C.F.

@Devil In My Pants veza širenja grada, pretpostavljam da je neminovno da će se desiti u bliskoj budućnosti. Možda će izgubiti na šarmu manjeg grada, ali ukoliko se širi planski, zgrade, infrastruktura, parking, zelene površine, kontrolisano, a ne stihijski, mislim da bi bilo privlačno mesto. Blizu je reke, finih mesta za izlet, granice, itd. Samo da još izgradite više od jednog izlaska sa autoputa u grad pa da ne moram da vozim do Madjarske ako promašim, e onda možda i ja dodjem na duže vreme tamo 😁

Potvrdjujem tvoju poslednje rečenicu. Slično i kod mene, samo danas sam slušala kuknjavu na oca koji izlazi usred najviših temperatura u baštu i udje u kuću izranjavan od žbunja, granja, čega god se hvatao da čisti. Onda mi kaže (umesto da me je tada pozvala kad se desilo pa da bar pokušam na fino s njim) kako je povredio nos, ogrebao baš na mestu gde mu je otklonjen melanom….kaže, plakala sam i rekla mu da ću se iseliti. Onda on iznerviran što mu zvoca kaže da će se on iseliti. Da nije tužno i frustrirajuće za mene bilo bi smešno. Ali, nije smešno jer sam nemoćna, mogu jedino da saslušam i tešim je da ću uskoro doći. Onda me obuzme strah da će se pogoršati situacija sa virusom, zaustaviti putovanja ili iskomplikovati, pa sad sebe mučim mislima da li sam možda propustila taj otvoren prozor dok je bilo sigurno.

@Pletilja ne čekajte da vas pitaju, budite iskrena o svojim osećanjima. Mislim da ćete se iznenaditi njihovom reakcijom. Oni su sada obuzeti svojim životima i mnogo toga se dogadja u njihovom jednom danu nego vašem. To je razumljivo. Oni se zaborave jer znaju da ste jaki i da ste tu za njih. Ukoliko im date do znanja koliko vam znači da pokažu više interesa za vas, roditelja, verujem da će ih dotaći i da će biti senzibilniji idući put kad se čujete ili vidite. Takodje im dajte do znanja da je važno da komuniciraju na vreme o boravku unuka. Recite im da to zaslužujete iz poštovanja i da i vi imate svoje planove za dan (pa makar to bilo i sedenje ispred tv-a). U ovim našim godinama, ne zaboravite da zahtevate respekt, nemojte kao likinje iz romana koje snuždeno iščekuju i strepe, nego snažno i bez plača zahtevajte što će vas učiniti zadovoljnom. ❤️

@mrd pa zar nije to divno? Da sada oni imaju neko znanje, a da mi saslušamo i naučimo. Meni bude tako drago kad to shvatim. Baš pre neki dan mladji zamolio da ga vozim do aerodroma, raspričali se oboje, stigli, on me već ljubi u obraz, volim te. Vozim nazad i žao mi što vožnja nije trajala duže, prisećam kad je bio klince, igrao sa autićima…eh…baš sam pekmez k’o što me tata nazivao (ali samo ponekad) 🙂

Pošto mi je bliski rod, inžinjerka, imala sam priliku da upoznam njene koleginice po struci, radile u Intelu. Od njih sam čula koliko im je bilo teško kao malom procentu i da su mnoge njihove prijateljice bez obzira na talenat u matematici i naukama kretale putem književnosti i drugih profesija jer je društvo guralo ka takvim. To je boomer generacija u pitanju. Moja seka je i dalje redak primer žena prisutna na svetskim ili regionalnim konferencijama i retko da ima studentkinju u programu. To je danas, tako da se nismo mnogo odmakli na tom polju, primećujem. Možda si u pravu, možda idemo unazad…

@mrdda, u ovoj zemlji iako ima puno mogućnosti, moje skromno mišljenje da je i dalje prisutan uticaj religije i ima nazadnih shvatanja i to može da ometa devojčice i mlade žene u njihovim izborima. Ali, bar u današnje vreme postoje izbori i ne bi trebalo da ima izgovora, samo hrabrosti i upornosti. U nekim drugim državama možda takvih izbora i nema.

Nisam mislila da bi se moj post shvatio kao hvaljenje, više sam htela da naglasim koliko mi je značilo da mogu da im pružim široko polje mogućnosti u okviru svojih i bez obzira na moje obrazovanje i iskustva. Dopalo mi se Djordjev post o dedi i njegovom uticaju. Takodje sam htela da podsetim da nismo svi kao većina forumaša potekli iz urbanih i visoko obrazovanih ili dobrih profesija familija, te da uprkos tome možda neki od nas su ipak pogurali iduću generaciju brže unapred. Izvinjavam se ako se nisam dobro izrazila.

