NA POLZU NARODU SRPSKOM – Dobrotvori, zadužbinari, ktitori i prosvetitelji srpskog naroda

[Amigdala]

"Задужбина je трајан поклон у виду приватне имовине или доброг дела, које задужбинар завештава за остваривање друштвено корисних циљева, на начин како је он то сам замислио."

 

Dobročinstvo u vidu zadužbinarstva dostiže kod Srba svoj procvat u periodu razvijenog građanskog društva krajem XIX i početkom XX veka.Raditi mukotrpno čitavog života i sticati bogatstvo da bi se ono zatim velikodušno poklonilo narodu a ne, kao što bi se očekivalo, naslednicima, predstavlja pojavu koja kod drugih naroda ili ne postoji ili je vrlo retka. Kod tzv. velikih naroda mnogo je tipičnija pojava čuvanja i umnožavanja kapitala iz generacije u generaciju u okviru najuže porodice.

Srpsko zadužbinarstvo ima viševekovnu tradiciju. Javlja se sa počecima srpske državnosti o čemu imamo rečite dokaze u zadužbinama vladarske loze Nemanjića. Zadužbine su u srednjem veku osnivali ne samo naši vladari već i vlastelini i crkveni velikodostojnici. Višestruki značaj za naš narod a posebno za našu kulturu zadužbinarstvo je imalo gotovo čitavog XIX i u prvoj polovini XX veka.

Zadužbina je  srpska reč koja se prvobitno izgovarala ZADUŠJE, što je značilo: za dušu. Ovu reč je vrlo teško prevesti na druge jezike a da ona zadrži sve komponente značenja.

U razdoblju od 1903. do 1914. godine Srbija je doživela svoj najplodniji period u novovekovnom razvoju kulture. Nosioci kulturnog napretka bili su Srpska kraljevska akademija, osnovana 1892. i Univerzitet u Beogradu, osnovan 1905. Akademija se razvila iz Srpskog učenog društva, a Univerzitet iz Velike škole. Akademija je objavljivala Glasnik sa studijama, raspravama i građom iz srpske istorije, jezika i dr. Nastava na univerzitetu bila je na visokom naučnom nivou.

U naučnom svetu dominirala su imena kao što su: Jovan Cvijić, Mihailo Petrović Alas, Milutin Milanković, Stojan Novaković, Živojin Perić, Toma Živanović, Ljubomir Stojanović, Aleksandar Belić, (filozof) Branislav Petronijević i dr. Među književnim časopisima ističe se Srpski književni glasnik, osnovan 1901. Širenju i popularisanju probrane literature mnogo je doprinela Srpska književna zadruga, formirana 1892. godine. Najistaknutiji srpski pisci početkom XX veka bili su pesnici Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Milan Rakić i satiričar Radoje Domanović. Pozorište doživljava svoj procvat, naročito pojavom glumaca kao što su Petar Dobrinović i Dobrica Milutinović. Pečat muzičkoj umetnosti Srbije daje Stevan Mokranjac. Školovanje velikog broja studenata na stranim univerzitetima u drugoj polovini XIX veka, odnosno, planiranje elite koje je direktno finansirala država, za nešto više od pola veka doprinelo da Srbija na početku XX veka bude prestižno kulturno i naučno središte na slovenskom jugu – parlamentarna monarhija s najvišim stepenom političkih sloboda i demokratskih ustanova među Južnim Slovenima. Vrativši se u Otadžbinu po završetku studija, plejada naučnih, kulturnih, političkih poslenika, lekara, inženjera i sveštenika pomogla je da Srbija od nekadašnje zaostale, pogranične provincije Osmanske carevine postane evropska država koja postepeno napreduje ka najrazvijenijim zemljama tadašnje Evrope, na obrazovnom, političkom i ekonomskom planu.

