daba

Najveci kosarkas je bio Kresimir Ćosić čovek ispred svog vremena, potom Korać pa onda Dražen. Mada meni licno je čak i Kukoč bolji od Dražena.

Daba: Stravičan prizor na mestu Koraćeve pogibije June 2, 2019 0 comments Žarko Dapčević Daba Posted in ISTORIJA Specijalno za „Sport“ urednik „Večernjih novina“ Vlado Zagajski je napisao detaljan izveštaj ovog tragičnog događaja 2. juna 1969. koji ćemo prenetu u potpunosti. „Nešto pre 12 časova našli smo se na licu mesta. Videli smo stravičan prizor. U kotlini Ljubinje u samom koritu nalazio se plavi autobus sarajevskog preduzeća ’Centrotrans’. Ceo desni i prednji deo autobusa su bili su smrskani. Trista metara severnije u pravcu Srednjeg pod jednim mostićem u koritu potoka ležao je razlupan folksvagen 1600 TTL. Na njemu su bile inostrane registarske tablice, na beloj podlozi su se videli brojevi 755. U tom vozilu časovnik se zaustavio tačno na 9 sati i 45 minuta. Desetak metara dalje od mostića smo zatekli fiat 1300 mostarske registracije. U trenutku sudara za volanom tog automobila sedeo je major JNA Janče Sokolovski koji je krenuo na službeni put iz Mostara za Niš. Predusretljivi istražni sudija Okružnog suda u Sarajevu Hajrudin Hadžimuratović dao nam je iz prve ruke podatke. I sam veoma uzbuđen kazao nam je kako je prema prvim saznanjima došlo je do ovog teškog udesa. Iz pravca Tuzle dolazio je autobus. Od Sarajeva kretali su se fiat 1300 i folksvagen 1600. U jednom trenutku izgleda vozač folksvagena odlučio se da pretekne fiat 1300. Odluka je bila pogrešna. U trenutku kada je verovatno razvio brzinu od oko 100 km na čas na klizavom putu dok je kiša rominjala on je svojim prednjim desnim krajem očešao fiat 1300 pred sobom. To je bilo sudbonosno. Od udarca folksvagen se okrenuo na levu stranu kolovoza. U tom trenutku primakao se autobus. Sudar je bio neizbežan i verovatno srahovit. Šta se zatim desilo? Folksvagen je prošao nekoliko desetina metara, vozač je ispao iz vozila. Njegovo vozilo se survalo u potočić razlupano. ’Centrotransov’ autobus je nastavio vožnju u istom pravcu ivicom kolovoza, išao je 150 metara, zatim naglo skrenuo na levu stranu, presekao cestu, spustio se srećom niz neveliku strminu, ušao u poljanu, slomio žičanu ogradu oko škole, prošao kroz voćnjak, probio još jednu ogradu, nastavio neravnim terenom i naleteo na betonske ostatke mosta preko Ljubinje. To je prouzrokovalo još veću katastrofu. Od tog udarca je povređeno još 17 putnika. Automobil u kome je poginuo Korać Fiat 1300, kojim je upravljao major Sokolovski prešao je čudan put na mokrom kolovozu. Kako je vozilo prošlo mostić, kako se našlo 180 stepeni okrenuto od pravca kretanja, kako se zaustavilo u jarku – to major Nikolovski ni posle dva sata nije znao da nam ispriča. Evo šta nam je on kazao kada smo ga oko 12 časova našli svog uzbuđenog sa cigaretom u drhtavim rukama. – Kada se vozilo zaustavilo, pipnuo sam glavu, ruke i noge. Video sam da sam neozleđen. Otvorio sam vrata, izašao iz vozila pogledao na cestu i video čoveka u krvi. Bio je to, kako sam kasnije saznao, naš čuveni as Radivoj Korać. Bio je u nesvesti. Za koji trenutak tu su se našla jedna kola beogradske registracije, mislim da je to bio trener košarkaške reprezentacije Jugoslavije Žeravica sa svojom suprugom. Pomogao sam im da teško povređenog Koraća unesu u auto. Odjurili su prema Sarajevu. Iako je preko dva sata prošlo od trenutka udesa, na tom mestu smo zatekli milicionera Petka Gradinca sa službom u SUP Vlasenice. On je tog jutra krenuo autobusom za Sarajevo. Zamolili smo ga da nam kaže kako je on doživeo udes. – Razgovarao sam sa svojom susetkom u kolima. U jednom trenutku primetio sam da nam se približava fiat 1300. Sekundu-dve posle toga folksvagen je pokušao da ga pretekne dok je naš