političkim organizovanjem i projektovanjem kulturnog modela u kome će – da ga ukratko skiciram – Subotica biti počasni grad Kišu, a ne Kiš njen posmrtni počasni građanin.

Naša ucveljena elita – kojoj Vrhovni Epitet „kvazi“, ruku na srce, sve više pristaje – postupa kao drevni ustanici malih porobljenih naroda koji su napravili hajdučki ćevap od Svetogorca koji im je govorio da su njihovo „ustanci“ integralni deo otomanskog meteža i raspadanja.

Naša elita nikako da dokona – a ka’ će i da li će ikad, ne zna se – da su njena zgražavanja nad svakodnevnim, ibretenija nad apsolutno predvidivim i iščuđavanja nad banalnim integralni deo meteža i raspadanja koje se već sedam godina odvija pred našim očima i kome se – zbog zuba vremena, ne zbog opozicionog delovanja – bliži neminovni krah.

Što nije onoliko dobra vest koliko vam se na prvi pogled čini, nemojte se prerano udarati šapicama u grudi, prelistajte srpsku istoriju, obnovite gradivo, pogledajte koliko je u Srbiji bilo krahova – svetski smo ider u krahovima – i koliko su se posle svih tih krahova menjale samo dinastije, društvena uređenja, zastave i oznake na oficirskim kapama, a koliko je sve drugo ostajalo isto i s vremenom bivalo sve gore.

 

 

 

 

 

[Darth Bane]

Jos jedna zanimljiva rec u gornjem tekstu- "blagoudostojio"! 

[Mama_mia]

Dv

 

Antišambriranje 2

18. jula 2019

Na istorijski dan zvanične prezidencijalne posete Emanuela Makrona Srbiji i njenom hazjainu, nemadoh stomak da pritisnem „on“ na daljincu – ništa lično, potrevilo se da imam bolju zanimaciju – tako da sam propustio da vidim da li je visoki gost dočekan na tradicionalan srpski način, što će reći počasnim odredom đevojčica u narodnim nošnjama, hlebom, solju, grljenjem, ljubljenjem i uturanjem prsta u gostujuće dupe.

 

Sad se vi zacelo pitate zašto je naša današnja kolumna naslovljena „antišambriranje“ i zašto „antišabriranje2“. Evo odgovora. 1. zato što je „antišambriranje“ francuski pojam koji znači „obijanje pragova, dreždanje po predsobljima, moljakanje gospode i ponižavanje“ i 2. zato što smo pre dve godine već imali tako naslovljenu kolumnu u kojoj sam – između ostalog – potanko objasnio da srpska kobajagi opozicija osim antišambriranja – to jeste dreždanja u predsoblju vlasti i čekanja svojih pet minuta – nema nikakav suvisao program.

Od tada naovamo ništa se u toj stvari nije promenilo, opozicija je nastavila da antišambrira i natišambriraće „do pobjede“, s tim što je učinila tugaljiv pokušaj da se iz domaćeg predsoblja probije u predsoblje Jelisejske palate. Obavestivši se, naime, da francuski protokol nije predvideo Makronov susret sa opozicionim liderima, Đido je zašiljio plajvajz i Makronovom kabinetu napisao sitnu knjigu sa molbenicom da Emanuel (heb. „s nama je Bog“) bude bar malčice i sa opozicionarima.

Makronovom protokolu, pretpostavljam, ni na kraj pameti nije palo da šefa uopšte obavesti o prispeću Đidove poslanice, jer se u ozbiljnim državama – a Francuska je jedna od takvih – programi državnih poseta utanačuju nekoliko meseci unapred i u njima se – osim u slučaju rata ili, daleko bilo, smrti posetioca ili domaćina – ne menja ni „j“.

Ovim hoću da kažem da Makronu ni pre nekoliko meseci (ni bilo kada) nije padalo na pamet da dangubi sa srpskim opozicionarima, ponajpre zato što taktično (i taktički) ne želi da iritira srpsko Vrhovno Biće (koje samo što nije leglo na rudu), a potom zato što od opozicionara ne bi saznao ništa što već odavno ne zna, a opozicionari bi se zdravo začudili kad bi saznali koliko Makron zna stvari o opozicionim poslovima i danima koje ni opozicionari ne znaju ili se samo pretvaraju da ne znaju.

Da li su naši opozicionari amateri? Decidirano – ne. Osim Boškića – kome svaka čast i za kojim vapi KUD Abrašević – opozicione persone dramatis su ljuti profesionalci, doduše ne u politici, nego u nekim drugim, polumračnim profesijama. Pa zašto se onda – možda se pitate – amaterski bave politikom. Glupo pitanje. Pa zato da bi se nesmetano bavili pravim profesijama. Kužite li, stari moji. Ako vi ne kužite, Makron kuži.

 

[Mama_mia]

....Zamislite Srbiju kao siromašnu ali prpošnu babu koja ima jednosobni stan na Karaburmi ( a budna sanja o vili na Dedinju). Ako ste zamislili babu i njen derutni stan, sad zamislite dve grupe pijanih đilkoša koji se motaju pod babinim prozorom. Jedna od tih grupa – kolokvijalno poznata pod imenom „vlast“ – oko ponoći upada u stan i guzi babu na redaljku – istovremeno pelješeći babinu porodičnu srebrninu i crkavicu za pijac – druga opet grupa – u SNiS-u poznata kao opozicija – onako zblanuta nikako da potrevi ključaonicu, da otključa vrata i da upadne u stan…

Ali ne da upadne da bi izbavila babu silovanja i pljačke, nego da bi najurila prvu grupu i potom nastavila da siluje babu i da pljačka ostatke srebrnine i para za pijac.

