DJ_Vasa

Ja već vidim pravne rupe i mogućnosti da se to zaobiđe. Ako neko potpiše da priznaje pravo Izraela da postoji, može slobodno da ide na demonstracije protiv civilnih žrtava u Palestini, na kojima se traže prava za Palestince, da uplati novac za humanitarnu pmoć koja može da završi u rukama Hamasa (npr. od betona se mogu praviti i zgrade i bunkeri) i da ni jednom jedinom rečju ne kaže nešto protiv Izraela. Ne znam detalje nemačke političke scene, ali mi deluje da naprosto ne žele da dele državljanstva i da im se ova situacija potrefila kao kec na jedanaest.

Nije sporna ta vest, već koliko je sve to ostvarljvo u praksi. Jeste da nisam stručnjak za vojne stvari, ali čini se da su tenkovi samo kap u moru onoga što je potrebno.

A šta bi sprečilo novopečene državljane da to potpišu i da se istovremeno bune protiv Izraela? Mogu oni da i javno kažu da Izrael ima pravo da postoji, ali i da se istovremeno zalažu za bilo koju vrstu akcije protiv Izraela.

Polako, ima tu i drugih problema. Da je sve tako jednostavno i da je dovoljno samo dati novac, mi bismo sada diskutovali o tome koliku ratnu odštetu treba isplatiti Ukrajini. Hajde da krenemo redom... Da bi zapadne države zaposlile te inženjere i fizikalce, prvo i osnovno je da to neko inicira. Možda je to nekada neko i predložio, što mi nije poznato, ali hajde da pretpostavimo da jeste. Bitno je da to predloži neko relevantan nekome ko je takođe relevantan, tj. neko ko ima ugled, znanje ili političku moć treba to da predloži nekom političaru ili organizaciji koja se pita. Ukoliko taj ko se pita klimne glavom, sledeća stavka je obezbeđivanje novca. A to je nezgodna stvar jer se mora uzeti iz budžeta, tj. od poreskih obveznika, ili sa neke druge strane. U ozbiljnijim zemljama se poreski obveznici pitaju za novac i ne daju glasove baš svakome ko im zahvati iz džepa, a što se tiče drugih izvora, za dati novac očekuju neku kompenzaciju jer lepo rekoše potomci Anglosaksonaca mudrijeh da nema besplatnog ručka. A ovde bi po svoj prilici trebalo tražiti novac iz više državnih budžeta, ne samo jednog, što komplikuje stvar. Pretpostavimo da je neko uspeo da nađe pare, pa onda ide sledeći korak. Bilo kakvu fabriku treba prvo sagraditi, a nije u pitanju montažna garaža. Čak i ako se nađe neka napuštena fabrika koja odgovara, nju treba i opremiti, a za ono što bi proizvodili ne bi bilo dovoljno nekoliko cirkulara i čekića jer ipak nije u pitanju stolarija. Kad se posle nekog vremena fabrika opremi, treba videti ko će tamo raditi. Za takve igračke se ne uzimaju ljudi sa ulice, već oni koji nešto znaju, plus koji prođu bezbednosne provere. Ne verujem da bi FSB propustio da nekom takvom da malo džeparca za određene informacije, što je takođe bitna stavka. Sledeća stavka su inženjeri, ali ne oni obični, već oni sa iskustvom. Možeš ti da uvezeš inženjera iz Burkine Faso koji bi radio za manje para, ali taj je gledao vojne igračke uglavnom na slikama. A države koje imaju takve inženjere baš ne vole da gube kadrove, što takođe treba uzeti u obzir. Čak i da se okupi nekakav tim, projektovanje, probe i izrada traju malo duže jer ne bi projektovali toster koji ume i da svira, već nešto mnogo komplikovanije. Koliko se čini, izvesnije je da će se pomoć svoditi na novac i na postojeću vojnu opremu, baš kao što je bilo i do sada.

