Yoyogi

Ti si tamo? Baš me zanima kako život tamo izgleda ovih dana.

Japan, učionica u državnoj školi. Primetimo krpe koje vise sa zadnjih prečnika stolova. To je za čišćenje učionice i škole. "tetkice" i čistačice ne postoje. Deca sama čiste školu, svaki dan, posle ručka, 15 minuta čišćenja. Mlađa deca, samo svoju učionicu Malo veća deca, i hodnike. Isto, primetimo "unutrašnju" obuću, ništa sa ulice ne ulazi u školu, promeni se obuća Veća deca, rade i zajedničke prostorije I WC-e Samo prozore peru profesionalne firme, opasno za decu. I šta imamo: neko ko je prošao od 1. do 12. razreda, sa tih 15 miniuta dnevnog čišćenja, 220 školskih dana godišnje, završi sa stažom od 6 meseci full-time čišćenja. U te škole ide i sin Akia Toyode (CEO Toyota Motor Company), ide i princ, naslednik emperora. Nikakvo čudo da je Japan klinički čist, da ne pričamo o ličnim domovima. Čak i kažu, da je ta higijena doprinela relativno malom broju obolelih od ovog virusa. Onda, bekpeker vidi ovu ženu (moja slika) da usisava pločnik. Pa tvrdi da se neko nad njom iživljava, kao nekada desetar u JNA.

Menadžeri počinju od nivoa 7. Ja sam na 9, iznad njih, nisam taj middle manager.

Po štampi IT se provlači bojazan da će, kada se počne vraćati u ofise, middle management (prvi nivo menadžera) videti koliko su potrebni. Nenadgledani ljudi su radili sasvim fino, mnoge firme imaju sve digitalno i bez papira da se potpisuju, email je dobar, nema internih manila koverti da idu po spratovima. Ako i prežive, middle management će biti svedeni na nešto kao dispečeri, contact point, da kanališu posao a i to može od kuće. Moja firma je rekla da je primećen čak i porast produktivnosti i da će povratak u kancelarije biti za mnogo manje ljudi nego što se mislilo da moraju biti u ofisu pre virusa.

Kaže direktor, Sydney, Australia, kada se vratimo u ofis (predviđeno krajem septembra 2020) cela Tech Support služba će imati samo 20 od 180 stolica i cubicals. Ostale će imati trake preko naslona za ruke, kao "X", "do not sit here". Trebaće da se najavi i rezerviše ko kada dolazi. Ko bi se i trudio da dođe u ofis? Ima tu puno stvari, jedna je da je uz ofis mega shopping hypermarket gde su ljudi plaćali račune i obavljali regularne poslove, vodili svakodnevni život, ručali. Mnogi su se i zaposlili u firmi zbog te zgodnosti. Drugar iz New York (u egzlu u Connecticut, Salisburry), vlasnik real estate company, userava se da će tražnja za poslovnim prostorom kolapsirati. Još je na dugogodišnjim starim ugovorima, novih nema.

To što nema rerni po domaćinstvima u Japanu, ja sam kupio standalone rernu, kinesku, ima vreme, temperaturu i sredina-gornje-donje pečenje, 50 dolara. Prva je crkla, ovo je druga koja radi, stalno merkam radnje, nema ih u prodaju već dve godine. Ko hoće, ima "Smeg" appliancies, to ko pravi svoju kuću ide da pogleda. U slici je toster rernica, namerno ostavljena da pokaže svoje trajanje i ostatke prethodnih pečenja (tost, pizza, salmon) i ogoreletinu. Mnogi mogu da se sete, da su na venčanjima dobijali tostere koji im nisu trebali, kada ih koriste oni nisu "ogoreli" pa šta da god sa njima da rade ima neki sintetički ukus, nekorišćeni sedeli negde u špajzu. Nema toga ovde. Oguglali su tosteri, prošli kroz napaljenja i nema mirisa ulja iz fabrike. Namerno ih ne čistimo. To je ta rernica, kupio sam je kada je ćerka htela da pravi muffins za školu. Partizanština i snalaženje. Treba naći beli sir. Ono što je vama u Srbiji svakodnevnica, meni je naći stari beli sir kao da mi meteor padne na terasu. Nađoh ga u brazilskoj radnji. Na skali mladi sir - stari sir, od 1 do 10, ovaj je negde na 8. I tu pade proja. Ćerka pravi, da ne zaboravi Ispade dobro Badgeru, hljeb-makeru, proja je neki rod hljebu.