Vi se sad zacelo pitate – a đe smo mi tune? Tu ste, nedaleko, u publici, na tribinama, među navijačima takođe podeljenim u dve grupe. Jednu – onu uz vlast – koja tvrdi da je silovanje babe izraz plamene ljubavi (i vrhunski seks) i drugu – onu uz opoziciju – koja smatra da je vrhunsko zlo kad prva grupa guzi babu, a da je – kad na nju dođe red – isto to vrhunsko civilzacijsko dobro, zato što koristi prezervativ i zavrće uši...

 

 

Autoru, gospodinu B:

Plasim se da ce Vas banovati s ovog mesta ako nastavite sa alegorijama...

 

[Mama_mia]

....Za razliku od neprosveštenih seoskih i palanačkih masa, koje su na vest o čovekovom zakoračivanju na Mesečevo tlo samo posprdno odmahivale rukom, u akademskim krugovima beogradskog Kitaj Goroda – možda čak i u SANU – razvijena je sofistikovanija varijanta srpske sumnje u sve američko. Ko biva… Sve je to negde u Arizoni (naravno, za velike pare) snimio Stenli Kjubrik, a onda je američka vlada (koja muči crnce)  tu dubaru uvalila svetu ne bi li stvorila privid tehnološke supremacije ...

 

[Kinik]

...

 

>> ... Ustavotvorna mehanizacija
Kad god čujete dilbera – ili grupu dilbera, svejedno – koji zbori: čim dođem na vlast, ja ću napraviti puteve, iskoreniti siromaštvo, preporoditi zdravstvo (i jedinstvo), izgraditi škole, bolnice i dečije vrtiće, nemojte ćutati kao tutumraci nego ga upitajte zašto sve to najpre ne uradi, pa tek onda dođe na vlast, svi će ga, recite mu, ljubiti u dupe, vladaće dugo i srećno… „Ući“ će u istoriju. I pročaja.
Piše: Svetislav Basara, 20. jula 2019.

 

Ako vam dilber odgovori: bih ja, ali zasad ne mogu, nemam „političke mehanizme“, vi mu recite (i recite mu da sam vam ja rekao da mu kažete) ako su već politički mehanizmi ono što pravi puteve, iskorenjuje siromaštvo i bla, bla, bla… koji ćeš nam ti onda Sebastian Kurtz.

 

Ono što nama fali – što nikada nismo imali, a što teško da ćemo ikada imati – jeste društveni i politički mehanizam, sistem kulturnih i zakonskih mehanizama čija dosledna primena ima za efekat da osobe poput, recimo, Šešelja sede – ili u kafani Burduš u Žarkovu (u boljim) ili u Padinskoj Skeli (u lošijim danima) – nipošto u skupštini, makar ona bila i kozačka.

Ima (tačnije je reći „bilo je“) ciničnih političkih filozofa – noćnih mora politički debilnih, ali korektnih Euromalčana – koji naučavaju da se tirjanske i bezakone vladavine po pravilu (bez izuzetaka koji ga potvrđuju) javljaju u društvima već ogrezlim u bezakonje. Drevni politfilozofi, cenim, hoće da kažu da se u raspojasanim i raskalašnim društvima – a vi razmislite da li je naše takvo – u kojima nema unutrašnje samokontrole – kontrola po sili nužde uspostavlja spolja.

 

Budući da ništa nije večno, stanje političkog tirjanstva – grbavo i za tirjane i za tirjanisane – nije večno, ali ume bogme da potraje, kod nas se baš odužilo, zasad mu se ne vidi kraj. Ima za to stanje leka, ali lek nije – kako se ovde misli (zato što se u stvari ne misli) – očekivanje nekog antitirjanina, „novog lica“ nekog poštenjačine i dobričine koja će ispraviti krive Drine, izvršiti lustraciju, oporaviti privredu i bla, bla, bla.

 

Utuvite sledeće. Nema takvog poštenjačine i dobričine – ili grupe poštenjačina i dobričina, sve da su „u duši“ zaista poštenjačine i dobričine – koji u ambijentu lišenom obavezujućeg kulturnog obrasca i mehanizma političke kontrole neće u rekordnom roku postati tirjanin i lopuža.

 

Moraju se, dakle, konstruisati gorepomenuti politički mehanizmi, ali se prethodno moraju dekonstruisati mehanizmi nacionalističkih iluzija, zato sam napred i rekao da svakog ko vam kaže „ja ću to konstruisati/dekonstruisati“ oterate u 3LPM. To se može uraditi samo ustavotvornom skupštinom, jednim potpuno novim početkom. Sigurno ćete čuti da za to ne postoji „politička volja“. To je tačno. Ali zato postoji politička nevolja. Čućete, zacelo, i da niko nije spreman da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu. I to je tačno. Ali ustavotvorna skupština može raspisati izbore za narod. ... <<

 

...

[Mama_mia]

Stultifera navis

Sećate li zlatnog doba (sada nam već tako izgleda) vladavine JexS-a Tadića, koleškog asesora krleta22 i Jeremić Guzijana, šefa „diplomatije na hemoroidima“, persona, dakle, dramatis koje svojski nisu znale kud udaraju, pa su žestoko udarile na sve strane u sublesatoj nadi da će negde potreviti.

Sećate se verovatno u to doba aktuelne politike „i Kosovo i EU“ i petparačke priče o „četiri stuba naše spoljne politike“, koja se završila tako što su ta četiri stuba postala četiri stuba naše unutrašnje politike, a pitanje je dana kada će postati i stubovi unutrašnjih poslova.

