DJ_Vasa

Pa verovatno je ukapirala da ne bi skupili ni glasove svih članova porodice, pa čeka da se zaboravi.

Mislim da tu ima više faktora i da nije sve tako jednostavno. Ako izuzmemo one koji više nisu živi, regresija se može videti i na drugim stvarima. Ima dosta roditelja koji odbijaju da vakcinišu decu iz ko zna kojih sumanutih razloga, ali su sami primili sve vakcine. Korona je dokazala i da su podložni glupostima kad su pomislili da će kroz vakcinu da ih Bil GejC čipuje. Potomci onih koji su po zidovima pisali Pera + Mica, Punk is not dead, AC/DC ili Metallica, danas na istom mestu pišu da je Kosovo Srbija, Kad se vojska na Kosovo vrati ili crtaju murale sa likovima ratnih zločinaca. Ako se već šaraju zidovi, što inače ne volim, imam razumevanja za Peru i Micu, pankere, metalce i slične, ali ne i za nacionalističke parole i ratne zločince. Dalje, oni koji su bili bolesni su odlazili kod lekara, a ne u Tumane ili u neki drugi manastir. Niko normalan nije verovao u chemtrails ili kako se već zove, već su to bili obični tragovi kondenzacije na nebu. Ima toga još, a ovde samo nabcujem ideje. I šta se desilo sa tima koji su kupili drveno jaje ili zvonce? Jesu li im uskratili da budu predsednici zemljoradničke zadruge?

Prve dve stavke koje si naveo imaju ogromne veze jedna sa drugom. Ako neko može da te nekažnjeno izmlati ili diskriminiše zato što si XYZ (upisati po želji i naravno, ne mislim lično na tebe), onda takvo društvo baš i nije progresivno. Koliko mogu da ti kažem po sećanju, ljude je generalno bolelo uvo i nisu bili time opsednuti. Ne bih zaista mogao da procenim koliko bi se razlikovali rezultati ankete, ali čak i da su procenti identični, nije isto koliko ljudi bi odgovorilo pozitivno i koliko bi ih bilo agresivno prema LGBT. Mogu sada procenti da budu povoljni, ali ako društvo i država tolerišu nasilje, onda to baš i nije neka progresivnost. Evo da spomenem još jedan slučaj u kome se vidi razlika u društvu: Jugoslavija i istorija: Atentat na turskog ambasadora, jedina međunarodna teroristička akcija u SFRJ U pitanju je atentat na turskog ambasadora, koji je detaljnije objašnjen u članku, a najveća razlika u odnosu na danas jeste u tome što su čak i slučajni prolaznici jurili ubice, pri čemu je jedan i poginuo. Danas bi se takvom ubistvu možda čak i smejali i spominjali da je to za onih famoznih 500 godina pod Turcima.

Ilegalan je bio analni odnos, a takav zakon je i u praksi bilo praktično nemoguće sprovesti. S druge strane, samo u Beogradu je bilo više gay lokala koji su normalno funkcionisali. Prvi gay aktivista i to član partije je bio Jovan Ćirilov, koji je kao takav najnormalnije funkcionisao na javnoj sceni. Bila je poznata i čuvena Merlinka, prva javno deklarisana trans-osoba, a ubijena je 2003, kada je zakonski sve bilo OK. Naprosto, niko ih nije dirao, znalo se da postoje, ali je bila neka vrsta prećutnog dogovora da se ne diraju. Veliki problem je ta glasna manjina, koja je preglasna, čak i kada ne bi bilo interneta. Da si u to vreme javno rekao da treba pobiti sve p*dere, završio bi na sudu, a po svoj prilici i iza rešetaka.

Tačno da je tako bilo na papiru, ali praksa je bila drugačija. Ćirilov se javno autovao još ranije, plus što je bilo i okupljališta i klubova, kao što su bili i čuveni hotel Moskva ili Buha. Nije bilo promovisanja gay načina života, ali su ih vlasti tolerisale. U više republika su gay odnosi dekriminalizovani negde krajem sedamdesetih, a u Srbiji tek posle raspada. Ipak, klubovi su i dalje radili, i niko tu nije pravio problem.

