NAJBOLJI IKADA? : Slučaj gospodina Dona Badža, osvajača teniskog Grend Slema pre 50 godina
Bob Outs, LA Tajms
29. Maj 1988.
Trajekt u Dingmans Feriju je upravo otplovio sa ovog malog mesta. U njemu možete sresti visokog i vitkog bivšeg tenisera, verovatno najboljeg svih vremena.
Sa 73 godine, on živi mirno uz brdo od nasipa gde je Endrju Dingman dovozio svoj trajekt rekom Delaver iz Nju Džersija.
Davno to beše, danas Don Badž provodi svoje vreme daleko od očiju javnosti.
Najbolji svih vremena, kažete?
Pa, neki ljudi ne misle tako, naravno, ali mnogi misle, jer postoji nekoliko dobrih razloga koji Badža svrstavaju na sami vrh liste u odnosu na Bila Tildena, Roda Lejvera, Panča Gonzalesa, Bjorna Borga, Ivana Lendla ili bilo kog drugog tenisera.
Od Džeka Krejmera, bivšeg svetskog šampiona koji se i dalje smatra među četiri ili pet najboljih igrača ikada, zatražena je analiza.
„Ako bi svi teniseri danas imali po 25 godina, ne mogu da zamislim da bi neko dobio Badža“, kaže Krejmer, koji je detaljnije proučio svoj sport od verovatno bilo kog drugog tenisera.
„Kad god smo igrali s njim. . . bili smo primorani da menjamo svoju igru.”
„Veliki teniski šampioni bili su slični po mnogo čemu. Svi su pod pritiskom imali brzinu, srčanost i izdržljivost. Razlika je jedino u tome što je Badž imao najbolji paket - najpotpuniji napad i najkompletniju odbranu.”
Elsvort Vajns, takođe bivši šampion, više naginje Tildenu, kojeg zajedno sa Badžom navodi u svoja dva prva favorita, ali Džejn Mejko, bivši Badžov dubl partner u Dejvis Kupu, jedan je od mnogih koji smatraju Badža u onom što će uvek biti uzaludna priča ali i stimulativna vežba - upoređivanje šampiona iz različitih epoha.
U poslednje vreme to rade često jer je 1988. godina - 50. godišnjica značajnog teniskog dostignuća - Badžovog Grend Slema.
Godine 1938. današnji žitelj Dingmans Ferija postao je prvi teniser koji je osvojio nacionalna prvenstva Engleske, Francuske, Australije i Sjedinjenih Država u jednoj kalendarskoj godini.
Svega nekolicina ljudi je dominirala bilo kojim sportom načinom na koji je Badž vladao tenisom pre pola veka, u predvečerje Drugog svetskog rata:
--Osvojio je šest uzastopnih mejdžora, svih šest na kojima je učestvovao 1937-38, na tri kontinenta.
--Pobedio je u svih 12 odigranih mečeva Dejvis kupa, predvodeći američki tim koji je trofej doneo kući nakon 11 godina, zatim ga ponovo vodio do pobede 1938. godine, nakon čega je završio sa amaterskom karijerom i prešao u profesionalce.
Nekoliko meseci kasnije počeo je rat i Badžova sreća se odmah promenila.
Sa 23 godine čvrsto je sedeo na vrhu sveta upravo kada je on krenuo da se ruši.
Iako je 1939. godine kao profesionalac zaradio 148.000 dolara - više nego što su Džo Dimađo ili Ted Vilijams ikada zaradili u jednoj godini toga doba - i iako je bio aktivan igrač do 1946. godine, ostaće relativno malo primećen.
Umesto tenisa, rat je zaokupio svu pažnju javnosti. Većinu svojih vrhunskih godina kao sportista Badž je nosio maskirnu kaki opremu, nego li belu tenisku.
Štaviše, on je bio najveća teniska žrtva svog vremena, pre i posle rata, kada su amateri bili odvojeni od profesionalaca.
Možda će zvučati čudno, ali tada nije bilo mnogo internacionalnih turnira. Današnja Open era je krenula tek kad je Badž napunio 53 godine, kada se Vimbldon konačno rešio tradicionalnih stega amaterizma. To je bilo 1968. godine.
