DJ_Vasa

Ne vredi, suspenzija učenika kod nas ne postoji, a „reforme” obrazovanja se svode na povećanje prava učenika, smanjenje njihove odgovornosti, povećavanje nepotrebne administracije školama i nastavnicima i puko ispunjavanje forme umesto sadržaja. Ako na to dodamo želje direktora i presiju na njih da škola bude idealna na papiru, eto zabave. Sve „reforme“ se svode na to da resorno ministarstvo izmuze pare od EU na nekakav „projekat” koji se bavi stvaranjem kojekakvih timova za sprečavanje nasilja, za inkluziju, za modernizaciju nastave i kojekakve gluposti i to funkcioniše veoma jednostavno – na papiru je sve u redu, evropski sisači budžeta se hvale u centrali kako su odradili posao, evrići se dele kojekakvim „reformatorima”, a u praksi je sve jedna velika šarena laža. Ako bi se pojavio zakon koji omogućava ono što kažeš, isti ti sisači tuđih para i ostalo NVO dušebrižnici bi se javili da objasne kako to nije „evropski” niti „demokratski”, kako se time podstiče diskriminacija, lupet, lupet, trabunj, trabunj, plus bi baljezgali nešto o skandinavskom sistemu (ne moraš da daješ primere jer trabunjaju o Skandinaviji maltene i kad je u pitanju vremenska prognoza), pa od svega toga ne bi bilo ništa. Da se ja pitam, neke stvari bi trebalo regulisati isto kao kod vlasnika pasa. Ako pudlica nekoga ujede, vlasnik je automatski kriv. Pošto su mladunčad (= nakot) zaštićena kao beli medvedi, onda bi trebalo da roditelji dobiju takve kazne da moraju da stave i gaće pod hipoteku. A i za teže svinjarije bi mogao da se koristi onaj američki princip da nakot odgovara kao da ima punoletstvo.

Evo kako je počeo da 'pegla' stvar: Roditelj učenika koji je maltretirao nastavnicu u Trsteniku dostavio školi nalaz: „Sin ima traume iz detinjstva“ Koliko mi je poznato iz medija, nije se udostojio ni da uputi profesorki izvinjenje. Što se tiče 'sistema', izgleda da je i ministar ukapirao da je javnost ogorčena, pa daje zeleno svetlo za isključivanje nasilnika iz škole: Ružić: Očekujem da će sva 3 učenika iz Trstenika do kraja nedelje biti isključena iz škole Vidim da najavljuje edukaciju i prevenciju, mada moram priznati da ne verujem da će tu išta uraditi. Ako se dobro sećam, taj zakon je trebalo da kazni i one koji su mogli da spreče nasilje, a nisu. Da ima zakona, taj direktor bi sada ljuštio krompir u Zabeli.

Još jedan slučaj vršnjačkog nasilja, napadnutom dečaku odstranjena slezina Pretpostavljam da naslov govori sam po sebi, pa ga neću komentarisati. Ako uporedimo najnoviji slučaj i slučaj profesorke iz Trstenika, vidi se da imaju nečeg zajedničkog - i profesorka i roditelj povređenog deteta rešavaju problem kroz institucije i drže se dostojanstveno, a postupaju racionalno. Ipak, pošto su ovakvi slučajevi sve češći, može se očekivati da će neko uzeti pravdu u svoje ruke, što bi bilo veoma loše. Verujem da je pitanje trenutka kada će nekome pasti mrak na oči i da će biti svašta.

Ne znam, mislio sam da kolega ima više informacija.

Zar su već počeli?

