Studentski i građanski protesti i blokade 24/25

[JPM]

Jeste Vučić posledica ali isto tako mislim da je trenutno stanje samo čistokrvna diktatura i uzurpacija institucija. Da nije tako, od početka bi se na javnom servisu čulo o protestu i o pravim zahtevima protestanata, te bi ova vlast odavno već bila bivša.

 

Mislim da je kod nas veći problem paradoks želje za nenasilnim promanama u situaciji kada te vlast namerno gura na teren nasilja. Gluvi su na bilo koji institucionalni zahtev, ponašaju se bahato, ne mare ni za šta, isključivo čekaju neku kavgu kako bi poslali tabadžije u intervenciju.

 

Nažalost. Takvo stanje ne želi ni jedan normalan čovek ali te vlast na to tera.

[Nek grmi jako]

Buridanov paradoks zapravo daje forcu diktaturama, jer u svetu logike, njegov magarac je tragična figura koja ugine od gladi između dva identična plasta sena, jer ne može da nađe racionalan razlog da krene ka jednom, a ne ka drugom.

 

U Srbiji, taj magarac ne da nije uginuo i on nije samo živ i zdrav, već je postao i prpošni šef protokola, i ustalasali ideolog i čemerni prosečan glasač koji ostaje nepomičan na Terazijama.

 

Sa njegove leve strane sija plast sena zvani dekontaminacija, koji miriše na Brisel i fondove, a sa desne strane buja plast sena pod nazivom - nacionalno dostojanstvo. Taj miriše na tamjan, ruski gas i prkosnu istoriju.

 

Problem je što je naš magarac, za razliku od onog originalnog, postao i vrhunski teoretičar zavere protiv sopstvenog stomaka.

 

Levi deo magarca bi rado gricnuo demokratiju, ali ga strašno žulja što bi, uz taj plast, morao prema postulatima demokratije da proguta i desnu polovinu magarca koja insistira da se šajkača ne skida sa glave ni dok se jede.

 

Desni pak deo magarca bi bacio pogled ka pravnoj državi, ali mu se prevrće želudac od same pomisli da su u taj plast sena, može biti, podmetnuti papiri o nezavisnosti Kosova i recepti za veganske burgere. Pa ko veli, bolje da skapam od korupcije nego da priznam da mi je komšija u suknji - komšinica, dok mu rebra postaju sve vidljivija.

 

A za to vreme, vlasnik štale koji više i ne mora da bičuje niti da mami šargarepom, lepo sedi u Beogradu na vodi i pijucka kafu sa Brnabićevom i Malim. Jer put do slavodobitnog ispijanja kafe u hramu koji je podigao kako bi veličao svoju slavu, popločan je velikom istinom: vladavina se ne zasniva na snazi onoga ko vodi, već na savršenoj ravnoteži gađenja onih koji bi da ga smene.

 

On više ne mora da bude ni pametan, ni lep, ni pošten, ni sve ono što nas je godinama, kopajući noktima po našim očima, uveravao da jeste. Ne mora čak ni da tiktokuje sa Bakom Prasetom, što je moja 12-godišnja ćerka gledala u lajvu i obaveštavala me, poput lajv skora, o ideološkim smernicama te debate...

 

Dovoljno je da bude tu. On je onaj neizbežni vazduh koji magarac udiše dok razmišlja koji mu je plast sena potrebniji.

 

Tako srpska opoziciona scena podseća na najčudniji banket na svetu. Jer, svi su gladni, trpeza je puna, ali niko ne želi da doda so onom drugom, pa se kolektivno posti do istrebljenja. Magarac i dalje stoj na sredini, sena je sve manje, ali je principa, kako ovde već danima čitam, hvala bogu - na pretek.

 

Na kraju, međutim, uvek pobedi biologija, pa će tako verovatno biti i ovog puta. I to ne biologija o trudnim muškarcima jer je to konstrukt a ne nauka, već ona koja kaže da magarac koji ne jede, na kraju postane samo eksponat u muzeju propuštenih prilika.

Edited 4 hours ago by Nek grmi jako

[Geronimo]

Buridanov magarac je na kraju to sto je - magarac.

[Nek grmi jako]

On 2/5/2026 at 4:37 PM, robespierre said:

 