autobus prilazio sve bliže. Čuli su se vrisci, jauci, zapomaganje i tresak. Čuo sam i uzvik vozača. Otkazale su kočnice. Srećom, nisam bio povređen. Pomagao sam mnogima iz oštećenog autobusa da dođu do vozila koja su se zaustavila na cesti posle udesa. Oko 14 časova smo bili u kliničkoj bolnici. Tamo smo zatekli Acu Preradovića. Prema njegovim rečima on je bio prvi zdravstveni radnik u krugu bolnice koji je pružio pomoć povređenom. Dao mu je injekciju radi umirenja bolova, zatim je poveređeni Korać hitno prebačen u operacionu salu Hiruške klinike. Dobio je infuziju kiseonika“. Ovo je bio izveštaj sa lica mesta novinara sarajevskih „Večernjih novina“ Vlade Zagajskog, koji smo preneli u celosti. POSLEDNJI INTERVJU RADIVOJA KORAĆA Pošto je još ranije dao obećanje da će kada bude prvom prilikom bio u Sarajevu dati intervju sarajevskom „Oslobođenju“ i njihovom novinaru Tomislavu Počaniću, to obećanje Žućko je i ispunio. On je nakon prethodnog dana odigrane revijalne utakmice protiv selekcije BIH, prenoćio u Sarajevu i nije se vratio sa svojim saigračima baš zbog toga obećanja koje je ranije dao. A Žućko je inače bio poznat po tome da svoja obećanja nikada nije kršio. Nažalost, igrom sudbine to će biti i poslednji intervju koji je Radivoj Korać dao. Niko nije mogao da sluti da će poginuti samo četrdesetak minuta kasnije, nakon završenog intervjua u hotelu „Central“ koji je trajao nekih sat vremena. Zapisnik sa poslednje utakmice u Sarajevu 1. juna Poslednji intervju Radivoja Koraća je izgledao ovako, objavljen je u sarajevskom “Oslobođenju” 3. juna 1969. godine. Na pitanje da opiše svoje prve košarkaške korake Žućko je odgovorio: „Zaigrao sam sasvim slučajno. Na igralište me je doveo Slobodan Gordić. Stanovali smo u istoj zgradi, on na prvom spratu, ja na četvrtom. Bio sam srećan što ću obući taj dres, dobiti prave patike. Imao sam 16 godina. To je bilo strašno kasno, jer američki klinci počinju već u osmoj-devetoj godini a u šesnaestoj su afirmisani igrači.“ Na pitanje – Mnogo puta ste čuli ono zlatna levica, mladić sa zlatnom rukom, kako ste reagovali na sve to – Korać je odgovorio: „Imponovalo mi je dok sam bio mlađi. Sada mi je svejedno.“ … Šta mu je košarka donela Korać je rekao: „Mnogo. Video sam celi svet. Samo u Južnoj Americi sam bio šest puta. Posetio sam između ostalog i Angolu, Mozambik, Kongo, Južnu Afriku, zemlje koje jedva nađem na geografskoj karti. Stekao sam mnogo prijatelja.“ … Koji su mu bili najradosniji trenuci u sportskoj karijeri: „Imao sam tri-četiri takva trenutka. Najpre, naravno, kada sam prvi put pogodio koš. Igrao sam u drugom juniorskom timu ondašnjeg BSK-a. Ušao sam pred kraj utakmice. Čim sam dobio loptu odmah sam pucao. Drugi momenat je vezan za Rio de Žaneiro 1963. godine. Prvi put smo tukli Amerikance, izabrane predstavnike zemlje u kojoj je košarka izmišljena. Onda Čile 1966. godine, prvi put smo postali najbolji na svetu. Pa 1968. godina i Meksiko Siti, srebrna medalja na olimpijskim igrama i fenomenalna pobeda nad Rusima”. … Da prokomentariše to što našu košarku vode košarkaši, Korać je odgovorio: „To je velika stvar. Košarkom rukovode ljudi koji je najbolje poznaju, i to je dobar recept i za druge sportove. Košarka nam je i zato otišla tako visoko.“ … Da uporedi novu generaciju košarkaša sa svojom, Žućko je kazao: „Nedostatak moje generacije je u tome što smo svi počeli relativno kasno. Ali smo bili veoma obdareni. Sadašnja generacija nadmašuje nas u visini a i ranije je počela da igra. U načelu nema bitnih razlika.