Jednostavno. Popovi su praktično kupili učionicu, kako priznaju Novosti: Vazda obejektivni PTC spominje i indoktrinaciju: A isti izvor nam otkriva i novo poglavlje u propagandi SPC: Verujem da se Mika Alas u grobu prevrće. Sasvim slučajno znam da je ove godine pedeseta godišnjica od osnivanja matematičkog društva Arhimedes, ali nisam primetio da je to propraćeno u medijima.

Ne znam koliko im je poznata reč, mada što se tiče upotrebe, priznajem da je ni ja nikada nisam lično koristio. Umem ja da stanem za šporet i da napravim razne vrste jela, ali peciva koja zahtevaju oklagiju nikada nisam pravio. Doduše, ako pogledamo sličice sa interneta, čini se da smatraju da se koristi za dijalog, kako reče Kronos

Koliko je trajao oporavak?

Dešava se da zbog sitnice poludi i neka mnogo prostija sprava, a ta kombinacija tastera nije baš intuitivna tako da nisi mogao da znaš ukoliko ti neko ne kaže čemu služi. Koliko vidim, najviše ti je vremena oduzelo to što nisi imao u blizini prodavnicu ili servis, ali to nema veze ni sa telefonom ni sa tobom. Nije tvoja krivica što je servis zatvoren, a uradio si ono što bi uradio svako kada mu ne funckioniše neki uređaj – potražio si pomoć da rešiš problem. To što si slučajno kliknuo ta dva dugmeta nije neki problem jer nisi uništio telefon, a dešaava se da slučajno pritisnemo sve i svašta na bilo kom uređaju. Povremeno gledam na National Geographicu seriju Air Crash Investigation (ili Mayday, ako se pod tim naslovom prikazuje kod tebe) i bilo je slučajeva da piloti izazovu nesreću tako što slučajno pritisnu pogrešno dugme. Oni su po definiciji mlađi od tebe, dobrog su zdavlja i godinama su se školovali za taj posao, ali su i oni kliknuli ono šta ne treba. Što se tiče Androida, to je čest operativni sistem, baš kao što je na kompjuteru Windows. Savremeni telefoni obično imaju kao operativni sistem ili Android, ili iOS. Ovaj prvi ćeš videti na telefonima skoro svih proizvođača, a ovaj drugi se koristi za iPhone.

Koliko se sećam poslednjih izbora, izgleda da kladionice imaju najbolja istraživanja. Da sam verovao kladionicama, uštedeo bih sebi gubljenje vremena na biračkom mestu.

Zoki, dođi na temu Vox pouli gde se piše o uticaju muzike na društvo i umetnosti u savremenom društvu. Pisao si neke fenomenalne postove o tome još na starom forumu, a mislim da će tvoja reč i način komunikacije ovde imati veliku težinu.

Nije muzika upropastila društvo, već je društvo stvorilo takvu klimu da se muzika upropasti. Što se tiče slušanja Betovena i opera, tu nema potrebe za brigu jer to nije bilo nikada baš masovno, a evo šta ima na repertoaru milanske Skale i koliko koštaju karte: https://www.teatroallascala.org/en/index.html Vidim da je dosta toga rasprodato unapred, pa ne verujem da će zaposleni gladovati. Možda muzika i umetnost generalno propadaju u svetu, ali nisam zabrinut za društvo u kome ministar-plagijator dobija nogu kad se sazna šta je uradio ili za ono gde bivši predsednik dobije od policije za uspomenu mugshot jednako kao i neki džeparoš. Da, svet prolazi kroz kulturološku degradaciju, što je šteta, ali neki će da propadnemo sa lošom/dobrom muzikom ili bez nje, a neki će i da rade na sebi.

Nisu baš svi takvi umetnici, niti su svi umetnici (bili) siromašni. Koliko sam čitao, Paja Jovanović je imao sasvim dobre prihode. Pretpostavlja se i da Mikelanđelo nije imao finansijskih problema. Isto važi i za mnoge pisce, koji relativno lako i brzo dobijaju honorare za knjige. Ne znam koliko se likovi kao Aca Lukas ili Keruša mogu nazvati umetnicima. Mogu oni da zarade ukoliko neko plati da ih sluša, što nije nezakonito, ali da su umetnici – jok.