Uzmimo primer. Javni pravobranilac ruskog stuba naše spoljne politike, na privremenom radu u Vladi Srbije – Nenad „Stoja i Ostoja“ Popović – onomad je negde (možda čak i „na vladi“) blagoizjavio da su „evrointegracije propale, da je briselski sporazum mrtav“ i da „srpski politički brod treba okretati polako i mudro u drugom pravcu“, a vi sad dokonajte koji je to pravac.

Iako i vrapci pod strehom pustoline u Nemanjinoj i onaj naš Marsovac dobro znaju da je Nenad Popović „ruski čovek“ – da ne upotrebim adekvatniju reč – koji „samo radi svoj posao“, kilava srpska javnost je zapala u težak nadsaharski amok. Malčice se uzibretila i razredna starešina vlade, Ana Brnabićeva, koja je bezportfeljnom Popoviću dala trojku iz vladanja i „poručila“ mu da je slobodan da napustiti vladu sa čijom se politikom ne slaže. Od strožih kazni Ana se mudro uzdržala. Strogi ukor i isključenje u isključivoj su ingerenciji direktora škole, a vi dokonajte ko bi to mogao biti.

Kad pomenusmo direktora i on se uzdržao od isključenja Popovića, ali mu je očitao bukvicu od koje su, pretpostavljam, ministru bez portfelja (i smisla) spale gaće. Direktor, naime, nije upisao Popovića u vladinu školu – on je upisan „odozgo“ – sledstveno nije vlastan ni da ga iz škole isključi, ali je kao kapetan ipak jasno „poručio“ SNiS-u da će „brod srpske politike“ – jebem ti alegoriju – i dalje ploviti starim, proverenim kursom – dakle u svim pravcima.

Da vam Uncle Bas nešto kaže i da vas obodri – od okretanja olupine srpskog političkog broda u pravcu Murmanska nema ništa jer Srbija niti je u stanju – iako bi to možda želela – da se fokusira ni na Rusiju, niti ima resursa da do tamo doplovi, a čak i kad bi doplovila, veliko je pitanje da li bi joj ruska lučka kapetanija odobrila pristajanje.

Meni lično najsmehotresniji detalj Popovićeve kvislinške izjave je ono celomudreno „polako i mudro“. Kakve god, naime, bile srpske politike – a bile su doslovno svakakve – nijedna nije bila „mudra“, još manje „polagana“.

Metafora o Srbiji kao brodu ipak nije bez neke. U srednjem veku, piše Mišel Fuko, gradovi su se kurtalisavali sumašedših tako što su ih, uz odgovarajuću nagradu, ukrcavali na takozvane brodove ludaka koji su bili u obavezi da nikada nigde ne pristanu.

 

(sva sam se najezila zbog izvesnosti ovog bolda)

[Mama_mia]

Basara se dohvatio beslovesnosti na nacin diptiha i traktata

 

Beslovesnost je pogrešno zamišljati (a najčešće se tako zamišlja) kao stanje maloumnosti ili retardiranosti

...Uobičajilo se – a naročito se uobičajilo u Srbiji – (vrlo) pogrešno smatrati da su beslovesnost i glupost doduše česta pojava, ali da su izuzetak. Stvar, međutim, stoji suprotno: beslovesnost i glupost su gvozdeno pravilo, razboritost je izuzetak. I tu se ništa ne može promeniti. Sve dok se „odozgo“ – onog odozgo odozgo, ne ovog donjeg „odozgo“ – ne naredi drugačije.....

[Mama_mia]

Treci metak beslovesnosti

06. avgusta 2019. 16.00

 

Poče kao traktat pretvori se u diptih,

ako se drugačije ne naredi, završiće kao triptih. I to zbog velikog interesovanja za goruću temu beslovesnosti.

 

Zavirih jutros u podfamoznost, kad tamo – 53 komentara, čast retkim retkim izuzecima, sve beslovesniji od beslovesnijeg. Ništa čudno! Beslovesnost sebe uvek priviđa kao mudrost i – naročito – neprejebivost, dočim istinski mudraci (odavno popadali u zaborav) naučavaju da je snaga spoznaja slabosti, a da je mudrost uvid u beskonačnost sopstvene gluposti.

Kao što reče jedan od tih mudraca, G. V. F. Hegel, najviši domet Wetgeista, tj. ljudske mudrosti jeste ideja ustanovljenja države kao mehanizma ograničavanja i suzbijanja gluposti. U mladosti mi – pričao sam vam o tome – uopšte nije bilo jasno kako to da takav jedan sjajan filozof vidi bilo šta dobro u državi – u kojoj sam ja priviđao mučitelja – ali čim se posle izvesnog vremena raspade kakva-takva država – SFRJot – bi mi jasno (mada kasno) šta je G. V. H. hteo da kaže.

Ono, fakat, SFRJot nije baš bio tip države na koju je G. V. H. mislio, ali je ipak bio država tipa bolje „išta nego ništa“. Posle „događanja naroda“ – beslovesnost se – nakon maltene poluveka hibernacije i straha od pendreka – u velikom stilu vratila na veliku scenu srpskog bulevarskog pozorišta koje se lažno predstavlja kao Republika Srbija.

Od tada naovamo, beslovesnost je postala društveno poželjan model ponašanja, beslovesna etika i estetika, operetska paradržavna ideologija i još operetskija parapolitika sa paravojnim formacijama sa pevanjem i pucanjem. Zahvaljujući (uglavnom) Đinđićevim naporima – čast još nekolicini – ipak se na silu Boga formirao blok opozicionih partija nameran da državu uredi na kakvim takvim principima slovesnosti, ali je projekat propao, ne zbog snage poraženih beslovesnika, nego – dobro ovo utuvite – zbog dominacije kilavog i beslovesnog dela pobednika.

