Marko

Ilja Rjepin (Илья Ефимович Репин, 1844-1930) se smatra za najznačajnijeg ruskog slikara (svakako je najčuveniji), a mnogi ga vide i kao najvećeg slikara Realizma. Par opštih rečenica ukratko, (njegov život i delo su za pozamašne biografije i monografije). Rođen u Čugujevu, u Harkovskoj guberniji, počeo je sa slikanjem u lokalnoj radionici ikona, da bi nakon nekog vremena završio na Akademiji u Petrovgradu gde je proveo 8 god, (diplomski rad "Воскрешение дочери Иаира"). Svestran slikarski genije, vladao je podjednako kako velikim formatima i kompozicijama, (kod istorijskog slikarstva i na ondašnje teme iz Rusije), tako i portretima i radovima manjeg formata i intimnije prirode, uz veliku produktivnost. Nekoliko njegovih dela je opšte poznato, pogotovo "Burlaci" i "Kozaci". Takoreći, njegove slike su svojevrsni dokumenti ruske stvarnosti i života, verodostojni, živopisni, i sa uvek prisutnom socijalnom/moralnom, odnosno psihološkom/emotivnom stranom. Bezbroj puta je povučena određena paralela između njega i Tolstoja, u ruskoj kulturi/u okviru Realizma uopšte. Već kao mlad umetnik je bio priznat i poznat, a kao zrelog slikara, moglo bi se reći da gotovo nije bilo sloja koji ga nije visoko cenio: Od običnog naroda, preko intelektualaca i likovnih kritičara, velikih savremenika, do mecena, plemstva i carske familije. Najvažnija ličnost "Передви́жники", umetničkog pokreta kojem je pripadala čitava plejada fenomenalnih umetnika. Izlagao u Parizu i putovao po Evropi u više navrata, obogativši svoju tehniku. Uticao je na čitave generacije umetnika u Rusiji i Evropi, i delom i kao profesor na Carskoj Akademiji u Sankt Peterburgu. Mnogi srpski slikari su, krajem XIX i početkom XX veka, odlazili na studije u Pariz, Beč, Prag, Minhen. Jedino je Vasa Eškićević proveo nekoliko godina učeći i usavršavavši se kod Rjepina. Zanimljivo je da Rjepina, tih poslednjih godina života, sovjetske vlasti nisu mogle privoleti da se vrati u domovinu: Ideološki je viđen kao podoban slikar, uzor od kog treba da krenu nove generacije umetnika socrealizma, pa je u SSSR zvanično cenjen dugo posle smrti. Njegova spomen kuća je u Repinu (tada Kuokkala u Finskoj), gde je proveo poslednjih 30 god života i gde je sahranjen, nalazi se u severozapadnom delu Sankt Peterburga. Od njegovog ogromnog stvaralaštva, evo nekih meni omiljenih slika

Hold my beer, few of those on their way

Kako je krenulo, stolice prete da nadmaše pivo, gde je najbolji roštilj i druge večite teme

Kad nema mladeža, i ovo može da prođe...

Jeste delovalo preloše, ali čini mi se da ljudi malo preteruju sa doživljajem Loveovog poteza

Nije da neko pravi nauku od pričanja viceva, nego se svodi na to da ima (anti)talenata kao i u drugim stvarima.

Vicevi nisu prevaziđeni ni danas. Ali pod dva uslova: 1) Da onaj ko priča zna da priča viceve, 2) Humor mora biti na nivou. Tako sam čuo bezbroj "starih" viceva, da sam umro od smeha, kao i neke da kažemo moderne, gde nisam mogao ni na silu da se nasmejem, jer ili ovaj što je pričao ne zna, ili je humor bezveze/spram nekih prastarih senzibiliteta.