Da bismo izbegli raspravu o tome da li je bilo bolje roditi se šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih ili u ovom veku, namerno ću ići malo dalje u istoriju. Pretpostavljam da su mnogi videli vest da je juče prodata slika Paje Jovanovića, a evo kako izgleda njegova najskuplje prodata slika (Ukrotitelj zmija): Ova slika datira iz 1887. godine. Znamo kakav je bio 19. vek i šta se tada dešavalo, ali koliko god nekima zaostalo deluje tadašnje društvo bilo gde u svetu, evidentno je da je iznedrilo i ovo delo i ovog autora. A evo kako je jedan drugi Jovanović, ovog puta vajar Đorđe, stvorio „Miris ruža”, i to baš u godini kada je počeo Prvi svetski rat: Šta nam sve ovo govori o umetnosti kraja 19. i početka 20. veka? Istoriju uglavnom znamo, bar u kratkim crtama, ali se čini da je estetika bila na mnogo višem nivou.

To zavisi od teme. Ovde govorimo o intelektualnim i društvenim dostignućima jednog društva, ali niko nije napisao da je bilo idealno. Spomenuo si godinu koja spada u Viktorijansko doba, koje je poznato po industrijskom napretku, književnosti, demokratizaciji društva, Darvinovoj aktivnosti i tome slično. Možemo sad malo i o higijeni... Pomenuti Darvin se zalagao za to da se treba kupati i održavati ličnu higijenu, ali se navodno kupao samo jednom nedeljno. Što se tiče londonskih ulica, one su stalno bile vlažne, ali ne samo od kiše. Pošto mnoge kuće nisu imale toalete kakvi su danas, može se lako pretpostaviti šta je teklo ulicama, Temza se pretvorila u kanalizaciju, a samo dve godine ranije su imali epizodu poznatu kao Great Stink. Bilo je tu i epidemija kolere i još nekih bolesti, ali je viktorijanstvo ipak poznato po drugim stvarima. Ako pogledamo Evropu kao celinu, mnoge bolesti su se lečile pomoću pijavica ili puštanjem krvi kada su izmišljeni periodni sistem elemenata, sijalica i automobil, a kada su stvarali Van Gog, Gete ili Betoven. Nije sporno da je pomenute izumitelje ili umetnike lečio lekar koji bi se danas mogao porediti sa kasapinom ili mučiteljem, da ne bi bilo prijatno sedeti do njih u današnjem punom autobusu (naročito leti), da bi nam lakše palo da nas neko prebije nego da odemo kod njihovog zubara, da su danas izlečive bolesti tada značile da je vreme za pisanje testamenta i tome slično, ali činjenica je da njihovi izumi i dela i danas žive. Ako bi mi neko ponudio vremeplov kako bih posetio tadašnju knjižaru, prihvatio bih bez razmišljanja, ali da mi je destinacija tadašnja lekarska ili stomatološka ordinacija, pobegao bih glavom bez obzira. Ovo važi i za mnogo manje davne periode.