“ … Da li je sujeveran, da li voli da oblači isti dres, da li je sve ispite na fakultetu polagao izbegavajući da se pojavi sa kravatom, on je rekao: „Prvu utakmicu koju sam dobio, igrao sam u dresu koji mi je postao toliko mio i drag da nikada nisam mogao da ga promenim, i drugu utakmicu u tom dresu moj je tim pobedio, pa treću… Tako je bilo i sa fakultetom. Prvi ispit sam polagao u džemperu, ostalih četrdesetak takođe. Sa kravatom sam se osećao nekako zakopčan. A ja ne volim kada je tako. Mislim da su svi sportisti pomalo sujeverni. Svako ima neku svoju maskotu. Dobro se sećam Ace Nikolića, imao je neku zelenu majicu s kojom je dugo igrao. Već je bila prljava i pomalo pocepana. Ali, Aca se nikada od nje nije odvajao. Bez te zelene majice je bio kao odsečen.“ … Da li je nekada Žućko bio sit košarke: „Kako ne. Dođe to, samo srećom nikada definitivno. Kao pre mesec dana klub mi napušta Prvu ligu a protivnici igraju grubo. Srećom, raspoloženje se povrati jednom vrednom pobedom i serijom efektnih koševa.“ Sledeće pitanje se odnosilo gde će nastaviti karijeru – Italija, Belgija ili Španija. „Voleo bih u Madrid, u „Real“, u sredinu u kojoj bih brzo naučio španski. Igraću još dve godine a onda dižem ruke od košarke. Ne bih želeo da budem ni trener, ni funkcioner. Šezdeset treće sam apsolvirao elektrotehniku. Moram da izvršim tu obavezu i da se posvetim pozivu koji sam izabrao.“ Usledio je pozdrav sa gospodinom Počanićem, Žućko je seo u svoj folksvagen 1600 i uputio se ka Beogradu, gde nikada nije stigao. Za večnost će ostati i ovaj njegov poslednji intervju koji je dao samo nekih četrdesetak minuta pre nego što će nas zauvek napustiti SPOMEN OBELEŽJE U LJUBINI KOD SARAJEVA A 2. juna 1972, tri godine nakon tragičnog događaja i pogibije Radivoja Koraća, u mestu Ljubini, 4 kilometara od Seizmirovaca i 12 kilometara od Sarajeva, otkriveno je spomen obeležje u čast velikana i košarkaške legende. Prvo je toga dana u Sarajevu bila održana komemorativna sednica, da bi u 16 i 30 povorka krenula iz Sarajeva i u 17 časova se pristupilo otvaranju spomen obeležja, rada sarajevskog arhitekte Lidumila Brace Alikalfića. Obelisk je otkrio Žućkov saigrač iz reprezentacije Vladimir Cvetković. Tom činu su još prisustvovali Koraćeva majka Zagorka, predsednik košarkaškog saveza Radomir Šaper, Koraćevi drugovi iz reprezentacije Daneu, Đerđa, Đurić, Ražnatović, predsednik košarkaškog kluba Beograd Miša Trgovčević, sportski radnici Sarajeva i predstavnici košarkaških klubova iz cele zemlje. Obelisk se sastoji od bele memorne ploče na kojoj piše: „Na ovom mestu je 2. 6. 1969. poginuo u saobraćajnoj nesreći velikan jugoslovenskog košarkaškog sporta Radivoj Korać“. U podnožju je položeno devet malih obeliska na kojima je bio broj 5. Sam autor ovog spomen obeležja, gospodin Alikalfić je rekao da je hteo simbolički da iz jedne velike petice (dres sa brojem 5, koji je Korać nosio tokom cele svoje karijere) aritmetičkom progresijom nastane još novih petica, aludirajući na neke nove Koraće. Ovo spomen obeležje, tj. idejni rad je imao velikog pozitivnog odjeka u javnosti, i sam autor kaže da mu je ovo delo najdraže, iako je poznat još po mnogim drugim skulpturama, naročito u Sarajevu. Alikalfićev originalni spomenik Nakon otkrivanja obeležja, reprezentacija Jugoslavije koja je bila na turneji po Kini, po povratku iz te zemlje je došla u Sarajevo, spremajući se za Balkanske igre koje su se tu održavale krajem jula meseca te godine. Pa su reprezentativci 23. jula zajedno sa autorom spomen obeležja Alikalfićem još jednom došli da odaju počast svom drugu koji ih je prerano napustio. Nažalost, za vreme rata u Bosni i Hercegovini spomen obeležje je porušeno, a nakon rata obnovljeno, doduše drugačijeg izgleda nego originalno zamišljeno, te je i sam autor, po sopstveni rečima, ogorčen jer odstupa od koncepcije koju je on zamislio. Ali, makar i promenjeno, spomen obeležje i dan danas postoji za svakog dobronamernog čoveka koji želi odati počast jugoslovenskom velikanu.