U Badžovo vreme:
-Učešće na svim velikim turnirima od Vimbldona do Forest Hilsa (US Open) bilo je ograničeno za muškarce i žene koji su, navodno, bili amateri.
-Igrači su u suštini bili primorani postati profesionalci, da bi se mogli otisnuti na turneje kako bi od sporta u kojem su briljirali zaradili pošten dolar.
Rezultat toga je da Borg, na primer, kao šampion u Open eri, ima trenutnu neto vrednost od 40 miliona dolara, dok Badž živi u Dingmans Feriju.
Svaka fotografija neizmerno nadarenog Badža koji igra amaterski tenis je nepotpuna bez fusnote koja bi trebala glasiti otprilike ovako: „Na svom vrhuncu - igrao je vezanih ruku i sa povezom preko očiju“.
Uzimajući u obzir četiri stvari - njegovu tenisku veštinu, njegove grend slem nastupe, rat koji je počeo kada je bio broj 1 i bogatstvo kojeg se nije mogao domoći dok je igrao u zloglasnom dobu „šamatera“ - Badž je bio ako ne najbolji, onda sigurno najviše oštećen igrač od svih šampiona belog sporta.
Ali on sebe nikada nije smatrao nesrećnim.
CRVENI PASULJ
Ljudi iz tenisa koji posećuju Badža kažu da izgleda zadovoljnije na svojoj parceli u Dingmans Feriju od, recimo, Džona Mekenroa, koji je zarađuje oko 4 miliona dolara godišnje. U svakom slučaju, Badž izgleda srećnije.
Ostao je vedar kao i pre 50 godina, kada je bio jedan od najprepoznatljivijih sportista sveta - crveni pasulj u dugim belim pantalonama. Kao kralj tenisa 1930-ih, uvek je više voleo pantalone nego šorc. Rumenog lica, pegav, guste jarko crvene kose, Badž je tada težio samo 70 kilograma, iako je bio visok 188 cm.
Poslednjih se godina popravio na oko 80 kg, a ono što je ostalo od crvene kose sada je ružičasto bela. Odličnog je zdravlja.
Rođen je u Ouklandu, Kaliforniji, kao Džon Donald Badž, drugi sin i treće crvenokoso dete dvoje daktilografa - jednog od njih crvenokosih, oboje škotskog porekla - koji su radili zajedno za novinsku kuću iz San Franciska.
Badž će uskoro postati deda. Ima dva oženjena sina. Njegova druga žena, Lorijel, ćerka ministra koja je postala njujorška manekenka, takođe ima sina.
Don i Lori sa tri druga bračna para ponekad su zajedno za Božić u Dingmans Feriju, koji ima most sa naplatnom rampom (50 centi) - jedan od retkih mostova u privatnom vlasništvu - plus poštu, i ništa drugo. Ali kada zimi padne sneg, teško ćete pronaći idiličniji kutak za odmor.
Dingmans Feri je malo mestašce u Pensilvaniji, koje se nalazi na 1.000 stopa nadmorske visine, u podnožju Pokono planina, a Badžovo imanje od 2 hektara, zvano Fajertorn zbog obilja divljih ruža, nalazi se na brdu sa veličanstvenom šumom iza i svetlucavim jezerom Silvendejl ispred.
Skoro sve okolne vikendice su zatvorene i nenastanjene tokom zime, osim Badžove, koja je zapravo drvena vila sa mnogo soba, iako je prvobitno bila brvnara. Nakon što su je Don i Lorijel kupili od njenih roditelja pre 20 godina, dopunili su je nekim stvarima, uključujući osam telefona i veliku spavaću sobu sa prozorima na sva četiri zida, i zavesama na električni pogon.
„Možda takve sobe nema ni u LA-u, čak ni Bel Er-u“, kaže Badž, koji je nekada živeo u Bel Er-u. Tih godina je, Dirdri, njegova pokojna prva supruga, bila pisac i urednik u Los Anđelesu. Preselili su se na istok šezdesetih godina kada je prihvatila posao za časopis Look u Njujorku.
"Klima u LA-u je bolja nego ovde", smatra Badž. "Ali ne i pejzaž."
