robespierre

Cela diskusija se bazira na nerazumevanje problema estetike u filozofiji. Ne može se estetika jednog umetničkog dela ceniti po tome kakav sistem vrednosti zastupa ili poruke šalje to delo, već na koji estetski način određeno delo zastupa određene vrednosti. Zato je Markiz de Sad umetnost, a Ljubav u doba kokaina nije, zato je rep muzika umetnost, a turbo folk nije. Inače, određeni filozofi (najdrastičniji primer ovoga je Kant) smatraju da se estetika ne bazira na objektivnom, već na zadovoljstvu koje se javlja kod konzumenta, dok Platon i Aristotel recimo smatraju kao Mek da su određeni estetski koncepti univerzalni, večni i nepromenljivi, i samim tim potpuno objektivni.

Pa jesu, to je samo još jedan način da se uznapreduje na društvenoj lestvici geta. Baš kao što te pevačice koje su ustvari prostitutke koriste svoje polne moći za napredak na društvenoj lestvici geta. Prava reperska priča.

Pa zapravo nije, jer je turbo folk autentični izraz srpskog ''geta''. I to kažem kao neko ko organski ne podnosi turbo folk. Razlika između tvog i mog viđena stvari je što se meni turbo folk gadi kao muzički izraz, a ti ga posmatraš kao neki sistem vrednosti (što se vidi iz prošlog posta), a upravo sam ti objasnio da je rep muzika mnogo gora što se tiče ''promocije vrednosti'' od turbo folka.

Rep muzika postoji već pedeset i kusur godina, nije nastala na Pinku i uglavnom se bavi promocijom uličnog kriminala, slavi se hedonizam (konzumacija narkotika i promiskuitet sa mizoginog stanovišta) i najprizemniji materijalizam. Usput ne znaju da sviraju niti jedan instrument i samo nešto recituju tamo. Vidiš nekima (kao meni) to ne da ne smeta, nego taj muzički izraz smatraju autentičnim umetničkim izrazom ljudi sa društvene margine (ili što bi se ovde reklo, ''ljudi sa ulice'').

Basara se sramoti još od vremena kada se rušio Milo, a tad je valjda pisao kolumne u Danas, što će reći nije bitno gde piše kolumne. Tad je potpisao sramotan apel podrške tom diktatoru i kriminalcu, i naravno drvio je o malignom srpskom nacionalizmu koji će uništiti Crnu Goru. Makar je bio iskren pa je tog diktatora podrža otvoreno, ovde je kao iznad situacije.

Uopšte ne mislim da se radilo o tome da je neko gurao svoju decu, verovatnije je postojala direktiva da je to žanr koji se treba nametnuti srednjoj klasi kao dominantan, da se omladinci ne bi bavili, jelte, nacionalizmom. Kad je sedamdesetih počelo nacionalističko ludilo u Hrvata, a sa druge strane stajao slon u sobi Jasenovca, odjednom Bulatovićev Ljudi sa četiri prsta dobija NIN-a, roman u kom su glavni negativci ustaše koje iz Nemačke terorišu jugoslovenske emigrante i pokušavaju da sruše Jugoslaviju , a kojima je šef viševekovni vampir engleskog porekla, sa sve ideolozima Pavelićem i Luburićem. Čisto da im se objasni sa koje pozicije nastupaju.

Pa rokenrol je bio dominantan muzički pravac od Vudstoka sve do pada Berlinskog zida kada je pobeđen svuda u svetu (glasom AV-a), što će reći baš u vreme propasti one države. S obzirom da je ogromna većina eks-ju roka neautentična kopija nečeg što je već popularno na zapadu, morao je propasti i ovde. Interesantno bi recimo bilo videti kada (ako) se jednom otvore arhive državne bezbednosti da li je u Jugoslaviji rokenrol guran sa te strane kao svojevrstan izduvni ventil za srednju klasu.

Uglavnom, ta priča o ''eroziji vrednosti'' je kod nas neraskidivo vezana za taj rokenrol milje. Tačno u glavi čujem Janjatovića ili Pecu Popovića kako plaču nad kukavnom sudbom, eto došle su devedesete, omladina se loži na turbo-folk, a mi smo nebitni, kme, kme. Naravno, jer je i nastao u zadimljenim klubovima Nju Orleansa gde su slušaoci išli da nešto povale, a slušateljke da budu povaljene.

Baš suprotno, pre 50 godina je rok muzika bila najveći mejnstrim, pa Led Cepelin su bili bend broj jedan u svetu sa sve tekstom iscedi moj limun bebo.

Nikada mi neće biti jasno kako se kod nas ta priča vezana za estetiku i muzički ukus uvek vezuje za ''propast sistema vrednosti'', a rok muzika (naročito eks-ju rok) se proglašava nekim etalonom dobrog ukusa. Mislim, pričamo o muzici kojoj je krilatica seks, droge i rokenrol.

