Problem je u tome što su likovi koji najviše mogu da dobace do estetike ''labudovi po kapijama i liftovi u kućama'' i opsednuti megalomanijom (kao i provizijama) počeli da odlučuju o stvarima koje su veće od njih. Doduše, bilo je toga i posle II sv. rata, ali su ih posle nekog vremena sklonili. Porazno je da se to dešava dva ili tri puta u veku.
Ne možeš da izmišljaš istoriju ili veličanstvenost grada, što oni tripuju. Balkanskim gradovima je bilo potrebno da se saobraćajno srede, popune zelenilom, ujednače i okreče ulični frontovi, kao i da nova gradnja prati trendove. Ne mogu da budu Pariz, Beč ili London, ali je trebalo da teže udobnosti, a bogatstvo istorije koje se ogleda u neujednačenosti izgradnje bi povećavalo njihovu zanimljivost i jedinstvenost. Ali kako to da objasniš sirovinama kojima su se usput otvorile ogromne mogućnosti za zaradu.