Da, sad si me podsetio za onaj album Probaj me, koji je objavljen 1981. Imam nešto od starih ploča i kaseta, pa sam proverio. Ona slika iz kalendara je za 1985, a odeću za kalendar je nosio za spot Pitaju me, pitaju.

Mora da su ispred crkve sv. Marka na Tašmajdanu imali materijala za popis stanovništva. Roditelji su me često vodili u onaj luna-park na Tašu, a nije da crkva nije radila. Možda je bilo manje materijala na Kalemegdanu i ispred Saborne crkve zbog manje kvadrature, ali verujem da centar grada baš i nije bio mnogo skriven od javnosti. Baš mi je čudno što je babin rođeni brat, inače oficir JNA, pred penziju dobio unapređenje u čin pukovnika, iako je u nižem činu sahranio prababu i pradedu sa sve popom i krstom na spomeniku. Nije mi poznato ni da su po pijacama 'vatali i 'apsili one što su pred Uskrs prodavali drvena jaja ili ona zvonca za Vrbicu (ili za koji već praznik deca nose zvonca oko vrata).

Ali šta su romantizovali? Što se tiče nacionalnih manjina, imale su neuporedivo bolji položaj nego danas i više poštovanja u društvu. Bilo je sasvim normalno da u neposrednom okruženju imaš ljude iz cele YU. Bilo je, doduše, nešto nipodaštavanja, ali nije bilo masovno. Nije bilo zamislivo da neko javno kaže 'Ubij, zakolji, da X ne postoji' jer je to podrazumevalo i kaznu i da te veliki deo društva gleda kao idiota. Popovi su se bavili svojim poslom, tj. krštenjima, sahranama, slavama, venčanjima i tome slično. Sve ovo je počelo da se menja dolaskom Miloševića na vlast. Evo da vidiš kako je izgledao Oliver Mandić polovinom osamdesetih: U to vreme jeste bio popularan, a u ovakvoj odeći se pojavljivao u državnim medijima, koji su jedini i postojali, a njegovu muziku su objavljivale državne produkcijske kuće. Što se tiče gay zajednice, prvi koji se javno autovao bio je Jovan Ćirilov, a partner mu je bio Dragoslav Srejović. Naravno da se to nekima nije sviđalo, baš kao i Oliverova odeća, ali se nije skandiralo 'Ubij, p*dera' i tome slično. Da ih društvo nije volelo – nije, ali bilo je gay lokala po gradu, dok mnogi o njima nisu naprosto ni razmišljali. Danas su neki baš opterećeni gay populacijom. U prvom postu koji citiraš piše samo da je atmosfera bila bolja, ali ne i idealna. Piše i da nacionalizma jeste bilo, ali je činjenica da nije bio toliko rasprostranjen. Niko ovde ne piše da je sve funkcionisalo kao švajcarski sat ili da su sa neba padale bombone i čokolade, već samo da je društvo bilo progresivnije.