NIšta čudno, jer tada su vladali i pozitivna porodična/društvena klima, plus bilo je mehanizama da se negativno ponašanje suzbije. Mislim da je čak i veće poštovanje prema školovanima bilo u manjim sredinama. Imao sam prosvetne radnike u porodici, koji su radili van Beograda. Ponekad sam išao kod njih tokom raspusta i imao sam prilike da vidim da im se bivši učenici, tada već odrasli ljudi, obraćaju sa poštovanjem, da ih zovu na kafu, da se druže i slično. I oni su se ponašali recipročno, pa su im isti ti učenici dolazili u posete i međusobno su se pomagali. Pretpostavljam da su sada ovakvi slučajevi više izuzetak nego pravilo. Danas je nastavnik obespravljen, posao mu se svodi na administraciju, a sve je manje onih koji odlučuju da rade u prosveti. Pisalo je pre nekoliko meseci da se ove godine samo jedan student prijavio za prosvetni smer na Matematičkom fakultetu u Beogradu, a mislim da je slično i sa mnogim drugim nastavničkim smerovima. U slučajevima kao što je opisan, ni škola ni nastavnik nemaju mnogo toga na raspolaganju. Usled izmišljanja kojekakvih prava se nije vodilo računa o obavezama, mehanizmi su takvi da se ispunajva samo forma, ali sadržaja nema. Postoje kojekakvi timovi za sprečavanje nasilja, a čije se ingerencije svode samo na to da razgovaraju sa učenikom ili roditeljem, koji u praksi mogu da ih oduvaju, onda ide beskrajno popunjavanje formulara i to je otprilike to. Najveće kazne su ukori, koji su ionako samo slovo na papiru, a od toga nema vajde. Jedino što može da se desi ukoliko neko pravi gluposti u školi je papir na kome piše da ima smanjenu ocenu iz vladanja, a taj papir može da se okači mačku o rep. U praksi veću težinu ima kazna za pogrešno parkiranje nego bilo kakva kazna za loše ponašanje u školi.

Moram priznati da bi bilo teško zamisliti prozapadnu desnicu u ovakvom društvenom miljeu. Sadašnja desnica je okrenuta nacionalnom i verskom konzeravativizmu u najprimitivnijem obliku, plus tu je i okrenutost ka Rusiji. O Kosovu i 'srpskom svetu' u toj priči ne bih ni trošio reči jer to ne ide sa pričom o Zapadu, koji prema tome ima drugačiji stav. Kombinacija koja bi sadržala Dražine četnike, kralja u Londonu, misiju Halijard, minus Kosovo i 'srpski svet' se ne bi uklapala u stavove ovdašnjih desničara. Možda je Vuk Drašković mogao da pre tridesetak godina vadi iz naftalina i Dražu i kralja, ali kada bi preslikao ono što je pričao tada, ne bi dobio ni glasove najbližih prijatelja. Naprosto, izdešavalo se mnogo toga na političkoj sceni, a ne mogu ni da zamislim šta bi nudila takva desnica - pozdravljanje sa Kosovom, Rusijom i 'srpskim svetom' plus neka glorifikacija nacije, religije i Zapada u istom paketu naprosto ne bi imalo glasove. Što se tiče NDBG ili bilo kog drugog, mogu da se zovu kako hoće, što im neće mnogo pomoći ili odmoći. Mnogo je bitnije šta će i kako raditi i koliko će time privući glasova.

Na osnovu onoga što pišu BBC i CNN deluje da je već izvesno da ovaj incident neće ostaviti velike posledice. Zemlje NATO će biti na oprezu, a od famoznog člana 5 nema ništa. Pomenuti član se aktivira samo ukoliko je nedvosmisleno u pitanju čin otvorene agresije, otprilike nešto kao Perl Harbor, a to ovde nije slučaj. Nije napadnut vojni objekat, već je evidentno da je raketa završila greškom tamo gde nije trebalo da završi. Izgleda da će jedina promena biti povišena gotovost u područjima koja se nalaze blizu zone ratnih dejstava kako bi se sprečilo ponavljanje ovakvog incidenta.

Izgleda da NATO ovde postupa hladne glave i oprezno. Čak i da se dokaže da je kriv neki pijani Aljoša, koji je usmerio to čudo neki kilometar dalje, verujem da će se ovo tretirati kao incident i da će se koristiti na političkom planu. Ne postoji ni trunka dokaza da je Poljska namerno napadnuta, a dobro je ukoliko je zaista greška. S druge strane, zemlje koje su u blizini fronta moraju biti na oprezu kao preventiva protiv Putlerovih hordi.