Cela diskusija je počela tako što je cenjeni forumaš izjavio da ako na izborima dođe do referendumske atmosfere, dakle jedna opcija bude SNS, a druga opozicione partije zajedno sa studentima, on zbog Lompara na listi neće izaći na izbore. Po svoj logici političkog delovanja onaj koji svojim delovanjem održava status kvo podržava aktuelnu vlast. Dakle, pitanje na koje sam ja pokušao da odgovorim je to kako je nekome ko je odrastao u SFRJ i živi u Srbiji od ideološkog neprijatelja poželjnija partija koja se u potpunosti odmetnula od države i ukinula sve institucije, i kako to da takvo odsustvo pluralizma podjednako važi za oba politička pola, iz čega je jasno da to nema veze sa kultom ličnosti, političkoj tehnici koja se primenjivala još u starom Egiptu i starom Sumeru. Recimo, skoro sam u razgovoru sa jednim desničarom bio obavešten da on neće glasati za studente zato što će Lompar biti jedini nacionalista na studentskoj listi. Da li treba da objašnjavam gde je izvor ovakvog načina razmišljanja? 🙂 🙂 🙂 Ko želi da se informiše dodatno, to može uraditi na ovom linku u trećem delu knjige. https://archive.org/details/hannah-arendt-izvori-totalitarizma/page/n5/mode/2up

Evo kako piše Hana Arent u svom delu, sam početak poglavlja Ideologija i teror: novi oblik vlasti.

Ovde pričamo o političkoj situaciji u Srbiji i jednoumlju među Srbima, odnosno korenu totalitarnog načina razmišljanja, odrednicama kao što su maligne (da citiram post kojim je započela ova rasprava) i devijantne (da citiram meštane sela Skobalj) ideologije, kojim je i počela ova rasprava. Ko je autoritet koji može da odredi koja je ideologija maligna i devijantna? Ja sam uvek za to da se za pomoć obratimo stručnoj literaturi, što bi u ovom slučaju po mom izboru bila Hana Arent, koja je svoje kapitalno delo u kojoj razobličava komunistički i nacistički sistem naslovila Izvori totalitarizma. Šta ja da radim što je najznačajnija politička filozofkinja dvadesetog veka stavila znak jednakosti između nacizma i komunizma? U tom pitanju se ujedno nalazi i odgovor zašto su te dve zločinačke ideologije apsolutno neprihavtljive u bilo kojoj svojoj formi, jer su one te koje u praksi dovode do sistema koncentracionih logora, što Hana Arent i pokazuje u svom štivu. Da, te ideologije su mrtve, kao i fašizam koji je pojava karakteristična za Italiju između dva rata, ali njihove metastaze žive i danas, pa se tako na temi o USA možete informisati o fašizmu i nacizmu više nego o Sjedinjenim američkim državama. No, ja kao klasični liberal ostavljam svakome da prosudi kome će da veruje, cenjenom forumašu kome sam aprijatno replicirao, meštanima sela Skobalj ili Hani Arent. Što se tiče političke filozofije i obavezne literature, neko ima Ataturka, neko Hanu Arent, a mi, eto, Slobodana Jovanovića čije knjige su bile zabranjene do 1990. godine.

Pažljivim čitanjem mog posta može da se utvrdi da nikoga nisam okarakterisao kao komunistu. Svi koji bi da određuju koje su ideologije ispravne (ona u koju oni veruju), a koje maligne (sve ostale) su zaraženi komunističkim jednoumljem, i kao što sam napisao ta metastaza je u Srbiji rasprostranjena i među desničarima jer su odrasli u takvom sistemu i samo zamenili ideološke dresove.

Članak koji sam ostavio u gornjem postu je zaista legendaran i tačno objašnjava sve probleme koje upravo živimo, i ne, ne radi se o Svetom Savi. Pa kaže: Međutim, njihov tih povratak se umnogome razlikuje od tadašnjeg javnog izliva ''svesti'' naroda za koju je karakteristično i jedno od mnogih protestnih pisama koja su stizala na adresu Filozofskog fakulteta. Meštani sela Skobalja napisali su pored ostalog: Svesni devijacija koje su se pojavile u određenim sredinama, kao i kod vaspitača na našem fakultetu, a izražavajući zahtev i želju svih naših građana, tražimo da isključite grupu profesora iz Saveza komunista Jugoslavije. Pa idemo dalje: Slučaj profesora Mihaila Đurića je drugačiji i složeniji. Njegov pad i stradanje uključujići i zatvor započeo je tokom rasprave o Ustavnim amandmanima na Pravnom fakultetu 1971. godine. Tada je imao hrabrosti da otvoreno kaže: Jugoslavija je već danas (1971) gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, ili tačnije na njenim razvalinama pod maskom Doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. Što reče Orvel, još jedan razočarani komunista, govoriti istinu u vremenu obmane je revolucionarna stvar.