Pa vidi, mi možemo da im damo komercijalnu vrednost. Da je Pavaroti ovde živeo i radio, njegova penzija bi bila manja od onoga što Aca Lukas za jedno veče potroši na belo i alkohol, ali se srećom rodio u Italiji. To što neko sluša Acu Lukasa je jedno, a kvalitet je drugo. Što reče Berti, može neko da više voli paštetu od gulaša, ali zna se koje meso ide u jedno, a koje u drugo. Ja nikada ne bih rekao da je moler koji sluša Acu Lukasa baraba, da je bravar koji sluša Brenu kreten ili da je taksista koji sluša Kebu lopov. Sva trojica mogu da svoj posao rade savesno i pošteno, a osim toga može da se desi da npr. taksista besplatno vozi bolesne do lekara, što mu je još jedan plus. Sva trojica mogu da pobegnu kada čuju kako Pavaroti peva Santa Lucia ili neku verziju Ode radosti, ali to ne znači da loše rade svoj posao ili da su loši ljudi, već da nemaju izgrađen umetnički ukus. Znam da sam više puta u životu slušao Careless Whisper ili Bad Boys (Wham!), ali i da to nije isto što i novogodišnji koncert u Beču, bar kada se govori o nekim opštim vrednostima. To što neko nema obrazovanja ili ne poznaje umetnost ne znači da je loš čovek, ali činjenice su činjenice. Relativno je ko je koliko star, ali odabrao sam ga pre svega što je poznat, pri čemu čak i mogu da se složim da od njegovih tekstova i melodija ima boljih. Namerno sam uzeo Protinu kći, koja ima sasvim dobru poetiku, a mogu i da javno kažem da je nisam odavno slušao, da mi ne bi bila prvi izbor kada bih sada tražio šta ću da slušam, ali poštujem vrednost teksta. Svakako da je mnogo umniji nego npr. ovo što sam upravo našao od JK: Hajde, pusti me sad Makar samo na tren Hoću da uđem u tebe kao alien Hajde, pusti me sad Makar samo na tren Hoću da uđem u tebe Daj da ti skratim život malo Samo malo, bar još malo Da ti uzme dušu ovaj đavo To je zdravo, ovaj đavo Može neko da ovo sluša i da je istovremeno osoba koja u životu ne bi ni mrava zgazila, ali loženje na bulažnjenja keruše u teranju baš i nije neki znak estetskog ukusa.

