DJ_Vasa

Zar opet? To je govorio i početkom godine. Ima li neki noviji intervju?

Tačno, ali Deretić je ekstreman čak i za istoriju kakva se predaje kod nas. Netačno. Inteligencija nije opšta, već postoje njene podvrste. Pisao je o tome Howard Gardner još odavno, a evo i jednog grafika na univerzitetskom sajtu da ne bismo koristili kojekakve Njikipedije: https://www.uthsc.edu/tlc/intelligence-theory.php I ostatak teksta treba pročitati, a svodi se na jednostavnu priču: onaj ko je inteligentan ne mora da iskaže inteligenciju u svim oblastima. Svetski priznat naučnik može da bude tuta-muta koji je sav spetljan u društvu jer mu nedostaje interpersonalna inteligencija ili da ne ume da otpeva ni ringe-ringe-raja kako treba jer mu nedostaje muzička. Ne bih ni da govorim o prototipu nerda koji u glavi može da izračuna koliko je 8412769 na kvadrat, ali ne bi umeo da pogodi gol sa pet metara. Ne znam šta je čudno što NĐ govori više jezika kao Srbin, budući da niko nikada nije dokazao da Srbi ne mogu da se sporazumevaju na nekom drugom jeziku. Jeste da jezička sposobnost slabi sa godinama, ali ima bezbroj primera ljudi koji su naučili druge jezike jer su bili u odgovarajućem okruženju. To što neki Mile gastarbajter posle pola veka u Nemačkoj ne zna da na tom jeziku pita ni koliko je sati ne znači da su Srbi glupi za jezike, već da je dotični Mile komunicirao samo sa zemljacima. I ne, niko ne mrzi NĐ, već ga samo realno procenjuje. Ukoliko mogu da kažem za rođenog oca da je antitalenat za muziku i strane jezike (opet dve vrste inteligencije), svakako da mogu da kažem ono što mislim o običnom tapkaču loptice. Moj otac je proveo ceo radni vek kao pravnik, nekim firmama svojih prijatelja je pisao ugovore i razne dokumente kao penzioner (za novac, naravno, i to pristojan), ali strani jezici i muzika su mu ostale slabe tačke. Isto važi i za NĐ - niko mu ne spori da ume da radi svoj posao, ali Deretić, Nestorović, piramide i slično baš i ne govore u prilog drugim stvarima.

Možda je trčao po burek kroasane višim oficirima.

Mislim da je to za uticaj veoma jednostavno. Javne ličnosti reklamiraju svakojake proizvode upravo zato što su javne ličnosti. Novak Đoković reklamira Seiko, što niko nikada nije ovde ni spomenuo, a na čemu mu niko i ne zamera. Seiko proizvodi satove, koji nisu ni na koji način štetni, niti je nošenje sata loše u bilo kom smislu. Seiko plasira svoje proizvode tako što plaća javnoj ličnosti da ih reklamira, što je obostrano doneta poslovna odluka, sasvim je legitimna i zakonita i ni po čemu nije problematična. Novak Đoković nije časovničar, već ove satove reklamira kao javna ličnost. Nije ni najmanje sporno što će neko kupiti Seikov sat jer ga reklamira Novak Đoković. S druge strane, reklamiranje jednog šarlatana tipa Nestorovića može da bude štetno zbog famoznog efekta reklame. Onaj ko nosi sat jer ga reklamira NĐ neće imati nikakvih problema, dok onaj kome šarlatan prepiše neke šarene bombone umesto prave terapije može da završi veoma loše.

Joj bre, pa piše lepo u pravilima foruma da ne smeš da iznosiš detalje iz privatnog života forumaša. Ako to uradiš još jednom, ima da te prijavim zbog viška stambenog prostora koji imaš na Beverli Hilsu i što nisi platio pilotu prekovremene sate kada te je vozio na Bahame

Imam ja još bolji imunitet – nemam $$$ da kupim pomenute automobile u salonima

Kada su pre izvesnog vremena štrajkovali, imao sam prilike da prisustvujem sceni u pošti kada se neki tip toliko drao zbog neke štete koju su mu naneli da sam pomislio da će da izvrši masakr. Kada je šefčić smene počeo da nešto trabunja, ovaj mu je samo odgovorio da mu je žao što ih AV ne zaj*** malo više i da jedva čeka dan kada će dotični polno opštiti sa njegovom majkom, sestrom i ženom kako bi zadržao posao i mizernu platu. Bar 5-6 ljudi u redu je počelo da aplaudira.