Moji roditelji nisu bili visoko obrazovani, majka ni osnovnu jer bože moj, žena nije za školu. Upisala je baka krišom u radeničku, pa je barem to znanje kasnije iskoristila da kroji, šije. Zahvalna sam joj što je naučila i mene. Kad je ćera bila mala, obe smo uživale u tim slatkim kreacijama njenih haljinica. Upravo zato što sam bila svesna neobrazovanja/nepotpunog obrazovanja u familiji, motivisalo me je da budem aktivna po pitanju svoje dece. Sticajem okolnosti došli ovde i ta činjenica da živim u zemlji u kojoj su mnogo vrata otvorena mi je dala mogućnost da svojo deci pružim ono što meni nije htela i moglo biti pruženo. Sve aktivnosti koje su poželeli, baseball, tae kwan do, košarka, fudbal, tenis. Najteže mi je bilo na bejsbolu jer nikako nisam mogla da shvatim pravila, ali sedim s drugim roditeljima i pokušavam, nije mi to bilo teško. Bilo mi je uživanje da budem tu, prisutna, da im pružim ono što je mojoj majci, baki, meni bilo zabranjeno. I ne samo sport, tu su bile i druge aktivnosti, koncerti, balet, muzeji, letnja škola, putovanja, sve što sam mogla da priuštim i da budu voljni i zainteresovani. Mama je samo sa strane govorila o značaju visokog obrazovanja. Ima već dugo vremena kako shvatam da ni to nije potrebno za uspeh, već da mladi mogu to postati i na drugi način ako koriste i svesni su svojih talenata i mogućnosti. Ako ste primetili u mom postu govorim o sebi, majci, to je zato što otac nije bio prisutan većini ovih aktivnosti, niti roditeljskih sastanaka, tip koji je uvek našao nešto drugo prioritetno, to nešto često nazivano poslom. Iz ove perspektive i dok ovo pišem obuzima me tuga za tu osobu koja propusti te važne trenutke u odgoju svoje dece, radosti, suza, uspeha, borbi i svega što ide uz to. Živela sam u zabludi da roditeljstvo mora biti partnerstvo da bi bilo uspešno. Iz ovog ugla vidim da to može biti zasluga jednog, oba roditelja, baka ili deka, ili osobe koja pruža vreme, inspiriše, podstiče i iskreno voli.

Smešten izmedju Duranga i Ouray, izmedju Red Mountain i Molas Pass, stari gradić Silverton je mali dragulj. Put od i do me je ostavio bez daha (ali zaista!). Stoga verovatno i imenovan Million dollar highway. Odseli smo u hotelu izgradjenom 1882, malom i šarmantnom sa grandioznim nazivom. https://imgur.com/a/wLS00UL

Silverton, Colorado

Ovaj mali park osnovan negde oko 1936. godine odlikuje se gracioznim lukom od crvenog peščara po kome je glavni grad nazvan Tseghahoodzani (Prozorska stena). Nalazi se samo nekoliko metara severno od kancelarije predsednika države i potpredsednika države Navajo, domova saveza naroda Navajo i drugih administrativnih kancelarija. 1936. godine, sedište Navajo Nation-a i druge vladine kancelarije izgrađeni su u neposrednoj blizini ovog luka, zbog njegove istorije i kulturnog značaja, posebno ceremonijom plovnih puteva. U navaho kulturi i istoriji, nekada je bilo jezerce sa vodom tačno ispod otvora luka na zemlji, čovek od Navahoa sakupljao bi ovu vodu za upotrebu na ceremoniji plovnih puteva. Ovo mesto je bilo jedno od četiri sveta ribnjaka. Iako danas, verovatno nećete biti svedok svečanog sakupljanja vode tokom posete. Ali bez obzira na to, područje treba poštovati i nije dozvoljeno penjanje na luk Prozorske stene ili okolne formacije peščara. Spomenik za veterane uspostavljen je 1995. godine, takođe je u podnožju Vindov Rock-a u čast mnogih Navahoa koji su služili u američkoj vojsci. Mnogi Navajo vojnici prepoznati su u analima istorije po ulozi Govornika koda, pri čemu su koristili maternji jezik Dine da bi stvorili kod koji neprijatelj nikada nije prekršio. Istoričari zaslužuju Navaho Code Talkere za pomoć u pobedi u Drugom svetskom ratu. Spomen-park ima mnogo simboličnih struktura: statuu govornika Navajo Code-a sa radiom od 32 kilograma (Vestinghouse - predajnik tipa CRI-43007) na leđima, kružnom stazom koja ocrtava četiri kardinalna pravca (Istok = Beli; Jug = Plavi; Zapad = žuta i sever = crna), 16 uglastih čeličnih stubova sa natpisom ispunjenim imenima ratnih veterana, svetilište za lečenje koje se koristi za odraz i samoću sa fontanom od peščara. Window Rock