Mislim da je najveće poklapanje u tome da je muzički žanr bio velikim delom društveno određen, ali i kada se govori o kvalitetu, što ću obrazložiti. Niko ti ni tada nije branio da istovremeno imaš kasete ili ploče na kojima su Lepa Brena, Deep Purple, Mica Trofrtaljka, Betovenova IX simfonija (tu je inače Oda radosti, himna EU), Led Zeppelin i Zdravko Čolić, ali jedno je istiskivalo drugo. Ukratko, ako slušaš vrstu muzike X i Y, te dve vrste ti istisnu žanr Z ili neke druge. Ne znam kako bolje da objasnim, osim onoga sa odećom – kao da odeš na bilo koje javno mesto i nosiš gornji deo trenerke, košulju sa kravatom, bermude i čizme. Nije problem da nosiš trenerku u teretani, košulju i kravatu kao bankarski službenik, bermude leti, a čizme po snegu, ali sve ovo u paketu ne ide zajedno. Lepo je što danas možemo da kupimo sve ove odevne predmete, ali ih ne kombinujemo na ovaj način jer nam je osećaj za ukus protiv toga. Ja nikada nisam rekao da je društvo propalo zbog muzike, mada mislim da se u muzici vidi stanje društva, koje nekritički stavlja dosta toga zajedno. Ne tvrdim ni da vrsta muzike koju neko sluša govori o ljudskim, moralnim ili bilo kojim drugim kvalitetima. Mehaničar koji sluša Lepu Brenu može da bude odličan u svom poslu, baš kao i što lekar koji voli Mocarta može da bude korumpiran. Tačno je da se na muziku gleda kao na zabavu, baš kao što se gleda i na mnoge druge stvari. Prosečan Evropljanin se zabavlja npr. tako što gleda fudbal, ali ga ne zanima bejzbol, dok je kod prosečnog Amerikanca obrnuto. Niko njima ne spori da mogu da gledaju fudbal ili bejzbol, a oba spadaju u zabavu. Tačno je da je i muzika zabava, ali nije svaka muzika i umetnost. Pošto vidim da je Berti spomenuo Pogledaj dom svoj anđele, hajde da pogledamo tekst i da ga uporedimo sa nekim drugim. Pogledaj dom svoj, anđele I skini paučinu s očiju Videćeš prizore potresne Videćeš nesrećne i bolesne Videćeš čemer, smrt i jad. Pogledaj stado, anđele Sve sami bogalji i prosjaci Slepi tumaraju u gomili Svima su kičmu polomili Od tebe očekuju spas. Podigni mač svoj, anđele Seti se Krstaških ratova Seti se preklanih vratova Kad dođeš Bogu na istinu Nek ti u duši vlada mir. Pesmu sam skratio, a za poređenje sam našao stihove iz Karleušine pesme Lucifer, kojoj ne znam melodiju, ali takođe je vezana za religiju: P-p-p-pticica trkacica se ne plasi tvog dinga savrseno prelepa, ma-magicna k'o Sfinga dva krvava staforda ne izlaze iz ringa aj, k'o Kalinga, dodji na Karlinga King Kong ring my pussy ding dong da poletim, kada udjes tada vrisnem Bingo ugrizi me za jezik, isti nam je lingo mnogo vrelo, vrelo, decko, imas posla s ringlom. Provali me jer to pali me pusti lavine niz moje planine u devet i po nedelja, mi probacemo sve u krevetu sam zver, volim kao Lucifer Paklena masina, budi moj mehanicar 'ajde dobij ovaj slucaj, budi dobar parnicar 'ajde gas, gas, gas, nemoj da si panicar neka seva i gruva, ovo je urbana dzungla (uh) Šta god ja mislio o Borinim političkim stavovima, sam naslov njegove pesme je pozajmljen iz istoimene knjige Tomasa Vulfa, o čemu ima nešto više na linku, zatim sa Biblijom i sa judaističkom tradicijom anđela osvete Raguila (engl. Raguel). Za Karelušinu pesmu mi se čini da je zasnovana na jeftinom rimovanju uz upotrebu obe moždane ćelije kako bi se u isti stih stavili njen polni organ, King Kong i ding dong. I jedna i druga pesma se slušaju u slobodno vreme, ali mi se čini da ova prva ima malo veću težinu i zahteva bar neko ozbiljnije znanje. Poruka prve pesme je malo kompleksnija, a poruka druge je da neko hoće da se j***. Prva je nastala polovinom osamdesetih, kada je veći deo sveta bio zabrinut zbog tadašnjih ratova i gladi u Africi i kada je ovde organizovana YU rock misija u okviru svetske akcije Boba Geldofa da se pomogne gladnima u Africi. O celom projektu se može pročitati ovde, a tekst se nalazi ovde. Borina pesma i ova iz linka su nastale iz plemenitih motiva, a ova druga kada je keruša bila u teranju. Naravno, nije 'prljavo pevati' o ljubavi, ali mislim da je bolje kada to zvuči ovako u tekstu Đorđa Balaševića: Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad, kad je došla da se kupa lepa protina kci. Nije znala gde sam ja, da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš, a preko reke noć je pala kao plašt. Mesec tinja nad vrbakom, srebri nebo, zveda roj, i kapi vode kao biseri koji blistaju svud po njoj... Možda kraj njegove pesme ne bi bio tužan da je poslušao kerušu u teranju: Najvise volim dijamante to su mi najbolji drugovi devojke vole dijamante samo su oni veciti Oni su cisti i uvek isti nikada zene ne lazu oni su vredni oni su verni nikad im zbogom ne kazu ------------------------------ Nije sporno da su sve pesme koje sam spomenuo zabava, ali mislim da se ovde malo bolje vidi razlika u kvalitetu.

