Silvanus

Алекса Аврамовић је људска громада! Не памтим да сам овако неког играча заволео!

Не слажем се са твојим мишљењима у овом посту, али имаш апсолутно мој респект и за став и за поимање фудбала. Дуго пратим форум, и твоја писанија о Јунајтеду, Сколсу, Модрићу... Ретко се данас виде људи који мисле другачије и приде имају храбрости и умећа да своје мисли искажу.

Бео, моје питање је било начелно. Без да апострофирам ко би биле те суперсиле. Слаб ми је аргумент да пошто су конкуренти тој суперсили лоши, дај нека онда та суперсила буде хегемон, а не да дотична има неки корективни фактор. Под корективни фактором мислим на неку другу суперсилу/суперсиле које би могле да је некако контролишу. Питање 1 суперсиле vs. више суперсила је као питање монархија vs. република. Добар краљ је бољи од лоших републиканаца, али колико је било добрих краљева? Колико људи могу да одоле искушењу да злоупотребе силу, моћ, власт? У самој природи истих је да корумпирају људе. Начелно се не слажем са тобом.

А зашто би пожељнији био свет са 1 суперсилом, а не са више њих? Можда би са више њих обичним смртницима било боље. Можда би више водили рачуна о свом понашању због оних других (суперсила)? Суперсиле нису до сада показале тенденцију да примењују гандијевску философију или хришћански начин живота (изражен кроз беседу на гори), већ напротив да буду бахате, силеџијски настројене, себичне... Све оно што нормалан и пристојан свет сматра непожељним. Последњих 30 година, мање више, су нам приказале свет са 1 суперсилом и обележиле су га војне интервенције где год су пожелели.

Бокси, и моја реченица је била прилично кратка и јасна.

Он ни у чему није класичан. Фед је, по мени, оличење класике. А Ноле је пре као Боби Фишер.

Старкови су познати по части. Када погрешиш, то признаш и будеш одговоран. Ти изјави, што изјави. Сада да видимо твоју реакцију. Свако својим делима даје сведочанство о себи. Ти као модератор имаш и додатну обавезу у односу на форумаше. Буди светли пример, а не негативан.

Можда да се тема привремено затвори? Када се на овом делу форума могло прочитати оволико увреда, непримерених квалификација?

Хајде опет да кренемо од мог исказа. Крећеш фрагментарно. Не знаш целину, не занима те. Када, можда, увидиш да си нешто и пропустио, укључиш, понекад, и тај део приче, али и даље не сагледаваш целину и не мењаш наратив и закључке. Када премисе нису тачне, закључак је најчешће погрешан. Ти си овде многе премисе дебело фулао, могао би мало да се детаљније са њима упознаш. А право на приватност, на заштиту појединих података је веома важно и биће, како време пролази, све више. Немој да упадаш у замку таблоида и задруга...

Не могу да верујем колико ти немаш схватања целине. И на баскету и овде само парцијално, фрагментарно. Ноле (као ни било који други човек) није дужан да јавности прича о свом здрављу. Овде је чињеница да влада не поштује одлуке здравствених комисија сопствене земље. И да при том допушта неким играчима да буду у земљи и играју на турниру зато што су добили медицинско изузеће. Ноле је јасно дискриминисан. То је факат. Да ли то раде због тога што желе да гнев јавности скрену са себе на Нолета или због неких других разлога то не знам. Чињеница је и да се Нолетове колеге, до сада, нису солидарисале са њим и побунили се због оваквог односа према њему. Он је херој тог турнира, он га је учинио светски познатим, вала и организатори су могли да битније реагују на овако понижавајући третман свог рекордера.

Поставићу видео који говори о дејству вакцина. Замолио бих, ако има неког компетентног, да ми да своје мишљење о прилогу:

Било је на минусу и победа и пораза. Рецимо од Атлетика на Мари смо изгубили 0:2, а добили смо Андерлехт са 3:2, мислим у Мађарској.