Ispade da smo kolege po proizvođaču. I moja Toyota je 'pametna' u smislu da može da mi ograniči brzinu, kaže da je izduvana guma i tako to, ali i kod nje i kod Yuga važi pravilo mog instruktora da čim vitalni sistemi ili delovi ne valjaju odmah treba ići kod onoga ko zna da reši problem. Možda Yugo dozvoljava da mu zakucaš ekser kad nešto otpadne ili staviš najlon-čarapu umesto kaiša (pokazivali davno na TV Mirko Alvirko i majstor Rile), ali čim nešto ne valja, odmah treba u servis. Malo mi je neverovatno da Tesla sa svom tom tehnologijom ne signalizira problem, a da u kombinaciji s tim profesionalac primećuje problem sa kočnicama i ništa ne preduzima.

Pa čekaj, da li je taj profesionalac ili nije? Ja sam vozač-amater, ali me je instruktor učio da sa kočnicama nema zezanja i da na prvi znak da kočnice (i još neki delovi) zakazuju ODMAH zatražim pomoć u servisu, a da do rešavanja problema nema vožnje. Možda su te kineske profesionalce učili da koče kao Fred Kremenko ako kočnice crknu, ali ja ću da se kao amater držim onoga što mi je rekao instruktor. Možda to i nije tako loše. Jeste da nemam nalog na tom sranju, ali mislim da bi se bar nekoliko meseci lakše disalo jer tastatura trpi sve.

A šta kažu, koliko se ovdašnjih dobrovoljaca očekuje? Sudeći po ovdašnjim feZbucima i Tnjiterima, ja bih očekivao da popune jedinice sa bar 150%.

Tačno je da je Jugoslavija bila agrarna zemlja, ali je za relativno kratko vreme uspela da se razvije, da stvori proizvodnju, stručni kadar, infrastrukturu i slično. Naravno, ne može se reći da je jugoslovenska privreda mogla da stane rame uz rame sa francuskom, ali je i pored toliko presipanja iz šupljeg u prazno uspela da se koliko-toliko razvije. Da je izvršena pametna tranzicija kao u zemljama koje spominješ, ovde bismo sada diskutovali o tome da li je bolje ići na Maldive ili Sejšele.

Veliki deo tog skoka je zavisio i od politike koja se vodila u nekoj zemlji, pa su npr. Zapadna Nemačka ili Francuska imale i veći skok jer su još maltene odmah posle II svetskog rata počeli da rade na stvaranju onoga što je danas EU. Poljska, Čehoslovačka, Rumunija, Albanija, pa i Jugoslavija nisu mogle da se mere sa njima, ali su međusobne razlike bile očigledne. Jugoslovensko rukovodstvo je gledalo da trguje i sarađuje sa oba bloka, plus je tu bila i politika nesvrstanosti, otvaranje vrata za putovanja po inostranstvu, što je delom amortizovalo gubitke onako organizovane privrede. U trenutku kada je gvozdena zavesa pala, praktično ceo istočni blok je imao smešnu infrastrukturu i lošu privredu. Mađarski putevi su bili gori od današnje ibarske magistrale, rumunski, bugarski ili čehoslovački takođe, a odlazak iz zemlje koju je počeo da zahvata rat je i dalje izgledao kao povratak 30-40 godina u prošlost. Neki su tada počeli da grade evropsku budućnost, a neki su počeli da se vraćaju u prošlost. Ishod trke je poznat. Ukoliko su Češka, Poljska, Slovenija, Mađarska ili Slovačka stigli gde jesu iz takvog stanja, mogu misliti koliko bi stigla zemlja koja je bila u mnogo boljoj startnoj poziciji. Tačno. Ovde su Albanci, Mađari, Rusini, Rumuni i mnogi drugi narodi dobili pravo da se školuju na sopstvenom jeziku, da na njemu budu informisani, da budu ravnopravni građani i da aktivno učestvuju u političkom životu, ma koliko da je bio skučen. Danas čak i ministar može da Albance naziva onim pogrdnim imenom na Š, hrvatski političari se bez posledica mogu nazvati ustašama ukoliko kažu i reč protiv režima, dok se nekada onaj koji tako nešto kaže tresao pred sudijom. Vrlo rado ću ti odgovoriti - nisu u pitanju bili nikakvi donosioci civilizacije. Ti što su ubijali, slali u logore ili pljačkali su zločinci i ubice. Oni koji doneli civilizaciju su nastupili kasnije.

