Evropa je imala upozorenje od 2016. do 2020., pa nas je usralo da Trump zbog korone izgubi izbore 2020., pa svejedno ništa nismo napravili da se spremimo za mogućnost da se on ili sličan pola krimos pola narcisoidni poremećaj ličnosti vrati na vlast.
U međuvremenu se desila i ruska agresija na Ukrajinu, pa vidimo da je od zaklinjanja na vječnu pomoć Ukrajini i patosiranje ruske privrede (bukvalni prevod izjave tadašnjeg francuskog ministra finansija Bruno Le Maire-a) došlo do toga da su njemački industrijalci postali svjetski prvaci kršenja sankcija njihove rođene vlade i Evropske Komisije kojom predsjedava njihova rođena bivša ministarka odbrane (postavio sam juče članak Brookings Instituta na temu njemačkog šverca robe u rusiju kroz Stanove i Tursku).
Ja sam evroentuzijasta i čak i danas bezrezervni pristalica EU, ali nakon svega ovoga što sam naveo, nemam više snage bilo čemu dobrom od njih da se nadam, bar ne po pitanju podrške Ukrajini i suprotstavljanja rusiji i Trumpu.
O situaciji pojedinih heavyweighta unutar EU, plus stanju Velike Britanije, sam već danas pisao, depra me hvata od ponavljanja, ali za ovakvu Francusku ja više uopšte nisam siguran da je funkcionalnija država od Ukrajine, bez ikakvog rata.