Kao prvo da ti kazem ja ne zivim u Crnoj Gori pa da bih znao u kojem su rangu vase novine. Ali s obzirom da im mimo njih imam neke dojave koje se itekako poklapaju sa ovim sto je napisano. Nemam nameru da trolujem niti sam to ikada radio, ali dobro ti misli ono sto zelis ja ti se necu vise mesati u to.

Cirbes nije bio loš u prvom delu sezone da bi negde pred novu godinu i do samog plej ofa potonuo a onda u plej ofu podsetio na starog Cirbesa. Ima verovatno tu još mnogo razloga ali jedan je po meni ključni razlog a to je Regland. Prvo retko kada bi ga razigravao, Cirbes je milion puta se krljao u reketu i pravio poziciju da primi loptu ovaj ga nije video. I on i ekipa su u igri koja je bila neuporedivo brža i eksplozivnija nakon Reglandove povrede su proigrali. Imao je Regland svojih odlicnih partija da se ne lazemo ali sa ekipom nije bio baš kompaktan na dosta mečeva pogotovu kada je u paru igrao sa Beronom.

Daba : Danke Maik 03/05/2019 Samo Crvena Zvezda 0 Comments Kada sam danas pročitao vest, objavljenu na sajtu Košarkaškog kluba Crvena zvezda, da je Maik Cirbes otišao u Kinu i da tamo nastavlja svoju košarkašku karijeru, moram priznati da sam se ponovo osećao kao svakoga leta kada ode neki omiljeni igrači iz kluba. Kao da je otišao deo mene. Maik Cirbes – prvi Nemac koji je igrao u dresu Crvene zvezde, košarkaš koji je u Zvezdi u dva navrata proveo tri sezone i to kakve, sezone za pamćenje. Osvojio je sa Zvezdom tri tutule u Aba ligi, jedan Super kup Aba lige, dva šampionata Srbije kao i kup Radivoja Koraća. Osim trofeja, izuzetno je prirastao za srce pristalicama crveno bele boje svojim ponašanjem i svojim odnosom prema zvezdinom dresu i prema Srbiji kao zemlji. Ali da krenemo redom. Kako se naš čelični Maik uopšte našao u košarci. Rođen je 29.01.1990 godine u Traben Trarbah Nemačka. Na nagovor svoje majke otišao je na jedan košarkaški trening. Košarka kao sport mu se jako dopala i Maik je nastavio sa treninzima. Počeo je sa sedam godina u klubu WTV Witlich u mlađim kategorijama gde je prošao sve njihove selekcije. Najviše je napredovao kod Josipa Bošnjaka trenera koji ih je uveo u prvu ligu. 2007.godine prelazi u Trir gde ostaje do 2012.godine punih pet sezona. Dobre partije koje je pružao u Triru su zainteresovale mnogo jače klubove, pa je tako 2012. godine prešao u Brose Basket sa kojim osvaja i šampionat Nemačke. Osvajanjem Bundes lige Maik sa Brose basketom nastupa i u Evroligi gde je imao itekako zapaženih partija. Prosek poena u Evroligi mu je bio 8,2 i pet skokova po utakmici. Dva puta je nastupao na Olstar utakmicama Bundes lige 2012 i 2013 godine. U leto 2014 godine prelazi u Crvenu zvezdu i postaje jedan od stubova tima koji će vratiti šampionsku titulu na Mali Kalemgdan. Crvena zvezda te sezone po prvi put u svojoj istoriji osvaja triplu krunu a Maik Cirbes je bio deo tog tima. Na svoj izričit zahtev, pod blokadom, odigrao je četvrti meč finala Aba lige u Zagrebu protiv Cedevite, u kojem je bio jedan od najboljih igrača na meču. KK Crvena zvezda po prvi put postaje regionalni prvak. Takođe, ostaće zauvek upamćena njegova slobodna bacanja kojima je Crvena zvezda pobedila u četvrtom meču finala plej ofa i nakon 17 godina osvojila domaće prvenstvo. Sledeće sezone čelični Maik igra svoju najbolju sezonu u karijeri i sa Crvenom zvezdom osvaja ponovo Aba ligu i prvenstvo Srbije. Izvanredne partije koje je pružao u crveno belom dresu su ga preporučile moćnijim klubovima pa tako u leto 2016 godine prelazi u Makabi iz Tela Aviva. U Makabiju nije mogao da pruža partije kao što je to radio u Zvezdi jer je tamo totalno drugačiji koncepti igre na koji on nije mogao da se navikne. U januaru 2017 ga Makabi šalje na pozajicu u Bajernu da bi na kraju sezone raskinuo ugovor sa Makabijem i potpisao za Bajern. Sa Bajernom u sezoni 2017-18 osvaja prvenstvo Nemačke i osvaja kup te zemlje. U leto 2018 godine ponovo se vraća u Crvenu zvezdu sa kojom osvaja Super kup Aba lige i Aba ligu. Iako nije bio na nivou igara iz prvog mandata, prvi deo ove sezone je podsećao na starog Maika ali je onda potonuo da bi se pred sam plej of vratio. Ali nikada ni u jednom trenutku Maik nije prestao da bodri saigrače, da se raduje svakom zvezdinom košu ili pobedi iako možda on nije bio u timu. Nikada nije krio da mnogo voli Beograd, da voli Zvezdu, a to je dokazao i letos kada je imao mogućnost da ode u Podgoricu i zaigra za Budućnost, Maik je to odbio i rekao je samo Zvezda i niko više. Nakon završetka Aba lige kao što smo napisali na početku teksta odlazi u Kinu. Za Crvenu zvezdu je odigrao 195 utakmica i nalazi se na 34. mestu večne liste po broju utakmica i postigao je 1819 poena i nalazi se na 32.mestu večite liste strelaca u dresu Zvezde. Nastupao je i za reprezentaciju Nemačke na Evropskom prvenstvu 2013 godine, takodje je bio i u reprezentaciji Nemačke koja je izborila učešće na prvenstvo Evrope 2015 godine, a takodje je bio i u sastavu reprezentacije u ovogodišnjim kvalifikacijama za prvenstvo Sveta u Kini. Inače Maik Cirbes je bio najkorisni igrač Evrolige 2015-16 godine, potom se našao i u idealnoj petorci Aba lige 2015-16 godine, najkorisni igrač finala prvenstva Srbije 2015-16. Po sopstvenom priznanju najdraža utakmica i pobeda je ona nad ekipom Budućnosti u Podgorici kad je Kalinić iz odbojke u zadnjoj sekundi pogodio koš za pobedu. Maik se od zvezdinih navijača oprostio putem instagrama kratkim video klipom na kojem piše na engleskom vidimo se i u kojem on odlazi automobilom a u pozadini ostaje hala „Aleksandar Nikolić“ i iz automobila se čuje zvezdina pesma Dobro znaj. Od Majka se putem instagrama oprostio i njegov saigrač kapiten i legenda Crvene zvezde Branko Lazić sledećim rečima. “Još jedno poglavlje u našim životima. Danke (hvala), ljubavi. Vidimo se kasnije“, napisao je Lazić, uz malo engleskog, srpskog i nemačkog. Možda će se jednoga dana čelični Maik vratiti u svoju Crvenu zvezdu kao igrač,iako se to ne ostvari Crvena zveda će zauvek biti njegov klub a Beograd njegov grad. I zato za kraj samo jedno veliko Danke Maik.