Koliko se to sprovodi u praksi? Pre nekoliko godina sam prevodio neki tekst u kome eksplicitno piše da je ovde ispitivanje porekla imovine 'almost unheard of'. Nisam znao da se poreska inspekcija zanima ako neko kupi nešto što mu je izvan imovnih mogućnosti, ali znam za slučajeve nekih gastosa koji su radili na crno negde u EU i hteli da kupe auto, ali su imali problema što nisu imali prihode koji omogućavaju kupovinu auta. Nisam imao praktičnih iskustava sa time pošto baš i nisam posećivao salone Mercedesa ili BMW-a.

Kad čujem da ne treba prodati „naše” firme kao npr. MTS, onaj ispljuvak JAT-a (tj. Air Šustikla), sportske klubove i slične gluposti, odmah mi se prevrne stomak. Ja zaista nemam ništa od toga što su svi pomenuti ili nepomenuti „naši” pošto u njima ne radim, a u mnogim prilikama sam prinuđen da koristim njihove usluge. Ukoliko nešto poručim iz inostranstva, često je jedina mogućnost Pošta, a o kojoj imam isto mišljenje kao dr Puzigaća. Džabe je meni što je pošta „naša” ako poštar ostavi pisamce u kome stoji da nisam bio kod kuće kada ga u pošti pravdaju time da „nije mogao da nosi tešku pošiljku” koja je inače veličine kutije cigareta. Možda je taj EPS „naš”, ali pošto ima gomila slučajeva da njihovi radnici pomažu nekim vlasnicima nekretnina da kradu struju i pošto niko ne reaguje na prijave, to znači da ja plaćam i njihov utrošak struje.

Jedino što vredi jeste zakon o poreklu imovine, ali to može imati efekta tek u budućnosti. Koliko mi je poznato, sadašnji funkcioneri su pri stupanju na funkciju dužni da upišu svoju imovinu i imovinu članova porodice. Ukratko, dovoljno je samo da kažu šta imaju, ali ne i odakle im. Ukoliko bi se sutra usvojio takav zakon i odmah stupio na snagu, to bi značilo da možeš danas slobodno da napišeš da imaš deset kuća na Dedinju, dve na Zlatiboru, pet apartmana na Kopaoniku i niko ti ništa ne može jer zakon ne važi retroaktivno. Osim toga, mnogi formalno kupe neku vrednost na rođaka, prijatelja i slično, tako da su na papiru i dalje siromašni. Koliko mi je poznato, više zemalja ima zakon koji važi za sve građane, a koji podrazumeva da se poreski organi zainteresuju čim se izvrši kupovina van finansijskih mogućnosti. Na primer, odeš u Mercedesov salon i kupiš najskuplji model, to znači da se odmah proverava da li ti finansije to omogućavaju. Ovo u praksi sprečava kojekakve kumove, pajtose ili braćale sa formalno prosečnom platom kupe kuću na skupoj lokaciji jer se odmah proverava da li kupuju u ime nekog drugog ili imaju nezakonite prihode.

