Uticaj doktora i filozofa na sveopšti bazd

[Milenko Puzigaca]

A, to je onaj sa gej lobijem i pljosnatom glavom sto bi stalno da ispravlja neke istorijske greske, i sto kuka kako od patrijota nema nista zato sto su razjedinjeni  Jednom je smislio srbsko privredno cudo, da svako sam za sebe proizvodi hranu  Pravi genija, kao sto se vidi iz ovog teksta 

[FrediB]

Od istog bakija:

 

Никола Варагић: Евроазијска лига шампиона

 

Кад те неко не жели у својој кући (jel?), зашто би желео да уђеш у ту кућу? Не идем тамо где ме не желе, могу без таквих да живим, постоје места где сам радо виђен гост. Јасно ми је да мене, као православног Србина, не желе на Западу (majke ti?) и не морам да одлазим на Запад. Зато не желим да Србија уђе у ЕУ и НАТО. Могу да преболим и да никад више не учествујемо на европским спортским, музичким и другим такмичењима. Да сам Рус, из принципа више не бих ишао на европска такмичења.

 

Ово што државе евроатлантске цивилизације раде руским спортистима, а исто су радиле и српским спортистима пре 30 година, прешло је сваку и меру и морамо да престанемо да се понижавамо и да уопште тражимо да учествујемо на њиховим такмичењима, у њиховим државама (stvarno?). Зашто то да радимо, можемо да имамо боље лиге. Узмимо као пример фудбал.

 

Може да се направи Евроазијска лига шампиона. Такође, и Балканска лига (православних држава) најбољих клубова Србије, Бугарске, С. Македоније, Грчке, Кипра, Црне Горе, Р. Српске (можда и целе Босне и Херцеговине), Румуније и можда (дела) Молдавије. Из ове лиге у Евроазијску лигу шампиона ишло би нпр. 6 најбоље пласираних клубова. Не знамо како ће изгледати Украјина у будућности, али ће свакако неки украјински клубови играти руско првенство. Клубови из западне Украјине ће можда желети да остану да се такмиче са западноевропским клубовима. Из руске лиге у Евроазијску лигу шампиона могло би да уђе такође 6 најбољих клубова. У Кини и Индији фудбал је у експанзији и њима би много значила оваква међународна такмичења. Из Кине и Индије би за почетак у Евроазијској лиги шампиона учествовало по 4, укупно 8 клубова из Кине и Индије. Као и на Балкану, тако и државе кавкаско-каспијског региона могу формирати заједничку лигу и да из те лиге (свако ко буде желео из Грузије, Јерменије, Азербејџана, Казахстана, Туркменистана, Таџикистана и Киргистана – можда би клубови из неких од ових држава играли руску лигу, као и белоруски клубови) у Евроазијску лигу шампиона уђе 4 најбоље пласираних клубова. Затим, 4 најбоље пласирана из Турске и 2 најбоља пласирана клуба из Ирана. То је укупно 30, у првој години је довољно 32 клуба, 2 клуба могу да се уђу као победници квалификација или преко неких баража. Такмичење би се у групним фазама организовало у складу са временским зонама и годишњим добима, слично такмичењима у САД.

 

У каснијој фази могу да се укључе и фудбалски клубови Пакистана и држава Персијског залива (преко заједничке арапске лиге) и државе Вишеградске групе (ако буду желеле да напусте ЕУ и НАТО, исто преко заједничке вишеградске лиге), а затим Евроазијска лига шампиона може да се прошири и на Корејско полуострво (ако желе Јужна и/или Северна Кореја) и Индо-Кину (Тајланд, Вијетнам, Индонезију, Малезију…).

 

Евроазијска лига шампиона и регионалне лиге попут балканске и кавкаско-каспијске лиге окупиле би и клубове из држава које немају добре односе, али баш зато оваква спортска такмичења помогла би да се боље упознамо и изграде добри односи између ових држава. Замислите мечеве клубова из Србије, Бугарске, С. Македоније и Грчке у оквиру балканске лиге, па онда са турским клубовима у оквиру Евроазијске лиге шампиона, где би турски клубови играли и против руских, а кинески против индијских, јерменски и азербејџански у оквиру кавкаско-каспијске лиге, итд. У првих пар година, Евроазијска лига шампиона би по фудбалском квалитету мало заостајала за УЕФА лигом шампиона, али, самим тим што би у УЕФА такмичењу било мање источноевропских и средњоазијских клубова и играча који би играли у западноевропским клубовима, та разлика не би била велика и веома брзо би Евроазијска лига шампиона по квалитету била на нивоу УЕФА лиге шампиона ().

 

Настаје мултиполарни свет, настаје Г8, чији је БДП већи од БДП-а старе Г7 (). У државама евроатлантске цивилизације више се не поштују људске и верске слободе, и хришћанину из Јужне Америке или Африке више то нису толико привлачне дестинације, тј. фудбалер из Јужне Америке или Африке, ако би му неки клуб Евроазијске лиге шампиона понудио исти уговор као и неки енглески, француски или немачки клуб, одабрао би да игра у клубу из Русије, Кине, Србије, Грчке, Турске… (100% bRe).

Временом, клубови Евроазијске лиге шампиона постаће богатијих од западноевропских, јер имају више гледалаца или навијача, што значи да ће бити велики приходи од продаје карата, а посебно од ТВ права. А главни спонзори Евроазијске лиге шампиона могли би да буду: Гаспром, Вконтакте (Русија), Хуаевеји, Тик Ток (Кина), Тата (Индија), Беко (Турска), Туристичка организација Грчке, Катар ерлајнс…

 

Ако оде Фијат и од Заставе створимо моћну компанију која производи добре аутомобиле за продају у Русији, Кини, Индији и осталим Г8 државама ()као и у балканским државама, и Застава (или ако би се другачије звала фабрика аутомобила у Крагујевцу) би могла да буде међу главним спонзорима Евроазијске лиге шампиона. Ако се појави и нека велика домаћа компанија из аграрног, или из ИТ сектора, могла би да буде спонзор и преко рекламирања преко Евроазијске лиге шампиона да дође до купаца у свету. Спонзори Евроазијске лиге шампиона могу да буду и бразилске, мексичке, јужноафричке и јапанске (ако им дозволе и НАТО и Кина) компаније које желе да послују на простору Евроазије.

 

Мислим да овакву лигу није тешко организовати, једино не знамо како би Кина реаговала због своје затворености и ковид политике, нико није спреман под овим условима да путује у Кину и пролази њихове мере и тестове (можда би уместо Кине могао да ускочи Јапан?). Слична такмичења могу да се организују у осталим спортовима. Утакмице и турнири би се играли у великим светским метрополама, Русија и Кина су олимпијске силе, у Грчкој је одржана прва олимпијада, балкански спортисти су међу најбољим, а у неким спортовима најбољи у свету, тако да би ова такмичења окупила врхунске спортисте и доста навијача (више од половине светске популације или светског тржишта) и спонзора и никоме не би недостајала западноевропска и евроатлантска спортска такмичења.

 

Чак и да азијске или исламске државе не желе да стварају такво такмичење, замислите да се створи велика лига клубова из православних држава – Кипра, Грчке, Бугарске, Северне Македоније, Бугарске, Србије, Црне Горе, Републике Српске, Румуније, Молдавије, дела или целе Украјине, Јерменије, Грузије, Белорусије и Русије.

И то би била моћна лига, сви клубови из православних држава би напредовали и били бољи него сада и никоме не би недостајала УЕФА такмичења. (). Одвајање од Запада прилика је да се изгради наш систем вредности у свим областима, па и у спорту, односно, то је прилика да се спорт више не користи за манипулацију и скретање пажње са важних тема у стилу “хлеба и игара“ и да профит не буде важнији од здравља професионалних спортиста, да спортски клубови не служе за прање новца, да председници клубова и вође навијача не буду криминалци, итд.

Edited June 17, 2022 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

 Kakav car! Kako ono kaže pevac Sofronije zvani Foghorn Leghorn: "dečko je zbunjen više nego dva ludaka u buretu". Novi Žika Obretković  Bar nije sisatelj nego slobodno misli bez državne apanaže, valjda. 

[Constantin]

Leeeleee na šta vi gubite vreme..baš ste badjevni..

[Milenko Puzigaca]

Ovaj je čak malo zabavan, nije odvratan kao ovi kolmovani naučnici kad počnu da balave izraze koje su čuli od nekih iz Rusije u odnosu na koje Putin zvuci skroz normalno. Kao što su "kolektivni zapad", "politicki zapad" i najnovije "postzapad", pa ih ponavljaju u svakoj drugoj rečenici, pravi odvratnici.

 

Za razliku od njih, ovaj je samo naivan i hard kor palančanin. Na primer, ovo na kraju, o zdravlju sportista i mrskom profitu i trt trt. Video sam negde, ne znam da li je istina ili nije, ali deluje skroz moguce. Kao, pravili anketu među profesionalnim sportistima sa pitanjem, da li bi uzeli neki doping koji je nemoguće detektovati i koji bi im pomogao da budu šampioni, ali zbog koga bi ziveli jos 5 godina max, i 92-93% su odgovorili "da". Kad su isto pitanje postavili tzv "obicnim ljudima" sa "da" su odgovorili samo 4-5% njih.

 

U cemu je poenta, ne mora da je rec o profesionalnim sportistima, to je nebitno, ama baki ne razume da postoje ljudi koji su pronasli ono jedno sto im je vaznije od svega, i od njih, i da njih nije briga za zdravlje ili za bilo sta drugo osim toga, i koji bi sve reskirali zbog tog jednog, i ne treba im nikakav baki da brine o njihovom zdravlju. I koji osim toga nemaju vise nista, i koji znaju da kad jednog dana to nestane, a nestace, svemu je kraj, ali ih ni za to nije briga, samo za ono jedno.

 

Sve suprotno od tzv obicnih ljudi koji to jedno nikad nisu pronasli, i zato rade sve sto rade. Tipa raduju se danu, prave razne hepeninge i ostale jade, vole da se družu i da piju kafe i da se okupljaju itd, sto se uglavnom sve svodi na izbegavanje stvarnog sveta. Evo kao ovaj baki, ciji svaki tekst je u ovom tonu "kako mali Perica zamislja svet", pa cak doslo na red da on brine o zdravlju onih koji bi radije bili mrtvi nego da su kao on. Kako bese ona pesma, antes muerto que bakilja 

 

Ja imam bolji predlog za Srbiju od svih bakijevih predloga zajedno koje je ikad smislio. To je onaj isti predlog koji imam od izgmizavanja, ono o aparhejdu, samo je ovo nesto sto je stvarno moguce i sto stvarno postoji. Gated communities. Sa sopstvenom mini nuklearnom elektranom, ili kako se vec to zove, i naoružanim čuvarima. Pa da se ovo mrcvarenje svih strana polako zavrsava, i da se ne ljubimo 

[Milenko Puzigaca]

Lica i naličja patrijarhata - Viktor Zahtila

 

Kolaps inicijalne faze ruske invazije nije šokirao samo Rusiju, već i Zapad. Nisu bili iznenađeni samo novinari, analitičari i Facebook ratnici, nego i većina nacionalnih sigurnosno-obavještajnih agencija. Francuska vojno-obavještajna služba toliko je promašili da je šef njihove vojno-obavještajne agencije morao odstupiti; međutim i oni za koje se ispostavilo da su bliže istini, poput Amerikanaca, javno su priznali da su radikalno podcijenili ne samo kapacitete ruske vojske, već i ukrajinsku obrambenu sposobnost.

 

Na ruskoj strani, prvi glasnogovornik kaosa bio je Sergej Nariškin, direktor Službe za vanjsko-obavještajne poslove. Na press konferenciji u osvit rata Putin ga je javno ponizio jer zatečeni Nariškin kao da nije imao pojma što se zapravo događa. Nastavljaju li se pregovori? Priznaje li se neovisnost Donjetska i Luhanska? Ide li se ide na njihovu aneksiju? Putin ga je dva puta prekorio prije nego što je pogodio točan odgovor. Sve je izgledalo kao praktična šala na jadnom Nariškinu, a Putinova bahatost svjedočila je ne samo o uvjerenju u brzu pobjedu, nego i o egomanijakalnom uvjerenju da o svojim vojnim ambicijama ne treba informirati niti vlastitu obavještajnu zajednicu. Uskoro su brojni ukrajinski gradovi sravnjeni sa zemljom, a ruska vojska doživjela je najveći gubitak ljudstva i opreme od II. svjetskog rata. Unatoč recentnim ruskim probojima Ruske na istoku Ukrajine, potpuno je jasno da je invazija na odrađena stihijski, obijesno i gotovo suicidalno.

 

Da bismo razumjeli raison d’etre ruske invazije, nisu dovoljne geopolitičke teorije. Nije dovoljno proniknut u ‘nacionalne interese’, što je fraza ispražnjena od značenja. Nije dovoljno analizirati vojne kapacitete: rat nije sportska utakmica s jasnim početkom i krajem niti se može svesti na proste faktore tenkova, aviona i ubijenih vojnika. Protiv ovako uske i dekontekstualizirane analize vojnog dogodila su se tri ključna protuudara: marksizam, feminizam i kvir teorija te antirasizam/anti-kolonijalizam. Ove tri intelektualne tradicije identificirale su tri usko povezane sile osovine globalnog sustava nasilja i eksploatacije: imperijalizam, kapitalizam i patrijarhat.

 

Rasprava o imperijalizmu na prvi dan rata degradirala je u pissing contest između dva tabora. U prvom su načelni anti-imperijalisti, toliko ogrezli u prezir prema vanjskoj politici SAD-a da u njoj vide mitski izvor svog svjetskog zla.  Od bolesne fiksacije na SAD zakržljali su im i mozak i empatija, a u svojoj mržnji prema liberalnom poretku neki su se čak priklonili i domicilnom fašizmu, poput nekad najutjecajnijeg istraživačkog novinara Glenna Greenwalda. S druge strane, većina prozapadnih medijskih i intelektualnih krugova napokon je odahnula jer se fokus napokon maknuo s brojnih genocida koje u rodivitim vremenskim intervalima sprovodi SAD i njegovi saveznici. Njihov glavni retorički trik u raspravi s antiimperijalistima, da citiramo Borisa Budena, “je tehnika cenzure zvana whataboutism – tabu koji je liberalni um nametnuo dijalektici općenito.” Drugim riječima, za vrijeme ruskog genocida u Ukrajini ne smije se pričati o američkom genocidu u Iraku/Vijetnamu ili izraelskom aparthejdu u Palestini jer to iritira osjećaj zapadnjačke moralne superiornosti i narušava njihovu sliku Rusije kao nekakvog jedinstvenog moralnog zla.

 

Što se tiče ekonomske dimenzije rata, većina medija su poput trkaćih konja s ideološkim maskama koje im sužavaju vidno polje kako ih ne bi obuzeo metež globalne kapitalističke autodestrukcije. Zbog toga se, poput posjetitelja sportskih kladionica, usko fokusiraju na energente, sankcije, recesije i BDP. Pitanje koje ih opsjeda glasi: koliko će sankcije naštetiti Rusiji? Pitanje koje ih plaši: hoće li Europa politički implodirati zbog visokih cijena energenata? Pitanja koja ih užasavaju: Ima li zapadnjački neoliberalizam šanse u srazu s kineskim kapitalizmom s komandnim gospodarstvom? Što može, na duge staze, efikasnije amortizirati društveni kaos koji kapitalizam ciklički proizvodi, autokracija ili demokracija?

 

Međutim, u ovom tekstu fokusirati ćemo se na treću, najviše zapostavljenu i možda najvažniju dimenziju rata – patrijarhat. Zašto najvažniju? Zato što je patrijarhat u korijenu međuljudskih odnosa iz koje proizlazi sva društveno-politička nadgradnja. Zato što su i kapitalizam i imperijalizam produkt civilizacije u kojoj je vladala muška tiranija. Njegovi pipci raširili su se svugdje, od Istoka do Zapada, od rata do poraća, od demoraliziranih ruskih vojnika koji siluju djevojčice i briju ženama glave kako bi ih ponizili, kao i ukrajinskog revanšizma nad ratnim zarobljenicima, pa sve do strukture vlasti u Rusiji i Putinovog procesa donošenja odluka. U ovom tekstu fokusirati ću se na Rusiju zato što ona u ovom povijesnom trenutku predstavlja kulminaciju patrijarhalnog nasilja. To, naravno, ne znači da i u Zapadnom svijetu patrijarhalna govna nisu došla do grla; štoviše, svi trenutačno živimo u eri kontrarevolucije i protuudara muške tiranije.

 

Krenimo redom.

***

Društveni znanstvenici Ellery G. Cushman i Kiril Avramo u svojoj analizi naslovljenoj “Eurosodoma: Specifičnosti naoružane seksualnosti i rodno utemeljenih narativa u suvremenim ruskim i proruskim dezinformacijama” tvrde da je remaskulinizacija Rusije središnja za Putinov politički legitimitet i uvelike razlog zašto su Kremlj i Putin popularni kod domaće publike. “Ova vrsta taktike legitimizacije ne pripada samo Rusiji, već je raširena, univerzalna pojava. […] Isticanje muškosti sredstvo je za ostvarivanje moći” te omogućuje političkim vođama da “potvrde svoju moć nad onima koji se mogu prepoznati ili okarakterizirati tradicionalno ženstvenima”.

 

Putinova pretpostavka da je Zapad preslab i razjedinjen da bi mogao pružati bilo kakav značajan otpor velikim dijelom proizlazi iz ideje da je liberalizam sa svojim seksualnim slobodama i odumiranjem patrijarhalnog autoriteta feminizirao države Zapada. “Zapad je [za Putina] sila koja se raspada, neka vrsta ‘Eurosodome’ koja je postala bastion materijalne dekadencije i moralne devijantnosti, a koja je sada u nemilosti uskrsnule Rusije kojoj je suđeno da se izdigne iz povijesne tragedije i postane spasitelj ‘prave kršćanske europske’ civilizacije,” poentiraju Cushman i Avramov.

 

Pretpostavka da je mitologija samo ciničan ideološki narativ iza kojeg se krije surova realnost geopolitike nesvjesno pripisuje Vladimiru Putinu gotovo nadljudske kognitivne sposobnosti. Prema toj pretpostavci Putin je majstor strategije, uvijek korak ispred svih, hladan kao špricer. To je u osnovi mit koji je Putin iskrojio o samome sebi; međutim, urođena mana narcisa je da kad-tad povjeruju u vlastite mitove.  

 

Istina, postojali su argumenti za inicijalnu fazu invazije: SAD su izvršile katastrofalno i panično povlačenje iz Afganistana; Europa je ostala impotentna nakon što je Rusija anektirala Krim; NATO savez drastično je ugrožen dolaskom Trumpa na vlast i njegova budućnost bila je neizvjesna, Zelensky je gubio popularnost. Ali isto tako možemo nabrojati i kontraargumente: manjak saveznika, ekonomija bazirana na izvozu energenata, bez proizvodnje o kojoj ovisi vojna tehnologija, katastrofalno stanje ruske vojske, tumor korupcije na vojnom budžetu (za kojeg je Putin sigurno znao), potencijalni sukob s NATO savezom, rizik invazije i okupacije najveće države Europe, ugrožavanje stabilnosti vlastite autokracije.

 

Otvoreno je pitanje koji bi set argumenata prevagnuo u odluci o invaziji da nije bilo infantilne fantazije, tipično muške, o Rusiji koja se „izdiže iz povijesne tragedije“, Ukrajincima kao „nepostojećoj naciji“ i Zapada kao „slabog i dekadentnog“, smekšanog feminizmom i LGBT pravima. Ideologija je izvor snažne kognitivne pristranosti u procesu donošenja odluka; štoviše, ona predstavlja i sam okvir razmišljanja koji daje težinu samo onim argumentima koji odgovaraju željenom narativu.

 

‘Dekadentni’ Zapad suočen je s opasnim činom balansiranja: s jedne strane je isporuka vojne pomoći, pogotovo teškog naoružanja, a s druge mogućnost nuklearnog rata i totalnog uništenja ljudskog života na Zemlji, s egom Vladimira Putina kao jezičcem na vagi. Naravno, već je svima jasno da su ruske prijetnje nuklearnim oružjem prilično uspješan blef pomoću kojeg žele zaustaviti direknto uključivanje NATO saveza u rat. Ali je li to jasno Vladimiru Putinu? U situaciji gubitka kontrole, nešto što je krenulo kao cinični blef može završiti u nekontroliranom ispadu bijesa. Rekapitulirajmo: budućnost ljudske vrste ovisi o vještini najvećeg vojnog saveza u povijesti da pleše oko ugrožene muškosti jednog ocvalog, izoliranog i paranoičnog muškarca, čiji najveći strah je da bude ponižen. Da nije nuklearno, bilo bi smiješno.

***

Manjak empatije, egoizam, osjećaj superiornosti, opsjednutost svojom veličinom i značajem, prezir prema vlastitoj i tuđoj ranjivosti, izolacija, paranoja – sve to su simptomi narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihičke baze patrijarhata. Ne treba nam psihijatar da dijagnosticiramo Putina: njegov narcizam eksternaliziran je u svakoj obnaženoj kaubojskoj fotografiji u kojoj jaše s puškom u ruci, kao i u svakom projektilu koji je pogodio ukrajinsko stambeno naselje te ruskom vojniku koji je poslužio kao topovsko meso. Kako bi ostvario narcisoidnu fantaziju o sebi kao velikoj povijesnoj ličnosti koja će uzdignuti rusko carstvo iz pepela, spreman je uništiti ne samo Ukrajinu, nego povući za sobom i vlastiti narod.

