ObiW

Andurile, kad ovako nesto napises jedino sto moze da se zakljuci je da u svom zivotu nikad nisi upoznao personal financial advisora, i seo da porazgovaras sa njim o tome gde da ulazes novac. Svaki, ali svaki financial advisor ti kaže isto: svoju štednju raspodeli na keš, stocks, bonds, nekretnine i na egzotiku (zlato, umetnička dela, sada i bitcoin...). I svaki ti kaže isto: 25-30% u kešu ili oročenje na kraći rok, 10% egzotika, ostalo ma stocks, bonds, nekretnine. U nekretnine se ne računa stan/kuća u kojoj živiš, ali se računa vikendica ili stan za letovanje/odmor. Odnos stocks/bonds se menja sa vremenom, u zavisnosti koliko si daleko od penzije. Nije to neka nauka, .”don’t put all your eggs in one nest”je oduvek bila strategija za štednju.

Kakva “konfekcija u Perastu”? Zar je tamo ikad bilo industrije?

I kao što ste videli iz ovog kratkog priloga sa terena, dragi gledaoci, Beg nije cicija. A sada nastavljamo TV program iz studija.

Ooo, ima se, može se...

OK... evo ja cu da odgovaram samo na napisano, a ti isto odgovaraj samo na napisano a ne na tvoju interpretaciju sta je pisac hteo da kaze i citanje izmedju redova napisanog ... bocnuo sam te jer si ti prvi u prethodnom postu zakljucio sta sam ja hteo da kazem, pa sam ti samo uzvratio istom merom. Sad smo kvit, i to bi bilo to sto se mene tice. Evo da kazem i ja nesto pozitivno o ex-SFRJ. Pop muzika osamdesetih, dakle bas pop a ne Bijelo Dugme, Zabranjeno Pusenje, Dino Merlin i slicno je, osim Britanske pop scene, bila najbolja pop scena u Evropi u to vreme. Znaci Zana, Magazin, Tajci i to. Ja tu muziku ne slusam ni danas a nisam ni tada, ali objektivno je, za tu vrstu muzike, to bilo jako dobro. Danas kada u Beogradu odes na karaoke vece u kafic, 80% muzike koja se pusta je bas to... jugoslovenska pop muzika osamdesetih. I to zahtevaju omladinci... 20-30 godina i mozda malo stariji... nisu ziveli u to doba. To je bio kvalitet, ma koliko se meni ta vrsta muzike nije svidjala.

Kod tebe u samoposluzi kad nemaju sitno daju ti mikrotalasnu i zvake. Reci im, Laki!

Pa jesi. Ovde si rekao da meni smeta kada postoji drustveni standard, a ja to nisam nigde rekao: To sto na ovo podmetanje nisam odmah reagovao ne znaci da ga nisam primetio. Zacudio sam se cemu to kada se ne poznajemo, a a onda si okrenuo pricu o tome kako ti fali da sedis na stepenicama i pijes pivu, i setio sam se ko si... i da ovo nisi slucajno rekao jer ti i ja imamo istoriju sa FB92. E a onda si krenuo pricu o gastarbajterima koji se kurce po rodnom kraju... a to naravno ne vazi za tebe, jer si ti kul, ali vazi za sve ostale... i eto slucajno bas inspektora Ekrema u toj prici: Jesam pogresio nesto?

Aj Amigo pričaj nam kako si bio kul kad si bio mlad i kako ti je raja bila kul. Duga kosa, gitara, cure, kampovanje u Trpnju, ploče Deep Purple, koncerti Azre, nisi mnogo učio al si imao dobre ocene jer si bio pametan, daj još.

Eee, a da ste zašli dublje u šumu, videli bi ste vilu, u vili mercedes, u mercedesu čoveka, u čoveku srce, a u srcu ljubav za radničku klasu. (aforizam Vladimira Bulatovića VIBa)

Evo čitam šta je Rosethorn napisao, pa evociram uspomene... prvomajski praznici... 29. novembar... svaki put mi pred zgradu dolazili Cigani sa mečkom Božanom. Oni krenu da lupaju u bubnjeve, a Božana na zadnje noge pa se gega... a mi deca odozgo se divimo Božani kako ima osećaj za ritam, pa sa terasa bacamo Ciganima (i Božani) sitninu. Tu sitninu mali Cigani pokupe, pa odu do zgrade iza i tako ceo dan. To je bio taj neki mekani socijalizam, rado ga se sećam. Tako su odrastala i deca na Zapadu, siguran sam.

