Yoyogi

Ma da li je moguće? Iskaču mi reklame za stanove u Bg, mnogi su ono što ne bih ni pogledao (ruine) a cene su veće nego u Japanu. Te cene su snovi prodavaca ili real estate agenti bubnjaju tražnju? To bi trebalo da košta 20% od cena koje traže, ako baš neko mora da tamo nešto kupi. Možda ribare kod naših gastosa koji se penzionišu a i neki, ne znam koliko njih , se vrate u Bg?. Što se mene tiče, ne pada mi na pamet da se vratim u Bg i da ikada tamo nešto kupim. Ne bih uzeo ni za džabe da mi daju.

Nije Kina imala policijski čas svugde, to je "Continent size country". Negde je bio drastičan (Wuhan) negde manje (Shanghai). Koja percepcija? Da na osnovnom nivou, država štiti živote svojih građana? Tada se i toleriše "posle ćemo ostalo".

Kina je uradila prva lockdown grada (Wuhan) dva puta stanovništvo Srbije. Tada su se i Trump i Vučić i Dr Nestorović smejali tom virusu.

Pravi ne baš spotove ali priča budalaštine, Trump. Kineski odgovor je baš na to.

Ma da li je? Kada ih na stotine, hiljade, dolazi sanitetima, daj respirator nekome mlađem koji će preživeti ili neko starijem koji nema šanse? Pa to se dešavalo po Americi, Italiji, Španiji. Ili mi čitamo drugačije vesti.

Kina kaže: Mi smo komunisti, mi definišemo šta je komunizam a ne da nam Amerika to kaže. Nema više ponižavanja Kine, tvoju mržnju prema državi koja je uradila sve naspram govnare koja se seirila po medijima i uradila ništa i u kojoj judi umiru kao muve, ostavi za svoj kauč mržnje i neznanja. Vođenje države u ovoj nesreći je velika stvar i tu je Amerika ispala budala. Sa svojim predsednikom na čelu.

U frci, medicinski radnici su trebali da odlučuju koga priključiti na respirator. U navali slučajeva, da li su oni imali vremena da razmisle i da stanu, razmisle, da idu u neke dileme? Ili da traže mišljenja sa sajtova kao što je ovaj?

Ovo je više kao "Školovanje od kuće". Ćerkina škola ima, uvek je imala, disaster plan, da se školovanje nastavi od kuće. Zvao me danas Principal, izvinuo se što zove subotom, neradnim danom, da pita šta mislim. Rekoh mu, online je bio uspeh, još pohvalnije da je to prvi put da se aktivira. Ćerka je imala all day nastavu, interaktvnu, video sa nastavnicima, testove. Pa i za fizičko su imali da optrče neke kilometre i to upload na njihove lične školske podatke. Rekoh mu, kada se vrati ovo na normalu, da jednom mesečno imaju online nastavu, da se održi infrastruktura i skills nastavnika, starih i da se novi u to uvedu. Isto, da porodice vide (trećina studenata se menja svake godine) šta im treba i šta kod kuće treba da imaju za neželjenu ali moguću sličnu situaciju (zemljotresi, poplave). Tehnologija? Baš sam ja bio taj koji je Principalu rekao da uvede jednom mesečno "no technology", nema kompjutera, samo kreda i tabla. Prihvaćeno.

To bi bilo dobro mada van pravila foruma. Preliće se na druga mesta pa onda još posla moderaciji. Ima 4-5 Trampovih botova koji su svugde.

Da, da, da. Donatori Trampa su bili udvostručili svoje profite od 2010. do kraja 2019. izmeštajući proizvodnju iz Amerike u Kinu pa i high skills IT u Kinu i Indiju. Oni očekuju ROI (return on investment) na te donacije. Više se pribojavaj da se nekako oni ne organizuju da ga nekako ubiju nego da ga teraju da ispravlja krive Drine da zadovolji "couch based" mrzitelje Kine.

Opet ja. A reče mi jedan čoek da ne prolazim više tuda. Prođoh opet, na 20km bicikl turi. Toyota Automobile Museum, Nagakute, Nagoya, Japan, po tabli promenjenoj 1. maja, ostaje zatvoren do daljnjeg (pre je bila granica 11. maj). Azalejama preko puta to ne smeta da lepo i atraktivno procvetaju (pripadaju Aichi University) Ni one nisu sve iste. Kako ove precvetaju, druga vrsta procveta, sa druge strane ulice.