 

Kroz dvadeset godina autokracije sudbina Vladimira Putina u potpunosti se stopila sa uz sudbinom ruskih nacionalnih interesa. Tu, naravno, nema ni N od nacionalnih interesa, kao ni S od strategije. Strategija koja se mijenja iz dana u dan nije strategija, već prigodničarski narativ koji se domaćoj publici upire pružati neki smisao kako bi prikrio da je riječ o slijepoj improvizaciji, iza koje ne stoji čak ni politička elita, već samo jedan čovjek. Patrijarhalni muškarci nepodnošljivo su samodopadni. Ne treba nas čuditi što je Putin smatrao da može krojiti ratne planove sam s nekolicinom frendova u Kremlju, bez da uključi čak i vlastite sigurnosno-obavještajne agencije.

 

Ključni trenutak dogodio se početkom studenog [2021.] kada je direktor CIA-e William Burns otputovao u Moskvu kako bi ju upozorio da Washington zna za njene planove. Putovanje se nije držalo u tajnosti. Neki ruski dužnosnici prvi puta su čuli da njihova zemlja možda ozbiljno namjerava djelovati protiv Ukrajine od direktora CIA-e, kaže jedan dužnosnik, piše BBC. Procjena [američke] obavještajne zajednice da je Putin čekao gotovo do posljednjeg trenutka da odluči započeti rat s Ukrajinom, o čemu se dosad nije izvještavalo, značajna je jer bi mogla pomoći objasniti zašto je ruska vojska bila loše pripremljena i nekoordinirana otkako je izvršila invaziju, ističe istraživački portal Intercept.

 

Putin je držao u mraku čitav državni aparat osim nekoliko najbližih suradnika sve do samog trenutka invazije; isto tako, Putina je držao u mraku čitav državni aparat, čak i sigurnosno-obavještajne agencije, hraneći ga bezvrijednim analizama. Po svemu sudeći, srednji menadžment dotičnih agencija zbog straha da ne upadnu u nemilost Kremlja vršio je pritisak na agente da produciraju pretjerano optimistične izvještaje. Narcisoidni muškarci ne razumiju odgovornost, zbog toga se nisu u stanju suočiti sa stvarnošću. Ako stvarnost ne odgovara njihovim iluzijama – toliko gore po stvarnost. Zato se moraju okružiti ljudima koji im govore isključivo ono što žele čuti, a kad ih stvarnost demantira, njih će prve baciti pod vlak.

***

Patrijarhat vlada strahom. Ali strah je samoproždiruća zvijer. U kaotičnom vihoru kadrovske čistke uhapšeni su ili (samo)ubijeni brojni agenti, direktori i vojna lica, pa čak i generali. Međutim, krivaca nikad dosta. Takozvana denacifikacija Ukrajine inicijalno je značila brzu likvidaciju pro-Zapadnog režima, a kad se čitav ukrajinski narod ujedinio protiv ruskog agresora, Putinovi mediji odlučili su da su većina Ukrajinaca „pasivni nacisti“ koji su „također krivi“, zbog čega moraju “moraju strpiti teškoće rata i prihvatiti to iskustvo kao povijesnu lekciju i iskupljenje za svoju krivnju.”

 

Mnogi analitičari i komentatori smatraju da ruske tvrdnje o denacifikaciji Ukrajine još jedan cinični narativ kojim se prekrivaju ruski ratni zločini. Ako izvedemo ovu tezu do kraja, ratni zločini nad Ukrajinom nisu počinjeni iz neke iskonske mržnje prema Ukrajincima, već kao dio vojne strategije iscrpljivanja, u kojoj je cilj uništiti ljudstvo, resurse i borbeni moral neprijatelja prekomjernim granatiranjem, uništavanjem infrastrukture, a u konačnici i organiziranom likvidacijom civila. Međutim, što ako uništenje ukrajinskog naroda nije samo nusprodukt samo nemilosrdne vojne strategije? Što ako vodeće ruske političke figure doista vjeruju u ono što govore? Drugim riječima, što ako su pravi ratni ciljeve skriveni naočigled sviju – u samoj propagandi?

***

Umirovljeni ruski general Boris Ratnikov 2006. godine otvorio je dušu medijima, tvrdeći da je njegov bivši šef Georgy Ragozin, zamjenik šefa sigurnosti predsjednika Borisa Jeljcina, bio vidovit. Imao je takve moći da je devedesetih uspio prodrijeti u snove bivše američke državne tajnice Madeline Albright, a tijekom jedne telepatsko-izviđačke misije Ragozin je doznao da je tajni plan SAD-a uništenje Rusku federacije kako bi mogao opelješiti bogatstva Sibira i dalekog istoka. Sve bi to bilo samo kuriozitet da Nikolaj Patrušev, glavni tajnik moćnog Vijeća za nacionalnu sigurnost Ruske federacije, nije ponovio tu istu priču 2015. godine, predstavljajući je kao činjenicu.

 

“Sigurno se sjećate tvrdnje bivše američke državne tajnice Madeleine Albright da ni daleki istok ni Sibir ne pripadaju Rusiji,” istaknuo je Petrušev u intervjuu za ruske dnevne novine Kommersant. “To je čovjek koji ponavlja riječi koje se pripisuju Albright kao da su same po sebi razumljive, a zapravo ih je izgovorio ekscentrični ruski general prije 20 godina. Na temelju ovih riječi Patrušev izvodi zaključke, smišlja planove i piše doktrine. Možda se Rusija priprema za rat sa SAD-om jer u nekom njegovom tajnom dosjeu piše da je Albright planirala oduzeti Sibir. Ispada da bi halucinacije preminulog kremaljskog vidovnjaka mogle rezultirati pravim ratom ili, u najmanju ruku, velikom vanjskopolitičkom krizom,” pisao je The Guardian još 2015. Bitno je naglasiti da je Petrušev jedan od najmoćnijih ljudi u ruskoj vlasti, ako ne i najmoćniji nakon samog Putina, kao i jedan od najvećih zagovaratelja rata u Ukrajini.

 

Nakon niza vojnih poraza vrh Kremlja sve se više i više izolira u eho komoru, a krajnja instanca svake izolacije je paranoja. Paranoja je hermetički zatvoren feedback loop između strahova i kognicije, u kojem strah motivira kogniciju da traži informacije koje potvrđuju njene najgore slutnje, gradeći čvrsti konstrukt kojeg je nemoguće demontirati racionalnim argumentima.

***

U postmoderno doba svaka takozvana istina je stvar uvjerenja. Dakle, mi vjerujemo u ono što radimo, vjerujemo u ono što govorimo. I to je jedini način da se definira istina. Mi imamo našu posebnu rusku istinu koju vi morate da prihvatite, tvrdi Aleksandar Dugin, Putinov dvorski filozof.

 

Jedan od najranijih i najvidljivih simptoma rasta fašizma bujanje je laži u javnom diskursu, što se manifestira kroz popularnost teorija zavjere. Rudimentarna teorija zavjere po kojoj moć ima jedan centar i taj centar nas manipulira iz sjene, a prava stvarnost uvijek mora ostati skrivena, samoobmana je u službi odricanja od odgovornosti. Nitko nas toliko ne obmanjuje koliko obmanjujemo sami sebe. Velik dio ‘naroda’ vapi za tim da ga se laže, a s istinom se igra skrivača. Jogunast poput malog djeteta on povlači autoritet za rukav, jecajući za nekom utješnom pričom za laku noć. Politika obožava infantilizirati narod, tepajući mu kako je dobar, nevin i bezgrješan, dok su pravi krivci za njihov bijedan život svi samo ne oni sami. Implementirana kapilarno, kroz politički diskurs, obrazovne institucije, medije i kulturu, politika infantilizacije u velikoj mjeri je ostvarila svoje ciljeve. Zbog toga značajan dio naroda nikako ne voli naprezati svoju lijepu malu glavicu da bi se uhvatio u koštac s kompleksnošću i nepredvidivošću svijeta u kojem živi; više mu godi biti pasivan i neodgovoran.

 

Ne treba nas čuditi što u politici infantilizacije prednjače desničari, čija vizija društva je inspirirana patologijom obiteljskih odnosa. Oni su strogi, ali benevolentni očevi, domovina poslušna majka (uvijek raspoložena za malo konsensualnog gospodarskog silovanja), a birači dječica zaostala u razvoju. Tko želi napredovati u životu, treba pognuti glavu i naučiti metode obiteljskog biznisa: hijerarhija, nasilje, laž, eksploatacija – osnovni sastojci otrovnog koktela patrijarhata.

***

Jednako kao što antisemitizam nije njemački izum, tako ni Putinov fašizam nema ruski patent. Politički trijumf Trumpa i Bolsonara, konsolidiranje vlasti Orbana i Vučića, višegodišnji rast popularnosti Marine Le Pen, Brexit, demontaža krvavo izborenog prava na abortus u SAD-u, zakoni o sprečavanju LGBT propagande u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, nesankcionirano nasilje nad imigrantima… Sve je to bilanca globalnog kontrarevolucionarnog pokreta koji, uz par zastoja, odnosi političke pobjede već više od desetljeća.

 

‘Populizam’ je riječ koja ne otkriva ništa o  tzv. ‘populistima’, a sve o naivnosti politologa, političara i medija koji tu riječ bezumno reproduciraju. Brojnim građanima riječ ‘populist’ evocira nekoga tko stoji ponosno ispred naroda, tko zastupa mišljenje većine; populizam je nešto autentično, masovno i anti-elitistički; čista ljudska emocija nasuprot indiferentnog tehnokratskog lica. Inteligentan političar nositi će etiketu populizma kao medalju časti – što je više blate nekarizmatični političari centra, tim više ona sjaji.

 

U svojoj srži ‘populizam’ je politička ruka patrijarhata, oblikujući društvo po njegovim stoljetnim principima: štovanje patrijarhalnog kulta ličnosti, glorifikacija vojske i policije, anti-demokratičnost, rasizam, nasilje prema manjinama i ženama. Baš zato ovaj izdašno financirani i dobro umreženi* pokret treba nazvati pravim imenom: patrijarhalni fašizam. Brutalnost pojedinačnog patrijarhalno fašističkog režima ne ovisi o njegovim moralnim ogradama, već o čistoj političkoj kalkulaciji. Da Putina zamijenimo s Orbanom, bi li itko primijetio razliku?

***

Trump, Putin, Bolsonaro, Duterte, Orban, Le Pen, Erdogan, Vučić, Milanović… glavna vanjska karakteristika koju dijele svi populisti je mačizam (i žene mogu biti mačisti). Međutim, mačizam nije samo nastup, već i set vrijednosti, ideja organizacije društva i oblik političke strategije. Oni koji se nisu do kraja cijepili protiv nacionalizma, mogli bi se mogli šokirati što u tu skupinu uključujem i Milanovića, dečka s Trnja koji je pao s tenka i usrao se državnog udara plinskom bocom pa je podvio rep i izgubio izbore, a kako bi kompenzirao poniženu muškost postaje veći Tuđman od Tuđmana, šovinist koji rehabilitira hrvatske ratne koljače, čija vizija političkog diskursa je natjecanje u mjerenju kurca. Razlog njegove popularnosti nije sukob s HDZ-om, već taj što živimo u patrijarhalnom društvu koje idolizira zadrigle, agresivne i bahate muškarce. Međutim, Milanović nije samo pasivno ogledalo hrvatske stvarnosti. On aktivno reartikulira emotivni invaliditet svojih obožavatelja – njihovu frustraciju, agresiju, nasilničko ponašanje – kao pozitivnu vrijednost.

 

Ono što je uočljivo kod Milanovića istog trena čim mu se zapjene usta njegov je toksični maskulinitet – opasna, često i smrtonosna mentalna bolest koja je prisutna u većoj ili još većoj mjeri u svih ‘populista’. ‘Mentalna bolest’ nije hiperbola: Američki udruženje psihologa (APA) već je 2019. godine izdalo smjernice za rad s dječacima i muškarcima u kojima piše da je “tradicionalna mačistička ideologija štetna za psihičko i fizičko zdravlje.” Nemogućnost kontroliranja emocija, ispadi bijesa, besramno laganje, ponižavanje neistomišljenika, eksploatacija slabijih, otvoreni cinizam, manipulacija, izostanak empatije, heteronormativnost…. toksični maskulinitet simptomatski se toliko preklapa s narcisoidnim poremećajem ličnosti da skoro da govorimo o istoj stvari. Ali za razliku od narcizma, koji kao da je igrom slučaja pao s neba ravno na mušku glavu, toksični maskulinitet u samom svom nazivu bar donekle identificira društvenopolitičko ishodište ovog poremećaja.

 

To ne znači da i žene ne mogu biti najgori mačisti i seksisti, ali u njihovom slučaju radi se o adaptaciji uspostavljenim (dakle muškim) pravilima igre. Kad Kolinda u maskirnoj uniformi paradira usred neke pogranične šikare i samozadovoljno objašnjava kako sirijske izbjeglice nisu pretrpili policijsko nasilje, već su se sapleli u oštro trnje, ona želi biti viđena kao frajer koga neće pokolebati patetične priče o masnicama na koži arapskih muškaraca „vojne dobi“. Najbolji način da u politici ispadneš ‘frajer’ je da glorificiraš vojsku i policiju i dok beskrupulozno gaziš slabije od sebe. Još bolje ako pri tom cinično signaliziraš da si zapravo oduševljen mlaćenjem izbjeglica, samo što to ne smiješ reći javno.† Patrijarhat obožava cinizam, taj nastavak nasilja retoričkim sredstvima.

***

Političari poput Baracka Obame, Emanuela Macrona ili Justina Trudeaua sigurno nisu epigoni progresivne politike kakvima se često vole predstavljati. Liberalno-demokratski centar danas je sve više fuzija gotovo svih stranaka od desnog centra pa do zelene ljevice, koji se ideološki približavaju kako bi učvrstili frontu protiv radikalne desnice. Eklatantan primjer je Macronov En Marche!, koji je usisao glasače bivšeg desnog i lijevog centra, a vjerojatno i šire. Njihove politike sežu od štetnih – mjere štednje, dizanje minimalne godine umirovljenja, ukidanja raznih socijalnih prava – do onih koji ipak pomažu ugroženim skupinama i to svih klasa, poput Obamacarea, zalaganja za prava na abortus, prava LGBT ljudi, prihvat izbjeglica, itd. Na žalost, njihove progresivne politike ne predstavljaju mnogo više od kapi vode u kapitalističkoj pustinji. Da stvar bude gora, njihovi deklarativni principi jednakosti, ravnopravnosti i tolerancije primjenjuju se selektivno i arbitrarno, pogotovo kada je riječ o klasnim pitanjima i siromaštvu, zbog čega im je lakše prikačiti etiketu elitista i licemjera.

 

Međutim, fašisti i liberali nisu isti. Onaj koji to tvrdi već je skrenuo u desno. Licemjerje je odraz izdanih ideala, a cinizam je prezir prema idealima kao takvim. Patrijarhat je otvoreno ciničan, za njega su beskrupuloznost i besramnost izraz snage. Takozvani ‘populisti’ retorički su jači baš zato što su besramni u svom elitizmu, oportunizmu, eksploataciji i bezakonju. Dok liberali koketiraju s cinizmom, desnica uvijek ide do kraja. Zato njihova politička moć raste. Liberali sjede između dvije stolice, klatareći se između progresivnih i destruktivnih politika. Njihova blijeda retorika, neuvjerljiv glas, dosadna priopćenja, „duboke zabrinutosti“, „oštra osuđivanja“, te isprazne floskule koje otkrivaju manjak uvjerenja, dodvoravanje najgorim elementima u društvu i lip-service manjinama, sve to se (ispravno) percipira kao dvoličnost i slabost. Dvoličnost nije problem. Ali patrijarhat prezire slabost.

***

Kako bi mogao zadržati poziciju moći, patrijarhat nas laže da je hijerarhija prirodno stanje stvari. Ali hijerarhija se kontinuirano mora obnavljati brutalnim nasiljem i treniranjem desenzitizacije na nasilje. Dedovščina je prva stvar koja pada na pamet svakom mladom Rusu kada čuje riječ vojska. Riječ je o brutalnoj inicijaciji novih regruta, u pravilu tinejdžera, nad kojima se stariji kadeti, godinu-dvije stariji, sustavno iživljavaju. Patrijarhalna ideologija je u samom nazivlju: na dnu hijerarhije su novaci zvani dukhi ili duhovi, a na vrhu dedyji ili djedovi. Tijekom dvijetisućeidesetih oko 500 vojnika godišnje počinilo bi samoubojstvo, a njih 10 000 bi svake godine dezertiralo, što su i ruski vojni tužitelji pripisali dedovščini. Vojni rok je 2008. Smanjen sa dvije godine na godinu, što je navodno i smanjilo količinu zlostavljanja, ali od 2009. ruska vojska ne izvještava javnost o nasilnim smrtima u vojsci.

 

‘Brutalna inicijacija’ je eufemizam: dedovščina uključuje deprivaciju sna, premlaćivanje, izgladnjivanje, prisilni rad, pljačku i silovanje, a često završava fizičkim sakaćenjem, ubojstvom i samoubojstvom. Vojnika Andreja Sychyova njegovi nadređeni vezali su za stolicu i neprestano ga tukli satima i satima, dok bi se u kratkim pauzama opijali. Kad je sve bilo gotovo, Sychyovu je rečeno da bude kuš. Nije se žalio, a liječnici su mu rekli da je dobro. Nekoliko dana kasnije pojavili su se prvi  znakovi gangrene. Od smrti je spašen tako što su mu amputirane obje noge i genitalije. Vojnik Artyom Pakhotin upucao se u glavu 2018. godine, nakon što su mu ‘djedovi’ žiletom urezali riječ kurac na čelo zato što pušio cigaretu na wc-u. Nije rijetko da ni da zlostavljani novaci ustrijele svoje zlostavljače: 2019. godine vojnik Ramil Shamsutdinov proveo je 3 dana na straži bez minute sna. Stariji regruti obavijestili su ga da će mu ugurati glavu u zahod i silovati ga straga. Uzeo je pušku i ubio 8 kolega. Ovakvi slučajevi samo su vrh ledenog brijega; većina nasilja ostaje neprijavljena, a od prije par godina mobiteli su zabranjeni, što garantira i veći broj neprijavljenih slučajeva. Prisutna je i klasna dimenzija: potrebno je oko 5000 dolara da bi se izbjeglo novačenje, što radi svatko tko si to može priuštiti. Na kraju samo deset posto najsiromašnijih Rusa završi u vojsci.

 

Rezimirajmo: svake godine oko 130 000 dječaka i mladih muškaraca unovačeno je u rusku vojsku, gdje su sustavno zlostavljani sve dok i sami ne postanu nasilnici. To su nebrojene generacije brutaliziranih muškaraca koji će, ako već izbjegnu postati topovsko meso, biti lansirani natrag o svoje domove i lokalne zajednice kao bombe iz kojih se šire i umnažaju koncentrični krugovi nasilja.

***

Kako bi održao uspostavljenu hijerarhiju, patrijarhat propagira socijalno-darvinističku sliku svijeta u kojemu su ljudska bića u konstantnom ratu za prevlast i dominaciju. Geni su sebični. Pohlepa je prirodna. Jednakost je bajka za slabiće. A solidarnost i nacionalno jedinstvo ostvaruje se isključivo u odnosu na unutarnjeg ili vanjskog neprijatelja. S obzirom na to da nema nikakvu pozitivnu vrijednosti ili viziju ljudskog napretka, patrijarhalno društveno uređenje nema smisao bez neprijatelja. Ako neprijatelja nema, treba ga izmisliti: LGBT populacija, imigranti, feministkinje, cancel kultura, ‘ukrajinski nacizam’, daj što daš. Kako domicilna neobrazovana sirotinja ne bi morala suočiti da je na dnu te iste hijerarhije, zariti će zube u obespravljene društvene skupine kako bi bar na tren okusila grudvicu superiornosti nad drugim ljudskim bićem, kad već ne može okusiti kvalitetan komad mesa.

Naravno, zrcalna slika dominacije je kukavička pokornost.

 

Pravi uzrok svjetske bijede diktat je globalnog kapitala. Kapital nema centar; riječ je o globalnoj, sveobuhvatnoj i beskrupuloznoj korupcijskoj hobotnici koja posjeduje takvu količinu moći da će se svakom istinoljubivom čovjeku zaledit krv u žilama. Dakle, lakše je premlatit pedera. Kukavice se ne mogu suočiti s činjenicom da postoje ljudi koji imaju tako snažan osjećaj pravednosti da će se suprotstaviti moćnom državnom aparatu ili narodnoj većini i to bez ikakvog zaleđa ili osobne koristi. Kako bi od sebe sakrili vlastiti kukavičluk, patrijarhalne mase moraju se praviti kao da su obespravljene skupine zapravo  moćni eksponenti globalne zavjere. Baš zato rusko pravosuđe etiketira disidente kao ‘strane agente’, njegujući time kukavičluk ruskog naroda. A kukavičluk, znao je to dobro Mihail Bulgakov, najgori je od svih ljudskih poroka.