Moram da priznam da ne bih mogao da prosudim o tome šta mladi većinski misle i kakva je opšta populacija. Nisam u kontaktu sa njima u velikom broju, već veoma sporadično, ali pretpostavljam da zavisi od okruženja. Imao sam nešto kontakta sa onima iz struke, ali pošto je u pitanju 'izdajnički' jezik koji se govori u NATO, iskustva su mi dijametralno suprotna od onoga što je naveo Fancy. Ponavljam, populacija je mnogo manja, ali poznajući sopstvenu struku, onaj koji uči strani jezik najčešće ima i pozitivan stav prema zemlji čiji jezik uči. Ti koji vole da rade za dobre pare i da putuju sigurno nisu za to da služe vojsku, ne bi trčali da se bore za neke tamo srpske zemlje i ne verujem da bi se mlatili sa pripadnicima naroda ex-YU jer često i letuju u Hrvatskoj, skoknu da vide Sloveniju i sigurno ne razmišljaju o liku i delu Tuđmana, Kučana ili Miloševića dok se brčkaju negde na Jadranu ili skijaju u Sloveniji. Verujem i da je taj što radi do 17h skloniji da u slobodno vreme ode u kafić nego da razmišlja o istorijskim odnosima Srba i Hrvata. S druge strane, zaista nemam nikakav kontakt sa onima što žive po manjim mestima ili koji nemaju za šta da traže veliku platu i osmočasovno radno vreme. Taj koji može da traži veliku platu i ima od čega da putuje, a da nije dobio od roditelja, naprosto ima svoj svet koji je takav kakav jeste i želi da ga iskoristi na najbolji mogući način. Ne znam kako se sa ovim drugima koji žive u drugačijem okruženju, ali verujem da ih malo više interesuje ona mračna strana. Ta mračna strana često potiče od roditelja i od informacija koje su dominantne. Neki roditelji i dalje žive u devedesetim, to isto se servira i u javnosti, pa se neki prosvećeni stav ne može očekivati. Nije isto da li si dete advokata ili lekara koje živi u centru grada i imaš znanje koje možeš da unovčiš ili si dete običnih radnika koje živi na Altini ili u Borči. Ne kažem da je nemoguće probiti se u životu, ali neke okolnosti umeju da čoveku daju prednost. Da ne bude zabune, čak i dobri uslovi ne moraju da znače sve. Ima dosta obrazovanih i imućnih roditelja koji ne shvataju da je razgovor sa detetom mnogo bitniji od kupovine ljubavi i skupih poklona. Lepo je ako neko voli svoje dete i ako ima novca da mu kupi dobar telefon ili tablet, ali ni telefon ni tablet ne mogu da socijalizuju, dok je pet minuta razgovora sa zabrinutim detetom mnogo bolje od kupovine nejgove pažnje crtaćem.