Takvi su ovde preovlađijući. Bitno je pokazati duboku zabrinutost, paralizirajuću, ali samo ako je dovoljno kolosalna, u strahu od nje nešto će se rešiti. Ne smeju da odu kući dok menadžer još sedi makar bilo 10 uveče. Kada sam došao 2003. i dobio prvi tim od 12 inženjera, mislili su da su gotovi, da ih je neko po nekom kriterijumu odabrao kao najgore i dao ih strancu da ih vodi. Kako sam se polako sprijateljavao sa ostalim na spratu koje oni znaju, oni ih malo ohrabriše pa se postepeno otvoriše. Jedan naročito, sa kojim sam postao doživotni porodični prijatelj (to je obostrano shvaćeno tek kada je napredovao i otišao u drugi tim, ne naviše, postrance). Rekao mi je da su ih žene postrojavale: "Ajde šta si zayebo pa da te daju strancu? Šta ćemo sa otplatom kuće, kako ćemo da iškolujemo 3 sina? Da si nešto valjao, bio bi kao ostali!". Međutim, sa ekstenzivnim kontaktima i poznanstvima po firmi, njima ispade premija da su kod mene; jedino što im je zagorčavalo život je bila njihova i nesposobnost japanskih menadžera da traže i dobiju od Corporate nešto što im treba. I kada govore dobro engleski, oni izgube fokus sa tehničke stvari i udare u plač, paniku, milione koji će biti izgubljeni. Dok Amerika pokušava da razume šta im uopšte treba, oni samo u krug - milioni, izgublje posao, customer "hot". Išlo je do te mere da im je jedan Amer na plač "customer hot" rekao "Tell them to get hooked on dope!". Jasno rečeno u formatu koji Amerika očekuje, sve ide kao po loju: počev od saveta i konsultacija kako nešto radi pa do menjanja koda, iniciranja ekvivalenta Microsoft Windows Service Pack ili čak redizajniranja i nove verzije. To su dobijali servirano ili sa poznatim datumom kada će dobiti. Pre (ili i danas ako ih ostaviš da sami to urade), da dobiju i najmanju stvar trebaju im meseci, ako ikada. Uvijali su se kao crvi za stolovima do 10 uveče, molili, bogoradili, pisali mejlove od 2 ekrana gde je prvih 95% kuknjava i katastrofa koja će se desiti ako se ne uradi nešto - a šta, bilo je zagonetno uvijeno u zadnje dve rečenice i to kao "please treat this as highest priority" iako je bilo trivijalno a takav mejl je dodatno obesmislio. Kada su ostali videli, počelo je "Dajte ga malo i nama". Sales su naredile da me izdignu iznad pojedinačnih lokacija i timova i da mi daju sto u Fukuoki, Hirošimi, Osaki, Nagoji, Tojoti, Šizuoki, Tokiju. Pošto nisam mogao da budem svugde, tada su mi rekli da radim od kuće, da ne gubim vreme u gradskom prevozu i da idem u krug od ofisa do ofisa 1-2 puta mesečno. Od tada radim za sve njih, nije za jedan tim, to je bilo napredovanje u službi. I to sa radom od kuće.

Ovo i ne kriju, državna agencija Xinhua je napravila ovaj propagandni spot oko američkog nečinjenja a posle optuživanja Kine da je napravila pa izvezla virus ( CIA je danas rekla da virus nije delo ljudskih ruku, da je prirodan) Chinese state media releases animated propaganda video mocking US coronavirus response

Landgrab, nego šta. Koriste skrenutu pažnju i Trampovu propast da završe prisvajanje hridi. A bili su ucvikali od njega na početku, sada je jasno da je gotov, šta god bude, izdržaće 6 meseci do novog predsednika. Da su te stene nastanjene, pa da im ne priznaju aneksiju, to bi imalo nekog smisla bar jednu generaciju, dok se ne zaboravi. Ovako, postave radare, topove, posadu, mašine za bušenje i istraživanje i niko im ne može ništa. Jedan taj sklop nenastanjenih stena daje im ekonomsku zonu kao celo jadransko more. I tri-četiri puta tako. Da neće Tramp da krene u rat i šalje ljude da ginu za gomile kamena?

Ma znam ja to. Čudi me da pojasevi nisu uvedeni od kada su prva kola izašla na put. Ovo je više bilo da oni koji smatraju da je sve odgovornost pojedinca da država nema šta da se meša. Pomeni penzijsko ili zdravstveno pa država da nešto uradi pa da vidiš (ima i toga od pre na forumu) kako se "individualisti" napale. Vidi kako rastaču ObamaCare. A kada proceni gubitak svoj (a ne tvoj ili tvoje porodice) nestankom tvoje žive vage i naredi vezivanje, onda nema diskusije.