***

Mnogi nemaju problem s etiketiranjem Vladimira Putina kao autokrata, a odnedavno i kao fašista, međutim analiza njegovog djelovanja bez riječi o patrijarhatu ne samo da zamagljuje ideološku srž njegovog projekta, već time i aktivno ignorira njegove žrtve, pogotovo emancipirane žene] i rodno-seksualne manjine.‡ Za njih rat nije počeo s invazijom na Ukrajinu, niti će prestati kada vojnici spuste svoje oružje: nacionalna obnova u okviru patrijarhata i kapitalizma može stvoriti samo sirotinju s PTSP-om na čijoj će se otvorenoj rani gnojiti novi fašizam. 

 

Radikalna desnica stranačka je ruka patrijarhalnog fašizma. Njeni politički ciljevi su jasni: dominacija nad ženama i njihovim tijelima; obespravljivanje, ponižavanje, progon pa i ubojstvo osoba druge boje kože, etniciteta, nacionalnosti, osoba (marginalno) drugačijih religijskih uvjerenja, seksualnosti, pa čak i manirizama i fizičkog izgleda§ te patrijarhalna autokracija nad djecom i oduzimanje njihovih građanskih prava, pogotovo prava na edukaciju. U kojoj mjeri je radikalna desnica radikalna u praksi ovisi isključivo o političkom kontekstu u kojem djeluje, a ne o nekakvom iznijansiranom sustavu uvjerenja. To što neki radikalni desničari nemaju želuca da budu ubojice ne treba nas previše tješiti. U konačnici, iza svake Marine Le Pen čeka jedan Eric Zemour; iza Jeljcina Putin; iza Hindenburga Hitler.  

 

Simptomi osvetoljubivosti patrijarhata svuda su oko nas – od američkih masovnih ubojica koji su gotovo bez iznimke mladi patrijarhalni muškarci koji su bili članovi ultramizoginih incel foruma, pa do kuge rasizma koja hara europskom unijom, što je zorno dokazala izbjeglička kriza, u kojoj su tisuće ljudi krive nijanse kože maltretirani, premlaćeni ili odgurnuti u sigurnu smrt. Istovremeno, ženama SAD-a, Poljske, Mađarske oduzima se suverenitet nad vlastitim tijelom; LGBT zajednici u hiper-patrijarhalnoj istočnoj Europi prijeti poniženje, nesankcionirano ulično nasilje, pa i politički progon, u još patrijarhalnijoj Rusiji prijeti im mučenje, zatvaranje i organizirana likvidacija. Zemlja koja nemilosrdno progoni vlastite građane kad-tad će posegnuti za istrebljenjem čitavog jednog naroda.

Fašizam je najčišći destilat patrijarhata: dok ne uništimo patrijarhat, fašizam će se vraćati s osvetom.

====================================================

*

Npr. Vitalij Milonov, zastupnik u ruskoj Dumi i autor zakona zakona protiv ‘gay propagande’, prijateljuje s Jevgenijem Prigožinom, financijerom farmi Internet trolova i ozloglašene Wagner grupe, i s francuskom ultra-desnom političarkom Marine Le Pen, koja je izdašno financirana od strane Kremlja. Milonov je odnedavno i voditelj YouTube emisije ‘I’m not gay’ u kojoj se procesom eliminacije pokušava prepoznati ‘gay uljeza’.

†

O Kolindinom majmuniranju pisao sam za Novosti: https://www.portalnovosti.com/zena-i-hajka

‡

“Povorke ponosa osmišljene su da pokažu da je grijeh jedna varijacija ljudskog ponašanja. Zato da biste se pridružili klubu tih zemalja, morate imati gay paradu. Ako čovječanstvo prihvati da grijeh nije kršenje Božjeg zakona, ako čovječanstvo prihvati da je grijeh varijacija ljudskog ponašanja, ljudska civilizacija će tu završiti “, rekao je ruski patrijarh Kirill u ranim danima invazije na Ukrajinu. Tvrdnja ruskog patrijarha da je invazija na Ukrajinu zapravo rat protiv gay parade nije samo ispad jednog klauna, već i artikulacija državne politike i ideologije. Po tome je Rusija vrlo nalik nacističkoj Njemačkoj, ali u ranoj fazi, u kojoj se još razmišljalo o ‘humanom’ preseljenju židovske populacije na Madagaskar.

§

Program „nacionalnog pomlađivanja“ kineske vlade odnosi se na čvršću kontrolu Komunističke partije nad poslovanjem, obrazovanjem, kulturom i religijom. Prošle godine kineski medijski regulatori izdali upute TV mrežama da moraju “odlučno stati na kraj feminiziranim muškarcima i drugim abnormalnim estetikama”, koristeći uvredljiv žargonski izraz za ženstvene muškarce niang pao, što u doslovnom prijevodu “oružje za djevojčice”, a u prenesenom – pičkica. Primjerice, kineski idoli Huang Zitao i Cai Xukun maskulinizirali su svoj imidž nakon objave medijskih regulatora.

[Milenko Puzigaca]

E, a na osnovu čega ove majmunčine traže da se neko identifikuje sa time sto oni tu sprovode samo zato sto se slučajno tu rodio? Zašto bi se neko sa time identifikovao? Čime oni to zasluzuju? Da li možda sto hapse ljude bez razloga samo zato sto su nešto rekli, da li zato sto ih onda ogavna rulja koja je samo za bič i jaram masovno siluje, ili zato što im nije dosta sto ih tu ima 90% anticivilizacojskih majmunčina, nego su vrlo ljuti sto i ostali nisu oduševljeni njihovom bolešću, pa ih neprekidno proganjaju.

 

Ja za druge ne znam, ali ja bih se identifikovao sa mestom gde bi drzava radila svoj posao pa nemilosrdno proganjala takve kao što su oni, i ostale koji proganjaju različite, i nabijala to u zatvor, kao na normalnim mestima. I gde bi drustvo sa prezirom gledalo na ovakve kao ovaj pljosnatoglavac kad slobodno misle i ostrakovalo ih zato sto sire taj  homofobni palanacki ksenofobni bazd, zato sto su nekulturni.

 

Kao ters sto je tamo napisao kad dodu neki odavde pa pocnu da bulazne nesto potpuno neprimereno pa se ostali odmaknu od njih. Takvo okruzenje bi mogla da bude moja zemlja. Ovaj ovde silovateljski zmijarnik nikada. A ovaj je u pravu, sve je to zato sto su umislili da je taj njihov "patrijarhat" neko jako mudo, a u stvari je obicno golo gono. Neko ni zbog cega ima privilegije, i trazi postovanje ni na cemu utemeljeno, samo zato sto postoji. Evo't k...

 

Ne znam ni sto im se onaj baki pravda tamo u tom njihovom sudu gde mu "sude" za verbalni delikt, u 21 veku. A takvi su im i idoli. Odusevljavaju se istim takvim silovateljima koji bi da drugima odreduju šta da misle i sve ostalo, i koji proganjaju drugacije i slabije.

 

Ja mislim da sve takve treba staviti u kaveze, sa drugim majmunima. Ove kolmovane naučnike prvo, za primer.

[FrediB]

Pravoslavna civilizacija od Une do Vladivostoka

Slobodan Reljić

 

Najistaknutije uloge u današnjoj pravoslavnoj civlizaciji su – na Rusima, Grcima i Srbima. Ovo nije politika, jer iz sfere banalne političke površnosti ne mogu se sagledati pravi tokovi

 

1.

Čak je i Džo Bajden primetio „da se sprema novi svetski poredak“ i onda pročitao sa „puškice“ koju nosi u ruci: „mi moramo da ga vodimo, mi moramo da ujedinimo ostale slobodne zemlje u tom procesu“. Na puškici nije bilo da se ovo dosad zvalo Pax Americana, po zemlji na čijem čelu je zaboravni Džo i da to što se sprema, izvesno znači da ga Amerikanci neće voditi čak i kad se ujednine sa „ostalim slobodnim zemljama“. Dok su Amerikanci devedesetih prošlog veka sebe i „slobodne zemlje“ zvali „međunarodna zajednica“ – svet je ćutao. Sad je to smešno. Jer, međunarodna zajednica se svela na zemlje koje su uvele sankcije Rusiji. To je petnaestak odsto zemaljske populacije.

Taj blok sad liči na ludi vod vojske koji se izgubio u istorijskoj prašumi i „oslobodio“ pravila ponašanja a sve verujući da će to svi prihvatati isto kao kad su oni bili brigada na čelu kolone. Ne biva. I dobro je što imaju na čelu zaboravnog Džoa, jer bi inače svi videli koliko su se zaglavili.

Posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu i nezaustavljivog opadanja moći Britanskog kraljevstva Evropa de facto postaje deo američke imperije. Pad Sovjetskog Saveza je to stanje dodatno učvrstio i Pax Americana kao da je uzletela na nebo. Ali iseljenici na severnoameričkom kontinentu – begunci od zakona, kulture i istorije Evrope – pokazaće da je Imperija nedostižan sistem za njihov „kolektivni um“. Oni su od imperija preuzeli način kako pretnja moći mora biti besprozorna ali ne i mudrost kako da se ona dugoročno upotrebljava. Ideja da sve treba oteti danas čini Imperiju nemogućom, a vođu te organizacije – pajacem istorije.

 

I pre Ukrajinske krize Pax Americana je sebe dovela u tragikomičnu fazu, u kojoj se američka samouverenost graničila sa očiglednom beslovesnošću. Poznata kineska TV voditeljka  Liu Ksin svela je to, posle namere Džoa Bajdena da predsednika  Si Đinpinga nagovori da udari na Rusiju dok ona rešava problem sa Ukrajinom, na ubitačnu ironiju, ali kineski obzirno izrečenu: „Da li bi mogao da mi pomogneš da pobedim (tvog) prijatelja (Rusiju), a da bi onda mogao da se spremim da u budućnosti  potučem tebe“. Čitav taj Bjadenov pokušaj je još somnabulniji ako se zna da su pred početak Zimske olimpijade u Pekingu, ove 2022. godine, predsednici Si i Putin izdali dugo i obuhvatno Zajedničko saopštenje što je u osnovi manifest novog svetskog poretka što se lako čita kao šamar dosadašnjim američkim idejama i činjenjima svetskog poretka.

 

2.

U Ukrajini, ali ne samo u Ukrajini nego i bar četvrt veka unazad, Evropa je pucala sebi u noge. Niz puta. I to ne čekajući da jedna rana zaraste. Da bi na nešto ličila i imala iaole važnu ulogu u novom poretku ona mora da se otme iz zagrljaja Amerike i…

I?

Mi se uvek setimo De Gola koji je govorio o Evropi od „Atlantika do Urala“ pa i dalje „od Lisabona do Vladivostoka“. () U današnjoj Evropi o tome govore tek razumni mislioci a do kojih se malo drži.

„Evropljani imaju samo jedan put: da budu uvučeni u civilizacijsko polje Rusije, (    ) koja je, poput Vizantije, manje imperija nego Oikoumene, Zajednica“, piše u jeku ukrajinske drame francuski autor Loren Gujon. To Evropi neće biti lako: ne samo zbog ove bezglave buke u kojoj su stradali i Dostojevski, Čehov, Čajkovski i sve i svako ruski, nego što su te podele vekovima činjene mnogo temeljnijim.

Kako objašnjava ovaj Francuz „mi, Zapadnjaci, ne znamo šta je Rusija, jer ne znamo šta je bila Vizantija. Vizantijska civilizacija bila je u centru sveta hiljadu godina do srednjeg veka, a ipak vi možete na našim univerzitetima provesti godine proučavajući ‘Srednji vek’ a da o tome ne čujete ništa. I zaista ništa se ti nije promenilo otkako se Pol Stivenson 1972. požalio: ‘Izdvajanje vizantijske istorije iz srednjovekovnih evropskih studija zaista mi se čini neoprostivom uvredom protiv samog duha istorije’.“ Ali to je činjenica.

 

A Moskva je Treći Rim! To je vekovna uloga u kojoj ruska država i Ruska pravoslavna crkva održavaju u ruskom narodu osećaj da imaju svetsku misiju, što s druge strane na katoličko-protestanstskom Zapadu proizvodi manje ili veće talase histerične rusofobije. Inače, kod drugih naroda i civilizacija Rusija se ne doživljava kao opasnost.

Gi Metan, švajcarski novinar i publicista, istražujući savremenu rusofobiju vraća se do Karla Velikog (742-814), prvog cara u Zapadnoj Evropi posle propasti Zapadnog Rimskog carstva (476). Već to vreme to je odnos sa Istočnim Rimskim carstvom – Vizantijom, počinjao je da se zateže.

 

3.

Posle pobede nad Arapima (732) Karolinzi, koji su zavladali većim delom evropskog Zapada, postavili su sebi kao cilj obnovu Zapadnog rimskog carstva. Pipin Mali pa Karlo Veliki su tome pristupli krajnje prilježno. Jedno od sredstava bila je i liturgijska reforma. Tako kreće „što silom, što nagovaranjem, oslanjajući se na nemački narod u carstvu – Franke, Gote, Saksonce, Vizigote“ usvajanje novog Simvola vere/Creda, a „nasuprot mišljenju pape i latinskih biskupa, koji su se pridržavali stare verzije bez filioque, koju su koristili Vizantinci i Istočna crkva“

Pape su jese opirale, ali neotesana sila „Boga ne moli“. Da bi obnovljeno Zapadno rimsko carstvo ličilo na original trebalo je odgovarajućeg vladara – pa je Karlo Veliki  „započeo svoje snove o osvajanju titule oduzimajući je time od Vizantije“, pa je i krunisan (800. godine), a „usput je rukopoložen za sveštenika, da bi simbolički istovremeno stekao svetovnu i duhovnu vlast“.

Pomeranje moći sa Apeninaskog ostrva ka zapadnim paganima usloviće da nemački vladari od 1014, na presto Sv. Petra biraju nemačke pape i potiskuju italijanske biskupe čiji je mediteranski duh bio bliži Romejima (posle nazvani Vizantincima) i ortodoksnoj crkvi. Sistematski se razvijao neprijateljski odnos prema Grcima. Pohodi za oslobođenje Hristovog groba, nazivani krstaški ratovi, pretvarali su se u besomučna pljačkanja hrišćanskog Istočnog carstva. Očaj na Bosforu je išao do misli da će se i bezbožnici sa Istoka ponašati ljudskije od „pljačkaške civilizacije“ Latina.

Sama Rusija je u tim vremenima bejaše daleka zemlja a koju bi valjalo uvući u svoju zonu uticaja. „Već 967, sabor u Raveni proglasio je nužnost da se u istočnoj Evropi učvrsti hrišćanstvo. Od papstva Grgura VII (1073-1085), preobraćanje Rusije postalo je prioritet, pomoću nemačke feudalnosti. Od te epohe počeo je Prodor na Istok (Drang nach Osten), pre vremena, pritisak na Istok, koji će se sa usponima i padovima nastaviti tokom osam vekova, do 1945“. (Metan) Planovi su utihli kad su na ruske prostore sredinom XIII veka sa Dalekog istoka stigli Tatari s Džingis-kanom, pa će misija oživeti tek posle obnove ruske državnosti oko Moskve, od XIV veka. Ali zapadni geoplaneri nikad nisu uspevali da umom savladaju rusku zagonetku. Doduše, kako će to u XIX veku staviti u četiri stiha Fjodor Tjutčev (1803-1873) s tim imaju problema i sami Rusi: /Ne može Rusija umom da se shvati, /Opštim se aršinom izmeriti ne da: /Njen lik je čudan i čudno te gleda – /U Rusiju možeš samo verovati./

 

4.

Kad je 1462. ruski princ Ivan III trebalo da se kruniše germanski car Fridrih III ponudio je mladom čoveku sa Istoka kraljevsku krunu– kao znak zapadnog pokroviteljstva. Stigao je jasan i dalekosežan odgovor: „Zahvaljujući Bogu, suvereni smo na našem tlu od početka, od naših najdaljih predaka. Bog nam je dao to pravo, kao što je drugima dao njihovo. Molimo ga da nam za veke vekova, nama i našoj deci, zajamči suverenost koju uživamo danas. U prošlosti nam nikada nije bila potrebna potvrda, ma odakle dolazila: ne želimo je ni danas.“

Velikog kneza Ivana III Vasiljeviča Rusi su prozvali Ivan Veliki. Oženio se vizantijskom princezom Zojom – iz dinastije Paleologa, inače, bratičina poslednjeg vizantijskog cara Konstantina Dragaša (1449-1453). Tako je i formalno uspostavljena veza sa „Drugim Rimom“. Ako je posle neko u svetu upamćen kao veliki ruski vladar, upamćen je zato što je ponavljao ovu Ivanovu misao – od Ivana Groznog, Petra Velikog, Katarine Velike, Nikolaja Drugog pa preko Lenjina i Staljina do Putina danas.

I kad je Sergej Ejezenštajn snimao film u dva dela o Ivanu Groznom, utemeljitelju ruskog carstva, sudario se s tom činjenicom. Prvi deo je doživeo sve hvale jer je delo bilo dostojan „film o čoveku koji je ujedinio Rusiju u XVI veku, moskovskom knezu koji je čvrsto sjedinio razjedinjene kneževine u moćnu državu, vojskovođi koji je i na Istoku i na Zapadu uvećao vojničku slavu Rusije“. Međutim, drugi deo je potpuno i za sva vremena potonuo i to, uglavnom ocenom koje je izrekao sam Staljin, ali čija misao ovde uopšte nije morala biti naredbodvana. Naprotiv. „Car je kod vas ispao neodlučan, sličan Hamletu“, reći će Josif Visarionovič Ejzenštajnu, a „Car Ivan je bio veliki i mudar vladar. Njegova mudrost sastojala se u tome što je stajao na nacionalnom stanovištu i, štiteći zemlju od prodora inostranog uticaja, strance u zemlju nije puštao“.

 

5. 

Veliki ruski i evropski mit o „Trećem Rimu“ veže se za monaha Filoteja, duhovnika iz Spaso-Eleazarovog manstira u Pskovu. Taj umni čovek je napisao tri poslanice svom vladaru Vasiliju III (1505-1533). U prvoj Poslanici protiv astrologa i Latina monah Filotej će napisati tu rečenicu koja će uticati na istoriju: „Znaj ti, koji voliš Boga i Hrista, da su sva hrišćanska carstva došla do svog kraja i sjedinila se u jednom carstvu našeg gospodara koje je, prema proročkim knjigama, rimsko carstvo jer dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtoga neće biti“. Traje vatikanski Rim ali Latini su jeretici, Vizantija je ostala u hrišćanskom narodu grčkom ali Grci nemaju imperiju, te kao celost ostaje samo – Rusija.

Moskva je od tad pred sebe postavila zadatak da bude „carstvo u kome se čuva istinska hrišćanska vera“. I čuva ideal „večnog grada“ – od Jerusalima, Rima, Konstantinopolja do Moskve. To postojanje nikad i nigde nije samo slavljenje – ono je i neprestano osporavanje, sumnjičenje, podrivanje. Ključna je moć da se opstaje. Da se opstane i kad se čini da je – likvidirano. Kao, na primer, kad je u „Treći Rim“ umarširala na sva zvona proklamovana kao ateistička – boljševička vlast. Ali čovek je „religiozna životinja“ i potpuno bezbožništvo je samo prosvetiteljska fantasmagorija.

 

Niko to nije tako suvereno ocrtao kao spis boljševičkog prognanika Nikolaja Berđajeva iz 1937. u spisu Izvori i smisao ruskog komunizma. Danas već decenije su prošle od Oktobarske revolucije (1917) – po posledicama u svetskim razmerama, verovatno, najvažnijeg događaja XX veka – a narativi o njoj su i dalje i mutni i zbog bezgranične propagande preemotivni. Ateizam se uzima kao neupitno i ključno određenje sovjetskog društva, a Berđajev, naizgled paradoksalno, svoju pripovest započinje poglavljem Ruska religijska ideja i ruska država.

„Ruski komunizam je teško shvatiti zbog njegove dvostruke prirode“, piše on. „S jedne strane on je svetska, internacionalna pojava, a s druge nešto rusko i nacionalno. Naročito je važno da ljudi na Zapadu shvate nacionalni koren ruskog komunizma, činjenicu da njega determiniše ruska istorija. Tu ne pomaže poznavanje marksizma“

 

6.

U vremenu svetski moćne ruske države, proklamovane ateističkom, Berđajev je nepogrešivo uočio da je boljševizam, u stvari, „iskoristio svojstva ruske duše koja je po svemu suprotna sekularizovanom buržoaskom društvu, iskoristio je njenu religioznost, dogmatizam, maksimalizam, njenu žudnju za socijalnom pravdom i carstvom Božjim na zemlji, njenu spremnost da se žrtvuje i da pokorno podnosi nasilje nad sobom, iskoristio je dalje ruski mesijanizam koji je, makar u nesvesnom vidu, uvek živeo u njoj – u ruskoj duši – iskoristio je rusku veru u specifičan put Rusije“.