Pa zar moram ja od preko Antlantika da vam dam peporuku za fini restoran 🙂. Suprugu se mnogo dopao gradić nakon par koncerata klasične muzike tamo i ne propuštamo izlet do Novog Sada kada dodjemo u Srbiju. Iako ne živim tamo pretplatila sam se na emailove Muzičke omladine. Kad pročitam suprugu i dam mu cenu istih, on se samo čudi, računa u $, neverovatno! Dopada nam se i da posećujemo galerije kod Petrovaradina i popričamo sa umetnicima. Novi Sad za mene lično deluje kao premali grad, ali to je sa tačke nekoga ko je živeo u velikobrojnim i prostranim gradovima. Kada vozim tamo, čini mi se da ga mogu obići ukrug za pola sata (to je samomoja percepcija). Plan je za sada septembar za put, željno iščekujem i koncerte i restorane. Čitaću vas da mi date neke dobre preporuke za klasiku, izložbe i fine restorane.

Ljudi mogu da se opuste i da i dalje budu pažljivi. Kao dva puta vakcinisana osećam se dosta komfornije nego pre da putujem ili sednem u restoran. Mogu da govorim za ovde kod nas, utisak od prošlih par nedelja je da je šarenilo kao što Angelia navodi primere gore. Znaci na vratima biznisa stoje, većinom da je CDC rekomendacija da vakcinisani ne moraju nositi maske, ostali da. Ovde idemo (kao gradjani) na poverenje, a svesni smo da nisu svi pošteni, stoga i dalje oprez. Poneka mesta insistiraju na maskama, medjutim naidje se na makar jednu osobu bez i koliko sam videla niko ne ide da ih juri van. Ali, da se ogradim, ja sam ozbiljna osoba, ne izlazim kasno uveče ili na mesta gde su gužve, tako da nisam najbolji primer, a i svi živimo u svojim mehurima. Nisam lično naišla na svadje izmedju prodavaca i mušterija, npr. ili gore od toga, ali pročitam neku vest tu i tamo. Kada sam letela avionom, moram da priznam da sam se setila primera nekih ludih putnika i pomalo strepela, ali sve je prošlo u najboljem redu. Htela bih da dodam da su mi utisci da su ljudi zaista željni odmora i da sam razmenila dosta prijatnih razgovora sa istima bilo da je to bilo na stazama ili ostalim javnim mestima, vrlo dobre volje, jako primetljivo. Ali, eto možda je to samo moj utisak i sigurno ne mora biti pravilo.

Pa kolega prijavio svom šefu za svoju suprugu da je pozitivna i upitao za protokol za povratak na posao. Ovaj ga poslao na employee wellness i pitali ga da li je bolestan, ima simptome, on im rekao ne. Ona mu rekla, ok, možeš onda na posao, ne mora karantin. Ovaj joj uzvrati nešto u smislu, ali supruga mi je pozitivna i bolesna...pa, ona odgovara da pravila kažu može na posao.

Sad mi baš priča kolega koji se nedavno vratio iz Indije sa svojom mladom da nisu mogli na Maldive za medeni mesec. Njihovi prijatelji, takodje mladi par, otišli tamo i kad su ih testirali pred let za povratak, ona testira pozitivno, 14 dana karantin u hotelu obavezan, kolega kaže hiljadarka na dan. Onda ponovo testiranje da odu kući, on pozitivan, još 14 dana...Ovaj se naravno uplašio i vratili ovde. Kad ono, žena mu se razbolela nakon 5 dana, oboje vakcinisani. On je negativan. Takodje danas saznajem da je koleginicin brat umro pre neki dan u Mayo klinici ovde, 47 godina, otac petoro dece.

Takademe

Prošle nedelje kad sam bila na stazi vidim da je popularno penjati se do gore na konjima, organizovane grupe sa vodičima. Sustigli nas, pa ih propustili, a vodič kaže izvinite, konju je prvi put na ovoj stazi pa se pripazite...iza njega grupa od njih 5, a staza je konstanto penjanje uzbrdo sa krivinama. I pomislim pa kakva ti je to rekreacija, ne koristiš noge...ali, ajde, za svakoga ponešto. Možda ljudi vole da dožive neki osećaj kako je to bilo pre 100, 200 godina...