Ovo je bilo najuočljivije prvi put kada su Don i Lorijel bili zavejani snegom u Fajeretornu. Te godine, tek što su se doselili, nisu ih mimoišle smetnje u telekomunikacijama. Zbog toga su održavli vatru nekoliko dana, nadajući se da će dimnim signalima privući nečiju pažnju.
Kada to nije uspelo, jedno jutro su obuli čizme i otišli do poštanskog sandučeta, što je otprilike jedan blok ispred kuće, i ostavili poruku poštaru: „Upomoć! Prokopajte nam put odavde."
I neko jeste, reče Badž, tačno na vreme.
Don Badž je hobista sa dobro opremljenom radnom sobom u susednoj gostinjskoj kući i sam je napravio veći deo nameštaja. Takođe je izgradio dugačke, zakrivljene zidove od kamena na koje se naslanjaju terase, sa kojih se pruža pogled - dole na jezero i gore ka planinskoj šumi.
U Fajeretornu možete raditi praktično sve osim igrati tenis. Najbliži teniski teren, koji Badž retko posećuje, udaljen je 5 milja. Ipak, i dalje ga igra tokom godine, kada je na putu. Njegov raspored uključuje angažmane i predavanja - naknada je 1.000 dolara plus troškovi - turnire poznatih ličnosti, i još neke počasne funkcije. Jedne godine on i Lorijel bili su kod kuće svega šest nedelja.
Dingmans Feri je udaljen 90 minuta automobilom, severozapadno od njujorških aerodroma, odakle Badžovi putuju po svetu. U Sjedinjenim Državama obično se voze, čak i do Kalifornije, u dobro održavanom kadilaku iz 1976. koji je već prešao 227.000 milja.
Badžova registarska tablica je G-SLAM, što se fino uklapa u 50. godišnjicu njegovog grend slema. Bio je, ili će biti, počasni gost na sva četiri turnira, počev od Australije ovog januara i prošlonedeljne posete Francuskoj.
Sledećeg meseca, stanica je Vimbldon.
ČETVOROČASOVNI SLEM
Kada su svi mečevi Dejvis kupa odigrani 1937. godine i kada je trofej vraćen tamo gde je, po mišljenju amerikanaca, pripadao, Don Badž se uputio u Ouklend, na jednomesečni odmor kod kuće. U to vreme, Badž je u pauzama između turnira, uglavnom živeo sa roditeljima.
Danas bi verovatno osvajač Dejvis kupa posetio Rivijeru ili Karibe, gde bi se izležavao dan ili dva, brojeći svoj novac. Tokom Badžovih sezona, šampioni nisu zarađivali milione, pa čak ni hiljade, već karte za voz do kuće. Pa su kućama i išli.
Jednog popodneva u jesen 1937, lenjo se ljuljajući na svom tremu i sa nosom u knjizi - teniskom almanahu - Badž je primetio da Tilden nikada nije osvojio prvenstvo Francuske. Čitajući dalje, saznao je da šampioni Vimbldona ne pobeđuju u Australiji. Povrh toga, znao je i da mnogi američki šampioni, nikada nisu pobedili nigde drugde.
Dok je Badž čitao i istraživao, najednom mu je sinulo. Niko nikada nije osvojio sva četiri mejdžora iste godine! Razmišljao je, nekome će jednom i to poći za rukom, zašto ja ne bih bio prvi?
Te noći je sanjao o tome, odmah ujutro rešivši da izvrši invaziju na Australiju. Već sledećeg dana je nagovorio Mejkoa da krenu zajedno.
I dok su se tako Kalifornijiani spremali da u Rouz Bolu ugoste Alabamu 1938, Badž je na otvorenom moru plovio ka drugoj vrsti sudbine.
Pedeset godina kasnije, kada su Badž i njegova supruga ove zime krenuli u Australiju, stigli su tamo za nekoliko sati avionom. Tridesetih godina to je značilo tronedeljnu plovidbu brodom.
Najzanimljivija stvar u vezi Badžovog Grend Slem-a je to što je na sva četiri turnira u finalima pobeđivao za vremenski period od jedva četiri sata ukupno.
On je 1938. godine redom:
- U finalu Australije u januaru pobedio u Adelejdeu za 47 minuta, savladavši domaćeg igrača Džona Bromviča, 6-4, 6-1, 6-2.