Srbija je 1896. godine donela Zakon o zadužbinama, koji je za to vreme bio vrlo napredan. Ovaj Zakon je zamenjen novim, usvojenim 14. januara 1912. Godine 1925. doneta je Uredba o upravi imovinom zadužbina i vršenju prava nadzora nad zadužbinskim upravama (Službene novine, br. 232/1925). Darodavac je testamentom ili Osnovnim pismom izražavao šta je motiv formiranja zadužbine. Obično je motiv ustanovljenja zadužbine bio brži razvoj prosvete, moralno vaspitanje naroda ili prosvećivanje najširih slojeva- Svaka zadužbina imala je jasan motiv, odnosno svrhu ili cilj svog postojanja. Sredstva iz fondova zadužbina imala su osnovnu sumu ili glavnicu koja se, bez obzira u kom obliku je bila – u nepokretnostima, novcu, zlatu, akcijama ili obveznicama – nije smela krnjiti, nego je čuvana u banci i dodatno oplođavana kako bi se iz tog kapitala finansirao njen rad i pomagali prihvaćeni projekti. Zadužbine i fondovi radili su po posebnim pravilima koja su ustanovljavali ili sami darodavci ili institucije koje njima upravljaju. Uobičajena praksa bila je da je prvih nekoliko godina (ponekad i prvih 10 godina) samo jedan deo sredstava stečenih davanjem glavnice „pod interes” korišćen za osnovne ciljeve zadužbine, a ostatak je služio za uvećavanje osnovnog kapitala zadužbine. Isto to je važilo i za sredstva koja su se prikupljala iznajmljivanjem nekretnina – kuća, stanova i/ili zemljišta zadužbine. Zadužbinom, odnosno formiranim zadužbinskim fondom upravljao je odbor čiju je strukturu određivao darodavac svojim osnovnim pismom, ili je to prepuštao određenoj ustanovi, najčešće onoj kojoj je zadužbina ostavljena. U XIX veku i do početka Drugog svetskog rata u upravnim odborima zadužbina bili su „prvi ljudi” naše nauke i kulture, ličnosti besprekornih moralnih kvaliteta i neosporne naučne reputacije. Pravilima ili kodeksom rada bilo je predviđeno da zadužbina ne deli dobit među članovima uprave. Učešće u upravnim odborima zadužbina smatrano je izuzetnom počašću, a pravična raspodela sredstava iz fondova obezbeđivana je opštom saglasnošću članova odbora. U razdoblju aktivnog rada zadužbina i fondova, sve do Drugog svetskog rata, nije u javnosti zabeleženo da je neka ličnost iz odbora učinila proneveru ili zloupotrebu.

Zadužbinarstvo koje je u nas dobilo karakter institucije, gubilo se tokom svoje duge istorije samo u dva maha: za vreme ropstva pod Turcima, i posle Drugog svetskog rata tokom vladavine komunističke ideologije.

„Ako je suditi po onoj Andrićevoj da veliki ljudi umiru dva puta i to jednom kada ih nestane sa zemlje i drugi put kada propadnu njihove zadužbine, onda se srpski zadužbinari poodavno okreću u grobu. A kako i ne bi, kad zgrade koje su darivali svom narodu propadaju, neke se prodaju, a druge se pretvaraju u hotele. Tako od zgrade u Knez Mihailovoj broj 33 u Beogradu koju je Nikola Spasić zaveštao narodu za pomoć zdravstvu i privredi, koristi ima samo jedan privrednik, izvesni Miomir Hreljac koji je ovde otvorio hotel "Kruna". Uprkos tome što mu je građevinska inspekcija naložila da poruši sve što je adaptirano i zgradu Zadužbine vrati u prvobitno stanje, došao je i na neverovatnu ideju da Zadužbinu Nikole Spasića pretvori u Zadužbinu Miomira Hreljca!
Da bi došli do Zadužbine Miloša Crnjanskog morate da prođete kroz mračni hodnik u kome se sa desne strane nalazi toalet zgrade, a sa druge umivaonik. Zbog tog toaleta ulazna vrata Zadužbine su zaključana i kad u njoj ima ljudi, pa ako želite da uđete, morate kucanjem na prozor iz dvorišta da zamolite prisutne da vas puste. Tek onda ulazite u Zadužbinu ovog velikog pisca, dali smo mu svega šest-sedam kvadrata.“

Ovo je priča o velikim LJudima, dobrotvorima, filantropima i ktitorima koji su sve što su imali (a imali su mnogo, hteli još više, prim. A.) dali na korist svom otečastvu, narodu srpskom. Isto tako je i priča o pokoljenjima, posebno današnjem, koje je to sve bacilo u zaborav.