To nosi i praktične državničke poteze: „Crveni komunizam je čak ostvario stari slovenofilski san o prenošenju prestonice iz Petrograda u Moskvu – u Kremlj, pa je tako ruski komunizam ponovo proklamovao staru ideju slovenofila i Dostojevskog – ex Oriente lux! Iz Moskve, iz Kremlja izlazi svetlost koja će obasjati buržoasku tamu Zapada“.

Nosi i geopolitički horizont: „Ruska mesijanska ideja je dobijala ili apokaliptičku ili revolucionarnu formu. I tada se zbio taj događaj u ruskom narodu koji deluje zadivljujuće – u Rusiji je umesto trećeg Rima stvorena Treća internacionala koja je prihvatila mnoge karakteristike ‘trećeg Rima’. Treća internacionala je takođe sveto carstvo jer je utemeljena na ortodoksnoj veri“, uočiće Berđajev.

Tako su se u Moskvi u ateističkom XX veku srela dva mesijanizma – ruski i mesijanizam proletarijata. „Ruski radničko-seljački narod je proletarijat i čitav svetski proletarijat, od Francuza do Kineza, postaje ruski narod – jedini narod sveta. I ta mesijanska, radnička i proleterska svest je praćena skoro slovenofilskim odnosom prema Zapadu. Zapad se bezmalo izjednačuje s buržoazijom i kapitalizmom“. (Berđajev) (  )

Sve to, naizgled nelogično, postoji u zemlji koja je tih godina (kraj tridesetih) već postala „socijalistička otadžbina“ u kojoj se javlja „narodni patriotizam“. Trocki koji to nije shvatao i govorio i dalje o svetskoj revoluciji morao je praktično pobeći iz zemlje Treće interanacionale.

 

7.

Zapad je u osnovi anti-ruski, ali Rusija je suviše „veliko pitanje“ da bi se odnos prema njoj mogao sažeti u odbacivanje. Pobeđivanje Rusije je istorijski isključeno, a odbacivanje je utahe, ali sa ograničenjima.

Dok je Evropom u martu tutnjala rusofobija a ultraliberalni Gardijan predsedničku kandidatkinju u Francuskoj Marin le Pen optuživao da je „liderka krajnje desnice“ – što je najcrnje u tom svetu – vodila se rasprava šta znači njen odnos prema Rusiji. Merin le Pen je imala plakat na kojem se pojavio Vladimir Putin. To političko koketiranje, u tom trenu rizično, nije lišeno dubine.

„Naš spas će doći iz Rusije“, govorio je pre četiri godine Alen Soral pisac, filmski stvaralac, političar poznat po knjizi Razumeti imperiju (Comprendre l’Empire) u kojoj je pre deset godina najavljivao kako se Zapad kreće ka „globalnoj upravi u ime javnog zdravlja pod diktatom Svetske zdravstvene organizacije ”, koristeći pandemiju kao „još jedan lažni konstrukt koji će omogućiti globalnoj oligarhiji da teroriše čitavo stanovništvo i potčini ga autoritarnoj politici: obavezna vakcinacija pod nadzorom oružanih snaga, zabrana okupljanja i tako dalje“. Polazeći od „moralne degeneracije“ Francuza Soral se nada da će „ratne provokacije NATO protiv Rusije na kraju primorati Putina da povede preventivni blickrig za Zapadnu Evropu“, a to bi moglo „stvoriti uslove za nacionalnu revoluciju koja će obnoviti Francusku”.

 

„Rusija ispunjava sve uslove za uspostavljanje plodne ravnoteže između nacionalizma i hrišćanstva“ što je osnova za obračun sa transhumanističkim globalizmom. Loren Gujon konstatuje da je „rusko pravoslavlje zajednica jednog naroda i svoje Crkve. Ovo je potpuna razlika od katoličanstva. Zamislite da je Putin morao da traži blagoslov argentinskog pape u Rimu! Iz toga ne bi mogao proizaći nikakav patriotski zamah. Više od 70 odsto Rusa identifikuje se kao pravoslavni hrišćani jer pravoslavlje znači ruskost.“

 

8.

„’Ruskost’ je obećanje buduće kulture dok večernje senke postaju sve duže i duže nad zapadnim svetom. Razlika između ruskog i zapadnog duha ne može se povlačiti previše oštro. Koliko god da postoji dubok rascep između duha, religije, politike i ekonomije Engleske, Nemačke, Amerike i Francuske, u poređenju sa Rusijom, ove nacije se odjednom mogu pojaviti kao jedinstven svet.“ Ovako je pisao Osvald Špengler 1919, u pauzi između dva toma Propasti Zapada.

Špengler je ovu tezu razvijao kroz tvrdnju da će se posle sloma „Faustovskog Zapada“ Rusija pojaviti kao nova civilizacijska sila. Otpor Zapada će ići do krajnjih granica, ali kako god „sunce će za zapadne narode izaći na Istoku“.

Osvaldu Špengleru su, zbog grubog suočavanja sa „propašću Zapada“ (objavljeno 1918), udarane čvrge. Kao, nije bez veze to što piše, ali – zašto toliko mraka. A onda je Arnold Tojbni, posle Drugog svetskog rata, u višetomnim Istraživanjima istorije, opet izazvao bes i interesovanje istoričara. Ovaj znatiželjnik, koji je krenuo od predavača vizantologa a završio kao budista, ubedljivo upućuje na „odstupanje Evrope iz centra istorije“. Označio je taj proces kao Clash of Cultures, jer „civilizacija nije duhovni i tehnološki progres čovečanstva, nego je to prevashodno napredak kulture u čijoj podlozi religija igra najvažniju ulogu“.

Posle će Samjuel Hantington učen na takvim pogledima na svet sve pojednostaviti. Bez uvijanja će stanje nazvati „sukob civilizacija“ (zapadna, latinoamerička, islamska, kineska, japanska, hundu, pravoslavnoslovenska i možda afrička). I njega je pratio hor liberalističkih ukorevanja, kao da on nije opisivao nego stvarao te sukobe.

 

9.

Ali, vratimo se Tojnbiju kojeg su krajem 1952. pozvali da na radio Bi-Bi-Siju održi seriju popularnih predavanja pod naslovom Svet i Zapad. Prvi nastavak beše Rusija. Iako je to doba SSSR-a!? Ili možda baš zato.

 

Tojnbi se vratio do Petra Velikog (1672 –1725) koji je otišao na Zapad da bi tehnološki podigao Rusiju i učinio je dostojnim protivnikom Zapada. Ključna istorijska posledica je da su posle toga bile neuspešne sve velike zapadne invazije na Rusiju – 1709. (poražen Karl XII i Švedska nestaje kao velika sila), 1812. (poraz Nepoleona i istorijski pad Francuske koji omogućuje vrh engleske supremacije – Pax Britanica), 1945 (slom Hitlera i nacističke Nemačke, što će agresivnim SAD doneti Pax Americana). Anglosaksonci su u tim namerama stizali do izviđačkih upada (1917) i tajnih planova za ratove, kao onaj iz 22. juna 1945. koji je potpisao  Vinston Čerčil, ali su se radije držali „hladnih ratova“ i propagandnih ofanziva.

Tojnbi je znao da je „tehnologija, naravno, samo grčki naziv za torbu u kojoj se nosi alat, i zato se moramo zapitati: na šta se računa u ovom nadmetanju alata koji znače moć? Očigledno su to struja ili lokomotiva, kao i pištolj, avion ili bombe; ali nisu svi alati materijalne vrste; postoje i duhovna sredstva koja su moćnija od svih što ih je čovek stvorio“.

Kad je razmatrao rusko činjenje 1917. nalazi: „Komunizam je, dakle, oružje; kao i bombe, avioni i topovi, i on je oružje zapadnog porekla“. Paradoks je da je to „oružje“ prihvaćeno od Rusija – na Zapadu satanizovano – što iz straha što kao drugorazrednost koja nije uspela na Zapadu.

Kad Tojnbi kaže religija, on ne misli samo na tradicionalne, ukorenjene religije, nego zbog „mlakog odonosa“ Zapada prema hirišćanstvu, „veruje“ da zamena mogu biti „ideološki mitovi“, „pa čak i ceo način života koji se u moderno vreme mitologizuje“. „Američki san“, na primer, ima sve bitne sastojke tojnbijevske religije.

Arnold Tojnbi za govornicom Bi-Bi-Sija (Foto: nationalvanguard.org)

„Zapadni svet, čija je učenica postala Rusija u Petrovo vreme, već je bio ireligiozan svet a i sofisticirana manjina Rusa, koji su postali agenti vesternizacije Rusije, sledili su primer sofisticiranih zapadnih savremenika te je njihov odnos prema ruskom hrišćanstvu bio mlak, a nije ni podrazumevao usvajanja zapadnih oblika hrišćanstva. Dakle, vidite, usvajajući komunizam 1917. godine, Rusija je napravila prekršaj u tradiciji, jer je prvi put u svojoj istoriji usvojila zapadno verovanje“, reći će Tojnbi. Vek kasnije, posle velikih iskušenja, Rusija izlazi na put odbacivanja „zapadnog verovanja“.

A Tojnbi je, kao pravi Zapadnjak verovao, da kao i „u davnim sudarima kultura Rimljani i Grci su osvojili svet tek kad su sa Istoka usvojili novu religiju koja je ujedinjavala ljude“ –pa „što se jednom davnih dana desilo, desiće se ponovo u našoj stvarnosti, kada svet izložen udarima civilizacije Zapada prihvati sve što čini njegov način života kao novu ujedinjujuću veru“. On, dakle, samo parcijalno priziva istoriju, jer ne veruje u pojavu „nove religije sa Istoka“. I to uprkos činjenici „da su sva velika religijska učenja nikla na tlu Azije i da je u njima došao do izražaja jedan odnos prema životu i smrti koji nalazimo i u starim istočnjačkim filozofijama“ 

 

10.

Ali dešavaju se čuda u istoriji. Ako se tako može nazvati Tojnbijeva nesposobnost da čita buduće tokove istorije. I uprkos, komunističkom ateizmu izvedenom do krajnjih granica, posle pada SSSR, u Rusiji, u koju je bio zagledan Tojnbi, raspukli su se cvetovi obnovljenog pravoslavnog hrišćanstva. Izbilo je iz dubina kolektivnog arhetripa. Tako da Hantingtonu nije ostalo prostora da filozofira o tom delu sveta. Prosto je, kao politikolog, mogao da konstatuje i – pravoslavnu civilizaciju.

Isto su mogli da konstatuju na Istoku. Testamentarno delo jednog od najvažnijih ruskih mislilaca u vreme raspada SSSR i tranzicije sociologa Aleksandra Panarina je – Pravoslavna civilizacija, na oko petsto strana. Ali ta pojavnost uveliko izlazi iz naučnih razmatranja.

Dr Leonid Rešetnjikov, prvi čovek uticajnog RISI-ja (Ruski institut za strateška istraživanja) pre šest godina je u Beogradu govorio da smo mi (mislio je na Ruse i Srbe) „predstavnici istočnoslovenske civilizacije“. A bili smo se „odvikli od toga da smo civilizacija koja je alternativa anglosaksonskoj civilizaciji“.

Onda je prepričavao anegdotu američkom ambasadoru u Moskvi koji je „pravio obojene revolucije gde god je došao“, a koji se „uznemirio što je Rusija krenula na Istok. Rekao sam mu da oni nas guraju sankcijama. Rekao mi je: Vi narušavate svetski proces, morate da budete uz Zapad, a ja sam mu ispričao da je i Aleksandar Nevski imao izbor da se potčini Zapadu ili da sarađuje sa Zlatnom hordom sa Istoka i  odabrao je Hordu, jer ona je od nas htela samo novac, a Zapad da uvede svoju veru i svoj pogled na svet“.

Rešetnjikov je govorio da Rusi, Gruzijci, Bugari, Srbi, Grci još nisu svesni da su posebna civilizacija, ali da počinju da se „bore za naše poimanje sveta“. To nije samo pitanje mode već zakon iz „carstva nužnosti“ u koje smo bačeni.

„Zašto hoće da unište Srbiju, da Grčku bace na kolena? Zato što su alternativna civilizacija. I mi ćemo sve da činimo da Srbija i Rusija nose vatru koja nam je predata iz Konstantinopolja i zbog toga hoće da nas unište.“ (jel?)

Ukorio je srpsku opuštenost: „Preko Srba je došao uticaj Vizantije u Rusiju. Tako je u Rusiju došla ćirilica. Zašto vi u Beogradu ne pišete ćirilicom – vi ste je doneli u Rusiju – a sami je odbacujete. Naša ‘meka moć’ je da budemo odani principima pravoslavne civilizacije. Zašto Srbi i Rusi lako nalaze zajednički jezik? Zato što nam je isti koren. Sa Amerikancem možemo zajedno popiti viski, ali sa Srbima nalazimo zajednički jezik.“

 

11.

U okviru Vizantijskog komonvelta postoji latentna unutrašnja konkurencija između Rusa i Grka, ko ima prvenstvo – sjajna prošlost ili sadašnja moć, ali odnos prema Zapadu je u osnovi sličan. I manje više kompatibilan. Zapadna „aroganicija moći“ (V. Fulbrajt) je i uvredljiva i neuklonjiva.

„Naša kultura, naše istorijsko bivstovanje i neprekinutost, naš jelinski identitet i naša pravoslavna vera dovedena je u pitanje u Evropskoj uniji. Naše apriorno poistovećenje sa Evropom jeste greška“, pisaće protojerej Georgije Metalinos, profesor Bogoslovske škole na Atinskom univerzitetu početkom trećeg milenijuma. „Pogrešno je verovati da su evropska kultura i naša pravoslavna kultura istovetne i jednake. Ovde se ne radi o savezništvu, o jednostavnoj društvenoj i političkoj povezanosti praćenoj uzajamnim odnosima. Ovde se radi o proizvođenju potpuno novog načina života. ‘Evropa’ znači preusmeravanje naših životnih interesa u drugu oblast.“ (jel?)

 

Profesor Metalinos pripada onoj grupi uticajnih grčkih inetelektualaca koji podsećaju da je Zapad preuzeo jelinstvo, starogrčku raskošnu misao i delo, ali isključujući grčki doprinos širenju hrišćanstvu a posebno isključujući stapanje grčke kulture sa hrišćanstvom u Novom veku.

„Evropa je prihvatila antički helenizam i prilagodila ga svojim standardima. Ali, evropska kultura nije čak uspela da sačuva ni duh antičkog helenizma. Renesansa nije uspela da dostigne nivo ni starogrčke niti starorimske ere, jer nije imala kontinuitet sa njima. Renesansu nisu stvorili romanski narodi Zapada, već franko-germanski osvajači. Evropski čovek nema nikakve veze sa antičkim čovekom; on nema dodirnih tačaka sa iskustvom koje su sačuvali Sveti Oci i Matere Pravoslavne Crkve.“

 

Zapad je od grčke kulture preuzeo „filozofizaciju, juridizaciju i racionalizaciju vere“. Ta jednostranost je sa grčkog, istočnjačkog, istorijskog stanovišta otuđenje od najvažnijeg u tom svetu. „Zapadnjaci su se opredelili za ovakvu orijentaciju i pretvorili je u svoju teologiju i veru. I to je taj (zapadnjački) juridički pristup Veri“.

Kako se to desilo, kad se u školskim sistemima stvara utisak da je zapadna civilizacija naslednica grčko-rimske civilizacije? Taj nauk preuzela su i istočna društva pod prosvetiteljskim pritiskom.

Međutim, Karlo Veliki je potomak Odoakara a ne Julija Cezara. I „savremena Evropa je proizvod Šarlemanja – najvećeg neprijatelja (pravoslavnog) jelinstva u istoriji. Savremena Evropa je zasnovana na ideji Šarlemanja. Savremena Evropa nije proizvod jelinsko-hrišćanskog pregnuća, već franko-germanstva. Različite franačke grupacije (Franci, Tevtonci, Normani, Lombarđani, Burgundci…) i dalje upravljaju Evropskom unijom. Pravoslavno-jelinsko prisustvo Grčke u Evropskoj uniji predstavlja svojevrsno strano telo među pomenutim grupacijama“, konstatovaće Matalinos. (super, ako ti smeta mrska Evropa, idi u Tursku i Rusiju, oni će sigurno da te maze, paze i zovu Đole  )

 

12.

Ta činjenica nije nova, ali u vreme opšte hegemonije kasnog prosvetiteljstva glas o tome se ne se probija u javnost. Sad kad su se velika obećanja o svekorisnosti prosvećenosti svela na teror tehnike i komercijalizma i gurnula Čoveka u otuđenost i osamljenost koja postaje neizdrživa – taj glas postaje mio istočnom uhu. „Mi pravoslavni imamo kulturu koja stvara Svete. Ideal našeg naroda nije – mudrac. To nije bio ideal ni starogrčke kulture i civilizacije. Starogrčki čovekocentrični humanizam je (u hrišćanstvu) preobražen u teo-humanizam, bogočovečansko čovekoljublje, čiji je ideal – Svetitelj, čovek koji je dostigao stanje oboženja (teosisa)“. (Matalinos)

Generacijama koje su odrasle s uverenjem da je renesansa ono najlepše što se dogodilo čovečanstvu (humanizam i renesansa), ovakvo obraćanje sve manje zvuči strano i više nije zatucanost, zaostalost. Sasluša se. Razmišlja. Traže se nove kockice za stari mozaik koji smo prelepili španskim i nemačkim keramičkim pločicama sjajnim i blistavim, ali hladnim. (  )

 Ako idemo dalje u to Hladno, bez obzira što se otapa led na Antarktiku, ohladićemo se do smrtnog hlada? Već se suočavamo s krajnjim pitanjima, za koja smo do juče govorili da su – glupost. Koga to zanima kad mu je smart-telefon u džepu? Sad se pitamo da li je takvo pitanje glupost?

Posebno takva pitanja dobijaju na značaju kad pogledamo „nove mape“ koje prave zabrinuti potomci Šarlemanja. I njihova antihrišćanska samouverenost se topi. Na Vikipediji, tom ogledalo tog sveta, možete naći Hantingtonovu mapu sveta „sukoba civilizacija“. „Sukob“ je prirodno stanje iz ideje Šarlemanja, hrišćanska ideja je „bratstvo“ ljudskih bića. Na mapi „sukoba civilizacija“ svetloplava boja pravoslavne civilizacije (zapadna je u tamnoplavoj, a islamska išpartan prostor) prostire se od Une do Vladivostoka. (U ovim velikim zahvatima male etnije nisu važne, pa nije jasno gde je Dubrovnik, ali za Crnu Goru nema sumnje.) Tačno gde je Evropska unija završila svoje širenje, počinje Pravoslavna civilizacija. Tako Šarlamanji razumeju deobe u svetu, otkad je od njih išta zavisilo.

 

Kvasac za narastanje ideje i realnosti je stavljen. Najistaknutije uloge u današnjoj pravoslavnoj civlizaciji su – na Rusima kao najvećem narodu, Grcima sa istorijski nezaobilaznim zaslugama za širenje hrišćanstva i njegovo sjedinjavanje s velikom starogrčkom kulturom i Srbima kao najzapadnijem pravoslavnom narodu, takoreći ispred vrata Vatikana. Ovo nije politika. Jer, iz sfere banalne političke površnosti nećete doći ni do kakvog sagledavanja tokova.

 

Ukrajinska kriza je usmeravanje kretanje u tom pravcu. Ubrzava sve. I ogoljuje slabosti Zapada. Političke nesuglasice koje se tu pojavljuju od drugorazrednog su značaja. Jer istorija je kao reka. Neće stati. „Niko me na svetu nije pokorio, osim mene“, govorio je Aleksandar Veliki učenik Arestotelov.

[Milenko Puzigaca]

On 7/8/2022 at 3:07 AM, Helena said:

Amerika je svetski siledžija i kao svaki siledžija napada i maltretira slabije.

 

A ti slabiji su Gadafi, Homeinijevi naslednici, Sadam Husein, srbende, razne komunjare itd, sve cvećka do cvećke, koji jedino što znaju je da lome i uništavaju, agresivno zastupaju atavizam, finansiraju teroriste i najvažnije, na teritorijama gde sprečavaju razvoj proganjaju svakoga ko hoće da donese nešto novo i da nešto promeni da bude u skladu sa savremenim svetom, i da se ugleda na bolje, i boli ga arhimandrit za usrani "način prađedovski" koji je bio zauman još u vreme tih prađedova, ovde ide nešto nečitko.  Evo na primer srbende, čak i da nisu izazivali nikakve ratove devedesetih i da ne rovare po regionu, nego da su samo  mirni kao bubice srali odbijajući da se integrišu u civilizaciju, isto bi ih trebalo nemilosrdno prevaspitavati. Šta izigravaju oni? Koji su oni moj?

 

Ništa drugo ne znaju osim da kenjaju o grobljima i mrtvacima, i da šire mržnju prema svemu što je normalno. Ceo svoj vek provedoše kenjajući o grobljima i mrtvacima i šireći mržnju i zlo. Ooooo, ne znaš ti kako bih ja takve prevaspitavao. Eno na primer onu zver koja je na sajtu Danasa pisala ono o atentatu na bivšeg japanskog premijera. Tog treba tako nemilosrdno prvaspitati da ne može nikad više u svom beskorisnom i bezvrednom životu ni da diše bez bolova. Što su manja mudanca, a takvi se najviše kurče, kao što najmanje pašče uvek najviše laje, to ih nemilosrdnije treba prevaspitavati. Aleks DeLardž i Singing in the rain scena, to se traži. 