Beslovesna teorija o „trećem metku“ u suštini i nije toliko beslovesna. Balistički gledano, treći metak nikada nije ispaljen, ALI JE ISPALJEN IZNUTRA. Bilo kako bilo, kad god čujem elebake koji su udarnički spoplitali Đinđića i kenjali mu po glavi, kako sada nariču zbog Vučićevog terora, dođe mi da iz dubine duše dreknem – udri, Vučiću, ne žali, ruka ti se pozlatila.

Naročita su mi muka duhu teški (srebroljubivi) beslovesnici koji su se ispilili iz Đinđićevog šinjela – nisam toliki cinik pa da napišem „izmilili iz Đinđićevog leša“, mada ne bih mnogo pogrešio – koji na Velikoj sceni SBS izigravaju opoziciju, kažem „izigravaju“ jer ni da glumataju nisu u stanju. Sve ih je do jednog JexS Tadić odgajio, ljuljao i tetošio, a meni je jedina satisfakcija – jadna, zlobna, znam, ali bolje nemam – to što su mu svi do jednog ispospuštali Sebastian Kurtz. Sledstveno čemu mu toplo preporučujem da analni bol ublaži ponovnim „prečitavanjem“ Hegela.

 

(...da sam ranije procitala sta je danas napisao B. ovo bih c/p umesto sopstvenog odgovora koji sam malopre dala na domacoj politici...)

[Kinik]

...

 

>> ... Kad, a ne ako
Juče napisah da je Šešelj ključna ličnost ovog mini-serijala, danas objašnjavam zbog čega tako mislim …
Piše: Svetislav Basara
15. avgusta 2019.

 

… uz napomenu da me je na ta mračna razmišljanja naveo paničarski tekst u mojoj (sve manje) omiljenoj žutari, Blicu, čiji je naslov pun tihe jeze glasio (otprilike, citiram po sećanju): „Ako bojkot ne uspe, znate li, crnjani, ko će biti glavna opoziciona stranka“, a da bi se Vlasi ipak dosetili ko bi to mogao biti, redakcija je uz tekst zapandrčila sliku Šešeljevog stomaka, drugi delovi tela nisu mogli da stanu, ali svi su dokonali o kome se tu radi.

 

Žutara je pogrešila samo u jednoj, ali bitnoj stvari. Ako joj je namera bila da pravovremeno i objektivno informiše javnost, morala je umesto „ako“ napisati „kad“ jer bojkot (sve da se rogovi u vreći i slože u toj stvari) – tvrd vam stojim – neće uspeti zato što bojkot podrazumeva rad možda i naporniji od rada na izbornoj kampanji, a spremnosti za politički rad, pogotovo strpljiv, u takozvanoj „drugoj Srbiji“ nema, a ako neko drugačije kaže, taj kleveće i laže.

 

Dakle – kad. Kad se (s bojkotom ili bez njega) otaljaju predstojeći izbori, opozicija će serbska – koja i sada postoji samo u televizorima u koje ih Vrhovno Biće pripušta „na kašičicu“ za potrebe svoje kampanje – završiti u ropotarnici istorije, da ne kažem baš u kontejneru u kome su završili ugovori s narodom, a tu će joj i biti mesto. Druga je stvar što ćemo ubrzo potom svi džumle završiti u ropotarnici istorije, a i nama će tu biti mesto.

 

Ali ne krivim opoziciju, ne može ona biti bolja od sopstvene „izborne baze“, a ta baza je, kao i opozicija, inertna, lenja i korumpirana do srži. Već čujem glasove iz Ulice Strahinjića Bana. Kako, bre, korumpiran, šta to pričaš, „narod“ nema leba da jede, a ja glasovima „poručujem“ da narod nema leba da jede upravo zato što je korumpiran, siromaštvo je direktna posledica korupcije, kao što je i lukulovsko bogatstvo (izrazite manjine) stečeno korupcijom.

 

Naš je vekovni problem (i to po svemu sudeći nerešiv) što se politički život u Srbiji (svih rednih brojeva i boja) svodi na borbu za kontrolu nad mehanizmima korupcije – na neumrlu nadu „širokih masa“ da će korumpiranost sendvičem, kad naši dođu na vlast, niti zamenjena korumpiranošću ferarijem – nipošto na borbu protiv korupcije. Ruku na srce, samo je (vrlo) malo drugačije bilo i posle petog oktobra, kad je Srbija bila najbliža – a ipak predaleko – uspostavljanju institucionalnosti, zakonitosti i uljuđenja. Kao što višenavratno pisah – stvar nisu uprskale poražene snage, one su se najpre stidljivo, potom u velikom stilu vratile na scenu Srpskog bulevarskog pozorišta, tek kada su „mangupi u našim redovima“ napravili korupcionašku psihodramu za koju su (ne)poražene snage bili mnogo veći majstori, šta majstori – velemajstori.

 

Što reko „naš narod“ – to vam je pa smočite. ... <<

 

...

[Mama_mia]

Zoki, pazi serija

Danas ću otići korak dalje od poslovičnog penzionisanog zastavnika iz bloka 21, pa ću (konstruktivno) kritikovati TV seriju koju ne samo da nisam gledao, nego koja još nije ni snimljena.

Otresitiji među vama verovatno su odmah dokonali da je reč o najavljenoj seriji o Zoranu Đinđiću, za koju sam spreman pro bono ustupiti naslov vaktile već upotrebljen u Famoznom, dakle – „Zoki, pazi metak“.