To su bile kolege i koleginice sa posla. Tako, sa google, su saznali i oni. Stvar je sasečena u korenu - jednostavno, po kućama ne postoje rerne za pečenje, džaba recepti. Ako to i prave na Hokkaido, malo je poznato, taman posla svugde raspoloživo. Već sam pisao, pečeno pile je nepoznata stvar, neverovatan delikates, nema ni da se kupi celo u radnji. Ni ne znaju da bi ga neko celog ispekao. Nema rerne da se ispeče kod kuće. Ja idem u brazilsku radnju, oni ih tamo peku, idem 40km zbog toga.

Nikada čuo za japanski hleb. Juče, na početku concall, pre nego što su se svi uključili, pitam prisutne šta je to "Hokkaido Bread". Nikada u životu čuli. Jedan reče, kakav hleb, rerne za pečenje ne postoje u domaćinstvima. Jednostavno, rerne su nepoznate, sve za šta treba rerna nije japansko (u tom smislu ni azijsko). Istraživao sam jednom odakle sarma u Japanu. To im je došlo od Rusa, Sapporo (Hokkaido) je od Vladivostoka kao Beograd - Venecija (samo sa morem između) a najbliža obala Rusije sa naseljima je kao Split - Ankona. Mešali su se ribari i trgovci. Unutar sarme je nešto kao knedla za pileću supu samo duguljasta kao ćevapčić. Tako i taj Hokkaido hleb: to je verovatno ruska buhtla. Možda tamo i imaju rerne ili nešto tradicionalno kao "vurne" po starim seoskim kućama u Srbiji. Nisam još bio u Sapporo, verovatno ću ovog leta dok su putovanja u inostranstvo otežana i uslovljena karantinom.

Japan, Nagoya. Biciklom, prođem pored naše bivše kuće. Tamo, radnici izvlače iz njih (vrata, prozore, tatami, wc šolje, kupatila, kuhinje) i nose u svoje kamione za smetlište. Slikao sam prvo sa druge strane ulice Kada me je video da slikam i da nisam Japanac, poslovođa mi se obrati na engleskom. Ni on nije Japanac. Balkanska šema, odmah me ispita koji mi je posao (da nisam možda nastavnik engleskog, onda primeti majicu sa logom firme), vidim i ja tu "našu" žicu. Rekoh mu da sam Srbin, koji je u toj kući živeo od juna 2011. I šta ja radim u Japanu. On i svi radnici su - Turci. Malo počnem na turskom, što se sećam iz godinu dana rada u Istanbulu, pridruži se razgovoru jedan mladić, isto Turčin, odličan engleski. (I Žarko Laušević, glumac, je u Americi radio i kao fizikalac i kao moler) Pita "Što se ove kuće ruše, izgledaju kao nove", tu im objasnim kako to ide u Japanu. Kuće jesu "Panahome", Panasonic je u tom biznisu, ne samo elektronika. Pravljene da traju 30 godina. Nastavim svoju bicikl turu pa se vratim. Radnici na pauzi za ručak. Pitam tog mladića, da li su već razvalili i izneli vrata? Jesu. Rekoh, na jednima je bio poster iz Arashiyama, Kyoto (često na slikama iz naše bivše kuće), da nije možda još u kući? Nije, vrata odneta ali evo tog postera ovde, nama se svideo, hteli smo da ga uzmemo i odnesemo kući. Izvolite, evo vam ga nazad. He, evo tog postera nazad u našem posedu, u novom stanu, danas. Posle radnog vremena, odem opet biciklom. Kuće (sve 4) nemaju više ni vrata ni prozore. Doći će "wrecking ball" kran da ih sruši. Do nivoa da je to kao poslužavnik čista parcela bez gasa, struje, kanalizacije, vode, ničega. Ko šta hoće tu da pravi, ide iz početka. U toj kući se živelo, stvaralo, učilo, bolovalo, veselilo, kuvalo. Mada smo srećni da smo u novom stanu, nemoguće je da se neka žal za tom kućom ne oseti. Sutra ću opet proći biciklom, ako je ta turska ekipa još uvek tamo, pitaću ih gde su radnje da se kupi turska hrana, pre svega njihov hleb i lepinje.