 

Neprijatelji svakog reda skloni haosu i mraku. E kad bi bili prevaspitani kako je oduvek trebalo, u mraku bi i bili, osim relacije kuća - poso, kao što rade kad odu u civilizaciju, a ulice bi uvek izgledale kao za vreme ONOG pomracenja Sunca, ili za vreme "vanrednog stanja" zbog kovida, koje je u stvari svuda gde je red normalno stanje, a samo kod maloumnika koji ne mogu da zadrže pažnju na jednoj misli duže od tri sekunde je ono moglo da bude "vanredno stanje". 

 

Poenta je, da ne postoji "siledžija" koji takve (nedovoljno) guzi, trebalo bi ga izmisliti.

 

 

[Milenko Puzigaca]

Divnoga li čuda, i na jednoj od perjanica antiautošovinizma objavili jedan jeretički tekst:

 

Si Đinping i strah od ideološkog vakuuma - Branko Milanović

 

Ono čega se Si najviše plaši jeste da bi državu mogli preuzeti ljudi bez ikakve ideologije, vođeni isključivo sebičnom željom za vlašću, kao što se desilo u Rusiji nakon raspada SSSR-a

Jedan prijatelj mi je nedavno poslao skraćenu verziju obraćanja Sija Đinpinga članovima Centralnog komiteta Komunističke partije Kine iz januara 2013. (prevod na engleski nalazi se ovde). Iako se ovaj govor često spominje, mahom u kontekstu šire ideološke kontrole i „autoritarnih tendencija“ Sija Đinpinga, ja sam ga pročitao tek nedavno.

 

Naročita je slučajnost da sam ga pročitao baš sada, skoro deset godina nakon što je izgovoren, s obzirom na to da rasvetljava veoma aktuelan problem ruskog rata sa Ukrajinom. Ova izjava će možda iznenaditi mnoge („Kakve li veze Sijev govor iz 2013. ima sa onim što se dešava u Marijupolju 2022?“), ali to ću objasniti u ostatku teksta.

 

Sijevo argumentovanje je veoma koncizno i logično. Bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa ciljevima koje propisuje, pa čak i sa nekim njegovim tumačenjima, nema sumnje da su njegove ključne teze, koje se tiču uloge Komunističke partije u stvaranju nezavisne, a potom i snažne Kine, ispravne, kao i poenta da „ideološki nihilizam“ dovodi do kraha sistema, i, implicitno, do katastrofalnih ishoda, što je ono što danas viđamo u Rusiji.

Na dve tačke se posebno vredi osvrnuti: Sijevo tumačenje raspada Sovjetskog Saveza, kao i njegovo apostrofiranje ideologije.

 

Si vidi raspad Sovjetskog Saveza i prestanak postojanja Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) kao posledicu „ideološkog nihilizma“: vladajući sloj prestao je da veruje u prednosti i vrednost sistema, ali nije imao nijednu drugu ideološku odrednicu pomoću koje bi mogao da jasno odredi svoj način razmišljanja. (Uzgred, kada sam nedavno čitao memoare Andreja Kozirjeva, Jeljcinovog ministra spoljnih poslova, recenzirane ovde; knjiga mi je bila upečatljiva zbog potpunog odsustva bilo kakve ideologije.)

 

Evo šta kaže Si: „Zašto se Sovjetski Savez raspao? Zašto se Komunistička partija Sovjetskog Saveza razbila u paramparčad? Bitan razlog jeste to da je, u ideološkom domenu, konkurencija paklena! Potpuno odbacivanje istorijskog iskustva Sovjetskog Saveza, istorije KPSS, Lenjina, Staljina, značilo je pustošenje sovjetske ideologije i upražnjavanje ideološkog nihilizma. To je dovelo do toga da partijske organizacije u svim slojevima jedva imaju ikakvu funkciju. Partija je ostala bez prevlasti nad vojskom. Na kraju se KPSS – koliko god da je bila velika partija – raspršila kao kakav čopor preplašenih zveri! A Sovjetski Savez se – koliko god da je velika socijalistička država bio – razbio u deliće.“

 

Manjak vere u sistem proistekao je iz neuspeha Sovjetskog Saveza na ekonomskom polju i nesposobnosti da predloži sistem učestvovanja u donošenju odluka koji bi odgovarao, ili makar bio prihvatljiv, većini građana. Uzrok debakla bio je kako ekonomski, tako i ideološki. Si smatra da, kada partija izgubi kontrolu nad ideologijom, kada ne uspe da obezbedi odgovarajuće opravdanje za svoju vladavinu, ciljeve i svrhu, onda se ona razloži u skup labavo povezanih pojedinaca kojima su zajednički isključivo ciljevi ličnog bogaćenja i sticanja moći.

 

Partiju tada obuzme „ideološki nihilizam“. Dok je u nekim slučajevima ovaj ideološki vakuum, nastao usled nestanka komunističke ideologije, ispunio nacionalizam, skoro nijednom ga nije ispunio liberalizam (kao što sam pre mnogo godina u ovom članku istakao da revolucije 1989. nisu bile demokratske, već revolucije nacionalizma i samoopredeljenja).

 

Ovo, međutim, nije – kao što možemo zaključiti iz Sijevog govora – najgori mogući ishod. Najgori ishod, i možda ono čega se Si plaši da se može desiti u Kini, jeste da bi državu mogli preuzeti ljudi bez ikakve ideologije, vođeni isključivo ciničnom i sebičnom željom za vlašću. Upravo se to desilo u Rusiji gde su Komunističku partiju nasledili, a državu oteli, ideološki nihilisti iz obaveštajnih službi.

 

Ideološki nihilisti KGB-a su na zapadu često viđeni kao mnogo poželjniji vladari od komunista. Zato, prema Džonu Luisu Gedisu, možda najpoznatijem američkom istoričaru koji se bavio Hladnim ratom, jedini sovjetski vođa vredan hvale (u knjizi Hladni rat) pre Gorbačova bio je Berija, baš zato što je bio potpuno neideološki nastrojen i voljan da služi bilo kom sistemu dokle god je ostajao na vlasti.

 

U poznim danima Sovjetskog Saveza, smatralo se da jedino KGB-ovci mogu da uvedu nekakav red i obezbede ekonomski napredak. Otuda i izbor Andropova za čelnika KPSS – potpuni obrt u tradicionalnoj pokornosti obaveštajnog aparata prema partiji. (Nije Staljin bez razloga zabranjivao Čeki da pod svojim raznim imenima odlučuje o politici, i dopuštao joj isključivo da je sprovodi, ponekad i likvidacijama.) Zavisnost od obaveštajne službe ponovo se pojavila je u poslednjim godinama Jeljcinove vladavine kada su četiri od pet premijera (položaj sa kojeg bi osoba naizgled automatski nasledila Jeljcina) iz tog perioda imali veze sa KGB-om (Primakov, Stepašin, Kirilenko, a konačno i sam Putin). Ova intelektualna praznina omogućila je vladavinu ideoloških nihilista – ljudi koji su po samoj prirodi svog posla bili pragmatični do srži, bez ikakvog staranja o ideologiji, ili interesovanja za nju.

 

Usredsređenost na spoljne karakteristike nečije vladavine, i zanemarivanje ideologije koja pokreće one na položajima moći, navodi mnoge liberalne komentatore da o Sijevim i Putinovim „autokratijama“govore kao da pripadaju istoj vrsti. Ali, kao što Sijev govor pokazuje, stvari ne stoje tako. Ono što ih čini različitim jeste to da u jednom od ta dva slučaja postoji (ne mogu da sudim o tome koliko uspešan) pokušaj da se očuva hegemonija komunističke ideologije i samim tim da se kontrolišu i organi sile (vojska i policija), a u drugom se desilo potpuno smenjivanje svega ideološkog i političkog pragmatizmom moći.

 

Za razliku od prvih i veoma entuzijastičnih komentatora potkraj perioda komunizma, koji su želeli da veruju da će njegov kraj sa sobom doneti procvat demokratije, Si sa pravom stavlja naglasak na nešto mnogo mračnije i možda realističnije: „ideološki nihilizam“ koji otvara vrata pustolovnoj politici lišenoj bilo kakvog ideološkog ili logičkog opravdanja. Takva politika mogla bi biti, kao u slučaju napada Putinove Rusije na Ukrajinu, sprovedena ili usled lošeg rasuđivanja ili usled želje da se obezbedi površna nacionalistička fasada režimu koji je inače lišen ideologije. Šta god da je slučaj, ne tiče se bilo kakve ideologije.

 

Si ima pravo da tvrdi da kada se napusti vera u bolje društvo budućnosti i usredsređenost na ekonomski napredak koji bi takvo društvo trebalo da obezbedi, moć dobijaju „oportunističke klike“ koje mogu svoje zemlje uvući u rat i razaranje ili zbog toga što ne veruju ni u šta, ili zato što traže nekakvo opravdanje za svoju nihilističku vladavinu.

Prevod sa engleskog Marko Paunović

[FrediB]

On 7/12/2022 at 6:30 PM, Milenko Puzigaca said:

Divnoga li čuda, i na jednoj od perjanica antiautošovinizma objavili jedan jeretički tekst:

 

Si Đinping i strah od ideološkog vakuuma - Branko Milanović

 

Ono čega se Si najviše plaši jeste da bi državu mogli preuzeti ljudi bez ikakve ideologije, vođeni isključivo sebičnom željom za vlašću, kao što se desilo u Rusiji nakon raspada SSSR-a

Jedan prijatelj mi je nedavno poslao skraćenu verziju obraćanja Sija Đinpinga članovima Centralnog komiteta Komunističke partije Kine iz januara 2013. (prevod na engleski nalazi se ovde). Iako se ovaj govor često spominje, mahom u kontekstu šire ideološke kontrole i „autoritarnih tendencija“ Sija Đinpinga, ja sam ga pročitao tek nedavno.

 

Naročita je slučajnost da sam ga pročitao baš sada, skoro deset godina nakon što je izgovoren, s obzirom na to da rasvetljava veoma aktuelan problem ruskog rata sa Ukrajinom. Ova izjava će možda iznenaditi mnoge („Kakve li veze Sijev govor iz 2013. ima sa onim što se dešava u Marijupolju 2022?“), ali to ću objasniti u ostatku teksta.

 

Sijevo argumentovanje je veoma koncizno i logično. Bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa ciljevima koje propisuje, pa čak i sa nekim njegovim tumačenjima, nema sumnje da su njegove ključne teze, koje se tiču uloge Komunističke partije u stvaranju nezavisne, a potom i snažne Kine, ispravne, kao i poenta da „ideološki nihilizam“ dovodi do kraha sistema, i, implicitno, do katastrofalnih ishoda, što je ono što danas viđamo u Rusiji.

Na dve tačke se posebno vredi osvrnuti: Sijevo tumačenje raspada Sovjetskog Saveza, kao i njegovo apostrofiranje ideologije.

 

Si vidi raspad Sovjetskog Saveza i prestanak postojanja Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) kao posledicu „ideološkog nihilizma“: vladajući sloj prestao je da veruje u prednosti i vrednost sistema, ali nije imao nijednu drugu ideološku odrednicu pomoću koje bi mogao da jasno odredi svoj način razmišljanja. (Uzgred, kada sam nedavno čitao memoare Andreja Kozirjeva, Jeljcinovog ministra spoljnih poslova, recenzirane ovde; knjiga mi je bila upečatljiva zbog potpunog odsustva bilo kakve ideologije.)

 

Evo šta kaže Si: „Zašto se Sovjetski Savez raspao? Zašto se Komunistička partija Sovjetskog Saveza razbila u paramparčad? Bitan razlog jeste to da je, u ideološkom domenu, konkurencija paklena! Potpuno odbacivanje istorijskog iskustva Sovjetskog Saveza, istorije KPSS, Lenjina, Staljina, značilo je pustošenje sovjetske ideologije i upražnjavanje ideološkog nihilizma. To je dovelo do toga da partijske organizacije u svim slojevima jedva imaju ikakvu funkciju. Partija je ostala bez prevlasti nad vojskom. Na kraju se KPSS – koliko god da je bila velika partija – raspršila kao kakav čopor preplašenih zveri! A Sovjetski Savez se – koliko god da je velika socijalistička država bio – razbio u deliće.“

 

Manjak vere u sistem proistekao je iz neuspeha Sovjetskog Saveza na ekonomskom polju i nesposobnosti da predloži sistem učestvovanja u donošenju odluka koji bi odgovarao, ili makar bio prihvatljiv, većini građana. Uzrok debakla bio je kako ekonomski, tako i ideološki. Si smatra da, kada partija izgubi kontrolu nad ideologijom, kada ne uspe da obezbedi odgovarajuće opravdanje za svoju vladavinu, ciljeve i svrhu, onda se ona razloži u skup labavo povezanih pojedinaca kojima su zajednički isključivo ciljevi ličnog bogaćenja i sticanja moći.

 

Partiju tada obuzme „ideološki nihilizam“. Dok je u nekim slučajevima ovaj ideološki vakuum, nastao usled nestanka komunističke ideologije, ispunio nacionalizam, skoro nijednom ga nije ispunio liberalizam (kao što sam pre mnogo godina u ovom članku istakao da revolucije 1989. nisu bile demokratske, već revolucije nacionalizma i samoopredeljenja).

 

Ovo, međutim, nije – kao što možemo zaključiti iz Sijevog govora – najgori mogući ishod. Najgori ishod, i možda ono čega se Si plaši da se može desiti u Kini, jeste da bi državu mogli preuzeti ljudi bez ikakve ideologije, vođeni isključivo ciničnom i sebičnom željom za vlašću. Upravo se to desilo u Rusiji gde su Komunističku partiju nasledili, a državu oteli, ideološki nihilisti iz obaveštajnih službi.

 

Ideološki nihilisti KGB-a su na zapadu često viđeni kao mnogo poželjniji vladari od komunista. Zato, prema Džonu Luisu Gedisu, možda najpoznatijem američkom istoričaru koji se bavio Hladnim ratom, jedini sovjetski vođa vredan hvale (u knjizi Hladni rat) pre Gorbačova bio je Berija, baš zato što je bio potpuno neideološki nastrojen i voljan da služi bilo kom sistemu dokle god je ostajao na vlasti.

 

U poznim danima Sovjetskog Saveza, smatralo se da jedino KGB-ovci mogu da uvedu nekakav red i obezbede ekonomski napredak. Otuda i izbor Andropova za čelnika KPSS – potpuni obrt u tradicionalnoj pokornosti obaveštajnog aparata prema partiji. (Nije Staljin bez razloga zabranjivao Čeki da pod svojim raznim imenima odlučuje o politici, i dopuštao joj isključivo da je sprovodi, ponekad i likvidacijama.) Zavisnost od obaveštajne službe ponovo se pojavila je u poslednjim godinama Jeljcinove vladavine kada su četiri od pet premijera (položaj sa kojeg bi osoba naizgled automatski nasledila Jeljcina) iz tog perioda imali veze sa KGB-om (Primakov, Stepašin, Kirilenko, a konačno i sam Putin). Ova intelektualna praznina omogućila je vladavinu ideoloških nihilista – ljudi koji su po samoj prirodi svog posla bili pragmatični do srži, bez ikakvog staranja o ideologiji, ili interesovanja za nju.

 

Usredsređenost na spoljne karakteristike nečije vladavine, i zanemarivanje ideologije koja pokreće one na položajima moći, navodi mnoge liberalne komentatore da o Sijevim i Putinovim „autokratijama“govore kao da pripadaju istoj vrsti. Ali, kao što Sijev govor pokazuje, stvari ne stoje tako. Ono što ih čini različitim jeste to da u jednom od ta dva slučaja postoji (ne mogu da sudim o tome koliko uspešan) pokušaj da se očuva hegemonija komunističke ideologije i samim tim da se kontrolišu i organi sile (vojska i policija), a u drugom se desilo potpuno smenjivanje svega ideološkog i političkog pragmatizmom moći.

 

Za razliku od prvih i veoma entuzijastičnih komentatora potkraj perioda komunizma, koji su želeli da veruju da će njegov kraj sa sobom doneti procvat demokratije, Si sa pravom stavlja naglasak na nešto mnogo mračnije i možda realističnije: „ideološki nihilizam“ koji otvara vrata pustolovnoj politici lišenoj bilo kakvog ideološkog ili logičkog opravdanja. Takva politika mogla bi biti, kao u slučaju napada Putinove Rusije na Ukrajinu, sprovedena ili usled lošeg rasuđivanja ili usled želje da se obezbedi površna nacionalistička fasada režimu koji je inače lišen ideologije. Šta god da je slučaj, ne tiče se bilo kakve ideologije.

 

Si ima pravo da tvrdi da kada se napusti vera u bolje društvo budućnosti i usredsređenost na ekonomski napredak koji bi takvo društvo trebalo da obezbedi, moć dobijaju „oportunističke klike“ koje mogu svoje zemlje uvući u rat i razaranje ili zbog toga što ne veruju ni u šta, ili zato što traže nekakvo opravdanje za svoju nihilističku vladavinu.

Prevod sa engleskog Marko Paunović

Naravno, rusokolonasi ga popljuvali jer je makar polunormalan, za razliku od njih koji su skroz izgubljeni u vremenu i prostoru te oZvereni.

Edited July 16, 2022 by FrediB

[FrediB]

Jedna rusokolonaška rašiZtička pojava koja doduše nije više s nama već 17 godina:

 

"За Европљане је не само могућа већ и нужна економска самодовољност, остварива под условом да се уједине, од Атлантика до Тихог океана, од Рејкјавика до Владивостока. (    )

 

Само силом условљавајућих одбрана таквог тржишта евроазијских размера (  ),  Европљани могу штитити своју `државу благостања`, рад и животну средину те понудити свету спасоносну алтернативу и зауставити потапање Европе под таласима масовних имиграција трећесветских маса. (i hitler je ovako drndao svojevremeno)

 

У противном, ако не остваре тако велико и економски самодовољно јединство, ако се остваре за `глобално` тржиште - пропаст је неминовна.

Један пример је довољан: европски произвођач који радника плаћа двадесет марака на сат и који строго поштује низ законских одредби о заштити рада и околине мора изгубити у трци с неким далекоисточним или афричким такмацом који радника плаћа само пола марке на сат и нема никаквих синдикалних и еколошких обзира..." (jel?)

 

"Српска деца царства", Драгош Калајић 

[FrediB]

Poenta price - nemojte nikako nista da menjate, dozivotno se valjajte u blatu (turbofolk, korupcija, kriminal, nerad, prokrastinacija...), jer to blato je deo ''naseg (i vaseg) iNdentiteta''

 

Русија на истоку – исток у Србији

 

Зоран Ћирјаковић

 

У корену свих облика српског самопорицања налази се одбијање наших елита да уваже разлоге зашто овде, налик руском евроазијству, треба размишљати о српском другоевропејству

Србија збуњује. Чини ми се више нас који у њој живимо него оне који је посматрају са стране. Волимо да кажемо да нисмо ни Исток ни Запад, али шта то стварно значи – шта смо и ко смо? Наравно, нисмо једини који су између светова, који живе у међупростору описиваном као полутанство и лиминалност. Са проблемом да лоцирају себе суочавају се Русија, Иран и Турска, земље чије су елите, као и српске, виделе своје државе као мост између Истока и Запада.

Модернизатори три велике земље су имали визију шта би желели да оне постану, али су, као и овдашњи, кубурили и са оним шта њихови поданици јесу и са оним што нису. „Да нисмо имали Ататурка, били би један Авганистан, један Ирак“, рекла је Узден Токур, ћерка другог председника Турске, о вођи који је владао као оријентални деспот да би од поданика направио западнолике Европљане. Ататурково вјерују да је „наука једини истинску духовни водич у животу“ укинуо је Реџеп Тајип Ердоган. Дао је Турцима слободу да се врате на фабричка културална подешавања и постао анти-Ататурк. У тамошњој верзији поделе на две Србије, насупрот Ататуркових Турака стоје Ердоганови Турци.

Лик „српског Ататурка“ је овде прво учитаван у Јосипа Броза, хрватског деспота, а затим у убијеног Зорана Ђинђића. Уосталом, један од мотора југословенске идеје, не само њене последње, социјалистичке инкарнације, била је жеља елита да нас некако помере и прошверцују на Запад. Та српска прича креће од Доситеја Обрадовића, коме, наравно, није падало на памет да ће Србија, пошто „востане“ из османског мрака, бити терана да клечи под блештавим светлима Брисела. Колико год да је био очаран Западом, Доситеј је био велики патриота. Чињеница да смо близу да не може ближе, штавише једним делом територије унутра, гуркала је наше елите према самопорицању. Један, данас гласнији и моћнији део, завршио је у малигном, аутошовинистичком, други, временом све више маргинализован, у добронамерном мада неконструктивном, просветитељском.

За разумевање тешко ухватљивог положаја Србије, и покушаја да побегнемо од њега, релевантна су и иранска и турска искуства, али најкорисније је руско. Разлози су бројни. Стиче се утисак да Русија није само српска „мајка“ већ и „мајка“ српског аутошовинизма. Петар Чаадајев је почетком деветнаестог века закључио да је Русија „нелегитимно дете историје“, али се бојим да чињеница да ниједан аутошовиниста није прогласио Србију за копиле историје или Европе ствар недостатка маште, лењости и неселективне русофобије.