Ja mogu da kažem kako je bilo u mojim formativnim godinama, ali se ograđujem da je u pitanju samo lično iskustvo. Odrastao sam u jugoslovenskoj opštini i sredini, a to je Novi Beograd. Imao sam školske drugove i komšije iz cele Jugoslavije. U to doba je ipak bio prisutan i prezir prema Albancima. U školi sam imao dva brata Albanca, kojima je otac radio neki fizički posao, a majka bila domaćica. Obojica su bili izuzetno vredni, dobri i pošteni, a sećam se da mi je jedan od njih doneo u stan pribor za likovno koji sam slučajno zaboravio. Podrazumeva se da je dobio kolače i sok, a uprkos tadašnjem dominantnom stavu prema njihovom narodu, to nije važilo za školu. I nastavnici su ih poštovali, plus su bili voljni da im izađu u susret, što je plus za njih. Jednog od ta dva brata su neki klipani iz susedne škole zezali zbog nacionalne pripadnosti, ali su zbog toga dobili teške batine, i to od onih iz moje škole. Koliko god da prezirem nasilje, moram da im skinem kapu na tome što su štitili druga druge nacionalnosti. Da sam bio prisutan, i sam bih u tome učestvovao. Koliko znam, obojica su u Nemačkoj, a čujem da se druže i sa svojim narodom i sa Srbima, a jednom je i kum Srbin. I jedni i drugi su ljudi u najpozitivnijem smislu. Porodici sam zahvalan na tome što su me učili da se ljudi dele na dobre i loše, a ne narodi, jer sam u njoj imao i ljude drugih nacionalnosti. Iako mi je DNK 100% srpski i srbijanski, imam u porodici i one sa drugim poreklom. Genetiku smatram nečim perifernim, kao što su boja kose ili otisci prstiju. Prvi znak za uzbunu tokom školovanja mi je bio kada je Milošević počeo da sere o ćirilici kao jedinom srpskom pismu i još od tada sam prestao da pišem ćirilicom, osim za pismeni iz srpskog, gde je bilo pravilo da su dva na ćirilici, a dva na latinici, što sam poštovao. Izuzev toga, sve što pišem rukom već više od tri decenije pišem latinicom. Poslednji pismeni iz srpskog sam napisao upravo latinicom, a od početka studija engleskog mi rukom pisana ćirlica nikada nije ni bila potrebna. SPC i religija su mi nekada bili bliži, ali ne u smislu da sam bio vernik, već u tome što sam išao na neke porodične slave. Najlepše je bilo kod ujaka, a da bi cirkus bio veći, ujnina sestra je bila udata za Albanca koji je redovno dolazio na te slave, a koga je ujak poštovao kao rođenog brata. Nažalost, i jedan i drugi su umrli, ali njegova deca, ujakova deca i ja živimo na tri različita kontinenta, ali se osećamo kao da smo rod rođeni, iako mi deca tog Albanca nisu u krvnom srodstvu. Danas ne idem na slave jer su verski običaj, a u to doba nisam ni bio toliko svestan crkvene uloge u celoj priči. To ne činim jer su oni koji su me do pre nekoliko godina pozivali novopečeni vernici i kršteni su u poodmaklom punoletstvu, a prema takvima nemam ni trunke poštovanja. Sećam se dobro i prvih izbora i ponosim se činjenicom da su moji roditelji glasali za Ivana Đurića, koji je predstavljao građansku opciju i moju viziju jugoslovenstva koja nema veze sa jednopartijskim sistemom – život u državi punoj različitosti uz poštovanje tih različitosti uz okretanje prema demokratskom i civilizovanom svetu. Otprilike u to vreme su nacoši uspeli da prisvoje sve što je srpsko i da se na to poseru. Tada su i započeli sunovrat društva, a tome se i dalje ne vidi kraj. Taj sunovrat je ostavio veliki uticaj na roditelje, koji su najveći krivci za (ne)vaspitanje sopstvene dece. I ja sam primetio da je koncentracija manja, a razlog za to je prekomerna upotreba sranja sa interneta. Za to su krivi roditelji kreteni koji umesto da porazgovaraju sa detetom naprosto daju telefon ili tablet. Ne moraju da daju detetu biografiju leonarda da Vinčija, ali mogu da malo pomere zadnji deo tela i da razgovaraju umesto što drndaju FB, idu u kladionice ili bleje u TV. Porodični izlet na Avalu je pametniji od porodičnog izleta u tržnom centru, ali za to opet treba pomeriti debelo meso. Mislim da je izuzetno pozitivno to što mladi danas bar cene sebe i svoj rad i što su im argumenti tipa 'ćuti, može i gore' ili 'važno je da ti teče staž' krajnje smešni. Nedavno sam se maltene posvađao sa koleginicom iz struke koja se bunila što mladi 'traže previše' za svoj rad jer sam joj rekao da je budala ako tako razmišlja. Koleginica ima odgovoran posao i povremeno mora da traži novu radnu snagu, ali kmeči kad je klinci koji su jedva prevalili dvadesetu odmah otkače zbog ponuđenog honorara. Objasnio sam joj da mnogi danas nisu blesavi da rade za manje pare od prodavačice u pekari ili butiku pošto znaju koliko oni zarađuju i sahranio sam je pitanjem koliko joj majstor naplaćuje sat krečenja ili popravke. Za to što cene svoj rad im skidam kapu.

Pa nisu oni krivi za to. Evo da podsetim šta je rekla direktorka onog pozorišta i kako se obratila roditeljima: Direktorka pozorišta čiji je govor prodrmao Srbiju: Ovako nikad ranije nije bilo Ukratko, najviše je kriv roditelj kreten, pa zatim unakaženi školski sistem. U ovom slučaju koji je opisala ta direktorka, roditelj kreten je praktično jedini krivac.

Ali osnovne vrednosti dolaze iz neposrednog okruženja, pa mi je nejasno. Svakako da nećeš detetu dati da čita Sartra, ali ćeš ga uputiti kada da kaže 'hvala', 'dobar dan' ili 'doviđenja', plus će to videti od roditelja. Dete, a kasnije i odrastao čovek, može da čuje neke savete, ali može i da oponaša roditelje ili društvo. Dešava se da dete u prodavnici uzme čokoladu i stavi je u džep, ali ne iz zlobe, već iz neznanja, a roditelj je tu da kaže da to nije ispravno, da vrati čokoladu gde je bila ili da je stavi u korpu i plati na kasi. To je jedna od tih ispravnih vrednosti, tj. dete se uči da ne krade, a to baš i nije dobro učiti na sopstvenim greškama. Upravo sam mislio o toj osnovi koju spominješ, tj. da je x dobro, a y loše. Ovo poslednje što kažeš je sasvim tačno. Ukoliko npr. znamo samo da su se sudarila dva automobila, pri čemu je vozač X prešao u suprotnu traku, a poznat je po tome što voli da popije, možemo zaključiti da je pijanac udario u nedužnog čoveka Y i da ga treba spakovati u zatvor na što duži period. Ako se ispostavi da vozač X nije ni pomirisao alkohol mesec dana, da je u trenutku sudara vozio u skladu sa ograničenjem i da je imao srčani udar, dok je vozač Y vozio 150 km/h na magistralnom putu i još bio drogiran, onda prethodni zaključak pada u vodu.