Zašto mi je sumnja veća od nade i pre nego što je „pala prva klapa“? Ponajpre zbog producentske kuće, u datom slučaju RTS-a. Da ne bih okolišio – sumnjam da iz nadzemne septičke jame u Takovskoj 10 može izaći bilo šta vredno pažnje, naprosto zato što se od kraja osamdesetih naovamo smisao RTS-a svodi na to da stvari nevredne pažnje na silu Boga (i pendreka) čini vrednim pažnje.

Druga stvar. Zlatnodobno vreme RTS-ovih serija tipa Muzikanti, Kamiondžije, Otpisani, Grlom u jagode, itd, zauvek je (nažalost) prošlo, snimati u današnje vreme seriju koja ne sledi matricu „pucačina, jebačina, otimačina“, može rezultirati isključivo pretencioznom dosadom tipa Radoševe Ravne gore ili otužnom istoricističkom kaljugom Nemanjića.

Da opet ne okolišim. RTS ima i dovoljno para i dovoljno profesionalaca da napravi odličnu seriju, ali jednostavno nema muda da proizvede bilo šta što ne bi bilo „dobar dan, čaršijo, na sve četir strane“, a što se u konačnici ne dopadne nijednoj od četiriju čaršija. Ne sumnjam ja u nadarenosti i kompetenciju mlađahne autorske ekipe, momci i devojke verovatno kontaju da će prejebati RTS, ali im skrećem pažnju (tj. džaba krečim) da je i glavni junak njihove serije, Đinđić, kontao da će prejebati Referendumskog Lopova, pa znamo kako je stvar završila.

Stvar treća. Kako uopšte – ju, ju, ju – napraviti seriju o Đinđiću po recepisu pucačina, jebačina, otimačina? Nije to, fakat, lako, mada bi bilo lekovito. Zašto bi, konačno, moralo biti lako. Nije li nas nepodnošljiva lakoća „duhovne“ vertikalizacije trivijalnosti i bede uparena sa mitologiziranjem i saharinizacijom događaja, likova i dela i dovela do OVOGA, a gde će nas tek odvesti o tome je bolje ne misliti.

Đinđić nije bio čovek pucačine, jebačine i otimačine – daleko od toga – ali šta je drugo bio ambijent devedesetih u kome je delovao nego nekontrolisana pucačina, jebačina i otimačina zabašurena – da se vlasi ne dosete, kao što se nisu ni dosetili – „borbom“ za Srbe, srpstvo i srpske zemlje.

Đinđić je zapravo i ubijen zato što je pokušao – i zamalo uspeo – da pucače, jebače i otimače vrati u njihov prirodni habitat – Jatagan malu. Nije uspeo (i to uz nesebičnu pripomoć elebaka i jebiluda koji sada najglasnije nariču zbog Vučića) pa se Beograd (i ostatak Srbije) pretvorio u Jatagan malu.

Nemojmo ipak prejudicirati stvari, okanimo se zastavništva. Možda stvar i uspe. Možda Bujketu dođe iz dupeta u glavu, pa se odvaži da govno kojim se onomad autoposrao vrati natrag u dupe. Nemojmo zatvarati vrata dupetom.

[Mama_mia]

Neprelazna vlada

03. septembra 2019. 16.00

 

Izgleda da politički život – ako se to životom još može nazvati – i nije zamro onoliko koliko se meni čini na pristojnoj distanci od uzavrele prestone megakasabe.

Promicalo mi je, recimo, sve do jutros da je neka majka opozicione invencije izašla sa predlogom da se formira takozvana prelazna vlada koja bi bi bila in charge do sledećih izbora

Treba li uopšte reći da Vrhovno Biće na predlog odgovorilo kratkim – sikter. Štošta mi ne beše jasno, ne bi mi druge nego da obnovim gradivo, pa svratih na Vikipediju i tamo se obavestih da se prelazna vlada formira: 1. „kada je stvoren politički vakuum“ i 2. „usled kolapsa prethodne administracije ili režima“.

Bio je to razlog da citiram Teofila, izgovorim nekoliko velikih „hm“ pa da zađem u sitna crevca tačke 1. dnevnog reda – „politički vakuum“.

Vidi li neko u Srbiji neki politički vakuum? Ako neko vidi, onda priviđa, jer je politika ovde ispunila svaku poru društvenog života do prezasićenosti, do mere da bi sledeći korak u tom pravcu mogao biti samo politizacija domaćih životinja. Druga je stvar što je to prezasićenost prazninom, ali praznina nije vakum, zavirite u džep pa će vam biti jasno šta govorim.

 

Prelazimo na tačku 2. – „kolaps prethodne administracije ili režima“. Fakat je da su u Srbiji mnoge (ako ne i sve) stvari u kolapsu, ali je (bar za sada) „administracija/ režim“ od kolapsa daleko najmanje nekoliko svetlosnih godina, kako to lepo reče jedan režimlija. Ne znam šta je gornju majku incencije uopšte navelo na pomisao da bi Vrhovno Biće došlo u napast da autokolabira pristankom na formiranje prelazne vlade.

Sve, međutim, i da je Vrhovno Biće pristalo – što je, naravno, apsurdna pretpostavka – ama baš se ništa ne bi promenilo u stanju stvari, jer izbore dobijaju/gube političke partije, a ne državne institucije. Budući da znam ljude, ja čak mogu da zamislim prelaznu vladu u kojoj sede isključivo opozicione personae dramatis, a koja bi svjedno bila aleja Vučićevih fikusa.

 

Možda mislite da kenjam? Mislite vi šta hoćete, ali da opozicioni ljudi nisu takvi, ne bi ni bilo Vučića ili bi ga bilo u drugačijoj alotropskoj modifikaciji.