Grčka je tada imala vojnu diktaturu, a osamdesetih se baš i nije mnogo razlikovala od YU. Kupovna moć se i nije toliko razlikovala, a kad je Beograd uspeo da pobegne od balkanske palanke, i onaj prolaz na Zelenom vencu je izgledao kao Beverli Hils u odnosu na glavne atinske trgove, Omoniju i Sintagmu. Krajem osamdesetih su se na grčkim ulicama veoma često viđali automobili iz sovjetskog bloka plus poluproizvodi iz Kragujevca. Imali su oni zapadne drkalice, tipa Coca Cola u konzervi i tako to, ali niko ne može da me ubedi u to da su tada i Atina i SOlun izgledali kao svinjci u odnosu na glavne gradove jugoslovenskih republika. Bili su pametni da muzu Evropu i SAD i da uđu u NATO, što im je pomoglo, a što nije sporno. Portugal je imao veselu diktaturu u liku Salazara, dok je Irska bila nešto kao siromašno predgrađe UK. Svi koje navodiš su na vreme shvatili šta znači biti civilizovan, uključili su se u normalan svet i uradili nešto pametno, inače bi i danas živeli od toga što love ribu i ljubili bi skute popovima. Ta nesrećna Jugoslavija je bila podeljena između istoka i zapada 50:50, uglavnom po republičkim granicama, pa je kao takva funkcionisala najbolje što je mogla. Imala je idiotski osmišljenu privredu, upakovanu u azijatske eseseserijske norme uz nekoliko izleta prema zapadu, ali je bar uspela da kulturno bude pojam pojmova za ispljuvke nastale od Jugoslavije. Zombiranje kojekakvih Mihailovića, nedićevaca, Pavelića, ustaša, pripadnika handžar-divizija i ostalih fašističkih fekalija je rezultiralo dugim boravkom iza rešetaka, u knjižarama su glavni artilkli bili svetski klasici, a najgori muzički trash su bili Miroslav Ilić ili Lepa Brena, koji su u odnosu na današnju menažeriju bili i biće umetničke veličine. Javni diskurs je bio fokusiran na bratstvo i jedinstvo, ili u prevodu poštovanje drugih naroda, a ne sedenje, prdenje i smrdenje u plemenskim balegama. Nepismene su terali da se opismene, a ludaci su bili u ludnicama. To što su dojučerašnji ribari i čobani imali koji dinar više u džepu i nije toliko bitno. Civilizovanost je bio bitniji faktor. To što se Irci katolici i Irci protestanti i danas mrze (doduše, to više važi za Severnu Irsku) ili što za zvaničnu Grčku ne postoje Turci ili Makedonci ne služi na čast tim državama. Popovi pedofili ne služe na čast irskoj državi, baš kao što ni klerikalizovanost grčkog društva ne služi na čast državi Grčkoj.

Rakun je plemenita životinja i treba je zaštititi. Z-likovački vojnici su samo životinje.