Ovde zapravo govorimo o dve stvari – jedno je to što neke sve ovo ne zanima, a drugo je što su ovom mamlazu potrebni mama i tata da mu obrišu guzu i kažu za koga da glasa. Nisu u pitanju partije u Argentini, Kazahstanu, Japanu ili na Novom Zelandu, već one koje su mu ispred nosa. Ako želi da se informiše i imajući u vidu čime se bavi, ne bi baš morao da kopa kao da piše doktorat kako bi saznao s kim ima posla. Ja mogu sasvim da razumem da nekoga ne zanimaju stvari koje ga se ne tiču ili na koje ne može da utiče. Mene sasvim zabole uvo za stanje puteva kod Bogatića, Prijepolja ili Despotovca jer tamo niti idem, niti je velika šansa da će mi biti potrebni u skorijoj budućnosti. Onaj ko dobro zarađuje se neće brinuti o tome da li jedno jaje košta 15 ili 25 dinara niti da li je najjeftinija vekna hleba 54 ili 64 dinara. I osamdesetih je bilo mnogih koje je bolelo uvo za rat između Iraka i Irana, za ratove u Avganistanu, Libanu i za Bliski istok uopšte, za Regana i Gorbačova i slično. A sve to je i razumljivo. Ipak, niko od takvih nije morao da pita tatu i mamu kako da obriše guzu i da usput sazna šta se dešavalo u Avganistanu ili zašto ratuju Irak i Iran, pa je onaj koga je to zanimalo sam o tome saznavao. Pa i nije toliko kontradiktorno. Ako te je neko naučio da ne postoje dobri i loši narodi, već dobri i loši pojedinci, onda nećeš vikati 'Ubij, zakolji, da X ne postoji'. Samim tim, ako vidiš nekoga da to radi, imaćeš stav da je u pitanju ludak, fašista ili oba u paketu. Ako te je neko naučio da nije lepo krasti, nećeš se ulizivati šefu lopurdi ukoliko pusti i tebe da kraduckaš, već ćeš imati stav da je u pitanju lopurda. Ako te je neko naučio da pri kupovini svake robe treba gledati odnos cene i kvaliteta, imaćeš stav kada budeš kupovao kompjuter, automobil, telefon, cipele ili nešto deseto. Isto važi i za ono što si sam napisao: Očigledno da si naučio da analiziraš, pa si na osnovu toga izneo tačan stav. Ne ulazim u to da li si ovo naučio u školi, u porodici u društvu ili slično, ali očigledno da jesi izneo sasvim tačan i legitiman stav.

Samo da dopunimo: „Nekada su studenti menjali svet“: Da li i kako danas glasaju mladi u Srbiji J*** ti budućeg programera (ili bilo koju struku) koji mora da pita roditelje za koga da glasa.

A može i da se malo zaradi. Čak i oni što ne bi ukrali cenzus ni LDP-u uzmu pare, pa npr. štampaju letke kod kuma, olovke kod pobratima i uzme se neki sitniš. Ne znam koji red veličina je u pitanju, ali čuo sam odavno od knjigovođe.

Polako, ima vremena. I opoziciJonarenje se isplati.