Mislim da ima još jedna sitnica koju treba ispraviti, a to je da SPC počinje da slavi Vidovdan krajem 19. veka. Doduše, suština jeste da se i ta bitka i sve što je vezano za nju nenormalno eksploatiše za širenje propalih nacionalističkih ideja, a ima nešto dalje korene. Famozni kosovski mit se održavao kroz narodnu poeziju, što je ipak samo poezija, tj. fikcija, a korišćen je tokom ustanaka protiv Osmanlijskog carstva. Kasnije je iskorišćen za podstrekivanje sumanutih ideja o Velikoj Srbiji, a sve u paketu sa kmečanjem u stilu Kalimera. Ceo kosovski narativ, u smislu bitke i njenog nasleđa, krajnje je bedan i smešan. Svodi se na red kmečanja filovan kmečanjem i još jedan red kmečanja zbog „istorijskih nepravdi”, što daje „osnov” da se sve to naplati sa kamatom. Tu se čak stvorio i pervertirani kult heroja – glavni heroji su još od same bitke oni koji su izgubili, a ne pobednici. Proslava Vidovdana je proslava poraza, a ne pobede. Nisam primetio da se toliko pažnje pridaje pobedama u Prvom ili Drugom srpskom ustanku, uspesima protiv Osmanlijskog carstva ili u oba svetska rata, a tu ih je bilo. Pobednici u ovim događajima su dobili neku ulicu, pojedini datumi se skromno obeležavaju, ali je zato 28. jun stavljen u prvi plan. Ovime su se direktno pos*ali na praktično celu istoriju i na događaje koji su mnogo bitniji. Ako ćemo pravo, čak se i famozni poraz pogrešno obeležava jer je 1389. bio samo početak kraja, a srpska država je ugašena posle pada Smedereva. Današnji narativ filovan Kosovskom bitkom kao da je preslikan iz 19. veka, odnosno iz vremena oba ustanka, a mnogo toga se u međuvremenu promenilo. Koliko mi je poznato, u školama se mnogo više nego ranije drvi o etičkim načelima ustanovljenim u epskoj poeziji koja se svode na ovaj gubitnički narativ i slavljenje poraza. Nesrećni Vuk Branković se spominje kao prototip izdajnika, iako bi se mogao okarakterisati kao mudar političar. Ironija je da je upravo njegov sin, Đurađ Branković, bio među poslednjim braniocima srpske države. S druge strane, dosta se izučava i Marko Kraljević, koji je predstavljen kao superheroj, iako je bio turski vazal. Kao još neke perverzije istorijskog narativa se javljaju i još neke stvari – neke bajke o caru Dušanu ili mit o sv. Savi. Verujem da je svako čuo da se car Dušan jeo zlatnim viljuškama dok su u Evropi jeli ovce u paketu sa vunom, mada to nije lako dokazati, dok je sasvim izvesno da su ti 'ovcojedi' osnivali univerzitete mnogo pre njegovog rođenja. O sv. Savi kao glavnom prosvetitelju, naspram obrazovanog Dositeja, ne vredi trošiti ni reči. Za kraj bih podelio nešto što sam saznao sasvim slučajno, nije mnogo poznato u javnosti, a jeste nešto čime se istorija Srbije može ponositi i gde je bar jednom pokazala da može bolje od nekih zapadnih zemalja – u pitanju je broj dobitnika nagrade pravednika među narodima. Jeste da je izvor Vikipedija, ali prema podacima koji se mogu videti ovde, u Srbiji ima više dobitnika nego npr. u Norveškoj, Švedskoj, Danskoj ili Švajcarskoj. Naravno, ovde nije cilj nikakva patkometrija, već da bi trebalo promovisati takve ljude, još više i vrednosti koje oni simbolizuju, a ne kmečati nad nečim što se desilo pre šest i kusur vekova.