Mislim da je suština onoga što su Berti i Kronos govorili malo drugačija. Namerno bih počeo od istorijske dimenzije, tj. kako se plasirala muzika, ili kultura i umetnost uopšte. Što se tiče muzike, izvori su bili ploče i kasete koje si morao da kupiš, kao i televizija i radio. Što se tiče ploča i kaseta, mogao si da kupiš muziku koja te zanima. Onaj ko je hteo da sluša Lepu Brenu, Micu Trofrtaljku, pop, rok, pank ili šlagere jednostavno bi to kupio i slušao. Muzika se mogla presnimiti na prazne kasete, eventualno na magnetofonske trake, bilo da ih pozajmiš, bilo da ih snimaš kada ih emituje radio. Što se tiče medija, rekoh da su bili prisutni radio i televizija. Praktično svaka radio stanica je sadržala muziku, a moglo je da se bira. Bilo je emisija pa čak i radio stanica posvećenih određenim muzičkim žanrovima. Radio se slušao dosta, a sve stanice su bile u državnom vlasništvu. Dovoljno je bilo da pronađeš stanicu koja te zanima ili željenu emisiju i to je bila cela priča. Što se tiče televizije, osamdesetih su bila dva kanala, TV Beograd je krajem te decenije uveo i treći kanal, a muzika se emitovala u emisijama posvećenim ovom ili onom žanru. Kada je počeo da se emituje Jutarnji program, imali su običaj da direktno preuzimaju spotove sa MTV i da ih emituju pre same emisije ili između priloga. Naravno, bilo je i muzike uživo, ali to je već druga priča jer hoću da pređem na ono što se nudilo. Ukratko, sva muzika je prolazila nekakav 'filter', pri čemu ne mislim na cenzuru, već na to da li se domaćoj ili stranoj diskografskoj kući isplatilo da nešto izda ili da otkupi prava, što je važilo i za radio i televiziju. Ono što se dobro prodavalo u SAD i Evropi je brzo dolazilo i kod nas, pa su otkupljivana prava za domaći tiraž svih svetski poznatih muzičara i bendova. Isto je važilo i za domaće – urednici su procenili da će se prodavati Brena, Miroslav Ilić, Riblja čorba, Novi fosili, Oliver Dragojević, Lepa Lukić, EKV, Bajaga i instruktori, Zdravko Čolić, Đorđe Balašević, Prljavo kazalište i mnogo drugih, pa ih je bilo lako nabaviti. Ne bih ulazio u kvalitet svakog od navedenih niti u lične preference, ali lični ukus se formirao na osnovu ponude, ali i okruženja. Ovde se polako približavam onome što je @berti pisao. Mlađa urbana populacija je slušala i domaće i strane izvođače, a od domaćih je prvenstveno birala one čije se stvaralaštvo zasnivalo na etabliranim muzičkim pravcima njihove generacije u SAD i zapadnom delu Evrope i to je naprosto bilo to. Kada kažem 'urbana', to ne govorim isključivo u geografskom smislu, već u društvenom. Izbor muzike sada možeš zamisliti otprilike kao izbor odeće ili obuće danas – ako imaš npr. 20-30 godina i ideš sa društvom u kafić, pre ćeš nositi patike nego opanke ili lakovane cipele, a gore ćeš pre nositi majicu nego košulju sa kravatom ili šajkaču. Isto tako, sredovečne i starije urbane generacije su slušale npr. Olivera Dragojevića, a oni istančanijeg ukusa su na radiju obavezno slušali Dragstor ozbiljne muzike. Baš kao što se danas mladi oblače na određene načine po ugledu jedni na druge, tako je tada bila situacija sa muzičkim ukusom. S tim je verovatno i povezan način na koji su se ljudi družili. Naime, u to doba su bile popularne kućne žurke i muzika je bila stvar konsenzusa. Ukoliko od 20 gostiju 18 sluša rok a 2 Brenu, onda se i puštala rok muzika, otprilike kao danas na svadbama, gde je malo verovatno da ćeš provesti nekoliko sati slušajući bluz, rege ili renesansnu muziku. Slično je važilo za diskoteke, koje su nekada imale i tematske večeri, a o koncertima da i ne pričamo. Kafića nije bilo toliko kao danas, niti ih je bilo u svakom mestu, ali su tu bile kafane, koje su mogle da puštaju radio, TV ukoliko je neka utakmica, ili je naprosto bilo bez muzike, osim ako ne angažuju nekoga da peva uživo, i to narodnjake. Uobičajena čašica rakije ili vinjaka bila je rezervisana za sredovečne i starije, sa muzikom ili bez nje. Sada je situacija drugačija jer se na dva klika može dobiti praktično svaka vrsta muzike, plus što je izbor takav da možeš da slušaš bukvalno i ono što je snimljeno pre Drugog svetskog rata, kao i ono što je snimljeno juče. Osim toga, danas svako može bez ikakvog troška da postavi sopstvenu pesmu ili svirku i da postane popularan maltene preko noći. To može da bude neki novi Elvis Prisli, ali i budala koja zavija kao nosorog u teranju. Mislim da je veća dostupnost i raznovrsnost muzike doprinela tome da muzički ukus danas nije toliko fokusiran, ali i da se otvorio put ka nekvalitetu. I nije to samo kod nas prisutno, već praktično svuda.

