Ништа ми не да такав осећај слободе као трчање. Човек који је предодређен да поставља себи лимите константно помјера исте с трчањем. Океј, неко ће рећи да је тако мање-више са свим физичким напорима, али код маратона и дужих дистанци се код аматера више, код професионалаца мање, губе резерве енергије, и буквално је борба са самим собом. Шта човјеку послије истрчаног ултрамаратона у психолошком смислу може бит' лимит? Читао сам неке чланке да научници још увијек не могу да утврде који је лимит за човјека трчања гледе, о дистанци причам. Овдје је и ствар о перцепцији, па се може причат' да сам субјективан, али став да је глупо и превазиђено трчање је баш, баш испод твог нивоа.
Трчао сам за сад полумаратоне, кад сам планирао да пређем на следећи ниво сјебао сам кољено (чашицу) гадно, тако да сад једино могу да упражњавам праволинијске физичке активности.
@Honey Badger самоук сам, па не знам колико могу помоћи, али сам са 105 мин спустио на 95 мин након првог маратона највише захваљујући бољем одмору. 10ак дана пред маратон само лагани ритам и истезање. Треба потражити и на јутјубу, има занимљивих чланака гдје људи губе енергију током трчања. Правилније спуштање стопала на тло, дисање и слично. Мада сам и доста млађи, не треба занемарити.
Од мене подршка, надам се да ће тема заживјети