Večiti problem. Jedan bizaran primer:
Odem u gradsku biblioteku uzmem tri knjige, rok za vraćanje tri nedelje. Dve pročitam za nekoliko dana, poslednju čitam veče pred istek roka. Zatim je ne vratim na vreme jer znam da tolerišu nedelju dana kašnjenja. Vreme prolazi, čitam knjige online, one kupljenje pre nekoliko godina prekrivene prašinom zaborava, onu preostalu sam negde kao zaturio.
Šalju mi pismo da treba da vratim knjige jer je prošlo skoro tri meseca. Odlazim u biblioteku, idem kičastim, crvenim tepihom srama, bibliotekarka baca već uvežbanu doskočicu " ne morate uzimati ako već niste sposobni da pročitate ".
Vraćam knjige, prolazim ovaj put bez kazne od dvesta dinara jer je bibliotekarka sa ravnim šiškama i naočarima od dna pepeljare zapravo dobra teta koja je sasvim dobrodušna i popustljiva i daje mi samo usmeni prekor.
Uzimam ponovo tri knjige, jedna od te tri je ona koju nisam pročitao i verovatno je neću pročitati za te tri nedelje.
Gleda u mene sa podozrenjem dok ispisuje rok za vraćanje, levo oko joj nervozno igra, zna šta ću ponovo učiniti.
Napravim grč u obliku osmeha koji koristim za sve fotografije i socijalna dešavanja gde se podrazumeva da si veseo i ako ti nije ni do čega, besramno se pozdravim znajući da ću i sledeći put doći kada mi pošalju pismo.