Da bi budale glasale za ovu neopevanu ruSSofilsku seljačinu. Onaj ko doživljava orgazme na Dražu ili kneza Lazara ili bilo kog mrtvog u 21. veku nije normalan. Ovaj drugi bar nije istorijski upitna ličnost, da ne kažem nešto gore, ali evidentno je da ne postoje zombiji niti povampirenja, vaskrsnuća ili kako se već kaže, i da postoje samo sadašnjost i budućnost. Sve i da se dokaže da je Draža Mihalović bio ljubitelj cveća sa lenonkama i hipsterskom bradom koji se borio protiv Hitlera (i tu i tamo nekog priklao), to može da bude interesantno istoričarima. Seljačina čiji je tvit ovde naveden je obično govance, podržavalac Z-likovaca i potencijalno jedan od najgorih izbora za jedno primitivno i anticivilizacijsko društvo koje ne zna za bolje. Da sutra dotični dobije vlast, uradio bi više na uništavanju Srbije od neprijatelja iz oba svetska rata. Nisu nijednom narodu najveći neprijatelji komunizam, socijalizam, kapitalizam, feudalizam, qrcizam ili palcizam, već necivilizovanost.

Otvoreni Balkan zapravo liči na neku vrstu obdaništa za kandidate koji ne uspevaju da ispune kriterijume ili naprosto na neku vrstu sanitarnog kordona, a ako na celu inicijativu gledamo oštrije, može se opisati kao dvorište za one koji nikad neće u EU. Makedonija će za ulazak u EU imati problema sa Bugarskom i Grčkom, Srbija će imati problema sa Hrvatskom, a generalno gedano, svaka zemlja članica može da postavi neki uslov. BiH nije funkcionalna država, već praktično podeljena na dva dela, dok CG i Kosovo baš i nisu zainteresovani da pristupe. Pretpostavljam da je razlog to što bi Srbija mogla da onda nesmetano rovari kod njih jer se tako pokazalo i sa onim litanjima i sa severom Kosova. Dobro je što neće biti nikakvog zaustavljanja na granicama, kao što je slučaj sa zemljama Šengena, a o olakšavanju trgovine i transporta ne treba ni trošiti reči. S druge strane, dok Otvoreni Balkan postoji, to podrazumeva da bi sve države koje u njemu učestvuju morale da sinhronizovano rade na pridruživanju EU, a ako žele da postanu deo Šengena, takođe bi morale da se dobro potrude.

Obraćanje tog vremena je bilo zasnovano prvenstveno na imenu, često i na nadimku, a ne prezimenu, koje je kasnije uvedeno i služilo je za sekundarnu identifikaciju. O tome svedoči i narodna poezija, plus mnogi dugi primeri. U istoriji su poznati Kočina krajina, Tenkina zavera, sintagme koje se odnose na ličnosti ličnosti kao npr. vojvoda Milenko, vojvoda Stepa, Sima terdžuman (prezime Nešić, terdžuman = prevodilac, tumač) i slično. Tu su i mnoga imena anselja izvedena od ličnih imena, kao npr. Lazarevac, Obrenovac (Gornji i Donji Milanovac), Aranđelovac i slično. Čak se i danas u obraćanju koristi, mada relativno retko, oblik gospodin/gospođa + ime, pa imamo gospodine NIkola, gospođo Milena, što je nekada bilo popularno. Ima čak i u onoj seriji o padu dinastije Obrenovića nekoliko scena u kojima se Aleksandar obraća ministru Božidaru Maršićaninu sa gospodine Božo, što je već nadimak. Ne bih rekao da je Vuk Karadžić oslovljavan tako samo zbog prezira crkve, već da je samo u pitanju tadašnji način oslovljavanja.

JAT je posedovao aerodrome u Tivtu i Podgorici, koji su prešli u vlasništvo CG kada se rasformirala državna zajednica. Ne znam za ostale republike, ali mislim da je posedovao samo ta dva. Beogradski aerodrom je bilo drugo preduzeće. Osim aerodroma, posedovao je i hotel Slavija, kao i apartmane na Kopaoniku.