 

Reference:

 

Spoiler

A.Gavrilović, „Znameniti Srbi XIX veka“, Srpska Štamparija- Luka Ćelović (dobrotvor) 1901

M.Đ.Miličević „ Pomenik znamenitih ljudi srpskoga naroda novijeg doba “, Beograd, 1888

M.Sofronijević, „Darivali su svom otečastvu“, Beograd 1995.

S. Vejinović, „Zadužbinarstvo  kod Srba“, Prometej, 2012

R.Ljušić, „Srpska državnost XIX veka“, Beograd, 2012

Z.S.Cvetković, „Zaveštavam na korist mog naroda“, Agnosta, 2018.

Veb sajt: https://sr.wikipedia.org/wiki/Категорија:Српски_добротвори

Veb sajt: https://www.srpskozaduzbinarstvo.rs/

Internet Izdanje, Balkanski fond za lokalne inicijative, ur Branka Pavlović, „Poruke vremena prošlih“, Beograd, 2007.

 

[Amigdala]

One koje zovemo dobrotvorima ili zadužbinarima teško je danas razumeti. Još je teže protumačiti njihova dela u današnjem vremenu kada pojedinac, individua, znači sve, a narod i opšte dobro ništa. Oni izgledaju nadrealno, skoro ludo, u eri kada je jedino važno zadovoljiti svoje sebične potrebe a za druge nas nije briga. Neka neko drugi vodi računa o njima, jer je jedino važno da je meni dobro i sve potaman. Možemo li danas zamisliti nekog bogatog čoveka, ili „tajkuna“, koji na kraju svog života sve ostavi tamo nekom narodu? Teško. Ali da u prošlosti ove male,napaćene i nebogate zemlje nije bilo takvih ljudi pitanje je da li bi ona, tako nejaka, opstala. Jedan od tih koji je pomogao da ta zemlja ne samo opstane već i zakorači među prosvećene narode Evrope je bio Ilija Milosavljević – Kolarac.

 

ILIJA MILOSAVLJEVIĆ – KOLARAC ( 1800- 1878)

"Ја нисам имао деце, али сам изабрао српски народ за своје дете. Њему остављам све што сам стекао."

 

 

Ilija Milosavljević Kolarac 1877. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Od sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda.

 

 

Ne zna se tačno kada je rođen Ilija Milosavljević - Kolarac. Zna se samo da je to bilo negde oko 1800. godine u selu Kolarima, pa otuda i nadimak "Kolarac". Takođe  je poznato da mu je otac bio abadžija, pa su ga zbog toga zvali Aba-Milosav. A Milosav je bio srpski ustanik u oba ustanka prekidajući četovanje samo da vidi decu i ženu Jovanku, a ako „smogne vremena i snage“ između dva boja da malo poradi u radionici i obezbedi koju paru da se preživi. Ratujući Milosav je 1806. bio teško ranjen u jurišu na Beograd. Tursko tane ga je pogodilo pravo u čelo. Jedva je preživeo, a kao sećanje i beleg, a zašto da ne i kao odličje, ostao mu je veliki, doživotni, ožiljak posred glave. A za sve to vreme majka Jovanka-Joka je podizala decu i bila uglavnom jedini autoritet u kući.