Ne verujem da bi ove tri budale sa preletačkim iskustvom, a koje su jednako odbojne i režimu i opoziciji, odabrao ni najgori dualno obrazovani brucoš SNS-ove akademije. Maml... ovaj, Šormaz sa pedigreom D-SS-a koji poseduje šarm i izgled odrtavelog nosoroga i fura imidž evropejca ne bi privukao ni kučiće iz šinteraja. Nafrakana bosanska punjena guska iz Mlađine ekipe lopova je imala veliku sreću što se formirao SNS, a još veću što je postala ministarka, mada su je prezirali čak i u SNS-u, a o opoziciono orijentisanim biračima i da ne govorimo. Propala voditeljka Slagalice i još nekih gluposti na PTC-u, kojoj je najveće životno dostignuće to što se mućkala u mošnicama poznatog profesora, takođe nije magnet za birače. Izgleda da se ovaj famozni trio malo preračunao u vezi sa tajmingom kad će napustiti SNS i sa sopstvenom eksponiranošću. Onaj famozni kandidat za gradonačelnika druga Đida je bar maskirao biografiju, ali ovo troje su se previše eksponirali da bi im se neke stvari oprostile. Očigledno da imaju previše putera na glavi da bi ih stranke opozicije prihvatile, ali i da bi doprli do običnog birača kao navodno ozbiljne ličnosti. Ipak, skidam im kapu što imaju bar malo mozga da shvate da ne bi skupili glasove ni članova porodice, ali im je zato obrazloženje za neizlazak na izbore na nivou obdaništa. Ipak, ne brinem se ja za njih jer ima dosta sisača tuđih para kao što su razne NVO koje jedva čekaju da prime prodavce magle.

Pa verovatno je ukapirala da ne bi skupili ni glasove svih članova porodice, pa čeka da se zaboravi.

Mislim da tu ima više faktora i da nije sve tako jednostavno. Ako izuzmemo one koji više nisu živi, regresija se može videti i na drugim stvarima. Ima dosta roditelja koji odbijaju da vakcinišu decu iz ko zna kojih sumanutih razloga, ali su sami primili sve vakcine. Korona je dokazala i da su podložni glupostima kad su pomislili da će kroz vakcinu da ih Bil GejC čipuje. Potomci onih koji su po zidovima pisali Pera + Mica, Punk is not dead, AC/DC ili Metallica, danas na istom mestu pišu da je Kosovo Srbija, Kad se vojska na Kosovo vrati ili crtaju murale sa likovima ratnih zločinaca. Ako se već šaraju zidovi, što inače ne volim, imam razumevanja za Peru i Micu, pankere, metalce i slične, ali ne i za nacionalističke parole i ratne zločince. Dalje, oni koji su bili bolesni su odlazili kod lekara, a ne u Tumane ili u neki drugi manastir. Niko normalan nije verovao u chemtrails ili kako se već zove, već su to bili obični tragovi kondenzacije na nebu. Ima toga još, a ovde samo nabcujem ideje. I šta se desilo sa tima koji su kupili drveno jaje ili zvonce? Jesu li im uskratili da budu predsednici zemljoradničke zadruge?