Postoji i danas razlika u zvanjima, s tim da se inženjer sa višom školom (3 godine) naziva strukovni inženjer, a ovaj 'pravi' je i dalje diplomirani inženjer. Isto važi i za druga zvanja jer i danas postoje više škole i fakulteti, tako da možeš da budeš strukovni X (3 godine, 180 ESPB), diplomirani X (240 ESPB), master (300 ESPB), plus neki fakulteti imaju i specijalističke i doktorske studije. Ovde sam upotrebio X kao zamenu za više zvanja, a ESPB su naprosti krediti u evropskoj nomenklaturi. Da se vratimo na stručnost i rad - oni su varirali od firme do firme. Neke firme, kao što je npr. Zastava, zapošljavale su loš menadžment i loš kadar. Imao sam daljeg rođaka koji je bio mašinski inženjer i preselio se u Kragujevac zbog posla. Ako se dobro sećam, bavio se vratima. Moram priznati da i nije bio baš neki kapacitet, a posao je dobio jer se oženio Kragujevčankom čiji je otac bio bolećiv prema zetu debilu. Pošto sam imao prilike da koristim Zastavine poluproizvode, nisam primetio njegovo umeće da projektuje normalna vrata. Iako su mogla da se našteluju, umela je da otkaže i ona ručica za otvaranje i za tvaranje prozora, ali je i tu postojao sistem da se prozor nekako zatvori ukoliko otkaže na nezgodnom mestu. Šrafciger u vratima je bio relativno česta pojava u mnogim modelima, a nije bio tu iz estetskih razloga. Doduše, imao sam sreće da nisam morao da isprobavam šrafciger, ali stekao sam utisak da je Zastava proizvodila vozila sa dušom, i to veoma pokvarenom. Dotični rođak je stekao penziju ne uradivši ništa korisno, a Yugo se od početka do kraja proizvodnje izmenio tek minimalno. Iako je dotična fabrika imala mnoštvo inženjera, njihovo znanje se baš i nije pokazalo, a njihovi automobili su jedinstven slučaj jer im se kvalitet s vremenom pogoršavao. Ako pogledamo njihove modele, samo su kopirali italijanske, plaćali strancima da im dizajniraju Yugo i Floridu, a sami su razvili jedino zadnji deo keca. Da je privreda bila iole tržišno orijentisana, više bi im se isplatilo da proizvode čekiće ili motike jer to ne bi uspeli baš toliko da unakaze. Ideja da se tamo proizvode automobili sa kadrom koji je došao sa njive, administrativcima i inženjerima često zaposlenim preko veze, trošenjem novca na kojekakve radničke igre, odmarališta, fabričke časopise i slične gluposti bila je u najmanju ruku idiotska. Da pogledamo i drugu stranu - bilo je i firmi koje su posao radile profesionalno, a primer je JAT. Evidentno je da nisu imali nesreću sa smrtnim ishodom već oko pola veka. To je zato što su pilote školovali kako treba, što važi i za mehaničare, premda jesu imali loše poslovne poteze, što ide na dušu menadžmenta. Generalno gledano, uprkos tome što su avioni bili ofucani, bar su bili bezbedni i JAT se po tom pitanju mogao ravnati sa mnogo jačim kompanijama. Ipak, ni domaća avijacija nije bila toliko bezgrešna jer je i tamo bilo idiota. U domaćoj javnosti nije toliko poznato da se jedan JAT-ov avion srušio na Kipru krajem osamdesetih, o čemu ima nešto malo ovde: https://en.wikipedia.org/wiki/Talia_Airways_Flight_2H79 Formalno gledano, avion nije bio JAT-ov jer je iznajmljen drugoj kompaniji i imao je tursku registraciju, ali je krivac za nesreću bio domaći pilot, koji je već bio poznat po izigravanju procedura. U članku koji sam linkovao piše da je vizuelno leteo među brdima kroz maglu uveren da poznaje putanju, ali je smetnuo s uma da brda imaju enzgodnu naviku da se kriju u magli, naročito kada su u pitanju male visine, kako reče Zoran Modli. Navodno je poslednje reči koje su se čule u kabini izgovorio rezervni pilot koji nije upravljao avionom, a koji je uleteo u kabinu kada je video šta kapetan radi. Među letačima kruži priča da su te reči glasile: „Šta to radite, mamu vam j***?" Da je dotični kapetan suspendovan kada je uspeo da unakazi neki sveže remontovan avion, ovo se ne bi desilo. Slično se desilo i sa jednim B737 Aviogenexa, registracije YU-ANP, koji je bio iznajmljen nekoj afričkoj kompaniji. Pametnjaković koji je tamo bio glavni instruktor, rešio je da vežba proceduru prekinutog poletanja više puta zaredom, usled čega je spalio kočnice, a shodno tome i ceo avion. Slike tog aviona se mogu videti ovde: https://aviation-safety.net/database/record.php?id=19980222-0 Ni ovo formalno nije bio udes domaće avijacije jer je avion bio iznajmljen, ali ga je izazvao neko ko je mislio da procedure kakve je osmislio Boeing nisu ništa naspram njegovog 'znanja'. Prvi kapetan je glavom platio svoj inat, povukavši za sobom i druge, a ovaj drugi nije dobio ni packu uprkos tome što je uništio ceo avion, a navodno je i avanzovao.