Ne bas tada, jer nam je tada bilo dobro a nisamo znali da smo pred bankrotom pa nagli rez ne bi naisao na dobar prijem u javnosit. Bolji momenat bi bio posle Milke Planinc, umesto Branka Mikulica.

Iz cele ove price o podizanju plata za drustveni sektor preko noci ne za 10% ili 20% ili 25%... vec za 300%... ti si samo ukapirao da je meni smetao drustveni standard pa sam zato otisao u Ameriku? Jok more, otisao sam u Ameriku zato sto sam video da je najbolje sto umemo da uradimo u tom trenutku je da zivimo na veresiju (Ante Markovic), a najgore sto umemo je da se pobijemo (rekao Sloba i vise navrata). I ja sam uradio isto ono sto je i svaki malo bolji fudbaler Prve lige u to vreme radio kad napuni 26. godina... otisao da igram za ozbiljni klub za ozbiljne pare.

Ono sto se dogodilo u Jugoslaviji 1990 se dogodilo preko noci... da je plata vozaca tramvaja i medicinske sestre sa 300 maraka skocila na 1000 maraka. Da li je tvom vozacu gradskog autobusa preko noci skocila plata sa 3000 na 9000 dolara? Bilo koje godine? Kontas sada da to nije isto?

Ovde se ne radi o tome da li si ti licno imao visoku platu ni da li si trebao da je vratis, nego o razumevanju da je visoka plata iz budzeta, zajedno sa fri sopovima na svakom cosku u kojima si za dinare mogao da kupis Laki Strajk i video rekordere, bila bacanje kolaca pred sirotinju koja je upravo isplivala iz godine (1989) u kojoj je inflacija bila 100% a devize se kupovale do 25% skuplje od zvanicnog kursa. I da je takvo stanje na duzi rok bilo neodrzivo. I da je upravo zbog toga doba Ante Markovica, kojeg se sa setom secamo, bilo jedno veliko Potemkinovo selo.

“Tebi nije smetalo”. Ovi može da se tumači na dva načina, a oba su loša: 1. Ne smeta mi što je plata društvenog sektora nerealna. Jeste da to dolazi iz budzeta, i da za tako nešto realno nema para, ali neću da o tome razmišljam. 2. Nisam zavidan što je vozačima tramvaja dobro. Meni je svejedno dobro, njima je dobro, dobro je kad je svima dobro. Što bi razmišljao otkud pare, ima ko o tome misli. Dragi Amigo, ovo je taj politički idiotizam o kome piše V. Arsenijević.

I u Srbiji je bila strahovita medijska propaganda. Govorili su nam, sa pozornice pred (kažu) milion ljudi na Kosovu Polju da za Srbiju oružane bitke nisu isključene, pa malo kasnije da Srbi možda ne umeju da rade ali umeju da se biju, pa da su Hrvati pokatoličeni Srbi koji su nam ukrali jezik, a jedan pesnik je spevao i pesmicu o bečkim konjušarima, a drugi pesnik o tovarišima koji su se natovarili (nakrali) u Jugoslaviji, itd. Sreća pa si živeo uBosni pa nisi znao za to.

Pusti sad to... vidiš da raja priča o vojničkim papučama, SMB torbicama i priborima za higijenu... i nemaju pojma da su Slovenci hteli u EU jos 1990... Sa kim sam ja na forumu 😱

Meni jeste. Video sam da ce se raspasti i preduzeo korake da odem pre nego krene klanica. To sam i uradio, i ostvario sam se u profesionalnom i materijalnom smislu daleko više nego da sam ostao.

Standard je sve, ako ga nemaš. Da nismo imali standard sećali bi smo se SFRJ kao Rumuni Čaušeskove Rumunije.