Српски аутошовинизам је аутохтона појава, иако креће од исте врсте „недозвољене“ различитости и са истог елитистичког извора. Штавише, да су „деконтаминирани“ Срби више гледали ка Русији, које се многи гаде колико и Србије, видели би да „Прво филозофско писмо“, које је Чаадајев написао 1829. године, није само читљивије већ и много заводљивије родомрзитељско штиво од нацифкације Срба умотане у псеудохегелијанско мрцварење у Философији паланке Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма. „Искуство времена за нас не постоји. Векови и покољења протекли су за нас јалово… Усамљени у свету, нисмо свету дали ништа, од света ништа нисмо узели, нисмо у масу људских идеја унели ни једну мисао, ничим нисмо потпомогли напредовање људског разума, а све смо, што нам је од овог кретања припало, изопачили“, написао је у „писму“ које се од 24. фебруара често цитира на Западу како би антируска хистерија деловала легитимно.

Иако Чаaдајев има бројне наследнике, Руси су промишљали неудобни положај своје матице много храбрије и отворенијег ума него српске елите. За то постоје и неки објективни разлози. Србија је само у Европи док је Русија великим делом у Азији, што је допринело да се овде не појави културални одјек идеје о руском евроазијству. За разлику од Србије, која би била мала и да је јако велика, Русија је огромна, највеће овоземаљско царство, па је евроазијство заживело као геополитичка, империјална идеја. Оно и овде привлачи пажњу скоро искључиво као спољнополитичка алтернатива, друга „осовина око које се врти светска историја“, у контексту промишљања геополитичког положаја Србије.

Ипак, Милан Суботић је још 1993. године препознао да нам руски евроазијци „могу послужити као један од подстицаја“ за разумевање „проблема односа и синтезе ‘Истока’ и ‘Запада“ и уочио да се евроазијско саморазумевање „храни културним империјализмом Запада“. Миша Ђурковић у тексту о „релевантности идеје евроазијских интеграција за српски народ“ истиче да су евроазијци створили „другачији однос и према оријенталним елементима и специфичним азијским цртама у руском карактеру и етносу“ и истакли их као благотворне, али, нажалост, не развија ту тезу нити покушава да је искористи за промишљање културалног наслеђа османске владавине у Србији.

Док су Руси јединствени као Европљани који су снажно, и душом и телом, укотвљени у Азији, ми смо другачији Европљани, једни од оних у чије су умове и друштвене односе уселила Азија. Зато српско другоевропејство није ствар избора већ дубока, мада углавном тешко видљива, ментална чињеница која боји све у Србији – конзервативизам и либерализам; левицу и десницу; популарну музику и елитистичку згроженост њоме. Чињеница да на северу земље постоји контратежа, где једни на изазов хабзбуршког наслеђа и излаза које нуди одговарају патриотизмом а други вулгарним самопорицањем, и да је кроз историју у Војводини обликотворну улогу играла и једна западна империја, више омета препознавање нашег другоевропејства него што ремети његов учинак.

Географија је руска мајка а историја српска. Нити Руси могу да побегну од географије нити ми можемо да побегнемо од историје, колико год се упињале наше елите. А по том питању су случајносрпске и поносно српске у непринципијелној коалицији. Нашу историју дугог трајања писали су вековима османски владари и њихови људи. Они су на Балкану обликовали једну битно другачију Европу, која је у 19. веку нестала само са политичке карте. Азијски део Русије је, пак, толико велики да га је немогуће не видети на мапама. Не треба да чуди да је најпосвећенији од четворо емигранта који су формулисали идеју евроазијства био географ Петар Савицки, али и да је Чаадајев веровао да је географија онај „суверени фактор који влада над нашим многовековним историјским кретањем… који је истовремено и суштински елеменат наше политичке величине и истински узрок наше интелектуалне немоћи“.

У својеврсном манифесту руског евроазијства, књизи Наслеђе Џингис-кана: поглед на руску историју не са Запада већ са Истока, Николај Трубецкој 1925. године пише о рушењу руског друштва иза кога стоје елите „очаране примамљивим спољашњим изгледом европске цивилизације и европским идеја“. „Ово што се сада чини у Русији, само делује као ново и оригинално… Истинска стваралачка градња још је пред нама. И постаће могућа тек онда када буду коначно проживљена одушевљења европском цивилизацијом и у Европи измишљеним идеологијама, кад Русија престане да буде искривљено огледало европске цивилизације“, стоји у закључку књиге која је у Русији постала актуелна после болног распада Совјетског савеза.

Евроазијци су сматрали да Русија у културалном смислу није ни европска ни азијска, да је несводива на два окружења, и да инсистирање на европском путу води стварању неуспешних, наказних имитација које наводе на „поражавајуће закључке“. У Србији је важно истицати да је „европски пут“ који нам намећу у ствари западни пут и да је космополитизам, којим воле да машу његови заговорници, само нова глазура западноцентризма и његове сенке, „културног империјализма“. А он је, рекао је Лав Гумиљов, „као трансфузија крви неспојивих крвних група“ – погубан за незападне народе. Суботић истиче и да су евроазијци говорили да су, „за разлику од Монгола који су покорили ‘тело’ Русије, остављајући јој ‘душу’, западни освајачи руских земаља наметали католичанство и, на тај начин, покоравали не само ‘тело,’ већ и ‘душу’ Русије“.

Бркање западног са „европским“, што чини Трубецкој, много је лакше разумети у руском контексту. Све што је српско је само европско, без обзира како је стизало до нас. Растужује ме да се у свакодневном говору и на нашoј аутоколонијализмом затрованој политичкој сцени стално говори о „путу Србије у Европу“ и „европеизацији“, али ми је несхватљиво да Драгана Грбић, једна од највећих српских научница, не само млађе генерације, може у Институту за европске студије у Београду да одржи предавање под називом „Улога истакнутих просветитеља у културном трансферу између Европе и Србије”.

Др Грбић, која пажљиво бира речи, пише о немачкој просвећености, што нам говори да је реч о завршеном процесу, стању, и српском просвећивању, што сугерише да је, као и када говоре о „деконтаминацији“, реч о процесу који не само траје већ не може имати крај. Наиме, тако ће наше „просвећивање“, већ инстиктивно, разумети сваки случајни Србин. Мали је корак од просветитељског самопорицања до аутошовинистичког тумачења српског „кашњења“ и немогућности да туђе постане наше. Опонашањем се може много тога, али се не може направити оригинал.

Србија је европска – увек била и увек ће бити. Оно што зову „европеизација“ би заправо била наша преевропеизација, али то је немогућа мисија. Ми не само да нисмо Запад већ нисмо живели западну друштвену историју и зато никада не можемо постати Западњаци на неком некозметичком, суштинском нивоу – какве год изборе и скупе компромисе да направе наши политичари. Нажалост, то не виде наше интелектуалне елите. При томе, умови наших суверениста нису ништа мање колонизовани од мозгова натољубаца.

Овде није реч о потреби да буде успостављен неки аутохтони, „српски“ институционални оквир. То је немогуће и имало би тужнији крај од „самоуправљања“. При томе, покушај титоиста да буду оригинални учињен је у време када су људи широм света веровали да су алтернативе не само пожељне већ и могуће. Данас је лакше замислити крај света него крај капитализма и Србији је потребно нешто много скромније од алтернативног друштвеног и државног уређења – свест да је ово које смо увезли после 5. октобра западно, дакле неуниверзално, и да не може да да очекиване резултате. Зато је мало шта у Србији „како треба“, тачније онако као је на Западу, где је обликовано. Овде је пут до пакла самопорицања и самопрезира поплочан погрешно калибрисаним очекивањима.

Проблем није само у Дубравки Стојановић, Николи Самарџићу и њиховим питомцима. Историчари су свуда на не-Западу склони да историју посматрају као кристалну куглу у којој могу да очитају будућност, иако је историографија највише западноцентричнa од свих наука. Тек се пре неколико деценија, прво у Индији, појавила школа историчара који су се усудили да плурализују историју и „провинцијализују“ историју Запада. Мимо њих, чини се да историчари и даље нису спремни да размишљају о незападним историјама без да их самеравају са историјом Запада. Зато им се стално причињавају „неисторијски народи“, „народи које је историја заобишла“ и, пошто је за многе од њих само Запад стварно свет, народи „који иду мимо света“, како о Србима мантра Латинка Перовић.

Западноцентричност је навела Симу Ћирковића да о српској историји пише као „видљиво незавршеној историји“. Он тиме сугерише да „још нисмо“ модерни, зрели, наводно једини исправни, западнолики Европљани, што види као прави, добар крај свих европских историја. Пошто је то за нас, као и за све другачије Европљане, недостижна дестинација, „завршетак“ који не може имати српска историја, Ћирковић је, свесно или не, терцирао зломисли Радомира Константиновића. Не чуди да му је књигу Живети са историјом посмртно објавио Хелсиншки одбор за људска права у Србији, бастион аутоколонијалног једноумља и локални ослонац свих антисрпских снага.

Имитирање богатог света је рецепт да постанете фрустрирани, склони бесовима и самодеструкцији – и останете сиромашни. Не верујем да ишта илуструје суштину наше историјске странпутице и меру одвојености елита од српске реалности као доношење Сретењског устава 1835. године. Од идеје да у земљи која је вековима била сиромашна крајина османског царства можете да скројите устав тако што ћете преузети „најнапредније“, овдашњем контексту непримерене делове устава најбогатијих западних држава и државица и неколико швајцарских кантона поразније ми делује само одлука, донета дванаест година касније, да устав Либерије, која је постала једна од најнесрећнијих афричких држава, буде састављен по моделу америчког. Додуше, њу су донели људи који су, пре него што су ослобођени и „враћени“ у Африку, били амерички робови. Ипак, оно што ми делује најпоразније јесте да је датум када је покушано наше темељно самопоништавајуће позападњачење одабран за највећи државни празник.

На Сретење је подигнут Први српски устанак па Дан државности није само дан који слави почетак серије западнољубивог самоповређивања, које су нам сервирали ударници два српска самопорицања. Прво, Карађорђево Сретење, велики је датум јер је реч о почетку победоносне борбе за независну државу и политичку слободу која омогућава да будемо оно што јесмо. Друго, Милошево, дан је када су наше елите симболички окренуле леђа тој слободи и покушале да направе државу за Србе али независну од Срба; устројену мимо наше свеприсутне, „дубоке културе“. Чињенице да то и даље не видимо генерише комплекс инфериорности. Он је метастазирао у аутошовинизму, који се кристалисао око идеја оличених у тврдњи Латинке Перовић да је Србија неспојива са Европом.

Кључ приче о Сретењском уставу је у лошој мери и поуци. Што се тиче мере, реч није о копирању западног по себи већ о природи и величини изабране пречице. Веровању да се истовремено може у потпуности игнорисати српски културни образац, да се векови историје могу сабити у године и да се њен исход може бирати као кајмак на пијаци. Када је реч о поуци, један толико апсурдан и узалудан гест је уздигнут на ниво највишег идеала. Тиме је на пиједестал, уз фанатично западнољубље увијено у родољубље, стављена неодговорност – и фрустрације које она производи.

Све је више незадовољника који захтевају неоствариве промене менталитета и свести. Многи од њих одбијају да прихвате да је ово „то“, да су демократска и све друге транзиције одавно завршене, и на пола пута су до родомржње. У западнољубивој визији која креће од Доситеја Обрадовића и иде преко састављача Сретењског устава Димитрија Давидовића, рођеног у Земуну под влашћу Хабзбурга и образованог у Пешти и Бечу, међу западним народима, није било места за наше другоевропејство. Не чуди да се у редовима опозиције појавио патриотски аутошовинизам, перверзија елитистичке перверзије.

„Само дубоко морално посрнуо и болестан човек би могао да осећа било шта осим бескрајног поноса, синовске љубави и оданости према земљи као што је Србија – земљи која је дала толике бриљантне научнике, генијалне проналазаче, невероватне уметнике, херојске војсковође и јунаке, и ненадмашне спортисте. Проблем је, међутим, у нечему другом… Зато ја и не мрзим Србију – макар не целу Србију. Мрзим огромну већину Србије… Јер, нормалан, пристојан и поштен човек ни не може према овој огромној већини осећати ништа друго до мржњу, гађење и презир“, пише један културно културни анти-Вучићевац, љут што га на друштвеним мрежама називају аутошовинистом.

Поврх свега, реч менталитет је једна од најомраженијих међу српским елитистима. Склони су да верују да су толико изнад „обичног“ народа да немају менталитет. Мада, умеју да, као Латинка Перовић, проговоре о српском „хајдучком менталитету“ као, у суштини, супротности цивилизованости. Испада да Срби и слични, другачије европски, „контаминирани“ људи имају менталитет, а да су „исправни“, западни људи власници културално безмирисне, не толико супериорне колико једине цивилизације. То отежава суочавање наших елита са улогом коју свуда игра културни образац, како импликацијама разлика које нису очите, идентитетске, тако и чињеницом да Оријент представља обликотворни чинилац српске културе који се сместио испод коже и наслага „Заре“, „Адидаса“ и „Бершке“. Зато становиште које га не уважава не може бити српско и зато се у непријатељству према оријенталном у нама увек крије клица аутошовинизма.

Турбо-фолк, сладуњави модерни израз нашег другоевропејства, презиру елитни националисти колико и антинационалисти. Чињеницу да нисмо једини оријентолики Европљани, другачији на проказани, „недопуштен“ начин, илуструју чалга (Бугарска), скиладико (Грчка) и манеле (Румунија). Цецине песме представљају кључ за препознавање ко су нам све „рођаци“. Можемо да се одрекнемо те фамилије, али културалног ђавола не можемо да истерамо из себе. Уосталом, срамота коју „урбани“ Београђани осете када чују да неко кога воле слуша турбо-фолк чедо је исте свести као и брука о којој пева Светлана Ражнатовић. Лако је променити начин живота, али јако тешко однос према животу. Зато се и „рајински менталитет“ неписмених само трансформисао у аутоколонијални менталитет турбо-писмених Срба, који су, да парафразирам великог рок песника, или криве ствари читали или су, много чешће, криво читали праве ствари.

Лако је видети не само да је Русија у Азији већ и да је Азија у Русима. Сергеј Шојгу, Марат Сафин и Борис Годунов, али и презимена Тургењев, Јусупов, Суворов и Кутузов, жива су сведочанства наслеђа које је уписивао и дописивао Џингис-кан и, пре њега, „народи евроазијске степе“. У Србији, пак, османски траг је утиснут у презименима изведеним из надимака везаних за личне карактеристике – Чолаковић (без руке), Абрашевић (пегав) и Караџић (црномањаст). Турска кухиња је привлачнија и разноврснија од монголске, али и њене овдашње изданке видимо, баш као и турбо-фолк, као нешто спољашње.

Оријент је у нама, али га српске елите виде или као „оптерећујуће наслеђе које треба искоренити“ или као нешто што припада „давно прошлом времену… и неважно је у данашњој стварности“. Иако је османско царство – које нам је донело наслаге оријенталног, временом пренете и преко река, у северне, „хабзбуршке“ делове Србије – било једно од највећих у историји, оно је, како пише Ел Карл Браун у уводу књиге Империјално наслеђе: османски печат на Балкану и Блиском Истоку, „константно игнорисано или погрешно представљано не само на Западу већ и у државама које деле османску прошлост“. Чак јој и у Републици Турској „прилазе на амбивалентан начин“, док је Запад, „откад зна за себе, инсистирао да Османлије ‘нису као ми’“.

Иако наше елите спадају у оне „које су највише склоне да одбаце османску прошлост“, у Србији нам се „стално откривају културни обрасци повезани са тим османским вековима“. При томе, ранији утицаји из Азије на словенску културу учинили су нас пријемчивим за оријентална средства и начине. Стари Словени су, како пише Владимир Ћоровић у Историји српског народа, живели на просторима чија „источна граница прелази у подручје татарско-монголских народа“ и „наилазимо на јак утицај и тих источних суседа“.

Самообмањивању доприноси чињенице да „никада нема ни тоталне промене ни тоталног континуитета“ и да су Османлије били муслимани. Подложни смо и да се заваравамо да увек важи „што је прошлост ближа садашњости, то је снажније наслеђе“ и игноришемо колико дубоко у прошлост сежу неки „стабилни аспекти културе“, пише Браун. Такође, склоност историчара да се фокусирају само на „корисну историју“ наводи нас да „или осудимо или не разматрамо (или обоје) османску еру“. При томе, османско наслеђе је остало уписано у свакога од нас не само културално већ и као психолошко. Оријент је обликовао и наш унутрашњи „ментални програм“ и систем вредности који га наводи.

Може наша суверенистичка елита да се буса у груди својим православљем и патриотизмом, али док не пристане на Србе какви јесу, и уважи оријенталне чиниоце који условљавају какви можемо да будемо, остаће слаб непријатељ неоколонијализма. А ту је фокус премештен са такозваних невладиних организација на „науку“, па не чуди да расте број западних стипендиста који се труде да буду креативни. У САНУ је запослен музиколог Срђан Атанасовски, марксистички хомошовиниста који тврди да смо постали „банална нација“ обликована у пост-дејтонском периоду деловањем „динамичног процеса“ уз помоћу кога је „држава настојала да реафирмише свој политички ауторитет и редукује национализам на нешто што делује као обична демонстрација патриотизма.“

Русија је толико велика да су евроазијци могли да поразе комплекс инфериорности и, како пише Суботић, пригрле моћни негативни стереотип који каже да „ако загребете Руса, нађете Татарина“, промене му предзнак и учине „позитивним садржајем, темељом изградње посебне, самосвојне цивилизације“. Нажалост, српске елите су толико поседнуте западним, ако не његовим богатствима онда једном од идеологија и каноном који се издаје за универзални, да чак и храбар, бескомпромисни одговор на питање шта ћемо наћи „ако загребемо Србина“ тешко да може да послужи као основа за изградњу било чега. Али препознавање српског другоевропејства је предуслов да коначно престанемо да се самоповређујемо. А то није мало.

[Milenko Puzigaca]

Na ovakve mudrosti može se odgovoriti samo sa "seri, seri, moj golube beli, ama zašto sada kriti, **ban ti ćeš biti". Kenjaj, kenjaj o čemu hoćeš, nikoga više za to nije briga niti pa ko normalan tu želi da živi, a i većina onih koji se tu rode ne žele tu da ostanu, a kenjaj ti o drugačijem evropejstvu i sranjima koliko hoćeš, gotovo je.

 

Ja ne znam zašto im uopšte prodaju struju. Idi bre u šumu pa slobodno misli i briši dupe koprivama, ta ti si drugačiji, jel tako jeste. Šta će ti struja. Kakvi bre lekovi za tebe? Idi bre pasi bobice, to je zdravo, narocito one crvene.

 

Ono što je poenta je da ovako kao ovaj što je ovde izbrabonjao razmišljaju samo odvratni bubuljičari i narcisoidni sociopate. Ima ih i ovde pojedini, ili ih je bilo, kojima nikako ne ide u glavu da postoje nekoliko procenata ovih što ih nazivaju raznim nazivima, kojima se ne sviđa srbska narcisoidna sociopatija, nego se odrodili pa im se hebe za "njihov način" i u stvari im je odvratan, odvratan, odvratan...kao i sledbenici mu. Pa ih stalno prozivaju ovakvi. Mogu da ih cimnu. Nikoga nije briga sta o nekolicini normalnih imaju da kazu otpadnici od civilizacije. Pale su maske bre, gotovo je.

 

To je kao kad je svojevremeno formiran Beogradski krug, pa su pricali osnivaci kako su naprasno prestali da im se javljaju "prijatelji" i "rođaci". A je li? Šta je, smeta ti pet normalnih medu 5 miliona nenormalnih? Pa onda duv...an u ruke, pa zapali, da se smiriš.

 

To je u stvari poremećaj ličnosti, i to se leči nogom u dupe. Najuri to pa da zapevamo. Tako se to radi. Pa idi budi drugačiji gde hoćeš, ali u civilizaciji nećeš to raditi. Bolesnici. 75,000.

 

Svojevremeno sam od superheroja, a valjda i ovaj tu može da se svrsta, najviše voleo onog "Čelična Kandža", koji kad se uhvati za kabl pod naponom postane nevidljiv, osim te čelične šake, pa onda  zlikovce neometano guzi po kućama. E, taj bi bio dobar za ove "bubuljica" mislioce.

[Milenko Puzigaca]

Staviću ovde ovo, de ne ometam tamo.

 

On 8/3/2022 at 8:07 AM, Милица said:

Moderatori stavite ovaj post u minijature molim vas.

Devila bih zamolila da svoje postove sa politike procita supruzi, ocu, tastu, najboljem drugu ali da im ne kaze da je to njegova umotvorina, pa da cuje sta oni misle o tvorcu istih. 

 

Ovo ti je u stvari dobra ideja za testiranje. Uzme se neki od tekstova odavde koji su najveći šok za patrijote i njima slične, ali ne ovi tekstovi koji su namerno zajebancija ili nešto, nego kao to što je Devil napisao, pa se pokaže nekome ko bi da se druži, kao test, da se vidi da li će proći.