Iako se slažem da je od Vidovdana napravljena perverzija, potpisani autor se pošteno nalupetao. Mogu da podržim borbu protiv zloupotrebe svega i svačega i toga što su se nacionalne institucije pos*ale na celokupnu istoriju, prvenstveno tako što je iskrivljeno tumače ili prikazuju, ali ne i borbu protiv toga koja je zasnovana na budalaštinama. Kao prvo, nije car, već knez Lazar, mada je ovo najmanji problem. Vidovdan jeste hrišćanski praznik, a slavi se 15. juna po gregorijanskom kalendaru, što se može videti čak i u Vikipediji (engleska verzija). Dotični svetac (lat. Sanctus Vitus, engl. Saint Vitus, nem. heilige Veit itd.) je rođen na Siciliji i smatra se hrišćanskim mučenikom. Ako nekoga mrzi da proverava, može da ode do prve katoličke crkve i pita za kalendar sve ostalo. Uostalom, sv. Vid je i zaštitnik Rijeke, a baš su ga slavili i ove godine: https://www.rijeka.hr/najavljen-program-obiljezavanja-dana-svetog-vida-2/ Svako ko je bio u Pragu je mogao da vidi i katedralu koja mu je posvećena (Katedrála svatého Víta), plus ima dosta crkava po Evropi koje nose njegovo ime. Moguće je da su slovenski narodi jezički povezali ovog Sicilijanca sa staroslovenskim božanstvom Svetovidom, o čemu svedoči identičan oblik njegovog imena kod Srba, Hrvata i Slovenaca, koje je identično, ali crkve se slažu oko njegovog identiteta. Ukratko, pop o kome se govori jeste u pravu ako tvrdi da je u pitanju hrišćanski praznik, osim ako katolike ne smatra satanistima, a ako zaista tvrdi da je sveti Vid stradao na Kosovu, to je teško lupetanje jer njegov poslodavac prihvata da je stradao u Lukaniji.

Obilaznica postoji već godinama i funkcioniše, mnogi je koriste, a sada je samo dodato parče koje omogućava brži protok saobraćaja jer se neće stvarati čepovi na deonicama gde se ulivala na običan magistralni put sa po jednom trakom u jednom smeru i tamo gde se put sužava zbog radova. Vidim da se od juče konačno spominju konkretnije akcije i građanska neposlušnost, za šta verujem da će biti usmereno na konkretne institucije.

Pobogu, ljudi, ne mogu da se porede doba velikih carstava u 19. veku i saradnja muzeja u 21. veku, koja se reguliše ugovorima, sporazumima i neđunarodnim konvencijama. To što je neko u 19. veku mogao da ušeta u deo Osmanlijskog carstva i uzme šta hoće jer ga niko ništa nije ni pitao nije isto kao današnji ugovori o čuvanju i konzervaciji. Naravno, moguće je da neki ukrajinski kustos 'izgubi' neki predmet i da ga proda an crno, ali privremeno čuvanje eksponata je već postojeća i dobro regulisana praksa. Za odabir mesta i institucije gde će se čuvati je veoma bitno kakvi uslovi su na raspolaganju jer za praktično sve umetničke predmete ili muzejske eksponate su potrebne odgovarajuće prostorije koje nemaju vlage, nisu izložene visokim temperaturama niti temperaturnim oscilacijama, prejakoj svetlosti, gde nema insekata, životinja, gljivica i slično.

