Tog 13. jula 1985. moj matori (@darbyogill ovdašnji) mene petnaestogodišnjaka zove pred TV i kaže mi "sine, gledaj ovo, ovo je istorija, ovoga više nikad neće biti, gledaj i pamti, kad omatoriš shvatićeš".
Ja gledao Judas Priest, Queen i Dire Straits, ovo mi bilo "aj važi, dobra mjuza ali ovi su stondirani preko mere". Posle 35 godina shvatam da su bili pijani, drogirani ili oboje, da Džimi Pejdž nije naštimovao gitaru cirka 10 godina, da Džon Pol Džons misli "Hvala Bogu ne snimaju mene" a Fil Kolins "Izbavite me odavde", ali da jeste istorija, jeste.
Dok kraja života će mi ostati slika u glavi mog matorog koji drži podignute ruke dok mu se suze slivaju niz lice a na malom ekranu TV prijemnika...