Nije sve elktronika, sigurno. Ono što ide u avion se prepakuje u AKE kontejnere koji idu u avion. Oni su samo omot dok je roba već plaćena po kilogramu. Spot počinje na istom mestu gde je moja slika, Lat Krabang, uz aerodrom. Izgrađeno je da bude terminal za Bangkok Port , Khlong Toey, čiji je položaj kao Savsko pristanište u Beogradu, od kontejner kamiona kroz grad (kao nekad Karađorđevu ulicu) nije moglo da se živi. Luka je Laem Chabang "deep sea" luka koja je 100km odatle, bliže Pataji i preuzela je dobar deo prometa luke Bangkok. Takve luke na primer Vietnam nema pa zato strane firme tamo i ne idu u neku jaču proizvodnju, jedino patike, tekstil, ne mogu da izvezu zbog plitkog mora.

"Manlift"

Sa apstraktnim polazištem, nigde nećete stići. Vrednost ljudskog života su države odavno kvantifikovale. Pisao sam na starom forumu pre 15 godina, kada sam pred sobom imao podatke. Bilo je, po sećanju, : Australija smatra da je kao državu, pogibija ili samoubistvo jednog člana društva košta 1.6 miliona dolara u izgubljenom potrošačkom i poreskom potencijalu. Japan, skoro 3 puta manje, 600 hiljada dolara. Razlika je objašnjena time da su gubici života (onaj deo koji dolazi od samoubistava a učestvuje u ukupnoj statistici) zavisni od godina starosti: u Japanu su bili starci preko 75 godina, u Australiji ispod 40 godina. Zato država naređuje da moramo vezivati pojaseve. Stvarno, da li neko smatra da je bezbednije ne vezati pojas u kolima pa da država mora da mu naredi? A tek lična sloboda do bukvalnog nivoa ličnog ograničenja i natačinjanja neprirodne stvari (pojasa) na sebe. Moj nevezani pojas u slučaju nesreće ničime ne ugrožava ama baš nikoga drugoga osim mene samog, što država mora da me tera da ga nabacujem na sebe? Eto, zato, što je moj izgubljeni život košta a ja mrtav za to ne marim. Još gore, troškovi lečenja ako nesreću preživim i prođem, zbog nevezanog pojasa, mnogo gore nego što bi bilo sa vezanim.

Scena pri sletanju na Souvarnabhumi airport, Bangkok, Thai. Sve kontejneri, avio cargo. Elektronika. Mada bi sve u slici stalo na nekoliko kontejnerskih brodova, ova roba se računa po kilogramu i ide u kartonskim paketima na milione različitih adresa, avionima. A iz fabrika je dovezena monolitno, u kontejneru. Ako neko pravi minus sa avio - cargo poslovanjem, gubitak samo sa ovim teretom sa slike bi potopio i državu a kamoli neku kompaniju.

Ne, ne treba. Ono što me je zaintrigiralo je da ima neke političke priče između provajdera servisa i korisnika.

Ako ti je za utehu, video sam ja to u svojoj firmi 2002. Otpušteni su bili mahom oni koji nisu "hands-on", project managers i middle managers. Od IT radnika koji rade, niko nije bio otpušten.

Ovo mi je neshvatljivo. Klijent (korisnik) pa imaju između sebe političke rasprave?

Ono što ide brodovima, kontejneri, košta 11 dolara po kilogramu. Ono što ide avio kargom košta 120 dolara po kilogramu. Šta god da ide, neka ide.

Ti gledaš container ports. Gde je izvoz automobila, avio sklopova, robe koja ne ide kontejnerima.

Gulaš. Ćerka je imala drugaricu u razredu, Mađaricu, koja je jednom mesečno donosila gulaš u termosu. Sva deca probala, kao što probaju Thai hranu od moje ćerke. "Mogu i ja to da napravim, gulaš" reče ćerka, tada 12 godina stara. Sa Thai majkom koja zna da napravi 300 različitih jela, učipim se i ja sa 30 jela, srpskih i evropskih. I napravi dete gulaš, odličan. Cela svrha (to ide svaki dan) je da nauči da bude okretna u kuhinji, seckanju, da se ne gadi sečenja mesa, da jednog dana bude supruga i majka. To se ne uči po frizerskim i kozmetičkim salonima gde idu beznadežne trofejne žene koje ne znaju da kuvaju.