Cela priča i dalje deluje kao mozaik sa mnogo detalja koji nedostaju. Nisam pobornik teorija zavere, premda nemam ni neko objašnjenje zbog čega se sve toliko zahuktalo za samo nekoliko sati, a onda splasnulo na veoma čudan način. Napredovanje ka Moskvi običnim putevima je misteriozno. Iako imamo ponuđeno objašnjenje da bi intervencija avionima Putleru smanjila ugled, ne deluje mi dovoljno ubedljivo jer ionako vlada diktatorski, ovi oko njega ga se plaše, a s druge strane, čudno mi je da je Priguzin računao samo sa time da ga niko neće napasti jer je dovoljno veliki faktor. Pruguzin nije baš toliko glup da ne zna da je takvo napredovanje ravno samoubistvu. Moguće je da su Putlerovci uništavali puteve kako bi kupili vreme za pregovore jer im je bolje da kao topovsko meso koriste robijaše i sličan ološ, ali to je samo pretpostavka. Dalje, Priguzin mi ne izgleda kao neko ko deluje kao muva bez glave samo zato da bi sačuvao ugled ili držao reč pošto nije u pitanju junak epske pesme, već izuzetno proračunat kriminalac. Malo mi je verovatno da je neko ko je posle zatvora za samo nekoliko godina prevalio put od prodavca viršli na buvljaku do pajtosa državnog vrha toliko glup da sebi zapečati karijeru tako što će krenuti na Moskvu kao da je u pitanju odlazak na letovanje. U priče o stranim službama ili nekakvim dogovorom sa zapadnim vladama takođe ne verujem. Priguzin deluje kao loose cannon, a pošto bi svaka bezbednosna služba smatrala da nije zgodno da neko takav dobije pristup nuklearnim igračkama, zaključak se nameće sam po sebi. Što se tiče dogovora sa vladama, tj. političarima, i to deluje malo verovatno jer je Priguzin već poznat u javnosti kao neko ko se bavio prljavim poslovima u Africi i na Bliskom istoku, pa bi opravdavanje savezništva sa nekim takvim bilo nezgodna rabota. Ne znam koiko su tačne priče da će ostati u Belorusiji jer Lukašenku svakako nije potreban toliko opasan igrač ispred nosa, a nije u pitanju neko ko će se zadovoljiti otvaranjem kioska za viršle u centru Minska. Naravno, ni Pruguzin nije dovoljno glup da tamo čeka nekog agenta KGB-a koji će mu ponuditi čaj pored otvorenog prozora. Jedino mi je realno da je Lukašenko dobio samo ulogu posrednika da malo napumpa ego. Biću slobodan da pretpostavim da su se Priguzin i Putler mogli složiti oko pozamašne sume novca koja podrazumeva da prvi ne vitla oružjem, a da drugi ne pokušava da ga skrati za glavu, što bi bila obostrana korist. Ipak, izvesno je da bi obojica mogli da prekriše dogovor.

Priguzin se i ranije svađao sa vojskom i ministarstvom odbrane, a sada je rešio da pretnje sprovede u delo. Definitivno se sastao sa nekima iz vojnog vrha, što ima da se nađe i u našim medijima vest na N1, a prrethodno je to objavio BBC (link). Očigledno da vojska i nije toliko naklonjena Putleru jer sigurno vide da je krenuo u bespotrebnu samoubilačku akciju. Priguzin sigurno ne ide u akciju kao muva bez glave jer poznaje način funkcionisanja vojske i zna da bi ga svaka greška skupo koštala. Ne znam šta će iz ovoga izaći, ali uskoro ćemo videti.

Polako, ima vremena i za to. Počeće svašta da lupetaju kad vide da ne cveta cveTJe ni u njihovo preduzeTJe 😉

Ma pusti mene, nije tema o meni, a ako te baš zanima, ne posedujem nekretnine za izdavanje. Ako te zanimaju ostali privatni podaci o meni, prouči ovu stavku pravilnika: Jeste da sam odavno spomenuo da sam prodao nešto što sam nasledio, ali to sam učinio da bih sada imao gde da stanujem. Ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo što je bačena neka bomba, već samo konstatujem, baš kao što mogu da osnovano pretpostavim da dotičnu šok-bombu nisu bacili neki Maltežani, Kanađani, Austrijanci, Čileanci ili Papuanci.

Sami pali, sami se ubili. Bačena šok bomba ispred kafića u kom su bili opozicioni poslanici u K. Mitrovici Iskreno se nadam da im je ovo bio dovoljan nauk da od kosovaranja / kosmetićarenja nema 'leba, kao i njihovim pristalicama. Pošto im je 'goloruki' narod pokazao šta misli o njima, vreme je da se manu jalovih priča i da se okrenu Evropi i svetu dok za to još imaju vremena. Te tamo koji su glasali za SM-a kad ih je ostavio u drugoj državi treba samo ignorisati i pustiti da se sami petljaju sa vlastima sopstvene države koju ne priznaju. Može da im se eventualno udeli neki sendvič jer se dokazalo da im je preči od sopstvenih opština, a čini se da će prodavci i izdavaoci stanova na Vračaru uskoro imati povećan profit.