Razumeo bih da si ovo napisao kao odgovor na neki od prethodnih postova Opoziciji su potrebni neopredeljeni birači, a potrebni su joj k'o 'lebac. Razumem ja da drug Đido voli da vodi glavnu reč, ali prošli put se zajeb'o sa bledunjavim đeneralom, a sad još više sa realativno anonimnim likom koji je do juče radio za režim. Čak je i biografija tako spakovana da se ne vidi ni članstvo u DSS-u od pre dvadesetak godina, što se čak može i progutati, a ni rad za ove sadašnje. Pretpostavljam da je to jasno i koaliciji, pa da mu je zato biografija malo ispeglana. Da su pametni, odmah bi stavili drugog kandidata, a ako ćemo realno, onaj Dobrica koji je odustao bi pokupio više glasova. Njemu bi mogli da izmisle gluposti u koje bi poverovali glasači SNS-a, ali ovome nema šta da se izmišlja. A mogli su da kao kandidata za gradonačelnika recikliraju i Vladetu Jankovića, koji bar nema šta da krije u biografiji. Za njega su bar ljudi čuli i delovao je ozbiljno kada je govorio o gradskim problemima. Tu mu ne bih ni zamerio na članstvu u DSS-u jer na gradskom nivou bi se ionako pitao samo za nabavku autobusa ili odnošenje smeća. Kandidat sa ovakvom biografijom teško da će privući neopredeljene birače ili apstinente, a posle će đavo da bude kriv akoz afali 1-2.000 glasova. Polako, čeka se da im se pridruži dr Nestor, a bilo bi idealno da tu bude i dr Govana. Ako se to desi i ako pobede, pazi se dobro ako budeš prelazio granicu i sazna se da si vakcinisan. Odma' će da ti traže čipove i 5G predajnike

Jeste da sam prekjuče izrazio sumnju u ovu ekipicu, ali nisam ni sanjao da će se za manje od 24 sata pokazati da je kandidat za gradonačelnika preletač sa pozamašnim iskustvom i dojučerašnji saradnik SNS-a i bivši član DSS-a. Malo mi deluje providno da neko ko je univerzitetski profesor sa iskustvom u politici može da se pravda kako je radio u korist države kad se zna šta se tih godina radilo. Nije u pitanju polupismeni prodavac sa pijave, već univerzitetski profesor. Ne znam koliko mi je proradila paranoja, ali se čini da ovi sami rade na svoju štetu. Da li je onaj koji ga je predložio toliko glup ili svesno ide protiv sopstvene pobede? Nije ga predložilo društvo koje cepa pivo ispred piljare i nema pojma ni o čemu, već profesionalni političari. Za onog Dobricu bar ljudi više znaju, za Vladetu Popovića još više, a ovaj će morati da proguta mnoge knedle da ovo objasni.

Pa kako da kažem, jedu mnogo, g***, providni su. Ne znam šta im znači 'građanski protest' ukoliko su svi po zakonu građani. Kakav bi to bio drugačiji protest? Protest turista koji su građani drugih zemalja? Hajde da se ne lažemo, u pitanju je politički protest, što i treba da bude, ali onda mora neko da politički artikuliše to što učesnici protesta hoće. Građanski, moj q... Nisu građani spontano pravili ove ili one akcije, već ih je neko (sa veoma malo mozga) smišljao i organizovao. Moram priznati da sam morao da izguglam tu Tanju, mora da se ubila od opoziciJonog rada. Ograđujem se ukoliko je nešto pričala u Skupštini jer to ne gledam. Što se mene tiče, najveću grešku sam napravio što sam izašao na poslednje izbore i glasao za ove budale, ali sada ću lepo da sedim u stanu, idem u nabavku, na kafu ili ću upražnjavati neku aktivnost slične važnosti.

Evo kako se lepo slažu bivši partijski drugari: „Kosmet je Srbija, Vučić je izdajnik“: Kako je Zvezdan Ristić nakon što mu je ministar Selaković uručio odlikovanje priveden u kuršumlijsku policiju Za ovoga mi nije žao i ne bi mi bilo žao da je dobio nekoliko meseci da odleži, ali me plaši što ga mnogi komentatori na portalima N1 i Danas podržavaju. Kamo sreće da se Uncle Sam jednog dana seti da je ovde potrebna denacifikacija.