Prve dve stavke koje si naveo imaju ogromne veze jedna sa drugom. Ako neko može da te nekažnjeno izmlati ili diskriminiše zato što si XYZ (upisati po želji i naravno, ne mislim lično na tebe), onda takvo društvo baš i nije progresivno. Koliko mogu da ti kažem po sećanju, ljude je generalno bolelo uvo i nisu bili time opsednuti. Ne bih zaista mogao da procenim koliko bi se razlikovali rezultati ankete, ali čak i da su procenti identični, nije isto koliko ljudi bi odgovorilo pozitivno i koliko bi ih bilo agresivno prema LGBT. Mogu sada procenti da budu povoljni, ali ako društvo i država tolerišu nasilje, onda to baš i nije neka progresivnost. Evo da spomenem još jedan slučaj u kome se vidi razlika u društvu: Jugoslavija i istorija: Atentat na turskog ambasadora, jedina međunarodna teroristička akcija u SFRJ U pitanju je atentat na turskog ambasadora, koji je detaljnije objašnjen u članku, a najveća razlika u odnosu na danas jeste u tome što su čak i slučajni prolaznici jurili ubice, pri čemu je jedan i poginuo. Danas bi se takvom ubistvu možda čak i smejali i spominjali da je to za onih famoznih 500 godina pod Turcima.

Ilegalan je bio analni odnos, a takav zakon je i u praksi bilo praktično nemoguće sprovesti. S druge strane, samo u Beogradu je bilo više gay lokala koji su normalno funkcionisali. Prvi gay aktivista i to član partije je bio Jovan Ćirilov, koji je kao takav najnormalnije funkcionisao na javnoj sceni. Bila je poznata i čuvena Merlinka, prva javno deklarisana trans-osoba, a ubijena je 2003, kada je zakonski sve bilo OK. Naprosto, niko ih nije dirao, znalo se da postoje, ali je bila neka vrsta prećutnog dogovora da se ne diraju. Veliki problem je ta glasna manjina, koja je preglasna, čak i kada ne bi bilo interneta. Da si u to vreme javno rekao da treba pobiti sve p*dere, završio bi na sudu, a po svoj prilici i iza rešetaka.

Tačno da je tako bilo na papiru, ali praksa je bila drugačija. Ćirilov se javno autovao još ranije, plus što je bilo i okupljališta i klubova, kao što su bili i čuveni hotel Moskva ili Buha. Nije bilo promovisanja gay načina života, ali su ih vlasti tolerisale. U više republika su gay odnosi dekriminalizovani negde krajem sedamdesetih, a u Srbiji tek posle raspada. Ipak, klubovi su i dalje radili, i niko tu nije pravio problem.

Da, sad si me podsetio za onaj album Probaj me, koji je objavljen 1981. Imam nešto od starih ploča i kaseta, pa sam proverio. Ona slika iz kalendara je za 1985, a odeću za kalendar je nosio za spot Pitaju me, pitaju.

Mora da su ispred crkve sv. Marka na Tašmajdanu imali materijala za popis stanovništva. Roditelji su me često vodili u onaj luna-park na Tašu, a nije da crkva nije radila. Možda je bilo manje materijala na Kalemegdanu i ispred Saborne crkve zbog manje kvadrature, ali verujem da centar grada baš i nije bio mnogo skriven od javnosti. Baš mi je čudno što je babin rođeni brat, inače oficir JNA, pred penziju dobio unapređenje u čin pukovnika, iako je u nižem činu sahranio prababu i pradedu sa sve popom i krstom na spomeniku. Nije mi poznato ni da su po pijacama 'vatali i 'apsili one što su pred Uskrs prodavali drvena jaja ili ona zvonca za Vrbicu (ili za koji već praznik deca nose zvonca oko vrata).