Japan, Nagoya. Nigde ne idemo, slušamo vlast koja kaže (moli) de se ne pomeramo kolima u druge prefekture. Možemo da odemo bilo gde samo ne bi smo voleli da vidimo da nismo dobrodošli. Na svojoj 20km biciklističkoj turi, svaki dan isto, prolazeći kroz ruralne krajeve, zapravo gledam kako trava raste. Pirinač posejan. Ove kuće, to su kuće poljoprivrednika. Evo i bagrema uz put. Kao dete u Srbiji, voleo sam da jedem njihove cvetove, baš ovako, početkom maja meseca Azaleje još više procvetale A mala šumica bambusa kod naše kuće, uvek ista, bambus je zimzeleno drvo

Za fish&chips ti treba bakalar, može i oslić. U Tokiju blizu hotela gde odsedam kada tamo radim ima britanski pub "Hub". Fish&chips je njihov zaštitni znak, jedem ga svaki dan za večeru (ne radi za ručak inače bih jeo dva puta dnevno). Ima dva tipa - normalan i "byte size". Nezamrzavan, sa Hokaida, to je riba iz hladne vode. 4 pakovanja Mora da se ispipa gde ima kost, nema svaki komad. To gde je bila kost pa mali deo mesa odsečen pri njenom vađenju, to su oni "byte size" u pabu Evo šta treba. 50g pšeničnog brašna, 50g kukuruznog, kafena kašičica praška za pecivo, ovaj "tamerik" supena kašika (on daje boju i šmek, može kašika aleve paprike umesto njega) i 2dl kisele vode. Recept kaže pivo, nisam imao pivo, može soda ili kisela voda, bitno da je gazirano. Nema razlike soda ili pivo u kranjem ukusu. Svezajedno, začini se solju i biberom, izmeša na suvo Pa se onda doda pola kisele vode (1dl), izmeša, pa se doda drugih 1dl. Bude tečno, tečnije od meda ali ne kao voda. Ostavi se pola sata da odstoji (valjda da bi prašak za pecivo proradio). Traži dosta ulja (pola litre), ja sam prvo napravio čips pa u istom ulju pržio ribu. Milina, bolje nego u pabu Ostalo i za večeru.

Ovo gore su mi rekli negde na 2-3 strani istog ovog topika. Tu sam stao sa pričom i to prihvatio. Zaboravio sam bio (sada sam se setio da sam isto i tada pisao i to je bio jedan od odgovora).

Eto, ja to pročitao u nekom članku koji nema veze sa nekretninama, o iseljavanju iz Srbije. Obuhvata i ovakve kao što sam ja, jedan od 400 hiljada koji se iselio 1990-ih. A roditelji pomrli. Da se niko od 2000-te nije iselio, opet bi bila realna brojka.

Nego šta nego da 7 miliona ljudi treba negde da živi. A 1.2 miliona njih u Beogradu ne da negde živi nego im i pretiče: 150,000 praznih stanova u Beogradu, tačno da se u njega preseli ceo Novi Sad. I šta kažeš, tržište? Ili veštačka jagma po lažnim sajtovima gde muljatori daju lažne oglase da iskreiraju klimu tražnje?

Ma da li je moguće? Iskaču mi reklame za stanove u Bg, mnogi su ono što ne bih ni pogledao (ruine) a cene su veće nego u Japanu. Te cene su snovi prodavaca ili real estate agenti bubnjaju tražnju? To bi trebalo da košta 20% od cena koje traže, ako baš neko mora da tamo nešto kupi. Možda ribare kod naših gastosa koji se penzionišu a i neki, ne znam koliko njih , se vrate u Bg?. Što se mene tiče, ne pada mi na pamet da se vratim u Bg i da ikada tamo nešto kupim. Ne bih uzeo ni za džabe da mi daju.