- Postao prvi Amerikanac koji je osvojio titulu na šampionatu Francuske, pobedivši Roderiha Mencela iz Čehoslovačke za 58 minuta na Roland Garrosu u junu. Rezultat je bio 6-3, 6-2, 6-4.
- Ostvario het-trik na Vimbldonu u julu, osvojivši titulu u muškom dublu sa Mejkoom i mešovitom dublu sa Alis Marbl. Za manje od sat vremena efektivne igre u finalu singla isprekidanog kišom, Badž je tukao Britanca Bani Ostina, 6-1, 6-0, 6-3.
-Ponovio je još jedan het-trik sa istim partnerima u septembru u Forest Hilsu. U finalu singla, ispustivši set, Badž je na kraju dobio svog drugara Mejkoa, 6-3, 6-8, 6-2, 6-1.
Kao prvi ne-nosilac koji je stigao do finala u Forest Hilsu, Džejn Mejko je, kao i Badž, igrao najbolji tenis u karijeri te 1938. godine.
Samo je još jedan čovek osvojio ova četiri teniska turnira u jednoj godini - Rod Lejver, koji je to učinio kao amaterski 1962, i ponovio kao otvoreni šampion 1969. Uprkos tome, Badžov Grend Slem se ponekad previđa ili minimizira. Neki smatraju da Badž nije imao dostojne protivnike 1938.
Tokom jednog Badžovog predavanja pre neki dan, muškarac star oko 25 godina ga je upitao: „Dajte, gospodine Badž, priznajte. Zar nije bilo lakše osvojiti Gren Slem u vaše vreme?"
Blago se osmehnuvši, Badž je odgovorio: "Ako je bilo tako lako u tridesetim i četrdesetim godinama, kako to da niko drugi to nije učinio?"
Dobro pitanje. Badž je kasnije dao još jedan odgovor, koji verovatno nikome ne bi pao na pamet. "Nisam samo osvojio Grend Slem", rekao je. "Već sam ga i utemeljio."
Sa druge strane, u tridesetim i četrdesetim godinama, da ne spominjemo pedesete i rane šezdesete, malo dobrih igrača je ostajalo na amaterskom nivou, osvajajući grend slem trofeje iz godine u godinu. Da bi zaradili od tenisa, morali su preći u profesionalnce.
Šampioni Fred Peri i Elsvort Vajns, na primer, koji su postali profesionalci ranih 30-ih, su mogli Badžu zadatavati probleme 1938.
Međutim, godinu dana kasnije, kada su se sva trojica nadmetali kao profesionalci, Badž je pobedio obojicu. Na državnoj turneji od 39 mečeva, Badžov skor sa Vajnsom je bio 22-17. Zatim u 36 susreta sa Perijem, takođe 1939, Badž završava sa ubedljivih 28-8.
Takođe je zabeleženo da 1940. godine, kada je Badž imao 25 godina, i dalje bio u top formi, nije bilo tenisera na svetu koji bi ga mogao savladati. Ali nažalost, turneja 1940. je otkazana zbog nedostatka turnira i takmičara. To je bilo nekih 40 godina pre nego što je 25-godišnji sportista sa Badžovim talentom mogao očekivati da će lako zaraditi 4 ili 5 miliona dolara - od zvaničnih nagrada ili u kovertama ispod stola - u periodu od 12 meseci.
Početkom 1941, Badž je sa 26 godina i dalje bio najbolji, ali je imao samo dve mogućnosti. Mogao je da sedi kod kuće u Ouklendu, ili da krene na turneju širom zemlje sa Bilom Tildenom - koji je te godine napunio 48 godina. Izabrao je Tildena.
KLJUČ: RANI UDARAC
Po mišljenju nekih ljudi iz sveta tenisa, Badžovo najveće dostignuće nije bio Grend Slem iz 1938, već trijumfi nad Vajnsom i Perijem 1939, u njegovoj debitantskoj profi sezoni. Nasuprot njemu, većina amaterskih šampiona su započinjali svoju profesionalnu karijeru tako što su gubili od iskusnijih starosedelaca, kao što je to bio slučaj sa Gonzalesom i Perijem, ili kasnije kada su se priključivali Rigs, Rouzvel, Hoad i Lejver, između ostalih.