Mislim da je veoma teško predvideti ko su trojanci, spavači i budući koalicioni partneri SNS-a jer jedno je ono što mnogi pričaju, a drugo je šta se dešava u praksi. Do sada smo imali prilike da vidimo i čujemo razne 'zakletve na vernost' i slične gluposti, ali od toga ima slabe vajde. Ako počnemo od SNS-a i satelita, čak je i kod njih bilo preletanja u drugi tabor. Ludi Radule je prvo bio ministar, zatim osnovao stranku koja je navukla čak i neke iskusne ovdašnje forumaše, pa je zatim razjurio dosta članstva i završio kao vašarska grupacija koja se bavi teorijama zavere i zagovara kremaljsku agendu. Bivši koštuničar Šormaz i bivša sledbenica pačeta Dinkija nafrakana ministarka Zoka su praktično istovremeno napustili SNS i pokušavaju da glume nekakve reformiste, mada bezuspešno. SNS je u međuvremenu primio pola Demokratske stranke, a najnovija pojačanja su im veliki opoziciJonar Ken(j)a i malo poznata Tatjana Macura. U međuvremenu je kombi koji je preostao od Demokratske stranke zajedno sa nekadašnjim buntovnicima iz iste stranke i pojačan novim licima rešio da ipak ide zajedno na izbore, dok je jedan od buntovnika dobio pedalu za zajedničku listu, verovatno zbog neuspešnog manekenskog staža. Liderčići i ostali preletači koji nisu mogli da se slože u jednoj stranci lako to mogu da ponove još nekoliko puta. Avetnici su bar lepo rekli sa kim neće da stupaju ni u kakve koalicije, ali ko garantuje da šabački Zelenko, koji je napustio matičnu partiju zbog mogućnosti da zadrži fotelju i posle se njima spajtašio da bi dobio bar nešto, neće opet promeniti dres? Ćutolozi i patkari do sada nisu stekli baš mnogo, a kada se pojavi neko iz SNS-a i ponudi malo više $$$ da se uredi ili kupi stan, da se sedne u novi autić, ponude mesto u nekom odboru gde pare samo kaplju, biće teško odbiti takve ponude. SNS je ionako pun dojučerašnjih opoziciJonara, a zajedno su strpali i dojučerašnje 'ljute' protivnike – vojvodu od zawđale kašike i vojvodu od lopate. Za ove Avetnike i Zveri se bar zna da su kremaljska ekipa, a ovi prvi imaju iskustva u preletanju i osnivanju novih stranaka. Na deobi stranaka bi im mogle pozavideti i amebe, a organizaciju protesta su uspeli da zaseru više nego da ih je koordinisao SNS. Upravo su odlučili da se manu rekreacije subotom popodne, a za 27 nedelja se nisu setili ni da se pošteno obrate potencijalnim biračima. Koliki idiot treba da budeš da ne iskoristiš šansu da se obratiš na jednom od retkih mesta gde mogu da te čuju? A možda to i nije slučajno?

U onoj koju je najvernije služio, tj. u Putlerstanu.

„SAD i EU traže moju glavu“: Vulin podnosi ostavku na mesto direktora BIA Dok se dotični pakuje za Kremlj, razmišljam ko će ga naslediti...

Nije to baš tako. Imaš čak i one što rade u vojsci i policiji koji glasaju protiv SNS-a, ali se ne eksponiraju. Zdravstvo masovno glasa protiv, prosveta i univerzitet takođe, što važi čak i za mnoge druge državne službenike. Naravno, ima onih koji su dobili mesto zahvaljujući članskoj karti, ali nisu baš svi zaposleni juče, dok u državnoj službi, believe it or not, ima radnih mesta za koja vuku za rukav. A i porodice nisu baš neki sigurni glasači. Mnogi mali privrednici su takođe protiv svake vlasti. U mojoj braniši (prevođenje), broj onih koji su za SNS je statistička greška. Znam da je ovo jedan od opoziciJonarskih argumenata, ali dosta ljudi ne izlazi na izbore.

Ima i takvih, što ne sporim, a sećam se kada je o tome davno pričao Vuk Drašković iz 'čestitoga' SePeOa. Neki seljak mu je devedesetih rekao da će glasati za njega kad bude vlas', što je još samo jedan primer idiotskog mentaliteta. Ipak, budala koje glasaju za njega zbog toga što je otvorio nekoliko metara puta, Lindu, onu nakazu zvanu Beograd na vodi i slično.