 

Rekao je neko, tako nesto kao onde Devil ne bi napisao ni neko iz stejt departmenta. Mozda i ne bi. Zasto sto ne mora. On je vec zasticen - vec ga stiti Amerika i njen način. Takav ne gleda na te stvari na isti nacin kao neko sa strane, ko je godinama smaran i ometan i vučen nazad od raznih patrijota, mula, mudžaheinima i ostalih fanatika i bolesnika. Uglavnom zgubidana i društvenih parazita, koji ne rade ništa, samo sisaju državnu sisu i laju da se to stanje ne bi promenilo. Od takvih su bolji i više puta pominjani mafijaši, koji su navodno finansijeri nekima od takvih. Mada nije tačno ni da su oni finansijeri baš svim tim političarima, naučnicima, doktorima, filozofima i ostalim patrijotskim govnarima, jer je to nemoguće. Najveći deo te bagre je takav zato što su bagra, a neki su i poremećeni, pa stvarno veruju u gluposti koje bulazne, nešto od toga je na ovoj temi.

 

Uzgred, ovo gore je dobar pokazatelj načina razmišljanja većine... nekih. Kaže, "šta misle o tvorcu istih", koji treba da ostane osoba X. Ne šta misle o tome što piše, nego odmah u sridu - šta misle o piscu. Koga nikad nisu videli, i ne znaju ni da li stvarno postoji, ni ništa o njemu. Lepo, lepo. Srbski. Palanački. Svojenarodno. Pa ko se ne bi sa takvim divnim mestom identifikovao gde se tako radi. Takav mora da je teeeeežak izdajnik, jel tako jeste.

[Milenko Puzigaca]

18 hours ago, Милица said:

Sta se nerviras, ja sam odavno prestala da obracam paznju na ove sto se smeju kao lud na brasno, a i na ove sto usta ispiraju noksirom. 

Meni ih je zapravo zao.

...

Ti i tvoji plusicari sto mrzite zemlju u kojoj ste rodjeni, besplatno se skolovali i niko vam ne brani da odete iz nje, mislite da tako razmilja ceo svet. 

...

A najbolji su ovi koji su izbegli sve moguce vojske i sad tamo iz daleka, hrabro, iz udobne fotelje, sa tastaturom u ruci, vode borbu protiv zamisljenih ruso i kinezofila za slobodu Ukrajine i Tajvana.

E, ali ne odgovaram ja ovo baš tebi lično, pa nema potrebe da otpisuješ, ono, ako nećeš, nego su ova tvoja pisanija dobra inspiracija. A baš je lepo što si sama uvela u priču te bezbedne fotelje. Mada su sva ta pisanija prilično tipična, i ponavljaju se već 30 godina, sa sve ovim komunističkim besmislicama o besplatnom školovanju, o samomrziteljima, itd.  Ponavljači. Dobro. Ovako.

 

Pa i jesu ovi za žaljenje (more i za dobar šut u dupe). Zato što nisu progledali na vreme i zato što su verovali u mesto zla, i verovali su da ono može biti i nešto drugačije, što je očigledno bila zabluda. I još su za žaljenje zato što nisu bili dovoljno pametni da se na vreme uklone sa mesta zla, kao što su pametniji uradili.

 

Doduše, očigledno, nisu se samo pametniji samouklonili, nego i pojedini slučajnouklonitelji*, koji su ipak svoju cijenjenu stražnjicu smestili na bezbednu udaljenost, a onda otuda u silnoj brizi da mene ovde ne ugnjete i ne ponizi mrska Amerika, 30+ godina aplaudirali lokalnim kretenima i degenericima da to rade oni, i da polako mesto zla još više samoizoluju, što im je i bio cilj sve vreme. Koštunica je to čak javno govorio.

 

Aplaudirali su im, iako (ovi koji su slučajno pobegli) znaju da bi u njihovim novim zemljama takvi isti kojima oni ovde sa bezbedne udaljenosti aplaudiraju, danas u 21 veku, samo ako zucnu... na primer nešto protiv gej parada, prošli takvog toplog zeca, i bili bi obeleženi kao takvi divljaci i primitivci, da se možda nikad ne bi oporavili. Što i jeste vrhunski lakmus test tolerancije, to sa gej paradama, koliko god se Abu Cirkar bunio. Zato što je nešto što je  najviše strano zaparloženim srednjevekovlijama. Takvima (ovim braniteljima srbstva iz fotelja lociranih na mrskom "zapadu" )  bih voleo da se obaška zahvalim za sva aplaudiranja iz fotelje u toku ovih 30 godina, kad bi mi se pružila prilika. Oooo, kako bih im se zahvaljivao. Ali ne kratko, ne. Dugo bih im se zahvaljivao.

 

Doduše, tu autozarobljenu felu drugačijih slučajnoevropljana koji su ciljna grupa braniteljima srbstva iz fotelje su i ovi koje ti žališ u početku žalili, i mislili da su oni zavedeni, i da tu smetaju milošević, koštunica i slični, a da takvih nema, ni ovi slučajnoevropljani više ne bi bili ljubitelji zla, nego bi jedva dočekali da se kao normalni ljudi integrišu u civilizaciju. Ali, to je bila zabluda. I pošto su slučajnoevropljani "seljački lukavi" dugo im je prolazilo da kriju pravo lice. Onda se pojavio putler, i šta se desilo - nisu mogli da izdrže, morali su da skinu masku. I sad je jedino što mogu da dobiju prezir, i gađenje.

 

Evo ide i objašnjenje, nema na čemu. Zato što su slabići i neprijatelji slobode, koji drugo osim gađenja i prezira ne zaslužuju. Oni su sami sebe zatvorili u obruč od milion nekakvih plemenskih tabua u koje se ne dira i posle kojih se ne govori, da više ne znaju ni sami ko su. Evo, samo za Abua. 

Takvi su samozatvorili sebe (autozatvorenici ?) u tabue slučajnih roditelja, slučajnih rođaka, slučajnih poznanika, slučajnih prijatelja, slučajne grude, slučajnog zavičaja, slučajne ulice, slučajnih sugrađana, slučajnog "naroda" itd, i sad tako okruženi svim tim slučajnim tabuima u koje ne smeju da dirnu, stoje zamrznuti i prepadnuti, već decenijama, i ne znaju gde im je dupe, a gde im je (kockasta) glava, ni odakle idu, ni gde su krenuli, ni ništa, i svima smetaju, i niko ih neće. Dok lokalni kabadahije to koriste, pa ih guze kako stignu. Zar ovo ne zaslužuje samo i jedino prezir? 

 

Ovo samo za Konstantina, gosn Kukac "E.T." Alienović obučen u Edgar - odelo (mislim da se onaj zove Edgar) iz Men in black "Znate, u pravu ste, primetio sam ovde napasnike. Jedva svesna protoplazma ubeđena u svoju superiornost dok jure za svojim kratkim besciljnim životima (svinje u blatu, kojoj ne treba ništa osim da zabija u dupe, i ako to ima, nije joj važno što se valja u blatu i govnima). Zar ih se ne želite rešiti?"

 

Ali bez brige, evo, sad je gotovo, desiće se ono što je poručeno preko bivšeg američkog ambasadora - to će biti otpisano. Ono na čemu su 30+ godina radili ovi kojima ste 30+ godina aplaudirali iz fotelja vi zabrinuti da Amerika mene ne ugnjete se desilo - to neće dobiti nove sankcije, ali će biti otpisano. Pa budite "drugačiji slučajni evropejci" koliko hoćete, ali to ćete raditi u oboru. I čekaće se da vreme učini svoje, pa da se ta teritorija kako bi rekao drkoš tunica "usisa u Evropu kad tad, a na vama je da to odugovlačite što duže možete". Samo, 75,000 lako postanu 100,000 naročito kad neko stoji zamrznut u obruču od 1000 plemenskih tabua, kao kad se divlja životinja smrzne ako je obasjaju farovi automobila.

 

Ako, ako, samo tako. To se zove pravda. Mada ne bi bilo loše da se taj veliki uspeh vrlih patrijota (i njihovih navijača iz fotelje), to bre, što su uspeli da "svoju zemlju" koju tako vole ponovo gurnu u izolaciju proslavi kakvom petardom povremeno. Ali dobro, nije obavezno.

 

* Ovo je neki car "Hate Mail" sa foruma serbiancafe od pre 20 godina, o slučajnoukloniteljima:

 

Quote

...egzoticni likovi iz predgradja sa tufnama na laktovima sakoa, pokrenuti iz vulkanizerskih i autolakirerskih radnji sirom Titove Jugoslavije (i Miloševićeve Srbije, moj dodatak), plava sedista i crveni tepih JAT-ove "desetke", rakija i cvece za sesirom na rastanku. Sada rasprseni po svojim Kanadama, Amerikama, svajcarskim kantonima, trbuhom za kruhom. Shurda i "ja cu se vratiti, a sad adio" fazon. Prasetina, mlako pivo, udruzenja, zakupljene crkve - govornice, muka i jad sezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih u restoranima, na pokretnim trakama, na busotinama Aljaske, u memljivim dascarama po okolini Cikaga, po mrazu Ontaria, sledeci stope prvog iz sela koji je emigrirao, babushke blajhanih kosa u trgovinama, za kasom u hindu radnjici iza coska, muvanja sa kreditnim karticama, "kupovanje" pa vracanje fotografske opreme (dok se ne odradi "tezga" na desetak svadbi, rodjenja, krstenja) , odrzavanje zapustenih zgrada po Queensu i ciscenje izbljuvaka portorikanskih kriminalaca iz ulaza za besplatan stan i 35,000$ godisnje plate, lozaci u kotlarnicama Manhattana, dundjerske ruke crnotravaca za upravljacima tudjih automobila na $14/hour parkingu u Sohou i za volanima kamiona sirom Severne Amerike. 

 

A onda se pojavio Slobodan. Ime ponosito.

 

Hate Mail

 

 

[Milenko Puzigaca]

On 8/5/2022 at 9:01 AM, Милица said:

A najbolji su ovi koji su izbegli sve moguce vojske i sad tamo iz daleka, hrabro, iz udobne fotelje, sa tastaturom u ruci, vode borbu protiv zamisljenih ruso i kinezofila za slobodu Ukrajine i Tajvana.

Da nije njih ovi bi verovatno davno bili pokoreni 💪

 

Ovo isto nema veze sa tobom niti je tebi namenjeno, nego kao i obično, najviše ovima što gvire iz prikrajka, i to zbog te izjave koju patrijote guslaju 30 godina, koja je inače po njihovom običaju pokušaj silovanja emotivnim ucenama.

 

Pa kaže. Jeste, jeste, trebalo ja da idu u vojske i ratove za koje ih boli qrtz da bi se na mestima za koja ih boli qrtz borili za bolesne ciljeve raznoraznih patrijota za koje ih boli qrtz. Evo sad će. A jel može sa svim tim patrijotama iz fotelje da se napravi jedan dogovor? Evo, ima onih koji bi se prijavili dobrovoljno da se bore za ciljeve tih patrijota, ali tek kad se svi ti ekonomisti iz Londona, pisci iz Pariza, umEtnici iz Berlina itd koji decenijama aplaudiraju da tu ostane divljaštvo, dok se njima tamo niko ne parkira ispred ulaza i niko im se ne ubacuje preko reda samo nešto da pita, i niko im ne baca po ulicama, niko ne proganja sve što se razlikuje, itd, znači da se prvo oni dobrovoljno prijave da služe kao one lutke na kojima se vežbaju napadi bajonetom, pa će se onda ovi prijaviti. Neće se koristiti prava oprema, nego gumena, za vežbu. Jel važi?

Je li, a zašto svi ti patrijote iz fotelje, i ekonomisti iz Londona, i pisci iz Pariza i ostali naucnici i umEtnici svih ovih decenija makar jednom ne napraviše neki protest, ili bar da poslaše neko pismo podrške, ili bilo šta, da se tu već jednom počne sa iskorenjivanjem divljaštva, umesto što se sve vreme deru o grandioznim ciljevima, kao u onom tekstu od onog Milenkovica što ga je tamo na Vox populi temi postavio VladimirB? Šta je bilo, nemaju kad od silne brige za ugroženo srbstvo? Pa kako to da ni jedan od svih tih umnika ne smisli da je osnovna svrha civilizacije i drzave da sprece divljaštvo, posebno u takvim piš zemljicama, a ne da svete kosova i da ispravljaju vekovne nepravde?

 

Kako to da nikad ne poslaše poruku ovim džunglašima ako im se sviđa civlizacija i da postoji red i pravila, neka se vrate u džunglu, šta će tu. Svakako im je bolje u džungli. Tamo najgore što može da ih snađe je da ih nešto pojede. Ama u civilizaciji gde na istom mestu gusto naseljeni žive u velikom broju oni koji nikad ne bi izabrali da žive u istom čoporu sa većinom ostalih, i ovo važi za sve, ne mislim samo na "izdajnike" itd, mora da postoji red i pravila, koje treba da sprovodi država. Zato što na takvom mestu nije najveća opasnost po život da se bude pojeden, nego ima milion opasnosti po život. Na primer, može neko nekome da skine glavu zato što mu se stalno parkira ispred ulaza, što se već dešavalo više puta. Ili zato što ulazi preko reda samo nešto  da pita itd. I zato u civilizaciji  moraju da postoje pravila, koje treba da sprovodi država, kao veći nasilnik od majmunčina koje rade te stvari, i koje samo jezik nasilništva razumeju da bi se ponašali normalno. I gde su patrijote iz fotelje da bar jednom na ovo ukažu? Ne zanima ih to, a? Boli ih qrtz, u njihovim zemljama tih problema nema, pa onda samo velike misli misle. E pa onda oprem dobro za sve njihove velike ciljeve, kao i za sve njih.

Edited August 10, 2022 by Milenko Puzigaca

[Milenko Puzigaca]

 

 

On 7/3/2022 at 12:23 PM, DameTime said:

Neko ko zna o kapitalizmu i kakvo je to zlo, ne može da piše ovakve pamfletne gluposti. Kapitalizam je produžena ruka feudalnog sistema koji je postojao odvajkada...

 

E, a da nisi možda kakav pretendent na status "patrijotskog telektualca"? E, a i ovo nije baš odgovore tebi lično, nego onako...

 

Jel ovakvog "sistema" ? Sad da li je feudalni ili nije, to je terminologija.

 

Video sam  pisanije onog ćelavog samoproglašenog pisca, ćeračevog pulena valjda, koji se na patrijotskim sajtovima nešto "u ime naroda"  izvinjava nekome (mada ne znam ko ga je ovlastio da govori u ime naroda, ali dobro) , valjda ovima proteranim u akciji Oluja i to. A zašto se izvinjava, zato što neki idu na more gde oni hoće a ne gde "patriotski intelektualci" i buljavi im glasnogovornici misle da treba, i ne samo to, nego neki majku mu imperijalističku, viđu brezobraznika, idu i na sabor u Guči, koji organizatori održavaju u terminu koji oni hoće, a nisu pitali patrijotske telektualce da li smeju Kakva strahota!

U principu, patrijotski telektualac radi isto što i onaj čkiljavi pop koji voli da mlati u zvona ako ljudi jedu kobasice kao oni hoće a ne kad on misli da treba da ih jedu. Umna bolest. I srbendsko nasilničko ponašanje, u principu pokušaj silovanja, kao kad su misicu silovali što je pravila senke rukama, ma prave srbende, ono poslednje, dno dna.

More sve su to društveni paraziti. Eto ga na primer ćerač. Taj nikad ništa nije radio, samo sisao državnu sisu celog života. A na konto čega - što je pre 40 ili 50 godina napisao jednu pesmu, za koju kažu da nije loša. I zbog toga on celog života sisa narodne pare od poreza. Je li to taj sistem koji je bolji od kapitalizma, i nije feudalizam? I da li zbog toga takvi brane postojeće stanje, da zadrže leba bez motike? Naravno da je zbog toga.

Doduše, i Sting oko 80% prihoda od emitovanja njegove muzike ima od Every breath you take, koja je po statistici najviše puta emitovana pesma na radiju ikada, ili je bila do skoro, i čovek je milioner. Ili onaj što je smislio pesmu American pie, kad ga je neko pitao kao, da li znaš šta znači ovo što si napravio ovu pesmu, odgovorio "znam, da više nikada neću morati da radim". Ali to je zli kapitalizam, gde Sting i ovaj nisu sisali državnu sisu, nego imaju prihod od emitovanja njihove muzike na privatnim radio stanicama.

 

A ovaj buljavi što se izvinjava u ime naroda koji je moj i šta je on smislio pa da ovako "opušteno" što bi rekao Abu stalno drnda neku vunu i deli neke lekcije? I on i svi ostali takvi. Koliko puta su negde njegovu pesmu ili priču emitovali, i ako nisu dovoljno puta, odakle takvima onda pare da se iživljavaju? I da li su oni platili porez na prihod od ovih mudrosti što ih neprestano prosipaju?

 

More marš. Marš.

[DameTime]

@Milenko Puzigaca Nisam sigurna šta je pisac hteo da kaže ni kakve veze napisano ima sa mnom, ali ne pretendujem na tako "laskavu" ulogu. ;D

Edited August 12, 2022 by DameTime

[Milenko Puzigaca]

 

DRAGAN BURSAĆ: Litije se vraćaju kući!

 

“I šta kaže fini beogradski svet, smetaju litijaši kockastih glava i gradu, i saobraćaju, i kulturi, i ljudima? A kad su isti ti pravili četničku kontrarevoluciju u Crnoj Gori, onda su bili “pošteni narod u borbi protiv korupcije”. Licemjerje na najjače!

A bitka za Beograd propo?

 

Analitičar Ljubomir Filipović sarkastično je opisao kako su za TV gledaoce u Srbiji izgledale “veličanstvene“ litije u Crnoj Gori, pa dodao:

 

“Ali nije bilo ovakve žablje perspektive u medijima. Vijesti su izvještavale iz drona sa šljaštećim ekranima telefona.“

 

I zaista, nećete naći niti u jednom srbijanskom mejnstrim mediju bilo kakvu informaciju da se u Beogradu održavaju litije srednjevjekovnih svetosavskih hudnika i četnika, istih onih koji su napravili klerikalnu kontrarevoluciju u Crnoj Gori prije dvije godine.

 

Ne pravi Marićev Happy, niti Mitrovićev PINK nikakve specijalne emisije “Bitke za Beograd“ po uzoru na sramnu medijsku “Bitku za Nikšić“. Ne, nema naprdanja o “borcima protiv korupcije koji štite religijska prava“. Ništa!

 

Čak ni Novak Đoković, koji se poslovično “apolitično“ oglašavao govoreći kako će u Crnoj Gori “osvježiti“ kad litijaši pruzmu vlast, ne javlja glede litija u rodnom mu Beogradu. Nisu mu valjda zanimljive, ko će ga znati ili čeka da vidi kakva će biti cijena kvadrata zemljišta na Kalemegdanu.

 

Izgleda, nešto nije uputno hvaliti litijaše ovih dana u Beogradu koji traže svoja srednjevjekovna talibanska prava u Srbiji, ista ona “prava“ koja su tražili i u Crnoj Gori.

 

A traže, uvijek isto, traže u ovom slučaju zabranu Europrajda, jednako kao što su tražili i zabranu funkcionisanja normalne, sekularne, građanske zemlje Crne Gore.

 

Pa sad, odjednom na tim licemjernim olimpijskim igrama srbijanski građanisti izražavaju svoje nezadovoljstvo “kockastima glavama“, koje hodaju ulicama Beograda. Nije nego! A nisu im smetale te kockaste glave kad su poganile crnogorske gradove. Naprotiv!

 

O da, lit8je se vraćaju kući. Istoj onoj kući tu u centru Beograda, odakle su projektovane, osmišljene i pokrenute kao klerikalno zavojevačko oružje.

 

A ko se homofobije laća, od homofobije strada. Pa je sada na Vučiću, tzv. opoziciji i silnim NGO-ovima da objasne, ako uopšte imaju kome objasniti, kako su to dobri “borci protiv korupcije i zaštitnici ljudskih prava“, koji su praznili crnogorske gradove odjednom postali ili nevidljiva bića ili “balkanikusi vulagrisi“, kad traže jednak kantar srednjevjekovlja i za matičnu Srbiju? Kako se to najednom “sila pacifističkog svjetla“, pretvorila u “nije se desilo armiju“?

 

I najvažnije pitanje, kako se društvo, koje je glasno zagovaralo destabilizaciju susjedne zemlje, tako snažno ućutalo kad joj ista takva destabilizacija kuca na vrata?

 

Da se razumijemo, nije ovo tekst o četnicima-litijašima. O njima ponajmanje, oni su samo vojska, oruđe i vox populi jednog društva, duboko bolesnog društva u kome su ovakve postrojbe osposobljene da prave kontrarevolucije.

 

Ovo je tekst o onoj tihoj, licemjernoj većini, koja je po sistemu “da komšiji crkne krava“ dočekala da joj njihova Šarulja dobije antraks.