Krejmer, Vajns i Tilden nisu. Njih trojica i Badž su od početka nizali pobede u profesionalnoj konkurenciji. Rod Lejver je, na primer, neposredno nakon svog amaterskog grend slema 1962, izgubio prvih 10 ili 12 profesionalnih mečeva od Panča Gonzalesa.
Jednog dana početkom turneje 1937, kada je zamoljen da bude glavni sudija na meču Vajns-Peri, Badž je dobio lekciju koja mu je na neki način oblikovala ostatak karijere.
Elsvort Vajns, koji je sa 19 godina pobedio na Forest Hilsu, je važio za najjačeg udarača među teniserima. Bio je takođe nekoliko godina mlađi od Freda Perija, koji se sasvim dobro držao uspešno vraćajući Vajnsove plotune.
„Nisam mogao da verujem“, priseća se Badž. „Mislio sam da će ga Vajns ubiti. Zatim sam pogledao gde stoje, Vajns je bio 5 stopa iza osnovne linije, a Peri samo pola koraka. Bio je to odličan i izjednačen meč."
To se zbilo godinu pre Badžovog grend slema.
„Odlučio sam da promenim igru“, rekao je. "Moj ideja nakon tog sudijskog meča je bila da napadam kao Vajns i da se branim kao Peri."
Ključ je bio pokupiti loptu rano, još u penjanju.
Ovo će zapravo biti ključ Badžove dominacije u tenisu - njegova sposobnost da loptu udari rano i direktno, bekendom ili forhendom, i top-spinom sa obe strane, je pošalje duboko u polje protivnika. Ovo zahteva neverovatnu brzinu, gotovo savršene udarce i hrabrost da se konstantno stoji unutar ili na osnovnoj liniji.
"Ljudi pričaju o Badžovom bekendu", kaže Džek Krejmer, koji je vodio profesionalni tur mnogo godina pre teniske Open ere. „I istina je da je imao najbolji bekend ikada.”
„Ali ono što ga je činilo skoro nepobedivim je njegov ritern protivničkog servisa - prvog ili drugog - sa obe strane. Stajao je unutar osnovne linije - čak i protiv Vajnsa - i maltretirao rivale svojim riternom."
Kako je iko mogao zbuniti Vajnsa ili Krejmera povratnim udarcem prvog servisa sa osnovne linije?
"Rođen sam kao ambidekster", govorio je Badž, koji je kao dečak u Ouklendu više voleo bejzbol i fudbal, uglavnom se ne zanimajući previše za tenis do svoje 15 godine.
Seća se da je jednog popodneva kao desetogodišnji klinac, na bejzbolu otkrio da je bio najproduktivniji kada je loptu bacao desnom a udarao levom rukom.
"Tenis igram desnom rukom, naravno", kaže Badž. „Ali je zato moj bekend zasnovan na mom osećaju levorukog bejzbol udarača.
Ipak, on se zalaže protiv dvoručnog bekenda.
„Žao mi je dece koja tako igraju“, rekao je. "Veoma je teško igrati na taj način i istovremeno uspešno pokrivati čitav teren."
REŠAVANJE PROBLEMA
Džez bend Tomija Dorsija, sa Frenkom Sinatrom kao mladim vokalom, bio je na pozornici hotela Nju Jorker one noći kada je Don Badž, u Medison Skver Gardenu, započeo svoju profesionalnu tenisku karijeru pobedom nad Vajnsom.
Dorsi, koji je bio Badžov prijatelj, ga je ponekad zvao da sedne za bubnjeve tokom nastupa, koje je svirao kao klinac i što mu je inače bio jedan od hobija.
Vreme džeza je prošlo, ali nije zaboravljeno od strane ovog ljubitelja i kolekcionara iz Dingmans Ferija. On se družio sa Beni Gudmenom, Arti Šoom, braćom Dorsi i drugim poznatim džezerima toga doba.
Kao i većina vrhunskih sportista, Badž je brzo reagovao na izazove. Na sličan način kako je nekad razrešavao protivnike, danas rešava društvene igre. Jedna od omiljenih mu je bekgemon (tavla), koju igra skoro svakog popodneva u svojoj sobi iznad garaže.