https://twitter.com/i/status/1124343202931269634

Otišao je čelični Maik jedan od simbola one zlatne zvezdine generacije ,čovek koji je itekako ostavio traga u Zvezdinom dresu. Mnogi možda ne znaju on je četvrtu utakmicu finala Aba lige u Zagrebu protiv Cedevite igrao na sopstveni zahtev pod blokadom. Pamtiće se njegova slobodna bacanja protiv Partizana za titulu prvaka Srbije posle 17. godina. Pamtiće se i ono grljenej Bojane i njene suze. I ove sezone je počeo dobro i podsećao na starog Majka ali je oko nove godine potonuo i opet pred plej of koliko toliko se vratio. Nikada nije prestao da bodri saigrače i da se raduje svakom zvezdinom košu ili pobedi. Na početku sezone kada mu je bilo ponudjeno da igra za Budućnost odbio je i reko je samo Zvezda i niko drugi. Ja samo mogu da kažem jedno veliko Danke Maik Uvek će Zvezda biti tvoj klub i Beograd tvoj grad.

Uini svakom klubu je najbolje da ima domaće igrače jer su oni jeftiniji od stranaca, tu su prate ih znaju i sta koliko mogu. Ne bih se slozio sa Princetonom iz razloga što je on imao itekako šansu u FMP-u pa ni tamo iskreno nije nešto briljirao. Bolje partije je na primer Nenadić pružao u FMPu nego on a eto ni Nenadić ne može jednostavno da se snadje. Neki puta je i do tereta nije lako nositi dres Zvezde i Partizana da se ne lazemo. Lakse je igrati u FMP-u , Megi drugim klubovima (pritom te klubove ne omalovažavam naprotiv) ali oni nemaju imperativ osvajanja trofeja kod Zvezde i Partizana je to na prvom mestu. Šansu da dobiješ minutažu na utakmicama stićeš na treninzima. mi jednostavno ne znamo sta se tamo dogadja i ko se i da li i koliko zalaže. Simanić je kod Vlade Jovanovića pokazivao da je sazreo i da on nije izgubljen na pripremnim utakmicama na početku sezone ja sam rekao a ima i svedoka tome Boriša je neprepoznatljiv naravno u pozitivnom smislu. AKo neki igrač ne može u ovoj KLS ligi da dominira pa šte ća da traži u Evroligi ili Aba ligi onda.

Pozdrav i tebi. Kažem ja sam izvukao samo najsažetiji spisak igrača kada bih išao malčice u širinu tu bi trebalo još imena da se nadje barem sigurno još toliko ako ne i više. Pored Bobija imaš tu i madjioničara Marcusa Vilijamsa, Gudurića, Jaku Blažića tu je i kapiten Luka Mitrović koji je posle Branka Lazića najtrofejniji košarkaš u istoriii Zvezde doživeo u Zvezdi dve strašne povrede, pre njih imaš Bjelicu, Gurovića, pa pre njih dvojice Olivera Popovića koji jeste bio Partizanovo dete ali veći trag je ostavio u Zvezdi nego u Partizanu, pa zatim Avdiju, Bogosavljeva. Zašto Jeretin, pa ima više razloga prvo igrao je u ne bas najboljim vremenima, bio je kapiten Zvezde. Jeste Zvezda osvojila dva kupa i to trofeje koje smo čekali skoro 20 godina u to vreme kada je on igrao ali ne treba ni zaboraviti da je finale kupa u Novom Sadu igrao povredjen sa jednom nogom. Kada su ga jednom pitali da li bi i za koliko para prešao u Partizan on je odgovorio nema tih para da bi prešao tamo. Evo ti jedne anegdote koju sam svojim očima video. Kada je došao sa Sutjeskom u Aba ligi ‚na kraju susreta kada je izlazio ka tunelu naisao je na klinca koji je imao sal oko vrata pomazio je klinca sagao se i poljubio sal tacnije deo sala gde je bio grb Zvezde.Kod igrača ne treba gledati samo poene, broj utakmica, treba gledati širu sliku svega. Išao sam po dekadama i odabirao košarkaše koji su obeležili te dekade, bilo je tu još dobrih košarkaša koji su bili u senci ovih pobrojanih.