Kod monarha je već dugo tradicija da se kaže kralj/car/princ + ime, pa zato i u srpskom i u drugim jezicima kažemo npr. kralj Čarls, kraljica Elizabeta, car Dušan, princeza Dajana i slično. Zmaj je imao nom de plume, mada ga danas često navode i kao Jovana Jovanovića Zmaja, a Vuk Karadžić, Branko Radičević ili Bora (zapravo Borisav) Stanković i nisu imali toliko sreće. OK, Stanković se i sam potpisivao kao Bora, pa se može reći da je opet u pitanju nom de plume, ali se bar može videti i oblik Stankovićeva Koštana. Ipak, u ozbiljnijim tekstovima bi trebalo da bude prisutno nešto tipa Karadžićeva zbirka lirskih pesama, u delu Vuka Karadžića i slično. Nije sporno da je obraćanje u to vreme bilo drugačije, ali ovo je ipak 21. vek u kome postoje neke građanske norme. Jedno je kad se dve osobe znaju i mogu da se obraćaju jedna drugoj na 'ti', po imenu ili nadimku, ali drugo je kada se neka forma obraćanja koristi u javnom diskursu. Nedavno sam čuo od koleginice koja je prevodila neke tekstove o Vuku Karadžiću na engleski da je jedva objasnila naručiocu da na engleskom ne ide da kaže nešto tipa 'Vuk's works' jer strani čitalac baš i nije pajtos sa Vukom Karadžićem, a u tekstu je čak i bilo navedeno da mu je dodeljen počasni doktorat. Praktično je ovo ista priča kao sa taksistom, u kojoj je stranac stekao utisak da su rođaci. Šteta je što naše školstvo i nauka i dalje neguju taj neotesani pristup. I ja sam u školi učio o Vukovom delu, spominjale su se Vukove zbirke i slično, ali ne sećam se da sam video da neko piše o npr. Karadžićevom rečniku.

Za ovo zaista nije kriv jer vidim da i sam novinar kaže da je Novak Đoković „uvek, uprkos svemu, bez pogovora izvršavao obaveze koje je imao prema meni kao novinaru. Nikada nije bio neprijatan.” Ne moraju da budu pajtosi, što je i normalno, već da se normalno ponašaju jedan prema drugome, što ovde i jeste slučaj. Nažalost, pretke niko ne može da bira, pa ako mu je otac seljačina i primitivac, tu ne može mnogo da uradi. Svako je mogao da čuje ili pročita naslove kao npr. Đoković pobedio Nadala, Đoković igra protiv Federera, Đokovića očekuje meč sa Cicipasom i slično, a to su pisali ili izgovarali drugi novinari na svim mogućim medijima. Jedan od postulata novinarstva je objektivnost, a svi ovi naslovi su objektivni. Lepo kaže dr Puzigaća, odnos na prst u bulju u javnosti je karakterističan za palančane i primitivce, a naročito kada nije u pitanju baš neki pajtaš. Ovo čak i nije nov izum jer verujem da su svi u školi imali prilike da čuju da se kaže 'Vukov rad na prikupljanju narodne poezije', 'Brankove pesme' ili 'Borina Koštana'.

Meni se čini da kod nas ljudožderi i dalje slobodno šetaju ulicama.