Polako jarane, polako... to što su nečiji roditelji možda imali vikendicu na Jahorini ili Kopaoniku pa je bilo skijanja, ili što su imali stan u Makarskoj ili na CG primorju pa je bio letnji raspust na moru ne znači da sistem već polovinom osamdesetih nije propao pa već tada nije bilo šanse za sledeću generaciju koja se zapošljavala da stekne društvene stanove preko preduzeća kao prethodna. To se lepo videlo ko je hteo da vidi, a vrhunac je bio Ante Marković koji je 1990 odvrnuo slavinu iz budzeta i davao zaposlenima u državnoj službi pa je vozač tramvaja imao hiljadu maraka platu, kao i medicinska sestra u Kliničkom centru, a ja sa fakultetom u velikoj uspešnoj društvenoj firmi malo manje od pet stotina. Kako da na tako nešto ne kažeš “ma zajebi ovo” i ne spakuješ kofere?

U pravu si, zamenio sam te sa nekim drugim. Izvini. Tebi je SFRJ kao serija "Grlom u jagode". Meni je kao film "Jagode u grlu".

Vlajsa (tako smo ga zvali u ono vreme) je izneo najprecizniji opis tog vremena, Jugoslavije polovinom osamdesetih: kokoška kojoj su otkinuli glavu a koja i dalje trči po dvorištu. Ti se ljutiš i kažeš da Vlajsa ne govori o bezglavoj kokoši u ime tvoje generacije, Darth Bane se čudi što je bezglavi trup pao na zemlju, a neko treći žali što nije veterinar probao da vrati glavu na bezglavi trup pa da kokoš opet veselo kljuca po dvorištu ko nekad. Politički idioti, lepo Vlajsa kaže.

To doba, polovina osamdesetih, u mom pamćenju predstavlja - uprkos preovladjujućoj retroaktivnoj utopiji - dosadno i mračno vreme. Već smo se dovoljno odmakli od one prelomne 1980 - godine dugoočekivane Titove smrti. Gotovo pola decenije smo prelomili glavinjajući nekako kroz sve društvene krize koje su nas zadesile po odlasku Najvećeg sina naših naroda i narodnosti: prvi protesti i policijska represija uz krajnji medijski mrak na Kosovu, ekonomski kolaps sa svim mogućim nestašicama, teška mada neformalna inflacija, kao i posledična devalvacija dinara. Živeli smo pod okriljem jednog već mrtvog političkog sistema koji nije imao baš nikakvu autentičnu, originalnu ideju za budućnost, već je jedino umeo da nemoćno štuca svoju poslednju parolu: “I posle Tita - Tito”. Nalazili smo se te 1984. godine, dakle, u sudbinskom raskoraku, samo što tada to, odgajani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli da pretpostavimo. Pomenute 1984. godine ja sam se, kao devetnaestogodišnjak, odsluživši tzv “dug prema državi”, odlučan da se osamostalim, otisnuo put Londona [...] da živim u zemlji odakle je poticalo gotovo sve što je mene u tom životnom periodu uzbudjivalo.. V. Arsenijević, U Potpalublju, predgovor, drugo izdanje.

Kakav si bio sa lamelom za menjač? Na kecu sam to menjao na svakih 30 hiljada km, pa su me ubedili da je to zato što imam “tvrdu nogu” kad menjam brzine. A onda sam u Americi kupio Hondu i lamela je promenjena posle 120 hiljada... milja.

Što se tiče SFRJ, pričali na rahmetli forumu o tome kako nije bilo šećera, kafe, zejtina... Teja, God Bless her heart što bi rekli u Teksasu (ko zna šta ovo u stvari znači dobije napolitanke od mene) kaže “pa šta, kad nestane kafe odeš u Trst pa doneseš”. 😂. E to je bila SFRJ, zemlja protivrečnosti. Ili kako je to rekla Amerikanka koja se zadesila Beogradu u filmu “Nešto izmedju”: “Ne možeš ni predsednika da ubiješ jer ih ima osmoro”.