Nisam ja zaboravio Bjelicu ima tu jos igraca ali nisam zeleo da sirim mnogo spisak vec ga sastavio od onih koji su zaista ostavili neizbrisiv trag.

Ako treba još nešto tu sam i da podrobnije pojasnim zašto sam nekoga stavio a nekoga ne.

Ajde ovako da to podelim u nekoliko kategorija. 1. Zvezda je imala 3 zlatna perioda za ovih 74 godina postojanja. - Prvi period od 1946 do 1954 godine kada je osvojila prvih deset titula i kada je udarila temelje Jugoslovenskoj i srpskoj košarci. - Drugi zlatni period je od 1967 do 1975 godine kada je Zvezda uzela dve titule prvaka Jugoslavije, tri kupa, i jedan kup pobednika kupova A mogla je još da uzme trofeja ali je to neka druga priča. - treći poslednji zlatni period je ovaj od 2011 pa do današnjih dana. 2. Predsednici klubova - Nebojša Popović čovek ispred svog vremena gospodin čovek i čovek koji je voleo Zvezdu više od sebe. I kao trener i kao alfa i omega Zvezde u prvom njenom periodu do 1957 godine kada odlazi iz Zvezde. - Aleksandar Gec i kao košarkaš a kasnije i kao funkcioner mnogo dao Zvezdi, bio predsednik Zvezde u vreme Slavnića, Simonovića, Kapičića otišao posle jednog derbija kada je izbio skandal sa tučom navijača,tražio je odgovor od tadašnjih vlasti za sve to nije dobio savetovano mu je da sve prećuti nije mogao otišao je iz Zvezde i nikada se nije vratio. - Nebojša Čović ma ko šta mislio o njemu voleo ga ili ne on će ostaviti rezultate iza sebe zlatnim slovima ispisane i to je fakat. 3. Treneri - Nebojša Popović mislim da je izlišno išta pričati o tom čoveku kada se sve zna - Aleksandar Nikolić čovek koji je prvo kao mentor Musi Bjegojeviću doneo Zvezdi titulu posle punih 23 godine 1969 a kasnije i sam kao trener doneo Zvezdi jedini evropski trofej 1974 godine. - Dejan Radonjić misli da zaista ne treba trošiti reči. - Milan Tomić. 4. Košarkaši - Alleksandar Gec - Srdjan Kalember - Ladislav Demšar - Milan Musa Bjegojević - Dragojlović Sreten - Vladimir Cvetković - Zoran Slavnić - Dragan Kapičić - Duci Simonović - Dragiša Vučinić - Rajko Žižić - Slobodan Janković - Slobodan Nikolić - Zoran Radović - Nebojša Ilić - Saša Obradović - Aleksandar Trifunović - Milenko Topić - igor Rakočević - Goran Jeretin - De Marcus Nelson - Charles Jenkins - Lazić Branko - Stratos Perperoglu Spisak košarkaša je po vremenskom periodu kada su nastupali, bilo bi tu jos imena ali sam ipak odabrao one koji su imali neku specifičnu težinu iz mnogo razloga. Na žalost naš košarkaški klub nije bio miljenik SD Crvena zvezda uvek je nekako bio skrajnut i kada su svojevremeno bilo govora da bude nešto poput Barcelone ili Reala pod pokroviteljstvom FK-a nije se nikada dogodilo. Bilo je tu svega i svačega spoticanja sa strane ali i iznutra, mnogo kadrova koji nisu dorasli funkciji ili im nije zvezda bila na prvom mestu.

Daba: Tomić i Zvezda – suđeni jedno drugom May 1, 2019 0 comments Žarko Dapčević Daba Posted in Blog Trener Crvene zvezde Milan Tomić ima izglede da bude upisan velikim slovima u istoriji ovog kluba. U debitantskoj sezoni osvojio je ABA ligu iako je imao izuzetno jaku konkurenciju u klubovima kao što su Budućnost, Partizan i Cedevita. U plejof završnici, kada se odlučivalo o trofeju, ostao je zbog povreda bez dva najbolja igrača, Reglanda i Perperoglua, a opet osvojio trofej i vratio Zvezdu u Evroligu. Imao je cele sezone veru u svoje igrače, pružao im bezrezervnu podršku, stajao ispred njih kada su ih prozivali, a oni su mu na najbolji mogući način uzvratili. Na kraju su se zajedno popeli na košarkaški Olimp, na mesto namenjeno samo najboljima, samo košarkaškim bogovima, jer on i njegovi momci bili su protekle sezone bogovi košarke na ovim prostorima. Slavlje posle osvajanja titule ABA lige Učio je od najboljih, prvo kao igrač a potom i kao pomoćni trener. Od svakog šefa uzeo je ponešto i na kraju napravio sopstveni stil. Ali, da krenemo redom, od njegovih prvih košarkaških koraka. Milan Tomić rođen je 24. jula 1973. u Beogradu. Košarkom je počeo da se baviti sa deset godina u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ kod svog profesora fizičkog Gorazda Polića, koji je bio i trener mlađih kategorija u Radničkom sa Crvenog krsta. U Radničkom je Milan počeo, prošao sve mlađe kategorije. Još kao kadet bio je uvršten u prvi tim Krstaša, gde mu je trener bio čuveni Slobodan-Piva Ivković. Radnički je tada igrao u Prvoj B ligi. Tokom 1991. tražila ga je Crvena zvezda, nudila Dabića u zamenu, ali ga Radnički nije puštao. Te 1991. na poziv Olimpijakosa odlazi u Atinu. Ostaje tamo godinu dana, ali nije mogao da igra. Nakon godinu dana vraća se u Radnički, odigrao je tri meseca za „romantičare“ sa Krsta. U leto 1992. vratio se u Grčku, ponovo u Olimpijakos. Te sezone u Grčkoj je mogao da igra samo jedan stranac, u Olimpijakosu je to mesto bilo namenjeno Žarku Paspalju, ali problem se rešava tako što Tomić uzima grčko državljanstvo. Trener Olimpjakosa Joanidis odmah je dao šansu talentovanom plejmejkeru koji je tada imao 18 godina. U sezoni 93/94 debitovao je u Kupu šampiona. Olimpijakos je došao do finala u Tel Avivu ali titulu je, posle dramatične završnice, uzeo Huventud sa Željkom Obradovićem na klupi. Milan Tomić je sa Olimpijakosom u sezoni 1994/95 ponovo došao do finala Evrolige, ali je u Saragosi bio poražen od Reala iz Madrid, čiji je trener ponovo bio – Željko Obradović. Treća-sreća bila je u sezoni 1996/97 kada u Rimu Olimpijakos, pod vođstvom Dušana-Dude Ivkovića, konačno osvaja Evroligu. U finalu je savladana Barselona sa Sašom Đorđevićem, bilo je 73-58, a Milan Tomić je u finalu igrao 31 minut, dao 9 poena, imao 4 skoka i jednu asistenciju. Od 1992. do 1997. sa Olimpijakosom je osvajao pet puta prvenstvo Grčke, a kup tri puta – 1994, 1997. i 2002. Posle 13 godina u Olimpijakosu, 2005. mu je ponuđeno da završi igračku karijeru i pređe u trenere. Prihvatio je ponudu jer je svoju budućnost video u tom poslu. Dogovor je bio da ostane trener i za naredni period, ali dotadašnji predsednik kluba Kokalis odlazi, a klub prelazi pod ingerenciju Sportskog društva Olimpijakos čiji su čelnici i imali druge planove. Tomić se tada reaktivirao i otišao u Italiju, gde igra za klub Aurora Basket Jesi, sa kojim ulazi u Prvu italijansku ligu. Nakon završetka sezone vraća se u Grčku, u Kolosos sa Rodosa, pokušava još da igra ali nakon mesec dana konačno završava karijeru. Kada je Panajotis Janakis 2008. postao trener Olimpijakosa pozvao je Tomića da mu bude pomoćnik, i on se rado vraća u svoj klub. Nakon Janakisa, Tomić je radio i sa Dušanom Dudom Ivkovićem, Barcokasom (čak jedno kratko vreme bio i prvi trener nakon odlaska Barcokasa), i Sveropulosom. Kaže da je sa svima imao odličnu saradnju i od svakog je ponešto naučio. U Olimpijakosu je radio sa Dudom Ivkovićem Tomić je trebalo da postane trener Zvezde u sezoni 2017/18, ali zbog nekog čudnog spleta okolnosti, iako je sve bilo dogovoreno, nije se to i desilo. Na sreću pristalica „crveno-bele“ boje to se ostvarilo u leto 2018. Crvena zvezda je Milanu Tomiću pružila šansu, a on je znao da je iskoristi. Ovo je tek početak, pred njim su godine trenerskog rada i nove titule. Put Milana Tomiča do klupe Crvene zvezde nije bio nimalo lak, ali obostrano strpljenje se isplatilo. Moglo bi se reći da je ova prva sezona samo početak duge i uspešne saradnje.

Tomic ga pozove da ufdje u igru on sedi, onda Tomic mu drekne oces ti da igras ili neces. Iako mnogi kazu da klub nece da pruza sansu mladjima, naprotiv ova liga je i pokazatelj da se daje sansa ali nije sve do kluba moraju ti igraci da pokazu volju, zelju. Drugo sansu da igras dobijas preko treninga mi iskreno ne zanmo sta se tamo desava. Ponavljam nisam niciji advokat vidim da Tomić želi da razigrava igrace ali ako oni ne rade ono stom im se kaze džabe je sve pa da dovedemo Hudinija za trenera.