Karakteri cure, vreme je da bacim karte na astal. Tajna Vučićevog uspeha je u tom što mnogo brže, jači i bolje radi isto ono što su (u rukavicama i off the record) radili sadašnji opozicionari, bivši vlastodršci koji su (svesno i iz sitne računice) propustili – a ništa im nije stajalo na putu – da tokom dvanaest godina izgrade institucionalne mehanizme državne samoodbrane od samovolje alfa mužjaka ( svih boja). Sada, još uvek u šoku od gubitka vlasti, nisu u stanju da se organizuju, ne znaju kud udaraju, pa pokušavaju da se na vlast vlate vašarskim trikovima, ali im ne da – ne Vučić, nego lično Gospod Bog koji dovikuje sa nebesa – vi ga rodili, vi ga ljuljajte.

 

 

[Mama_mia]

 

 

..........Naš je problem – i to po svemu sudeći nerešiv – što nismo izgradili društvene nasipe (zato su i antipoplavni zapušteni ili nesagrađeni), a nije da nije bilo prilike, mada nije bilo političke volje i to ponajviše kod onih koji su sada najviše zgroženi Vrhovnim Tirjanstvom. Utuvite i ovo: složna braća su streljali Đinđića kad su (ispravno) procenili da je ostao sam na brisanom prostoru, tačnije strelištu.

Zato, Vučiću, udri, ne žali, ruka ti se pozlatila. 

 

(samo da neki opozicionar ovo ne procita tacno ce pomisliti da autoru `na celu pise` Av)

 

[Kinik]

...

>> ... Bedni trip
Gledajući vaktile šta radi JexS Tadić, posumnjao sam – i sumnju obznanio SNiS-u – da mu Koštunica krišom ubacuje LSD u kafu. Vreme je, međutim, pokazalo da sam ogrešio dušu i Koštunicu nabedio na pravdi Boga.
Piše: Svetislav Basara, 07. novembra 2019.

 

     JexS-u nije bio potreban LSD – za vijagru ne garantujem – da bi jedan za drugim povlačio idiotske poteze koji su i njega (i nas sa njim) odveli u 3LPM. Za taj posao su mu bili dovoljni ego i bivši alterego (krle22).

Gledajući pak šta se u Srbiji danas radi (priča i piše) dolazim u napast da Vrhovno Prevashodstvo osumnjičim da organizovano ubacuje LSD u vodovode srpskih kasaba uključujući prestonu, jer se OVO (svih boja) što se događa u nama i oko nas može opisati samo kao kolektivni bad trip, pojava sa kojom sam u mladosti imao dva-tri vrlo rđava iskustva, koja su u poređenju sa OVIM bednim tripom izgledala kao rajska vizija.

Pojmovna zbrka koja pustoši Srbiju vaistinu je vavilonskih razmera. Upravo je iz te zbrke – koja je u Srbiji vajkadašnja, samo je pre sedam godina prešla u fazu lokomotive – izašlo i Vrhovno Prevashodstvo, ali otuda je bogme izašla i opozicija (bivša vlast), koja se protiv poluvojno organizovane Vrhovne zbrke „bori“ zbrkom tipa vavilonskih mačaka na jebalištu.

     Kako onomad rekoh – u sublesastom iščekivanju stvaranja „kritične mase“ kritična tačka bez povratka je odavno pređena, ubuduće će se, dakle, događati samo ono što bubanj determinizma kaže, neka vam ne daje lažne nade to što moja malenost šatro posprema pojmovni nered, to je samo zato što je članica esnafa džaba molera, kojima u ovakvim okolnostima posao cveta.

     Dakle ovako. Biti protiv Vučića (bilo koga uostalom) legitiman je politički stav – doduše u startu defanzivan, inferioran u odnosu na ofanzivni stav „za nešto“ – ali nije „građanska“ vrlina, pogotovo nije politički program, a pogotovo to nije kad se švindleraj, bezidejnost i beslovesnost (sa podrškom od 8,5 %) pokušaju ojačati i omasoviti talibanskom ideologijom „ko nije sa nama, taj je sa Vučićem“.

     Vrhovna politika je daleko od bilo čega dobrog – sve je bliža bad tripu – ali Vrhovno Prevashodstvo je savladalo osnovne političke veštine, uključujući najosnovniju – veštinu pridobijanja ljudi za svoju politiku.

Svi su Vrhovnom dobri – i goli i bosi i kljasti i sakati i šuti i rogati, za razliku od probirljivih mačaka sa jebališta koje – ne znajući valjda šta da rade sa masovnošću podrške – birkaju, vrše selekciju i – još dok nisu na vlasti, a šta će raditi posle ne zna se – difamiraju, šikaniraju i prete svakom za koga im se makar učini da ima bilo kakvog kontakta sa državom poistovećenom sa Vrhovnim Prevashodstvom.

     Pa tako kad prof. Teodorović, koji je preko profesorstva i akademstva u tesnoj vezi sa državom (tj. Vučićem), Bajagi nabije na nos što je pevao na nekom gradskom (državnom) trandibalu, za rezultat ima da Bajaga (ako ima iole pameti, a siguran sam da ima) ni u snu neće glasati za bilo koga koga Teodorović „podržava“.

I to s pravom. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju. ... <<

 

...

...

[Beonegro]

 

 

Quote

 

Odakle Sebastijan crpi podatke

Kao u onoj priči baba za dedu, deda za repu… tako se gospodin Bajagić izvoleo slikati sa gospodinom Vesićem, posle pevanja na nekom koncertu koji je organizovao gospodin Vesić, ja sam izvoleo kritikovati gospodina Bajagića jednim tvitom za koji nisam dobio honorar, a književnik Basara je dobio materijal za svoju kolumnu i izvoleo kritikovati mene u svojoj kolumni, za koju je dobio honorar.