 

Ovo zato i jeste najviše pisanije o silnim srbijanskim i regionalnim NVO aktivistima, koji su zdušno podržavali “borbu protiv Đukanovićeve samovolje i tiranije“, a sad šute kao zadnji pizduni, dok im se baš njihovo litijaško oružje okreće protiv njih u njihovj kući. Ili još gore, sad su se sjetili LGBTQ populacije, sad su se sjetili prava manjina, sad se brinu ko će biti sljedeći, ne pitajući se ko je bio prvi i kako su kreirali, baš svi oni zajedno jedog kleriklanog monsturma Crkve Srbije, koji će i to baš Srbiju odvesti tasmo gdje većina i hoće- u novi Srednji vijek.

 

Pa se uzaludno pitaju svi oni, a gdje je sad Beograd, koji je “bio svet“ i u šta se pretvorio? Pa pretvorio se najviše vašim licemjerjem u četničku palanku, kako onomad zaključi Dežulović. Jednako kao što ste preveli četnike i u udžbenicima na pravu stranu povijesti, tako se sad pravite da nema litija u vašem Beogradu, jer su vaše, baš vaše oružje!

 

I dok se ori – Ne damo svetinje – Beogradom, Nenad Čanak sjajno zaključuje:

 

“Pa, zar je neko STVARNO mogao misliti da će “litije” da se završe na rušenju evropske Crne Gore? Eto ih sada u Beogradu da stave Vučiću do znanja šta ga čeka ako Srbiju potpuno ne preda Kremlju. A uloga SPC u svemu tome je, najblaže rečeno, sramotna.“

 

I eto tako, Crkva Srbije provodi do kraja svoj plan, znajući da iza sebe ima makar 80 odsto opijenog, nadrogiranog, nepismenog, ideološki nafilovanog naroda, koji bi radije u rusku guberniju nego u EU. Sad im je sve lakše.

Drugovi umjetnici na odmoru

Ponavljam po hiljadu puta, nije (samo) do tog naroda, nego do onih silnih koji su licemjerno čekali, tihovali, birali strane ili otvoreno podržavli ove horde u državi susjednoj Srbiji.

 

Gdje su svi silni beogradski intelektualci, umjetnici, sportisti, glumci, javni radnici, gdje su svi oni “borci protiv korupcije“ da osude ovo zlo sa beogradskih ulica i ukažu gdje mu je korjen?

 

Nema ih i neće ih biti! E zato je Srbija tu gdje jeste i zato je to društvo na evropskom dnu, u crkvenom i nacionalističkom talogu.

A LGBTQ populacija? A svaka druga manjina? Pa biće joj onako kako biva manjini u svakom totalitarnom društvu. Na žalost!

 

Ali tu boljku je trebalo liječiti prije dvije godine najmanje ili prije 30 godina kad je i trebalo. Ovako?

Ovako će Boško Obradović i pridruženi fašisti bez bilo kakve sankcije svojatati tuđe države, a Crkva Srbije će nakon ovog “nedavanja svetinja“ planirati neki novi desant.

 

Eto, litije su kao bumerang ili Lesi-uvijek se vraćaju kući i ruci koja ih šalje. A neka kuća i ruka vide šta će sa njima.

 

Edited August 16, 2022 by Milenko Puzigaca

[Milenko Puzigaca]

 

[Milenko Puzigaca]

Teofil Pančić - Satanski štihovi

 

U čemu je sličnost, a u čemu razlika između Sadžida Ruholaha Musavija Homeinija iz grada Khomeyn u centralnom Iranu i Veljka Bogunovića iz Medviđe kod Benkovca?

 

Sličnost je u tome što su obojica maštali o tome da postanu gospodari ljudskih života i smrti u ime svoje religijske dogme – što je pristojnije ime za primitivno praznoverje. Razlika je, kad već ne u naravi, tek u formatu: Homeini je, sticajem naročito užasnih okolnosti, postao ne samo verski vođa nego i svemoćni politički lider jedne velike zemlje, tragično degradirane u organizovano varvarstvo. Veljko iz Medviđe se zamonašio i lepo napredovao u svojoj branši, ali je naposletku postao samo – nastupajući pod niknejmom Vladika Nikanor – skrajnuti provincijal jedne male, nevažne crkvene zajednice sa ruba Evrope.

 

Kao brutalni vladar i fanatik koji je ugrabio priliku da svoje maštarije sprovodi u delo kako mu se ćefne, Homeini je neposredno ili posredno odgovoran za bezbrojne smrti i stradanja. I to ne samo u svojoj zemlji.

 

Proglasivši se de facto za globalno nadležnog čuvara i branioca čistote dogme kojoj je posvetio svoj bezdušni život, Sadžid Musavi je izdao verski ukaz bez vremenskog i prostornog ograničenja važenja kako bi se pisca Salmana Rušdija imalo, krležijanski rečeno, ustrijeliti kao pseto (ili na neki drugi način ubiti), zbog njegovih bogohulnih reči, tačnije, zbog delova romana Satanski stihovi.

 

Strela koju je Homeini odapeo u Rušdijevo srce putovala je trideset i tri godine, ali je ipak ovih dana stigla na odredište. Po svoj prilici ga nije ubila ali ga je ozbiljno osakatila, a slično ili gore su još mnogo ranije prošli neki od izdavača i prevodilaca njegovog romana.

 

Veljko „Nikanor“ Bogunović, baš kao i njegov iranski idol, takođe voli da izdaje fatve, samo se one u žargonu njegove ekscentrične sledbe muškaraca u haljinama nazivaju anateme. Srećom, pošto nije uspeo da prigrabi ovozemaljsku vlast, njegove anateme nisu izvršne, ali ko vam može garantovati da ipak ne mogu biti izvršene?

 

Razume se da govorim o Bogunovićevom „osvrtu“ na učesnike budućeg Evroprajda, na koje je čovek čiji nik je Anor prizvao oganj nebeski, ali i nešto mnogo konkretnije: staro, dobro, zemaljsko oružje. Povajkao se, doduše, da on oružja nema – mada bi ga, je li, bezbeli i znao i voleo upotrebiti – ali zato drugi imaju što on nema, pa bi valjalo da znaju šta im je činiti.

 

Uzgred se osvrnuo i na lik i delo aktuelne premijerke Srbije, na način nezabeleženo ogavan, čak i po šešeljističkim standardima. To što Ana Brnabić kao javna i politička ličnost nije učinila gotovo ništa da zasluži bilo šta osim tihog prezira jedan je par rukava, ali način na koji je ovaj zli, krvoločni starac govorio o njoj i o njenoj porodici s onu je stranu ljudskosti, ma o kome da se radi.

 

Naravno, nije ovde najvažniji neki Veljko s nickom Anor: opasnih i opscenih sociopata je uvek bilo i biće ih. A ovaj je, bogme, recidivista. Nego je važno šta će za ovim njegovim kanibalskim rečima uslediti, ukoliko išta usledi.

 

Drugim rečima, ako „vladika Nikanor“ i nakon otvorenog poziva na oružani obračun sa mirnim građanima ostane vladika, neće biti ni jednog razloga da ne smatramo da njegovi Satanski štihovi (stich, nem.: ubod, bod, rez) nisu ujedno i stav Srpske pravoslavne crkve, ili barem da je to nešto što njoj nije naročito zazorno, a kamoli sablažnjivo, nego se kreće unutar kruga legitimnih nijansi u mišljenjima.

 

Trećim rečima, ako građanin Veljko Bogunović ne bude pozvan na krivičnu odgovornost zbog reči koje nisu „lično mišljenje“ nego poziv na nasilje i zločin, onda će i država Srbija pokazati da nema načelan problem sa ovakvim homeinijevskim poimanjem granica između slobode na različitost i obaveze na istost.

 

Nakon čega možemo i Ustav i sve zakone demokratske i sekularne republike mirno da bacimo u oganj – ionako nam se najavljuje teška zima – pošto više neće predstavljati ništa osim mrtvog slova na papiru.

 

Homeinija više nema ni na Zemlji ni u dženetu, a na treću moguću adresu nismo hteli da zavirujemo. Rušdi će se, nadamo se, oporaviti od rana i ponovo će pisati i govoriti. A ovaj naš nesrećnik i sramota, šta ćemo s njim? Ako mi ne budemo znali šta ćemo s njim i takvima poput njega, oni će sigurno znati šta će s nama.

 

Sloboda, naime, ne umire kad bude napadnuta, nego kad prestanemo da je branimo.

[freethrow]

14 hours ago, Milenko Puzigaca said:

Drugim rečima, ako „vladika Nikanor“ i nakon otvorenog poziva na oružani obračun sa mirnim građanima ostane vladika, neće biti ni jednog razloga da ne smatramo da njegovi Satanski štihovi (stich, nem.: ubod, bod, rez) nisu ujedno i stav Srpske pravoslavne crkve, ili barem da je to nešto što njoj nije naročito zazorno, a kamoli sablažnjivo, nego se kreće unutar kruga legitimnih nijansi u mišljenjima.

 

[Milenko Puzigaca]

Ali ovo je fascinantno zapažanje - "obaveza na istost". A je li? Pa dobro. Možda neki "oni" misle da znaju šta bi sa ovima koji se toj obavezi ne žele odazvati. To jest ako se nekako nađu na poziciji gde bi o tome odlučivali. Ama ono na šta nisu računali, to je da možda i ovi drugi znaju šta bi sa takvima kao što su prvi. Možda ovi prvi nisu računali na to da ovi drugi koji se nemaju nameru toj obavezi odazvati, neće ovako... kad i ako ovi prvi dođu po njih, neće otići sami. Možda su drugi "pripravni" da odu sa ovim prvima, onako svi zajedno, đuture. I šta ćemo sad? 

[Milenko Puzigaca]

Dragan Banjac - Bradata fukara

 

Da nije (pravoslavnih) popova možda bi od mene, iako teško, mogao da se napravi vernik. Da ovo iako teško ne ostane razjašnjeno – teško je verovati u nešto lažno i nepostojeće, a razmislio bih ako bi mi ovaj košarkaški ekspert Porfirije ponudio onih sedam miliona evrića koje je uzeo od Ane Brnabić i netom napujdao svoje vuline iz Crkve da je oblate i prokunu.

 

U srpskom puku često se prepričava pošalica da od deset pravoslavnih popova – čak njih devet ne veruje u boga. Verovatno više veruju u kubikažu (audi, mercedes…), obljubljivanje dečaka, šverc, kurvanje…

 

Jednom prilikom, beše davno već, napisah komentar naslovljen sa Stan’te popovi. Nisam siguran da li je povod bio miting “odbrane Kosova” na glavnom beogradskom bundžijskom trgu, gde su na jednom teretnjaku sa kojeg je skinuta cerada sa jedne duže i zadnje stranice, vladika Amfilohije (Radović) i Atanasije (Jevtić), zajedno sa pajtašima iz “opozicije” i nešto javnih podguznih muva na performansu pokazivali manji kovčeg u kojeg su, rekoše tada, sa’ranili nekoga ko je izdao večnu srpsku (kosovsku) zemlju. Kako je u kovčežiću “bio” čovek koji će ubrzo uzjahati i Srbe i Srbiju i koji ih jaše i danas, ne bih da ga pominjem jer sam verovatno poslednji građanin ove zemlje koji treba (i želi) da ga brani. Ali i pored tog bilo je bezbroj povoda za kritiku ljudi u crnim mantijama koji sve više bataljuju crkvenu “doktrinu” i hvataju se politike na koje se lepe kao muve na lepak.

 

Iako prema anketama naš narod još uvek ima (bezrazložno) dosta poverenja i u Crkvu i u Vojsku, rekao bih da za to – ako su ispitivanja javnog mnjenja dobronamerna, stručna i nenaručena tj. pouzdana – ipak ne nalazim pokriće u tim brojkama i procentima.

 

Crkva je tradicionalno uz tron i protiv svega što bi pastvi (čitaj: građanima) donelo boljitak i napredak. Nikad se nije odrekla nijednog svog lošeg đaka. Pahomije, vladika vranjski silovatelj maloletnih dečaka, raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), bijeljinski švercer i takođe silovatelj dečaka Kačavenda, onaj Marić koji je ubicama Muslimana-Bošnjaka u istočnoj Bosni – u kameru – poželeo bistro oko i mirnu ruku… U okolini Gornjeg Milanovca pop Vlasta (u mestu Šilopaj) imao je dve žene, bančio i redovno izazivao tučnjave u lokalnoj kafani… Nekad poznati dubrovački advokat i novinar Vasiljko Vukoje (koji kao izgnanik živi u Adelaidi, napominje da je „najcrnji od svih crnih, Episkopa Irineja, sada američkog a ranije australijskog.

 

Prevarant, lažov i lopov, posvađao se s narodom, oštetio vjernike za preko PET miliona dolara i uživao u hedonizmu, donedavno. Porfirije alijas Aleksandar Vučić navodno ga je smijenio u New Yorku zbog pljačke oko obnove u požaru uništenog hrama sv. Save. Rekao bih začetnik svih ovih zala, govornik s Kosova polja, ’malo morgen’. Eno se Mirko Dobrivojević, tj. Irinej inkvizitorski i dalje vozika na relaciji Njujork – Beograd“.

 

Ako se malo razgrne, moglo bi se „iskopati“ da potičem iz popovske familije. Jedan očev predak bio je pop i do Drugog svetskog rata imali smo i rezervno prezime – “popovići” koje se pedesetih godina prošlog veka izgubilo i zaboravilo. Taj daleki mi predak bio je od onih svetitelja koji nisu za rukav vukli u crkvu nego je lepo dočekivao one koji su se za to sami odlučili. Niko nije nasledio popa Jandriju. Otac je slavio sv. Jovana ali nije bio vernik, nije zvao popa niti nosio kolač u crkvu. Samo se tog dana okupljala rodbina i prijatelji, jelo i pilo. Najviše zato što je jednom prilikom kao mladić svratio do izvesnog prote (Novakovića) i video da jede pršutu („Ne gledajte šta radim nego slušajte šta vam govorim“) u jeku najžešćeg posta. Ja sam otišao još dalje i često sa dubrovačkim prijateljima išao u “njihove” crkve i slušao orgulje.

 

Čemu sve ovo, što sam zapeo za mantijaše? Čaša mi se prelila pre nekoliko dana kada sam video da je poglavar SPC, Porfirije (kakva su im to imena!?) otišao u sportsku halu među košarkaše. Posetio je, kaže vest, reprezentativce na treningu u Štark areni i razgovarao sa igračima i članovima stručnog štaba pred njihov odlazak u Sloveniju, gde će početi novu fazu priprema za Evropsko prvenstvo u septembru.

 

“Njegova svetost Patrijarh srpski gospodin Porfirije posetio je večeras trening reprezentacije Srbije i poželeo našem timu mnogo sreće i uspeha u predstojećim izazovima”, objavio je Košarkaški savez Srbije.

 

Njegova svetost!? Morao sam da zavirim u Rečnik (SH književnog jezika) koji pod 1. navodi da je to osobina i stanje onoga koji je svet, onoga što je sveto, svetinja, uzvišenost; svetiteljska pobožnost i asketizam, a pod 2. titula patrijarha, vrhovnog poglavara pravoslavne crkve. E, gospodine, ništa od ovoga ne vidim kod tebe. Svet – nisi! Ono što je sveto – takođe! Uzvišenost – nipošto, pobožnost – sumnjam. Asketizam – jok, bre! Ni ovo pod dva!

Kažeš: “Volim da gledam sport i da se skromno, koliko mogu, bavim sportom. Na prvi pogled crkva i sport nemaju mnogo toga zajedničkog, jer su na taj isti prvi pogled različite oblasti interesovanja crkve i sporta… Međutim, spoj crkve i sporta leži u tome što crkva vodi računa o duši, a sport o telu. Duša ne postoji mimo tela i obrnuto”, kazao si.

 

Reče da se baviš sportom i da Crkva vodi računa o duši. Nisu li, poglavaru, neke druge struke kvalifikovanije da se bave dušom. Ili si ti, uz politiku, rad da se petljaš u ono čime su se bavili Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Mirko Novosel, Bogdan Tanjević, Radivoj Korać, Krešimir Ćosić, Ivo Daneu, Dragan Kapičić, Mirza Delibašić, Dražen Petrović… To nije za tebe. Vrati se u mračne crkvene odaje i propovedaj ono u šta ni sam ne veruješ. A što se sporta tiče, tvoj jedini sport desio se nadavno kada si od srpske premijerke lagodno uzeo „nekoliko“ milijardi evrića da bi je tvoji čauši (Nikanor!) odmah potom popljuvali. Ni Brnabićevu nikad ne bih branio ali sramotno je – dozlaboga!

 

Gledam fotografiju na kojoj glumataš selektora. Igrači i stručni štab (ubogi svi do jednog) stali kao đaci prvaci ispred učiteljice prvog dana. I ne mogu da verujem da se niko nije osmelio da, ako ne svi, ode sa parketa. Ali, stvari su otišle predaleko, kako bi rekao moj prijatelj, vrhunski karikaturista. Drugi mi prijatelj, univerzitetski profesor, nekad i sam košarkaš rekao je da “nemaš meru” i da si “postao klovn”. Upravo to, ali ti nisi klovn zbog toga što to želiš ti da budeš nego zato što to od tebe traži onaj koji te je – ustoličio. Opet – sramotno dozlabga!

Pokušavam i ne mogu da zamislim da nemačku, francusku, englesku, italijansku, špansku… reprezentaciju poseti neki biskup pred važno takmičenje. I nigde u svetu bradata fukara nije toliko osvojila medije, odnosno za njih magičnu televiziju. U svim normalnim zemljama, katoličkim pre svega, zna se za Svetu stolicu (Papu), ne i za boraniju.

 

Kao da čujem da si me “rasrbio”. Unapred ti odgovaram da nisi moj patrijarh i da me učenje tvoje crkve ne dotiče. Imam svoje nazore i uveren sam da sam korektan doduše malolitražni pravoslavac. I nikad Srbin iz računa. Jer, vi ste odavno sve to zagadili, podredili novcima, crnim limuzinama i podržavanju onih koji vam dozvoljavaju da huškate na mržnju (pre toga na rat), švercujete, bludničite…

 

Vi ste izvan svih zakona u ovoj zemlji i preporučujem, za početak, da pogledate član Ustava koji kaže da je Srbija sekularna država, građanska a ne vaša, mantijaška. I svih nas, koliko god vam to bilo odurno.

 

Svojevremeno je rimski Papa prigovorio javno poznatom italijanskom fudbaleru, Robertu Bađu, da nije baš uzoran katolik. “Mali Buda”, kako su zvali tog fudbalskog genija, mu je uzvratio: “Ko si ti da određuješ moje katoličanstvo!”

 

Ćutanjem o svojim lajavcima (Nikanor i bratija, o tome nešto na kraju teksta) i odlaskom u Kombank arenu, druže Porfirije dobio si – petu ličnu. Out!

 

A ta spodoba popovska, episkop banatski Nikanor prokleo je ovih dana srpsku premijerku Anu Brnabić (koliko god da je najgora u istoriji srbijanskih državnih poslovođa) i sve one koji će učestvovati na EuroPrajdu u septembru. Protuva u mantiji preti, upotrebio bi i oružje protiv učesnika Parade ponosa, samo da ga ima. Premijerku je nazvao “ćerkom i unukom srpskih koljača“ i pozvao je sveštenstvo i narod da se pobune protiv gej parade.

 

“Hoćemo li dozvoliti da slušamo onu koja je sve oskrnavila u našoj zemlji, neću ni ime da joj spomenem? Onu koja je dozvolila da joj brat bude otac njenog sina? Hoćemo li to dozvoliti? Ona je niti naše vere, niti našeg porekla, već neprijatelj i ona danas da nam propoveda da ne postoje otac i majka. Ustaćemo svi protiv toga. Ja ću prvi. I kunem. Prokleću svakoga ko ovo propoveda. I oružje bih upotrebio da ga imam”, rekao je Nikanor.

 

Osuda je stigla iz nekih strančica, NVO, poneke javne ličnosti… ali ne i od vrhovnog srpskog mantijaša i Šešeljevog učenika koji ga je ustoličio.

 

Ne gajim iluziju da će ovo brzo stati. Naprotiv, potrajaće, brine me stado koje ih podržava.

 

U jezivom procentu.

 

================

 

Što se mene tiče kompletan taj jeziv procenat stada koje podrzava degenerisanost i anticivilizaciju može da pozdravi celu familiju, kako živu, tako i onu preminulu. Nije to nista licno, jer u tu grupu gadova spada i gotovo kompletna moja familija, koja isto tako drnda i o "sirenju NATO na istok". Ma sta "gotovo", kompletna osim jedne osobe. Ove ostale, ko ih .... i njih. Nemam ja nista sa takvima. Mene u stvari to ("to" u smislu "It" iz knjige i filma) uopste ne brine, dok su tomahavci na lansirnim rampama. Naprotiv, podrzavam ih da sto vise ispoljavaju svoju pravu prirodu. Dosta su se prikrivali i glumili 30 godina da su nesto što nisu. To treba vezati u ona gvozđa za Ludiviko tehniku pa ga terati da svaki dan gleda prajd parade, i sve ostalo čemu se opire, dok sve to ne zavoli, ili dok ne crkne. ....im se na većinu. To je ta ista većina koja je u istom procentu podrzavala miloševića. Gaziti to zlo treba. To je dobro.

Edited August 19, 2022 by Milenko Puzigaca