Njima svaka čast, ali koliko je takvih na nivou cele zemlje? Mislim da je veća poenta u broju. Taj broj nije mnogo bitan u odnosu na celu populaciju. Nije sporno da zahteve protesta poržava mnogo veći broj ljudi nego što je izašlo, ali to što neko izađe na protest ili ga podržava je bitno kada nastupe izbori. Vidim da je onu akademsku podršku potpisalo oko 2000 profesora, ali džabe je to kada ima koliko hoćeš sela sa tolikom populacijom koje mnogo briga za neki N1 / Nova kada im Žex daje Zadrugu ili što prozivaju 'onog državnog službenika' (Milan Marić, koji je jasno pokazao šta misli o Srebrenici i gurnuo prst u oko onima koji imaju razumevanja za 'naše'). Takve mnogo zabole uvo za ljudska prava, zakone i slično jer su navikli da glasaju za nekog lokalnog Bidžu, Badžu ili Budžu koji će da im završi posao u opštini jer je 'dobar sa onima odozgo'. Naravno, ovo nije samo karakteristika sela, već i gradova. Ti što izlaze na proteste svakako neće glasati za SNS, ali lepo reče Fredi da je problem što SNS dobija glasove i u strogom centru Beograda.

Protesti imaju nekoliko mana i ukoliko se ovako nastave, doživeće neuspeh. Šetnja kao šetnja ne donosi ništa, osim što će neko protegnuti noge. bLokada saobraćajnica isto tako malo donosi, a može da nanese i štetu jer samo ometa obične građane koji nikakve veze nemaju sa problemima koji se dešavaju. Jedini efekat je što malo nerviraju AV, mada mislim da ga je više iznervirao miting koji je lično organizovao jer su mu učesnici pobegli od kiše i nisu hteli da slušaju lupetanja na bini, ma koliko da su u pitanju sigurni glasovi. Uticaj na institucije koje su zakazale je praktično nula. Boli uvo one iz REM-a što im neko subotom vikne 'ua' ili što se pokreću kojekakve peticije na internetu koje niko neće ni čitati. Boli uvo DJ Žexa što je ne znam koliko hiljada ljudi potpisalo da se ukine Zadruga kada zna da će ti potpisi služiti za prevrtanje šolja kafe ili za pravljenje aviončića od papira u nekom ministarstvu. Podsetio bih i da aktuelni protesti nisu jedini, da se bune razna strukovna udruženja i organizacije, ali to se svodi na saopštenja koja će odneti vetar ili će završiti u kontejneru. Nikakav protest, 'snažna osuda', peticija i slično ne može imati efekta ukoliko ne postoji ono famozno ILI, tj. šta će se desiti u slučaju neispunjenja zahteva. Ako je npr. problem REM, onda treba izaći ispred REM-a u radno vreme, pozvati građane da im pošalju hiljade mailova sa jednostavnim pitanjima kao što su peta nacionalna frekvencija ili kako Pink i Happy imaju tolike povlastice uprkos kršenju zakona. Ako se bune protiv tabloida, onda se treba okupljati ispred njihovih redakcija i skandirati protiv njih jer ni 'novinarima' neće biti svejedno. Ako je u pitanju suzbijanje nasilja u školama, recept je isti, a prosvetni radnici bi mogli da smisle nešto pametnije osim što povremeno skrate časove. Nedržanje nastave bi bilo mnogo efikasnije. Isto važi i za sve ostale zahteve.

Ne to, već sam mislio da to treba u radno vreme.

Dovoljno je da se prošetaju npr. do REM-a. Oni unutra bi napunili gaće, ali ne ako se to radi u subotu. A pazi sad ove: Dobio sam ovo obaveštenje kao neko ko je završio dotični fakultet, ali ne srpski. Ta inicijativa, koja je relativno bliska zahtevima protesta, ima nešto preko 100.000 potpisa, a protest organizuju u nekoj fucking sali. Ako hoćeš da se buniš protiv odluka Ministarstva prosvete, onda treba da ideš ispred njihove zgrade u radno vreme, a ne da pričaš bajke u nekom ćumezu. Da izađe svaki stoti potpisnik, nakupili bi bar hiljadu ljudi.

Ali u vesti koju linkuješ piše i ovo: