berti

Dakle, da zakljucimo. Posto su Bosnjacima, Srbima i Hrvatima okrvavljene ruke i pre 50 godina, a i pre tridesetak, a niko se nije suocio sa vlastiti zlocinima i zlocincima, onda niko nema moralno pravo.... Ili pak neki imaju pravo, a neki ne. A zemlja u koju su otisla je pravi primer moralnog suocavanje sa vlastitim zlocinima. Tako su temeljno obradili i osudili one junake iz My Lai price, tako su se lepo suocili sa time i dali primer divljacima kao sto su balkanci. Osudili krivce na ukupno 3,5 godina kucnog pritvora.

Ko negira? Pa oni koji kao prestavnici vlasti idu na pomen u Blajburg koljacima. Oni koji srozavaju brojke, oni koji forsiraju pricu da je to radni logor, oni koji se izvinjavaju zbog cokolada iz Srbije, oni koji govore da su to srpski mitovi, oni koji oslobode Dinu Sakic i sahrane Dinka u ustaskoj uniformi. Negiranje nije samo puko odbijanje da je genicid postojao vec i omalovazavanje i ponavljanje nekih vec vidjenih stvari u govoru, ponasanju. Srbija nema moralno pravi, Hrvatska radi to sto radi. Ko ce onda da prica o tim nesrecnicima. Niko. Valjda ne zaluzuju da se pominju dok god ima mamlaza po Srbiji koji velicaju Mladica. Bas lepo. Nesto se desilo kasnije, pa nije isto??? Cekaj, koja je granice dokle vaze ta moralna nacela, koliko godina moze da prodje? Ko to odredjuje. Bosnjaci koji su okrvavili ruke i u drugom svetskom ratu a i u ovom imaju moralno pravo iako se nisu suocili sa svojim zlocinima, a neki drugi koji su takodje okrvavili ruke nemaju. Bosnjaci apsolutno imaju i imace pravo da u narednih bezbroj godina govore o svim strahotama koje su se desile, o genocidu koji im se dogodio. Nema tu rokova, pa moze jos 20 godina a posle ne. Uvek se treba pricati. Nema tu moralna prava i slicne gluposti. Isto to vazi za Srbe i njihove zrtve. Za vek vekova se treba i mora pricati. Suocavanja sa prosloscu, ciscenje svog dvorista.... Fraze koje postoje samo ovde.

1. Srbi sa prostora ndh su doziveli apsolitno isti stvar kao Jevreji u drugom svetskom ratu. Tacka. Ko to negira je zlocinac kao i oni koju su genocid sprovodili. 2. Ako Srbija nema moralno pravo, ako Hrvatska uporno rado to sto radi, ko onda da pominje te zrtve, nepravdu koja se vrsi prema njima 70 godina kasnije. Ko? Niko! 3. Da li onda treba osporiti recimo Bosnjacima da pominju svoje zrtve i da zameraju mnogo sta Srbiji jer su i oni sami okrvavili ruke i nisu se suocili sa svojim zlocinima i zlocincima. Da ili ne. 4. Zbog cega Jasenovac kao simbol genocida nije toliko poznat u svetu, zasto ta tema nije eksploatisana u svetu pravljenjem filmova,predstava... Onda se opet vracamo na teze o prikrivanju. I onda na ulazu u Jastrebarsko stoji tabla Jastrebarsko, grad dece. Kao da ispred Ausvica pise grad druzenja. . Srbija nema moralno pravo da pomene to. A ko ce? Kolinda koja se izvinjava zbog cokoladica iz Srbije?

Dakle, Srbija nema.moralno pravo da ukazuje na sve sto radi Hrvatska prema srpskim zrtvama iz ndh. Ok. Srbija nema pravo, Hrvatska moze da radi sta hoce. I onda na kraju te zrtve ostaju po drugi put ubijene jer nema nikoga ko ce dici glas na to se desava. Srbija nema pravo, Hrvatska radi to sto radi. Pa ko ce onda da pomene te zrtve, da zahteva da se prestane sa relativizacijom, umanjivanjem, osppravanjem. Tvoja.logika je da iz bih nemaju moralno pravo da zameraju Srbiji odnos prema zlocinima jer se nosu suocili sa svijim zlocinima. Ne moze to tako, to nikuda ne vodi.

Dakle, Srbija ne sme da pominje svoje zrtve jer nema moralno pravo na to. Cekaj, ko vaga neciju moralnost? Toliko Srba je stradalo u drugom svetskom ratu kao posledica stravicnog genocida, a nema se moralno pravo to spominjati. Da li si svesna sta pricas. Paralela sa Jevrejima i moralnom pravu je iz tvoje vizure logicna, iz moje nikada. Eno, i Spilberg je pominjao u Sindleru druge zrtve. I ne trebe jer se zna konje najvise stradao. Takodje se zna konje najvise stradao u Jasenovcu. Brojke su surove i moraju se uvazavati uvek, a ne da kada to nekome odgovara onda postane bitna, a kada ne, onda...

To je to cuveno mantranje. Dakle, Jasenovac je stvar Hrvata, njihova sramota. Oni treba da se bave i bore protiv relativizacije, osporavnja... Posto oni i dalje osporavaju, relativizuju, a mi nemamo to moralno pravo, onda niko o tim jadnicima nece da govori, tj govorice omalovazavajuci. Odlicno! Jevreji nemaju moralno pravo da pominju zlocine jer imaju prilicno putera na glavi zbog cinkenja po Palestini. Bosnjaci nemaju pravo da pominju svoje zrtve jer su i oni prilicno.okrvavili ruke i u drugom svetskom ratu i u zadnjem ratu. Znaci, niko ne sme da prica o svojim zrtvama ili svi smeju, sem Srba. Cudan taj moral...

Neverovatno je da i na temi Jasenovca nekako se dodje do Srebrenice, hladnjaca... Jbt, pa zar toliko zulja kada se govori o stvari kao sto je Jasenovac koja je valjda ocigledna. Ili mozda nije. Kada se god na prethodnom forumu govorilo o Srebrenici, tada se na svako pominjanje ubijanja Oricevih junaka po okolnim srpskim selima usmerio gnev zbog relativizacije i slicno. Nije se smelo ici ni u smanjenje broja zrtava za jedan. A ovde imamo suludo skakanje sa Jasenovca na omiljene teme mnogih hohstaplera tipa Dubravke Stojanovic i nekih nvo protuva. Nova hrvatska drzava itekako ima dodirnih tacaka sa ndh. U nju se sjatilo mnogo olosa iz ustaske emigracije. Tudjman je mislim 1995.posetio Dinka Sakica koji je kasnije sahranjen u Zagrebu u ustaskoj uniformi. Nada Sakic je u Zagrebu oslobodjena svih optuzbi. Ona bitanga Mesic je javno govorio da je Hrvatska u drugom svetskom ratu dva puta pobedila, 41.i 45. Drzavni vrh je isao da odaje pocast pojijenoj gamadi u Blajburg, drzavna televizija je prenosila koncert ustasoidnog kretena Tompsona. Kolinda se izvinjavala javno zato sto je delila deci cokolade iz Srbije. Hrvatska nije kaznjena kao sto je Nemacka kaznjena posle rata. Nije se nasao njihov Vili Brant da klekne ispred jasenovackog spomenika i zatrazi oprost. Zato danas imamo tamo relativizaciju genocidnosti ndh, umanjivanje brojki, davanje ulica imenom Budaka... I sada posle toliko godina jedan uistinu los film uzbudi toliki sljam tamo, a bogme i u Beogradu. Sta bi bilo da neki ugledni istoricar, kao sto je pominjana gospodja Srojanovic, u Jerisalimu kaze da je Sindlerova lista falsifikat istorije jee ne prilazuje stradanje jos nekog sem Jevreja. Bas bi se dobro provela sigurno. Srbija? Da, dno smo. Ratni zlocinci se slave, mnogi navodni borci protiv Slobe ga psuju jer nije isao do kraja, sprdaju se sa srebrenickim ztrvama, nalaze opravdanja za silne zlocine koje je srpska strana radila po Bosni, Hrvatskok, Kosovu... Ali, da se ovako govori kada je rec o Jasenovcu i da se relativizuje, omalovazava, cudi cemu sve to posle toliko godina.... Treba uciti od najboljih, a to su po ovim pitanjima Jevreji. Da nije njih Jasenovac bi bio totalna nepoznanica. Jastrebarsko-grad dece, tako bese pise na ulazu u to mesto. Natpis koji u svakom normalnom coveku mora da izazove sok, bes, tugu, cemer..

Izgleda da samo pojedini zlocini zastarevaju. Ne samo to, nego se mogu drasticno umanjivati brojke do kojih su dolazile poslerane komisije, brojke koje su bile prihvacene i u inostranstvu. Sa izgovorom da se racunaju samo evidentirani. Dabome, onim koljacima je bas bilo bitno da sve popisu i naprave kartoteku. Ime, prezime, odakle je, pa onda maljem u glavu. Kako da ne. Sa druge strane ako se pojedine brojke drugih stratista umanje samo za jedan, eto optuzbe za negiranje, osporavanje...

To šibicarenje postaje tako karakteristicno za danasnju Zvezdu, tako odvratno, sramotno. I u zlatno doba se muljalo, ali se bar nije po svaku bagatelnu cenu rasprodavalo. Ovi sada, daj sve i to sto pre.

Kazu da je krenuo i za Inđiju pravo iz Milana.

Jbt, nasi mamlazi vazda gledaju da se rese Bena, a covek je najbolji stranac u istoriji Zvezde. Ali zato je Gobeljardo siguran, pustio korenje.

Da se govorilo o koliko treba i kako treba, ne bi doslo do toga da danas veliki broj ljudi ne samo umanjuje broj stradalih, vec i osporava samu sustinu logora. Takvih ima u Hrvatskij, Bosni, ali zapanjujuce veliki broj i u Srbiji. Pravi primer kako se odnosilo prema tim stvarima je holokaust. U Nemackoj svi znaju sta se desilo. Postoje ekstremi koji negiraju, ali u manjini. Nasi i njihovi.... Neke stvari se prosto moraju znati. Trpanje pod tepih nista nikada nije resilo.

Ok, nisam znao koje je pravo ime coveku. Ovo ostalo... Tacno je da niko nije znao za njega uopste, o tome i pisem. Kao sto nismo znali mnogo toga. A znali smo svakakve gluposti.

Suvisno je reci da je svaki zlocin strasan, da je svaka zrtva uzas. Vukasin je simbol stradanja celokupnog srpskog stradanja u ndh, simbol genocida, simbol koji docarava sve zlo sto je tada bitisalo po ndh. Jedini razlog za ubijanje njega i jos stotine hiljada je samo to sta je on, kako se krsti. Nije bilo bitno da li je bio simpatizer oslobodilackog pokreta, samo ko je i sta je. Ako to neko ne moze da shvati, onda nista. Zaista bih voleo da neko u Izraelu proba da kaze da su filmovi o holokaustu pravljeni da prikriju ono sta su Palestinci dozivljavali od Izraela, da proba da kaze da su ti filmovi falsifikati istorije jer u njima vidimo samo stradanje Jevreja. Pa da onda vidimo kako bi se taj proveo. A kod nas moze sve.

I najlepsa odevna kobinacija ikada na Vimbldonu

Ucilo se o jamama, a jame su betonirane i skoro sve bez ikakvog obelezja. Nikada ekshumacija nije obavljena po njima. Titov ker je tu zato smo bili prinudjeni da ucimo o glupostima, dok su neke druge stvari nepoznate. Da li se ucilo ko je bio Vukasin Mandrapa. Naravno da ne, taman posla. Ni u jednom razredu.

Pa dobro, ostace Fedu na kraju taj umetnicki dojam.

Ako se ne zaboravi, istina nikada ne umire. A dr Jovan Babić (80), lekar radiolog i profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, nikada nije zaboravio kako su februara 1947. godine, kada je bio sedmogodišnjak, u njegovu porodičnu kuću u Šidu banuli oficiri Ozne. Odveli su njegovog oca Dušana i odneli sav materijal koji je on, kao predsednik posleratne Komisije za ispitivanje zločina ustaša i nacista, do tada prikupio u sremskim selima, ali i u Jasenovcu. Dušanov dokazni materijal o žrtvama i zločincima oznaši su uništili u ime bratstva i jedinstva novoformirane Jugoslavije. Činilo se to uništenje nepovratnim, sve dok posle višedecenijskog traganja dr Babić nije pronašao treći primerak svedočenja preživelih Sremaca, kod Šiđanina Slobodana Stevancevica. On je bio zapisničar Dušana Babića i sva svedočanstva kucao je u tri primerka. Jedan primerak su ljudi iz Ozne našli u Babićevoj kući, drugi na njegovom radnom mestu, a treći su prevideli. Kao i Dušanov rukopis iz Jasenovca. Na osnovu tog materijala, Dušanov sin dr Jovan Babić je odštampao knjigu na kojoj je kao autora naveo oca. Očeve originalne rukopise Jovan je poklonio ovih dana Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, na čijem čelu je dr Nebojša Kuzmanović. Dokumenti će biti pretočeni u knjige i u elektronsku formu. Tako je istina koju je otkrio Dušan Babić (1900-1974) izbila na površinu posle više od sedam decenija, i biće dragoceni doprinos otkrivanju potpune istine o stradanjima Srba, Jevreja i Roma u Sremu. Jer Pokrajinska vlada AP Vojvodine nedavno je oformila komisiju o prikupljanju podataka o žrtvama u Sremu u periodu 1941/1945. Prvi put bi trebalo da se sabere i imenuje više od 50.000 sremačkih žrtava, mahom civila. Jovanovog oca Ozna je zadržala 72 sata na ispitivanju, a zatim ga vratila u Šid. Ubrzo je smenjen s mesta predsednika Komisije za istraživanje zločina. Sinu nikada nije govorio o onome što je preživeo, niti o podacima koje su mu svedoci otkrili. Zločini u Sremu ni do danas nisu do kraja istraženi. - Kada sam odrastao, shvatio sam da je otac ćutao da bi me zaštitio. Umro je 1974. godine, i nijednom mi nije napomenuo da nastavim tamo gde je on stao, niti je želeo da razgovaramo na tu temu. Kasnije, na studijama u Novom Sadu, počeo sam da sam tragam za tom građom. Deo sam našao u šidskoj biblioteci, a deo kod kuće, sakriven na tavanu. Sakupljao sam to tri godine. U razmaku od 73 godine, dovršeno je ono što je moj otac započeo - kaže Jovan Babić. Da je cela Nezavisna Država Hrvatska bila jedan veliki koncentracioni logor, proizilazilo je iz svedočanstava koja su preživeli Sremci preneli Dušanu Babiću, pravniku, koji je 1945. postavljen za pomoćnika u Komisiji za ispitivanje zločina, a 1. januara 1947. imenovan za predsednika tog tela. - Svako sremsko selo u kojem su živeli većinom Srbi bilo je za vreme rata opkoljeno od tri formacije - Nemaca, ustaša i domobrana. Zajedno su radili na njihovom uništavanju. Opkole selo u gluvo doba noći i isteraju ljude u centar ili u portu. Drže ih tu do sutradan, pa onda izdvoje žene i mlađu decu do 14 godina, a ostale pobiju. To su bile masovne egzekucije po selima. Sveukupno, nije bilo manje od 50.000 pobijenih po Sremu, mahom civila - naglašava dr Babić. On dodaje da nisu samo ustaše činile zverstva u Sremu, radili su to i domaći Nemci. Prvi logor formiran je u Rumi 8. aprila, a učinio je to Anton Bauer, Nemac, predratni rumljanski žandarm. Čim su Nemci ušli u Jugoslaviju, Bauer je svoje ljude obukao u crne uniforme. Logor u Rumi uglavnom se formirao od mesnog stanovništva, bio je ograđen žicom, bez ijedne barake. Logoraši su sve vreme bili izloženi kiši, suncu i snegu, saslušavani, slabo hranjeni i brutalno mučeni. Gotovo svi iskazi preživelih Sremaca koji su svedočili Dušanu Babiću za potrebe tada formirane komisije odnosili su se na Jasenovac i Staru Gradišku. Glavni izvor podataka o tom jezivom logoru odmah posle rata bili su upravo Sremci. U Gradiški je na najsuroviji način umoreno 46.000 ljudi, mahom žena i dece. Tamo su, priča dr Jovan Babić, decu uterivali u sobe na kojima su zatvarali sve otvore da bi zaustavili protok vazduha i zatim su ubacivali zapaljen sumpor da ih poguši. Žene i devojke zatvarali su u kulu. U jednoj sobi ostao je krvlju ispisan jezivi stih: "Ne kos' dragi, travu pokraj Save, pokosićeš moje oči plave." Sve dok je njegov otac istraživao događaje u Sremu nije bilo problema, ali kada je tragom svedočanstava februara 1946. otišao u Jasenovac i snimao sve što je od tog logora ostalo, morao je da se, po naređenju iz Šida, vrati posle svega četiri dana. Kada su u kuću Babića banuli ljudi iz Ozne, pokupili su fotografije iz Jasenovca, kao i dva primerka dosijea otkucanih na pisaćoj mašini. Dušan Babić je ubrzo smenjen sa mesta predsednika Komisije. U tom rukopisu pobrojao je 10.000 Sremaca nastradalih u Jasenovcu. Naveo je imena stradalnika, ali i zločinaca, kao i pomagača, ustaških saradnika iz sremskih mesta. Dve trećine iskaza svedoka je odštampano, a jedna trećina se još nalazi kod njega. - Želja mi je da i tu trećinu odštampam i mirno sačekam zalazak života. Odužio sam obavezu prema svom narodu i ocu - zaključuje dr Jovan Babić.

Naravno da su se oglasile Sonja Biserko i Dubravka Stojanovic.

Ucili smo, naravno. U dve, tri recenice. Toliko smo ucili da je svako znao kako se zvao Brozov ker, ali retko ko je znao ko je Maks Luburic ili Jure Francetic. Ucili smo da je sirom bivse ndh bilo mnogo jama u koje su bacani pobijeni Srbi. Jame koje su zabetonirane, jame bez obelezja i do kojih se nije moglo doci zbog nepristupacnog terena. Jame iz kojih nisu izvadjeni ostaci poginulih i ljudski sahranjeni. O tome se cutalo, to se zataskavalo. Da se ne uznemire narodi i narodnosti. Nismo ucili da Broz nije hteo da se oslobodi Jasenovac i dozvolio da fabrika smrti radi do maja 1945. Nismo ucili da je tokom 1944. Broz veliki broj ustasa preveo u partizane. Medju njima je bilo sigurno onih koji su kasnije valjda radili na pomirenju. Nismo ucili da Broz nije hteo da dodje na otkrivanje spomenika u Jasenovcu. Valjda je imao pametnija posla druzeci se sa Idi Aminom i jos nekim ljudozderom. Nismo ucili da je Broz navodno dva puta bio u Jasenovcu. Kao neke neformalne posete, bez kamera i foto aparata. On, koga AV ovih dana sustize po opsednutosti da bude slikan, nije hteo da se to sazna. Nismo ucili da su partizani kada su usli u napusten logor srusili do temelja sve sto je ostalo. Zasto? Da se ne uznemire narodi i narodnosti. Valjda su trebali onda i Ausvic da sruse, da se ne uznemire svi. Da, ucili smo. Zato sto smo tako ucili, zato je i sama informacija da se film sniva izazvala gnev. U Hrvatskoj razumljivo, u Srbiji zastrasujuce.

I isao u posetu Dinku Sakicu 1995.

Sva pominjanja Jasenovca su izbegavala pominjanje sustine a to je najpre totalno unistenje srpskog stanovnistva. Mi smo ucili o tamo nekom logoru u kojem su ubijani rodoljubi i nevini ljudi. Srbi, Hrvati... To je isto kao kada bi se po pitanju Ausvica uporno ponavljalo da je to bio logor u kojem su stradali Jevreji, Poljaci, Rusi, Nemci... Bez naglasavanja sustine osnivanja logora.

Gledam ovaj Bajern. I dalje imam strah od njih i nocne more

Skolska ekskurzija i par recenica u udzbeniku. A u tih par recenica se kaze da su tu ubijani rodoljubi Srbi, Hrvati, Romi i Jevreji. I bas se tu vidi sustina logora, bas se u tim recenicama navodi genocid nad srspkim stanovnistvom. Verovatno su tako udzbenici u Izraelu pisali da su u Ausvicu ubijani antifasisti. Mi smo vise ucili i vise smo znamo o Ausvicu nego o Jasenovcu i to je neverovatno. Ta praksa se nazalost nastavila i posle raspada Sfrj. Umesto sto su bacali zilione na onaj skrnavi spomenik i ko zna sta sve, treba neko konacno da napravi u Bgd nesto slicno Jad Vašemu. Pa posle neka domace i belosvetske vucibatine trtljaju koliko im je volja. Ali, od toga nece biti nista jer mi nismo normalan narod. Da je hipoteticki neko od jasenovackih koljaca ziv i da ga privedu u bgd na sudjenje, pojavila bi se bagra iz raznih nvo i kojekakvih udruzenja sa zahtevima sa oslobadjanje i naglasavanjem srpske krivice.

Film je mogao mnogo, mnogo bolje biti uradjen. I sto se tice same price, a i surovosti u samom logoru. Pa dobar deo filma mi gledamo kako se istovaruju i sahranjuju lesevi. Da je film sto puta bolje napravljen, najverovatnije bi isto prosao. Alergija na tematiku bi ostala, izlobirani mediji bi se isto ponasali. Hipoteka koju vucemo dobro podmazana novcem je prevelika. Sto se tice zatskavanja Jasenovca treba jednu stvar reci. Nije zataskavanje samo ako nesto totalno blokiras i ne pominjes uopste. Postoji kontrolisano zataskavanje. A to se desavalo u ovom slucaju. Ucili smo da je to bio logor u kome su okupatori i domaci fasisti ubijali rodoljube i neduzan narod. Zataskavanje je kada ne objavis istrazivanje strucne komisije koja je utvrdjivala broj stradalih. Zataskavanje je kada na pitanje zasto logor nije oslobodjen cuje se muk.