Bekgemon tabla, koju je sam napravio, je postavljena pored velikog prozora sa pogledom na jezero Silvendejl, a on često igra sa Lorijel u 1 dolar po partiji.
„Raskusuramo se na kraju meseca“, rekao je, nevoljno dodajući: „Prošlog meseca sam joj morao platiti.“
Odbio je da kaže koliko.
Posetioci doma Badžovih otkriće da džez zvuči najbolje u njihovoj prostranoj dnevnoj sobi.
Zvučnici su visoko na jednoj od trofejima dobro popunjenih polica - svaki zvučnik na počasnom mestu pored dva dobro ispolirana Vimbldonska pehara.
Na zidu ispod njih je galerija sportskih fotografija iz 1940-ih, sa odabranim društvom, podsećajući goste da je Badž bio savremenik nekih od najvećih američkih sportista - Dimađo, Vilijams i Bob Feler u bejzbolu, Džo Luis u boksu, Henk Luiseti u košarci, a Semi Bau i Bob Voterfild u američkom fudbalu, između ostalih.
Na teniskom terenu, kaže Badž, Tilden je rešavao probleme poput Dimađa, dok je Vajns bio poput Vilijamsa.
„Vajns je bio najbolji igrač kojeg smo ikada imali“, rekao je Badž. „Kad bi promašio servis za koji inč, ne bi se previše obazirao."
„Tilden je bio drugačiji. Taj bi učinio sve da te pobedi."
Kao što bi i Badž.
„MIKSOVANJE“
Tilen i Badž. Verovatno dvojica najboljih ikada. Ko je treći?
„Samo bi još jedan igrač u poslednjih 50 godina, Džon Mekenro, mogao igrati na tom nivou“ kaže Badž. „Pod uslovom da je rođen sa malo većom željom za tenisom i da je u nešto boljoj kondiciji.“
Badž je pobeđivao u nekim od svojih najvećih mečeva tako što je bio spremniji i agresivniji igrač u petom setu protiv iznurenih protivnika.
Ko bi pobedio da su Tilden i Badž bili vršnjaci i sretali se u istim godinama?
"Badž bi dobio Tildena na mreži", tvrdi Džek Krejmer, koji je osam godina bio u svetskom vrhu tenisa, 1946-47 kao amater, a 1948-53 kao profesionalac.
„Tilden je voleo da tuče sa osnovne linije, odatle krećući na vas. To je bila njegova igra. Ali i Badž je mogao da igra na taj način. Mogao je igrati Tildenovim stilom a da ga Tilden ne ugrozi."
„Na prvu kraću loptu Badž bi se našao tu. To bi bila razlika."
Drugim rečima, Badž je bio svestraniji igrač. Krejmer kaže da je Badž na svom vrhuncu bio u stanju da pobedi bilo koga jer bi mogao da se efikasno odbrani od svakog napada a da se pri tom malo ko mogao nositi sa njegovim ofanzivnim arsenalom.
"Imao je sposobnost da kontroliše igru protiv sjajnog defanzivca ili odličnog agresivnog udarača", rekao je Krejmer. "(Čak ni u kasnim 30-im) niste mogli da nakon servisa izađete na mrežu protiv Badža zbog dubine njegovog riterna - sa obe strane.
Badž je, podsećajući se, rekao da je sve to usavršio uzimajući tri meseca pauze godišnje da bi vežbao svaki udarac i potez koje je smatrao nešto slabijim.
"Moja igra se uglavnom svodila na miksovanje", rekao je. „Na primer, bez obzira s kim sam igrao, išao sam na mrežu, zatim se vraćao pozadi. Uvek sam mislio da je „mešanje“ tajna uspeha u svakom sportu, osim možda u golfu i bilijaru.
"U tenisu su potrebni sati i meseci vežbe da biste savladali svoje slabosti i dobili sveobuhvatnu igru. Ali danas postoji toliko mnogo turnira da niko više ne vežba."
„Naravno, ne možete kriviti (današnje tenisere) što igraju previše često i premalo vežbaju udarce. Tu je sav taj novac kog treba juriti."
Kao što kaže Krejmer, ovo znači samo jednu stvar u vezi Badža: On je i dalje broj 1.