Malo utisaka sa sinocnje utakmice sa lica mesta rutinski odradjena utakmica ali Tomicu pokvaren plan zato sto je Davidovac igrao vise nego sto treba. Covic valjda dal je dobio neki udarac u glavu ili nesto mu nije bilo dobro u drugom poluvremenu nije ulazio. Nenadić je menjao Davidovca ali to je kao i do sada bilo ocajno. Radanov igrao par minuta ali moj utisak je da decko je u mislima negde drugo. Ristic mora jos soli da pojede da bi igrao ozbiljnu kosarku, Tomic je toliko izpizdeo na njega da je najednom tajm autu maltene slomio tablu o pod koliko je bio ljut. Rivers dosta angazovan i borben na obe strane terena sobzirom da je ipak kls liga u pitanju. Berona su prebili kao mačku gde god su stigli. Mislim da Radanov i nenadić neće ostati a bogami i Ristić ako ovako bude nastavio ne gine mu FMP. U hali bilo dosta ljudi i vise nego preko kapaciteta, lep doček nasih kosarkasa a na kraju stampedo dece koji uri igrace da se slikaju sa njima. i za kraj konferencija za stampu i Tomić i Borisa popadalai smo od smeha. Tomić :I Borisa sta pricamo cele sezone sta sam govorio Boriša : P arekli ste mnogo toga Neki novi sudija je svirao ovo mu je bila prva utakmica nije se jadnik bas najbolje snasao ali Tomić kad mu se obraca Komšija oces ti da sviras nesto. Nadam se da će Risti da u glavi svojoj prelomi da mora da prvo zbog sebe a onda i zbog kluba da počne da radi ono sto mu se kaze inace bojim se da ce jos jedan talenat otici u prazno.

nisi me ocigledno razumeo, ja nemam nista protiv stranaca ali kod njih moras dobro da vidis sve i ponasanje i igru i sve sto ide uz to. Drugo promasili ste sa trenerom iskreno verujem da bi Džikic bolje radio nego Repesa. Kad ste doveli Repeu nama je iskreno svanulo jer čovek ne da ne zna nego je demagog nevidjeni. Vama su domaći igraci koji su i doneli trofej maltene bili marginalizovani. Napravili ste gresku kada ste oterali Jovovica koji bi garantujem bio drugi Radonjić. Morate naci trenera na duze staze dati mu odresene ruke da pravi TIM. Pa na osnovici dovoditi strance. Kod nas Tomić je doveo Perperoglu sa kojim radio, Fajea je znao iz Grčkog prvenstva, za Berona iskreno ne znam Cirbes je bio ranije kod nas, Odćo je bio u FMP-u. Regland je poznato ime ali i mačka u džaku, imao je on odličnih partija ali kada se on povredio mi smo proigrali. Vama ove godine Gordić ni bleda senka onog Gordića od prosle sezone, a hrvati ne mogu sebi da oproste sto su ga pustili.

Vama je najbitnije da izvucete pouke i oslonite se pre svega na domace igrace (tu mislim na celu ex yu) koja oseca pripadnost ovim prostorima legija stranaca nikom nije donela dobrog. Budućnost kada je osvojila aba ligu imala dva ili tri stranca a titulu su donosili Gordić, Ivanovic, Sehović, Nikolić jedan , Nikolić drugi, da ne trazim ko je jos igrao. Gomilali ste strance bez imalo smisla i reda. Mozes dovesti 12 anonimusa ako napravis tim od njih biće cudo a mozes dovesti i 12 nba igraca i nista. Cedevita je procvetala kada se resila gomile legionara i osta sa dva ili tri stranca od kojih je jedan bio ranije kod njih. I samo jedan detalj na kraju pete utakmice ostaju Barovic, Sehovic, Popovic, Nikolic, Gordic da se pozdrave. To nije slucajno jer ti momci i sutra ce da budu tu i da igraju na ovim prostorima, i oni su najvecii gubitnici i njima je krivo ovi ostali odose kao sto su otisli uzeli pare i cao zdravo. Mislis da su se potresli mnogo kako da ne, odose kod nekog drugog za fine novce. Ima ex yu prostor dobrih kosarkasa napravite tim pa da se ćeramo. 🙂

Iskreno ne znam. Ono sto znam da su i Tomić i on iz iste agencije. Ono sto sam video gledajući sa strane svi su dobijali šansu i ko je želeo da je iskoristi on je to i uradio. Evo vidimo Ristića sad dečko igra odlično doduše Dunav moža nije neki reper ali on pokazuje želju. Mislim da Radanov je nema ili je ja barem ne vidim. Davidovac se preporodio, Simanić kida, Dobrić je strpljivo čekao svoju šansu i iskoristio. Po meni Nenadić i Radanov nisu zasto to je verovatno do njih. Mislim da Ostoja ne bi tek tako ono izjavio da nemaju neke kontakte sa njime, ako ode tamo ok srećan mu put doći će neki drugi mladji igrač u FMP-u ih barem sada ima dosta. Ali ponavljam nevezano za Radanova mladi košarkaši moraju da pokažu želju kako na treninzima tako i na utakmicama kada dobiju minutažu. Tomić im zaista veruje i bodri ih a li sve ostalo je na njima.

Hristos Voskrese srećan vam novi forum mangaska bando 🙂