Ovo je više kao "Školovanje od kuće". Ćerkina škola ima, uvek je imala, disaster plan, da se školovanje nastavi od kuće. Zvao me danas Principal, izvinuo se što zove subotom, neradnim danom, da pita šta mislim. Rekoh mu, online je bio uspeh, još pohvalnije da je to prvi put da se aktivira. Ćerka je imala all day nastavu, interaktvnu, video sa nastavnicima, testove. Pa i za fizičko su imali da optrče neke kilometre i to upload na njihove lične školske podatke. Rekoh mu, kada se vrati ovo na normalu, da jednom mesečno imaju online nastavu, da se održi infrastruktura i skills nastavnika, starih i da se novi u to uvedu. Isto, da porodice vide (trećina studenata se menja svake godine) šta im treba i šta kod kuće treba da imaju za neželjenu ali moguću sličnu situaciju (zemljotresi, poplave). Tehnologija? Baš sam ja bio taj koji je Principalu rekao da uvede jednom mesečno "no technology", nema kompjutera, samo kreda i tabla. Prihvaćeno.

Opet ja. A reče mi jedan čoek da ne prolazim više tuda. Prođoh opet, na 20km bicikl turi. Toyota Automobile Museum, Nagakute, Nagoya, Japan, po tabli promenjenoj 1. maja, ostaje zatvoren do daljnjeg (pre je bila granica 11. maj). Azalejama preko puta to ne smeta da lepo i atraktivno procvetaju (pripadaju Aichi University) Ni one nisu sve iste. Kako ove precvetaju, druga vrsta procveta, sa druge strane ulice.

Takvi su ovde preovlađijući. Bitno je pokazati duboku zabrinutost, paralizirajuću, ali samo ako je dovoljno kolosalna, u strahu od nje nešto će se rešiti. Ne smeju da odu kući dok menadžer još sedi makar bilo 10 uveče. Kada sam došao 2003. i dobio prvi tim od 12 inženjera, mislili su da su gotovi, da ih je neko po nekom kriterijumu odabrao kao najgore i dao ih strancu da ih vodi. Kako sam se polako sprijateljavao sa ostalim na spratu koje oni znaju, oni ih malo ohrabriše pa se postepeno otvoriše. Jedan naročito, sa kojim sam postao doživotni porodični prijatelj (to je obostrano shvaćeno tek kada je napredovao i otišao u drugi tim, ne naviše, postrance). Rekao mi je da su ih žene postrojavale: "Ajde šta si zayebo pa da te daju strancu? Šta ćemo sa otplatom kuće, kako ćemo da iškolujemo 3 sina? Da si nešto valjao, bio bi kao ostali!". Međutim, sa ekstenzivnim kontaktima i poznanstvima po firmi, njima ispade premija da su kod mene; jedino što im je zagorčavalo život je bila njihova i nesposobnost japanskih menadžera da traže i dobiju od Corporate nešto što im treba. I kada govore dobro engleski, oni izgube fokus sa tehničke stvari i udare u plač, paniku, milione koji će biti izgubljeni. Dok Amerika pokušava da razume šta im uopšte treba, oni samo u krug - milioni, izgublje posao, customer "hot". Išlo je do te mere da im je jedan Amer na plač "customer hot" rekao "Tell them to get hooked on dope!". Jasno rečeno u formatu koji Amerika očekuje, sve ide kao po loju: počev od saveta i konsultacija kako nešto radi pa do menjanja koda, iniciranja ekvivalenta Microsoft Windows Service Pack ili čak redizajniranja i nove verzije. To su dobijali servirano ili sa poznatim datumom kada će dobiti. Pre (ili i danas ako ih ostaviš da sami to urade), da dobiju i najmanju stvar trebaju im meseci, ako ikada. Uvijali su se kao crvi za stolovima do 10 uveče, molili, bogoradili, pisali mejlove od 2 ekrana gde je prvih 95% kuknjava i katastrofa koja će se desiti ako se ne uradi nešto - a šta, bilo je zagonetno uvijeno u zadnje dve rečenice i to kao "please treat this as highest priority" iako je bilo trivijalno a takav mejl je dodatno obesmislio. Kada su ostali videli, počelo je "Dajte ga malo i nama". Sales su naredile da me izdignu iznad pojedinačnih lokacija i timova i da mi daju sto u Fukuoki, Hirošimi, Osaki, Nagoji, Tojoti, Šizuoki, Tokiju. Pošto nisam mogao da budem svugde, tada su mi rekli da radim od kuće, da ne gubim vreme u gradskom prevozu i da idem u krug od ofisa do ofisa 1-2 puta mesečno. Od tada radim za sve njih, nije za jedan tim, to je bilo napredovanje u službi. I to sa radom od kuće.