 

Ilija je četvorogodišnju osnovnu školu završio u rodnom selu. To bi bilo njegovo jedino formalno školovanje gde se opismenio taman toliko koliko je u tom vremenu bilo dovoljno. Ostalo će ga naučiti život.  Utom pristiže i 1813 i krah Prvog srpskog ustanka.  I tako se i  cela Ilijina  porodica nađe jedne noći na smederevskoj skeli prevozeći srpsku raju u nepoznato. O ovom prelasku Ilija Milosavljević - Kolarac će kasnije, kao bogat čovek pričati, da je otac hteo da na obali ostavi ždrebe jer na skeli nije bilo mesta. Ilija je, međutim, toliko plakao i preklinjao oca da je ovaj pristao da ždrebe priveže za skelu, pa ako prepliva tako vezano Dunav onda dobro, ako ne - to je sudbina. Ždrebe je, ipak, stiglo u Austriju. Ilija sa porodicom se privremeno nastanio u Crepaji. Čim su se malo snašli Ilija je upregao ždrebe i malim taljigama je počeo razvoziti ribu koju je prethodno kupovao od dunavskih alasa i potom prodavao izbeglom narodu.

Samo što su turske vlasti objavile opštu amnestiju Ilija se sa svojima u trenu našao natrag u Kolarima. Budući da je bio nemirnog duha sam povratak mu nije bio dovoljan. Živeo je san da može mnogo više da postigne u gradu. Sa zarađenih 30 para kreće put Beograda. O tom prvom dolasku će kasnije pričati:,,Kada sam ušao u Beograd imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?"

 

U Beogradu je bio potpuno sam i bez potpore. Zato ubrzo odlazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića - Servijanca, koji je bio tamošnji trgovac. Budući da je Ilija imao oštru, preku i prgavu narav on ga šalje u vršac da izuči trgovački zanat, jer je bolje da se sa Ilijom drugi zlopate nego on. Tamo će naučiti sve što se o trgovini može naučiti. Kao izučeni trgovac on se 1817. vraća u Beograd gde radi u više trgovačkih radnji a najduže kod Milutina Radovanovića, jednog od tada najčuvenijih trgovaca. Tu će ce zagledati u gazdinu kćerku, Sinđeliju. Ubrzo se njom i ženi a po ženidbi valjalo se osamostaliti. I tako Ilija i Sinđelija otvaraju svoj dućan u njihovoj kući.  U Pančevu je poslove trgovine svinjama i hranom prvo vodio se rođakom Đorđem Jovanovićem, istim onim koji ga je bio otpremio u Vršac da 2u drugom dućanu čini belaj", a kasnije i sa Đorđom Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara,industrijalca i dobrotvora (više o njemu kasnije, prim. A.).  „Ja nisam znao“, pričaše pokojni Kolarac, „šta je to glad i žeđ; šta li nespavanje i umor, kad god me je čekao kakav poveći posao“. Na taj način, kroz kratko vreme, Kolarac stade u red najbogatijih žitarskih trgovaca u Donjem Banatu.

 

Još u to doba, Kolarac je počeo da se zanima  za srpsku prosvetu i za  književnost. Roman,“ Grof od Monte Krista,“ (Aleksandar Dima, prim.A. ) u srpskom prevodu, izašao je na svet Kolarčevom pomoću. „Godine 1861, juna 15, licem na Vidovdan, Kolarac upravi pismo na ovu gospodu: Pantu Jovanovića, Emilijana Josimovića, Miloja Lešjanina, Dimitrija Matića, Ljubomira P. Nenadovića, Josifa Pančića, i Kostu Cukića. U tom pismu izjavio je da će, unapred(ak), svake godine, davati po 100 dukata na potporu knjigama koje ta gospoda preporuče za nagradu. Tako je postao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca."

 

Te iste godine, Srbi u Ugarskoj slavili su stogodišnjicu Od rođenja Save Tekelije (još jednog srpskog zadužbinara i dobrotvora; o njemu više reči kasnije, prim .A)  Na tu svetkovinu pozvan, otišao je i Kolarac u Novi Sad. Na izlasku iz lađe, u Novom Sadu, njega dočekaju svečano i srdačno, da je od radosti plakao kao dete. Tada je dao 1000 forinata za osnivanje Pravne Akademije u Novom Sadu.