Мика Антић, " Кад сам био гарав" У она давна и далека времена, кад сам био дечак, имао сам у основној школи друга Милета Петровића, малог буљооког Циганина, кога су звали Миле Глупави, или како се то на циганском каже: Миле Дилеја. Многи Цигани зову се Николићи, Петровићи или Јовановићи, многи се и данас зову Миле, али онај мој друг, онакав Миле Дилеја, био је ипак, и остао, нешто друкчије од свих осталих. Убили су га фашисти 1942. године у другом светском рату. Сахрањен је негдје ка селу Јабуци, код Панчева, у велику заједничку гробницу безимених жртава. Две хумке у равници, на дну негдашњег Панонског мора, личе на два острва које запљускује велико ниско небо јужног Баната. Понекад тамо одем, запалим свећу и плачем. А мени се још и сад учини да Милета понекад сретнем. У градској вреви. У метежу аутобуских станица или аеродрома. На обалама река крај којих ме носе бродови. На пустим пољанама у предвечерја, кад провирим кроз окно воза. Кроз ваздух, благ и пепељаст као свила, иде черга. А за њом, на педесет корака, провидан као стакло: Миле. Кад возе зађе за окуку, а он, као да надраста крошње, расплињује се и претвара у велики бели облак. И тако усамљен, дуго још лебди на јужном небу. Иако најмањи у разреду, Миле је увек седео у последњој клупи као да неком смета, као да је нешто друго него остала деца. Тукли су га сви редом, без разлога, просто зато што је Циганин. Кад год неко нешто украде, Миле је добијао батине ни крив ни дужан. А владало је веровање да је урокљив, због зрикавих очију, и да се ноћу дружи с ђаволима. Једног дана, кад је све то превршило меру, преместио сам Милета код себе у прву клупу и потукао се због њега до крви. Прогласио сам га за свог друга. Правио сам се да сам и ја разрок кад смо плашили другу децу. Научио ме је цигански, па смо нас двојица говорили нешто што нико не разуме, и били важни и тајанствени. Био сам доста нежан дечак, плавокос и кукавица, али одједном се у мени пробудио неки враг и ја сам тукао све редом, чак и оне најјаче. Данима сам долазио кући раскрвављен и поцепан. Шутирали су ми торбу по блату. Нападала су ме понекад и петорица. Али издржао сам. Миле ме је обожавао. Почео је да краде због мене гумице, бољице, ужине, оловке… и доносио ми са неком чудном псећом верношћу. Имао сам због тога много неприлика, јер морао сам све те ствари после кришом да враћам, да га не увредим. А враћати је понекад много теже него красти. Миле Дилеја је био највећи песник кога сам познавао у детињству. Измишљао је за мене циганске песме на већ познате мелодије, прерађивао оне старе које је слушао од маме и баке, и дуго смо, данима, памтим то као из неке чудне магле, дуго смо говорили о необичним световима биља и животиња, о злом духу Чохана што једе децу, о сновима и клетвама, о чергама и скитњама, и горко, и шеретски, и тужно, и безобразно. Једног дана рекао ми је своју тајну: лош ђак је зато што не може да мисли, а да не пева. Кад би могао, рекао је, да отпева све своје лекције, и земљопис, и познавање природе, и таблицу множења, али да све то изврне како се њему чини да је лепше, био би најбољи ђак у разреду. Онда је дошао рат. Дошло је страшно Чохано, кога се плаше и деца и одрасли Цигани. Пробајте ако не верујете: то је нешто у крви. Чудно. Идите у неку циганску кућу и, кад дете у колевци плаче, дете које још не зна ни да говори, плашите га ђаволом, вилењацима, вештицама, плашите га бабарогом, чиме год хоћете – вриштаће и даље. Али ако му кажете, гледајући га у очи: мир, иде Чохано – дете ће окренути главу, најежити се и заспати. У кућама Гаравог сокака тих првих ратних ноћи стално су гореле свеће. Кажу да се Чохано боји светлости, јер је дух мрака и смрти. “Чохано једе свеће”, говорили су. “Палите зато једну на другу да се продужи светлост”. Мој Миле је