Nije sve elktronika, sigurno. Ono što ide u avion se prepakuje u AKE kontejnere koji idu u avion. Oni su samo omot dok je roba već plaćena po kilogramu. Spot počinje na istom mestu gde je moja slika, Lat Krabang, uz aerodrom. Izgrađeno je da bude terminal za Bangkok Port , Khlong Toey, čiji je položaj kao Savsko pristanište u Beogradu, od kontejner kamiona kroz grad (kao nekad Karađorđevu ulicu) nije moglo da se živi. Luka je Laem Chabang "deep sea" luka koja je 100km odatle, bliže Pataji i preuzela je dobar deo prometa luke Bangkok. Takve luke na primer Vietnam nema pa zato strane firme tamo i ne idu u neku jaču proizvodnju, jedino patike, tekstil, ne mogu da izvezu zbog plitkog mora.

Scena pri sletanju na Souvarnabhumi airport, Bangkok, Thai. Sve kontejneri, avio cargo. Elektronika. Mada bi sve u slici stalo na nekoliko kontejnerskih brodova, ova roba se računa po kilogramu i ide u kartonskim paketima na milione različitih adresa, avionima. A iz fabrika je dovezena monolitno, u kontejneru. Ako neko pravi minus sa avio - cargo poslovanjem, gubitak samo sa ovim teretom sa slike bi potopio i državu a kamoli neku kompaniju.

Ako ti je za utehu, video sam ja to u svojoj firmi 2002. Otpušteni su bili mahom oni koji nisu "hands-on", project managers i middle managers. Od IT radnika koji rade, niko nije bio otpušten.

Ono što ide brodovima, kontejneri, košta 11 dolara po kilogramu. Ono što ide avio kargom košta 120 dolara po kilogramu. Šta god da ide, neka ide.

Ti gledaš container ports. Gde je izvoz automobila, avio sklopova, robe koja ne ide kontejnerima.

Gulaš. Ćerka je imala drugaricu u razredu, Mađaricu, koja je jednom mesečno donosila gulaš u termosu. Sva deca probala, kao što probaju Thai hranu od moje ćerke. "Mogu i ja to da napravim, gulaš" reče ćerka, tada 12 godina stara. Sa Thai majkom koja zna da napravi 300 različitih jela, učipim se i ja sa 30 jela, srpskih i evropskih. I napravi dete gulaš, odličan. Cela svrha (to ide svaki dan) je da nauči da bude okretna u kuhinji, seckanju, da se ne gadi sečenja mesa, da jednog dana bude supruga i majka. To se ne uči po frizerskim i kozmetičkim salonima gde idu beznadežne trofejne žene koje ne znaju da kuvaju.

Ako si bio u istoj firmi 2008/2009 sigurno si osetio tadašnju bankarsku krizu. Nagoya je , posle Shanghai, najprometnija teretna luka na svetu. U toj luci su brodovi bili namnoženi kao pakovanje čačkalica prosutih u lavor a ovako je izgledalo tog marta 2009. Ni jedan jedini brod To je bila kriza druge vrste. Nema uvoza/izvoza bez kreditnog pisma banke koja garantuje plaćanje. A banke su tada prestale da izdaju te garancije. Sada, premda ova kriza odnosi ljudske živote, nije tako. Neće ostati neokrznuto (poručioci zbog lock-down, proizvođači iz istog razloga, manjak tražnje i snabdevanja proizvodima) ali kičma trgovine (garantna pisma banaka) nije u opasnosti.