Ovde pričamo o političkoj situaciji u Srbiji i jednoumlju među Srbima, odnosno korenu totalitarnog načina razmišljanja, odrednicama kao što su maligne (da citiram post kojim je započela ova rasprava) i devijantne (da citiram meštane sela Skobalj) ideologije, kojim je i počela ova rasprava. Ko je autoritet koji može da odredi koja je ideologija maligna i devijantna? Ja sam uvek za to da se za pomoć obratimo stručnoj literaturi, što bi u ovom slučaju po mom izboru bila Hana Arent, koja je svoje kapitalno delo u kojoj razobličava komunistički i nacistički sistem naslovila Izvori totalitarizma. Šta ja da radim što je najznačajnija politička filozofkinja dvadesetog veka stavila znak jednakosti između nacizma i komunizma? U tom pitanju se ujedno nalazi i odgovor zašto su te dve zločinačke ideologije apsolutno neprihavtljive u bilo kojoj svojoj formi, jer su one te koje u praksi dovode do sistema koncentracionih logora, što Hana Arent i pokazuje u svom štivu. Da, te ideologije su mrtve, kao i fašizam koji je pojava karakteristična za Italiju između dva rata, ali njihove metastaze žive i danas, pa se tako na temi o USA možete informisati o fašizmu i nacizmu više nego o Sjedinjenim američkim državama. No, ja kao klasični liberal ostavljam svakome da prosudi kome će da veruje, cenjenom forumašu kome sam aprijatno replicirao, meštanima sela Skobalj ili Hani Arent. 

 

Što se tiče političke filozofije i obavezne literature, neko ima Ataturka, neko Hanu Arent, a mi, eto, Slobodana Jovanovića čije knjige su bile zabranjene do 1990. godine.

 

Čitao sam vaše redove i analogiju koja svojim dugim prstima direktno dira vreme komunizma i prepliće ga putem baštinika tog vremena sa aktuelnim momentom, uz neskriveni entuzijazam što smo i vi i moja malenkost pomenuli Hanu Arent u razmaku od par dana, jer je to mali signal da nada postoji. 

 

Vaša analogija je intelektualno na mestu, pitka je i o njoj se može komotno razmišljati, a naročito je besmisleno a priori je odbaciti kada ste je već poduprli i argumentacijom i priznatim književnim delom, međutim, moju malenkost aktuelna svakodnevica sada već asocira ne toliko na retuširani virtualni kongres KPJ, koliko na činjenicu da se dok Vučić vlada, u levim i desnim ekočemberima odvija - izbor sa mis. 

 

Pa kandidatkinja na pitanje šta joj je najvažnije, odgovara: mislim da mi je najvažniji mir u svetu; na pitanje šta je jutros doručkovala, kaže: mislim da sam jela burek; a na pitanje kako joj se zove dečko, veli: mislim da se zove Mihajlo. 

 

I ekočember bez razmišljanja udari lajk, jer čemu razmišljanje o nečemu što je u ekočemberu ultimativna suština, iako je to zapravo neviđeno pomanjkanje supstance i strahovita intelektualna tromost u trenucima dok kuća gori.

 

A u tom požaru opozicioni tandaramandarići i ne traže vatrogasca, već traže osobu koja će najlepše da izgovori njihove omiljene fraze. 

 

I da se toj tragikomici barem nazire kraj, to bi moju malenkost, kao kod Aristotela, dovodilo do katarzičnog užitka... Ovako, neprestani ciklus izbora za mis u praksi funkcioniše kao filter za stvarnost, kao što se i u zatvorenim grupama ne traži efikasnost protiv režima, već potvrda identiteta.

 

I to što kandidatkinja za mis "misli" da se njen intimni partner zove Mihajlo je vrhunac apsurda, jer to je onaj trenutak koji nam i ogoljava intelektualnu suštinu ekočembera, a i momenat kada politički stavovi postanu toliko apstraktni da govornik više nije siguran ni u sopstvenu realnost... 

 

Bitno je samo da zvuči ispravno za svoje pleme.

 

Sve to je, u svari, cheat code sa kojim Vučić prelazi nivoe igrice, jer dok se u čemberima udara lajk na misice koje recituju dogme, on ne mora da se bavi ideologijom. Ma ne mora čak ni da takne ideologiju dugačkim štapom, sve noseći rukavice...

 

On se bavi - inženjeringom.

 

On zna da će se ovi "misleći" posvađati oko toga da li je mis dovoljno patriota ili dovoljno Evropljanka, pre nego što uopšte stignu do biračkih mesta. U tom smislu, čistoća ideologije kao estetska disciplina je ništa drugo do - estetika poraza.

 

Važnije je, dakle, kako izgledaš dok iznova i iznova gubiš od Vučića i da li su tvoje rečenice "čiste", nego da li si zapravo ugasio ijedan požar.

 

I tako smo umesto političke organizovanosti koja će dovesti do ostvarenja želje većine, dobili - manekene uverenja i kandidate u izborima za mistera i mis besmisla. 

 

Pa jel stvarno mislite da postoji neki drugi razlog, pa čak i pomenuto nasleđe komunizma, koji prevazilazi samozaljubljenost kad oni defiluju pistom društvenih mreža i foruma i dobijaju aplauze od svojih sledbenika, koji su isto tako gladni kao onaj Buridanov magarac, ali su previše zauzeti ocenjivanjem umetničkog dojma besmislica i trivijalnosti da bi primetili da im je krov na kući upravo pao posred čela.
 

Edited 14 minutes ago by Nek grmi jako