Književnik Basara me je u svom tekstu neprekidno oslovljavao sa „akademik Teodorović“, iako sam ja i inženjer, profesor, mentor, deda, učesnik raznih demonstracija, ljubitelj pozorišta i vina i povremeni čitalac Basarinih kolumni. Književnik Basara je i književnik i novinar i stručnjak za politiku i samim tim, naš nekadašnji ambasador na Kipru.

Nadajući se da njegova ekselencija Basara neće da mi zameri, oslovljavaću ga samo sa književnik Basara.

Književnik Basara piše da sam ja „u politici analfabeta ranga Radovana Četvrtog“. Ja nigde i nikada nijednim tekstom, nijednom rečenicom, nijednom rečju nisam ni tvrdio da sam politički lumen. Moguće je da je književnik Basara potpuno u pravu. Ja svakako mislim da književnik Basara zna politiku bolje od mene.

Da je tako, potvrđuje i činjenica da je gospodin Koštunica izvoleo postaviti na mesto ambasadora u vrlo važnoj ambasadi na Kipru književnika Basaru, da je književnik Basara, kao znalac politike, to prihvatio i proveo četiri godine kao ambactus na vetrovitom i zimogrožljivom Kipru rešavajući složene srpsko-kiparske odnose.

U svom tekstu književnik Basara takođe kaže: „Imamo mi ovde čitavu plejadu politizovanih profesora, političkih analfabeta koji 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno mrsomude o pogubnosti Vrhovnog Režima, pritom se, kao đavo krsta, kloneći konkretnog političkog angažmana. Da ne bi, je li, „okaljali obraz“.

Gospodin Basara me optužuje da sam „politizovani profesor“.

Hvala na komplimentu! Baš jesam! Ja ne znam odakle književnik Basara crpi svoje podatke. Dok sam se klonio „kao đavo krsta, konkretnog političkog angažmana“, ja nisam nigde u okolini video književnika Basaru.

Nisam ga video onda kada smo gurali automobile na zaleđenoj Pešterskoj visoravni u poslednjoj predsedničkoj kampanji. Nisam ga video ni dok sam, što u predsedničkoj kampanji, što tokom poslednjih godinu dana, govorio u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Požarevcu, Smederevu, Novom Pazaru, Velikoj Plani, Zaječaru, Boru, Sremskoj Mitrovici, Požegi, Subotici, Somboru, Valjevu, Kraljevu i u nekim drugim mestima.

Ne sećam se književnika Basare ni dok sam „mrsomudio“ na studentskim protestima devedesetih, dok smo držali nedelju dana „Kordon protiv kordona“ u Kolarčevoj i dok smo jedne zime devedesetih bežali na Kalemegdan od policijskih palica ispred Francuske ambasade.

Književnik Basara je svakako propustio i neke moje intervjue i tekstove u NIN-u, Danasu, Vremenu, Nedeljniku, kao i razna gostovanja na televiziji N1 i većem broju lokalnih televizija. Dozvoljavam da sam „politički analfabeta“, a da je nekadašnji ambasador znalac politike, ali optuživati me za bežanje od „konkretnog političkog angažmana“ je jednostavno rečeno neistinito.

S druge strane, kao „politički analfabeta“ koji beži od „konkretnog političkog angažmana“, ja možda i ne vidim dobro u ovom trenutku šta bi sve trebalo da se radi. Svaki dobronamerni, konkretan savet političkog maestra Basare primiću sa zahvalnošću.

Piše njegova ekselencija i sledeće: „Mogao bi Bajaga reći da je on samo odradio tezgu, a da je akademik u Akademiji full time.“ Ispravka za književnika Basaru glasi. Ja sam i dalje „full time“ zaposlen na Univerzitetu u Beogradu, u zvanju redovnog profesora. Ja jesam član, kod Basare omražene SANU, u koju, siguran sam, književnik Basara nikada ne bi želeo da uđe. Što se tiče Bajage i „odrađivanja tezge“, mogu samo glasno da se zapitam kakva je to tezga koja se sastoji u slikanju sa Goranom Vesićem, graditeljem Beograda.

Ali, da se vratimo predmetu našeg spora. Fini dečko, prijatelj svih nas i autor kultne pesme „Moji su drugovi“, Momčilo Bajagić me mnogo razočarao što se slikao sa Vesićem.

Moje pravo da budem razočaran. Volite Bajagu niz godina i onda se desi Vesić. I možda sam ja to u svom tvitu nezgrapno napisao. I možda je delovalo da sam pretio Bajagi kako to horski izvrću režimski tabloidi. Ako je to u bilo kom trenutku pomislio gospodin Bajagić, ja mu se iskreno izvinjavam. Piše gospodin ambasador da sam zadirao u prava gospodina Bajagića što sam ga kritikovao. Jesam.

Zadirao sam onoliko, koliko njegova ekselencija zadire u moja prava kritikujući mene.

Moje je ljudsko pravo da kažem, Bajaga, druže, zabolelo me baš mnogo i nekako, eto, spontano odlučujem da ću ređe da slušam tvoju muziku. Naduvani slučaj Bajaga-Vesić je ipak samo benigna strana priče o odnosima muzičara, glumaca, profesora univerziteta i mnogih drugih javnih ličnosti i Vučićevog režima. Svakako da je mnogo manje benigno to što je Bora Đorđević napisao panegirik o Ivici Dačiću i ubio „Pogledaj dom svoj anđele“. Ubio. Nema više anđela.