морао да носи на руци жуту траку. Тако су окупатори одредили. Жута трака је значила да он није човек, него Циганин, и да свако може да га убије кад хоће. Био је насмрт преплашен. Водио сам га кући из школе, узимао од њега траку и стављао на свој рукав. Догодило се да смо једном, враћајући се тако, срели немачког војника. Једног од ових наших, домаћих, регрутованих у дивизију “Принц Еуген”. Био је у шлему, под оружјем, а једва шест или седам година старији од нас двојице. Имао је два плава ока, округло румено лице, у први мах чинило ми се чак доброћудно. Уперио ми је пушку у груди. У вилици му се цаклио златан зуб. “Чега се то вас двојица играте?” “Ничега”, рекао сам. “Он се боји, а ја му чувам страх”. “А шта је он теби, кад му чуваш страх?” “Брат”, рекао сам. И даље се смешкао. Исукао је бајонет и ставио ми врх у ноздрву. Дигао га је тек толико, колико могу да се успнем на прсте. “А кога се то бојиш?”, упитао је Милета. Миле је ћутао и гледао у земљу. “Боји се да га не убијете, господине војниче”, казао сам дижући се и даље на прсте као да ћу полетети. Осетио сам да ми ноздрва полако пуца и крвари. “А ти се не бојиш?” “Свако ко је мали мора да има старијега брата који ће га чувати”, рекао сам. “А гдје је твој старији брат?” “Немам га, господине војниче”, казао сам. “Зато се и ја бојим кад сам сам. Али пред овим дечаком не смем”. Не престајући да се смешка, војник ме је повео улицом. Ишао сам тако на прстима, са бајонетом у покиданој ноздрви и људи су нам се склањали с пута. Војника је све то веома забављало. Очекивао је, ваљда, да ћу заплакати. А ја, од силног страха и бола, ништа друго нисам умео да мислим, него сам стално понављао у себи: немој се саплести, остаћеш без носа. Милета су једне ноћи одвели с групом Цигана и стрељали. Ја сам остао жив. И кад год видим неког Циганина да му треба помоћ, станем уз њега да му сачувам страх. Једно време одлазио сам у кафане где свирају најбоље циганске дружине. Они то зову: музичка капела. Дружим се с њима и плачем. Терам их да ми свирају Милетове песме. Они кажу да то не постоји. Да речи тако не иду. А ја знам да иду баш тако, и још понешто измишљам и сад већ, полако, неки добри оркестри као што је Тугомиров или Јанике Балажа, Жаркова банда, Джанетова или Милоша Николића из Дероња, певају те песме. “Из поштовања”, каже ми басиста Стева из Силбаша. “Жао нам кад плачете. Ако не постоје песме, измислићемо их за вас”. И ја, ево, већ годинама лутам и измишљам песме Рома. Роми – то је исто што и Цигани, само што на циганском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим словом. А Миле Дилеја? Ја у бога не верујем. Ни у страшно Чохано. Али ако га негде има, онда га молим да тамо, у оном свету мрака, корења и тишине, купи мом Милету Дилеји плишан шешир. Увек га је тако много желео.

https://m.youtube.com/watch?v=uEYWgepmNYM

На основу мог искуства разноврсност тренинга ће ти више користити у постизању бољих резултата на 5к, од узастопно поновљених истоветних тренинга. Трчао сам 4 пута седмично између 6к и 12к. На пример, у понедељак 6к (опуштених 5к и последњи километар из све снаге), у среду 6к осредњим темпом, у четвртак лаганим темпом 10-12к (за бар минут, минут и по слабије по километру; може и џогинг уместо трчања), и у суботу круг око Аде, то јест 7,8к из све снаге. Док сам трчао сваки пут из све снаге (некада због умора нисам ни могао да остварим добар тренинг) споро сам напредовао, док када сам почео да шарам (понедељком може да се проба и истрчавање краћих деоница из све снаге...). И пријало ми је што сам тренинге трчања учинио разноврснији, ем су ми се резултати побољшали. Ово је само моје искуство, можда пракса и искуство људи који се трчањем озбиљније баве говори супротно. Има пуно литературе где можеш о томе да се информише.