Ne, super je post Vesthodelov, totalno ga kapiram. Ujutru dok ustajem i čekam momka koji će da mi izvede pse u pseći parkić, razmišljam da li da mu kažem da ih vodi u onaj novi hektar što su napravili za pse koji vole da trče ili će mnogo da se ublatnjave, pa ipak da ostane u ovom starom, zemlja - beton, koji je ipak nakrcan retriverima smaračima... Zvoni mi komšija, preza me iz razmišljanja i pita me da li sam odlučio. Šta? bunovan sam, nemam pojma o čemu priča, pa kako šta komšija, treba da definitivno odlučimo šta ćemo da radimo sa ovim novcem za kondominijum u ovom tromesečju, sećate se, glasali smo, novi koševi na pokrivenom terenu ispred kuće ili da za šetalište duž ulice nabavimo nove klupe, Rade već sprema tender... Dođavola, potpuno sam zaboravio na sve to. Nešto kasnije, silazim u bus i čekam da vidim šta mi je zapalo od knjiga na mom mestu, ne uspevam da se naviknem na ove bešumne električne buseve, ali je super fora sa forsiranjem papirnih, fizičkih knjiga, zapada mi neki mladi turski autor, ne deluje loše. Dok sedam, gasi se natpis freethrow na sedištu i fokusiram se na knjigu. Prene me blago tapkanje ruke po ramenu, okrećem se, nepoznati mladić, gospodine, ispalo vam je nešto iz džepa, blesav ja, nisam dobro ugurao novčanik u žurbi u jaknu i ispalo mi je nekih 4 5 novčanica od po 50 evra, sitno, za prodavnicu. Zahvaljujem mu se, a mladić se ljubazno osmehuje i zvižduće nešto što me podseća na Hajdna, bog će ga znati. Par stanica i ulazi moj blago napadni saputnik, seda do mene i bez pozdrava počinje da mi priča da je nezadovoljan poslovanjem EPSa, ne mogu da verujem da nešto ne muljaju, em što će izgleda ponovo da nam uvedu račune za struju, tako se priča, em je dividenda pala, na koliko, jedva 50tak evra, taman neka uvedu tolike i račune, pa da se prebije, džaba ti i nuklearka i vetropark od četristo hektara ako je ovo rezultat, trudim se da ga ne uvredim i pravim se da se slažem, a onda polako skrećem temu na nešto konkretnije, na teren na kojem se saputnik komšija slabije snalazi, škole, nikako ne može da se navikne na škole bez razreda i bez ocena, to ga plaši i zbunjuje, malo je stariji, ali opet, kako to, pa na šta to liči, ne vredi ni da mu se pominju Pisa testovi na kojima naša zemlja dominira već evo deset godina, ne vredi ni što se model fleksibilne online offline škole pokazao kao najefikasniji i najpovoljniji hibrid do sada, pričao sam mu sto puta i da to što smo godinama već zemlja sa najplaćenijim prosvetnim kadrom donosi rezultate, ne znam, ne ide mu u glavu, mada mu je drago zbog ćerke, vidi da je dobro, vodi ga nonstop u Pariz, Buenos Ajres. Silazim na pretposlednjoj stanici i uljudno se pozdravljamo klimanjem glave i blagim osmehom. Na poslu me dočekuje rani sastanak o idućem broju, dvoje kolega smatraju da je za prvu stranu, ostali su uzdržani, ali ipak protiv, šta je, o čemu je reč. Ispostavilo se da je neki lik, ko će mu ime znati, postao predsednik visokog saveta sudstva ili šta već, a istovremeno se priča i da ima klijente koji su, prosto mi je glupo da pišem, uključeni u nekakve mahinacije protiv države, za državu, niko nije uspeo sve to ni da formuliše dobro. Priča i meni deluje dosta suludo i nategnuto, moram i da pogledam dokumentaciju tri sindikata kod kojih treba da radimo opet izbor, da vidimo ko je šta izboksovao, nemam snage da se bavim visokim, kako se zvaše, sudstva, nečega, nemam pojma. Isključujem se iz priče o naslovnoj strani, ne moram baš uvek ja da imam neko mišljenje o svemu, iako kolege vide da mi je to nekako nategnuto, a ipak smo ozbiljna novina. Prebiram papire sindikata, čekam da kolega pošalje svima excel sažetak i poređenje i u tom trenutku mi ulazi kolega sa Zastavom M70 u ruci i polako mi je ugurava u usta, par santimetara ispod gornjih kečeva. Dok lagano dižem pogled kako bih shvatio šta se dešava, kolega mi se unosi u lice i šapuće. Hoćemo u bioskop večeras, svi zajedno? Mumlam preko cevi dužine 94milimetra. Ne, ja volim samo pozorište.