Novi stanar Beograda na vodi Goran Bregović, glumci Lazar Ristovsku, Miki Manojlović, Nenad Jezdić i Bule Goncić, mnogi profesori univerziteta, nekoliko članova SANU imaju svakako prava na svoja politička ubeđenja, recitovanje Vučiću ili učestvovanje u Vučićevim spotovima i cirkusijadama. Ali je isto tako jako i moje pravo da im kažem drugari ne igram se više sa vama.

Književnik Basara se baš trudi, uz svesrdnu pomoć svog prijatelja Sebastijana, koji predstavlja svaku treću reč u njegovim tekstovima, da pokaže da su opozicione stranke, pokreti, neformalne grupe, pojedinci i svi ostali derači protiv Vučićevog režima nesposobni, kilavi, potkupljivi lopovi i idioti.

Možda je to baš tako. Možda sam baš ja prvi politički „analfabeta ranga Radovana Četvrtog“ ali nisam u životu nikada imao „političke sinekure“ i za svoj novac sam sipao benzin u kola kada sam se vozio po Srbiji na mitinge. Tako će i da ostane.

 

 

[freethrow]

Kapiram da ni Draži nije jasno zašto objavljuje više Svetislavov jizz po opoziciji, valjda po inerciji?

 

@Beonegro brišu mi postove, imao sam sjajan gif Džeja Lendsmena iz Wire, ali avaj...

Edited November 9, 2019 by freethrow

[Beonegro]

@freethrow igraj i dalje basket, zdraviji je od (ovog) foruma 👍

 

 

[Kinik]

...

 

Zato sto Basara vredi barem pola 'Danasa'.

Bez Basare - to bi bio samo podlistak, sto i jeste.

Da nije Basare sumnjam da bih ikada ukucao adresu.

A prestao sam da ga kupujem / citam odavno.

 

...

[Eddard]

2 hours ago, Kinik said:

Bez Basare - to bi bio samo podlistak, sto i jeste.

Ništa, Informer u ruke i udri.

[Kinik]

...

 

>> ... Završni račun
Što reko legendarni užički kelner, Rade Klej, hajde, manguparijo, da vidimo šta smo imali u obračunskom periodu 2009 – 2019.
Piše: Svetislav Basara, 08. novembra 2019.

 

Imali smo dakle lošu (i sve lošiju). lažovsku, muljatorsku i lopovsku vladavinu personifikovanu JexS-m Tadićem, koji se – usran od straha da i on ne bude streljan kao Đinđić – posrao na sve što su Đinđić i DS uradili na poslu stvaranja institucija i oslobađanja građana i – pod supervizijom čika Dobrice – krenuo putem kojim se (prividno) lakše ide, a koji vodi i završava u OVOM. Tačka.

 

Novi red. Nakon što je poseljačio DS – spreman i na kozojepstvo u kome bi zacelo završio da se u poslednji čas nije strmopizdio – JexS i njegove maloumne majke invencije „evropeizovale“ su glavne konkurente, radikale, računajući, valjda, da će tako „evropeizovani“ radikali izgubiti glasove antievropskih glasača koji će, je li, pojuriti u poseljačeni DS. Bio je to moronski zajeb u računu. Glasači radikala idu tamo gde im Vrhovni Radikal kaže. Ako treba na Mars – na Mars.

 

Sve te muljavine izazvale su (razumljiv i opravdan) revolt u redovima demokratskostranačkog simpatizerstva koje se u jednom momentu unervozilo i požurilo da JexS-u i Co vidi leđa. Debelo je on zaslužio da mu leđa budu viđena, ali nervoza je loš saveznik, pa su beli listići (i ko zna ko još) na vlast instalirali Vrhovno Prevashodstvo, koje je tada bilo isto kao i danas, sledstveno mi nije sasvim jasno šta su nervozna biračka tela očekivala od njega.

 

Razočarani izgledom Vrhovnog Lica – ne znam, rekoh, šta su očekivali da vide – gorepomenuti građani i simpatizeri su vrlo brzo poželeli da vide i Vrhovna leđa, ali su videli samo poveliki Sebastian Kurtz, pa su se (ne baš energično) okrenuli onima kojima su juče sami okrenuli leđa i u njima počeli da priviđaju spasenje i moralne gromade, svejedno što su ih do prekjuče (i to ne bez razloga) smatrali propašću i moralnim nakazama.

 

I tu je izbio kurcšlus. Jbg. Taknuto-maknuto, znate posle čega nema kajanja.

 

E sad, kad bi se tih deset godina mogle sažeti u desetominutni animirani film (u režiji Rada Kleja).

Nakon špice bismo videli krdo izgladnelih magaraca koji u gustoj magli radosno njačući pritrčavaju kradljivcu slame, nazovimo ga X, da bi vrlo brzo – razočarani što im kradljivac mažnjava slamu – panično njačući otrčali drugom kradljivcu slame, nazovimo ga Y, koji slamu mažnjava možda i više od X-a da bi se, onda gladni i razočarani, a da kakvi – ovoga puta još brže – vratili kradljivcu slame X i da bi magarcima (možda još većim od njih) koji im govore „aman, braćo, magarci, slamokradice jedni, slamokradice drugi“ njačući odgovarali – „jeste, ali ovi su opozicija“.

 

Kad smo već kod magaraca, prisetimo šta „naš narod“ kaže zašto magarce zovu na svadbu, a vi zaokružite jedan od ponuđenih odgovora. 1. da jedu, piju i da se vesele ili 2. da nose vodu. ... <<

 

...