 

Godinu dana pred smrt Kolarac je 26. februara 1877. potpisao testament.  U njemu zapisuje i naređuje: „Sve svoje imanje zave štavam na korist mog naroda...“. Prema testamentu „Kolarčevu zadužbinu“ čine dva osnovna fonda: „Književni fond Ilije M. Kolarca“, i „Fond za podizanje srpskog univerziteta“.

 

 

Još za života, Kolarac je,  zajedno sa Tomom-Vučićem Perišićem osnovao 1857. „Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu“. Ideja Fonda je bila da sačuva od zaborava one koji su dali život za otadžbinu a kojima nema više ko ni sveću da zapali. Fond za podizanje univerziteta je imao zadatak da podigne univerzitet pod nazivom: „Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim  trudom na korist svog naroda". Ideja Univerziteta će biti dovršena odlukom odbora,,Kolarčeve zadužbine" od 26. juna 1927. kojom je odlučeno da se Univerzitet konačno podigne. Ono što je čuveni "Kolarac" učinilo poznatim to je da su predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku".

 

Književni fond se bavio izdavačkom delatnošću i pomaganjem književnika, što je Ilija Kolarac inače već činio za života. Fond je dodeljivao i književne nagrade domaćim piscima. Međutim, nagrade nisu dodeljivane samo za pojedinačna dela već i za celokupno stvaralaštvo koje doprinosi srpskoj književnosti. Kao pravi rodoljub Kolarac je vodio računa i o književnicima van Srbije, jer u testamentu stoji da se imaju nagrađivati „dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom".

 

Kolarca 26. januara 1878. ni krivog ni dužnog uhapse i optužuju pred vojnim sudom u Aranđelovcu, iako nije bio vojno lice, za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskom ustanku. Osuđen je na pet godina robije. Ovo hapšenje i potonje suđenje se može pripisati staroj surevljivosti: Kolarac je bio okoreli pobornik dinastije Karađorđević a na vlasti je bio knez Milan Obrenović. Iz izveštaja o hapšenju Kolarca podnetom knezu od strane beogradske policije opet u sećanje prizivamo onog starog Iliju. Policajac će zapisati da je Kolarac dočekao žandare goropadno „grdio ih je i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj“. U zatvoru je proveo devet ipo meseci i zbog amnestije biva pušten 10. avgusta 1878. Ali iz zatvora izlazi skrhan i bolestan. Kad su ga poveli iz kuće u zatvor, poslao je sudu svoj testament na čuvanje, a vrativši se kući, posle sve bede, rekao je:“ Prav sam i čist kao sunce; za to sam i mislio da će me pustiti; ali, u jedan mah, bi mi teško i htedoh pocepati testamenat; hvala Bogu te nisam!“

 

Završimo ovo podsećanje natpisom na nadgrоbnom spomeniku Ilije i supruge mu Sinđelije, kojeg bi trebalo da se prisete današnji imućni ljudi: ,,ONI SU CELOG SVOG VEKA TEKLI I ČUVALI DA OSTAVE SPOMEN SVOM NARODU".

 

Čovek živi onoliko dugo koliko žive njegova dela a Ilija Kolarac će živeti još dugo.

 

Edited Saturday at 09:26 PM by Amigdala

[Amigdala]

ILIJA MILOSAVLJEVIĆ - KOLARAC (2. DEO).

 

Zadužbina I. M. Kolarca priznata je Rešenjem Kasacionog suda br. 4149 od 16. oktobra 1881. godine gde stoji: Zadužbina je namenjena isključivo prosvetnim ciljevima i ne deli dobit među svojim članovima uprave.

Zadužbina Ilije M. Kolarca radila je u smislu volje svoga osnivača, a 1895, prema zapisima M. Đ. Milićevića, Fond zadužbinski je iznosio:

9. oktobra 1878. godine 724.508,60 dinara u zlatu

1. oktobra 1895. godine 1.294.220,09 dinara u zlatu.

Za tih 17 godina postojanja Zadužbine imovina je uvećana za 569.711,49 dinara u zlatu.

Iz Uredbe Odbora Kolarčeve Zadužbine, koja je doneta na predlog člana Odbora Stojana Novakovića, a potvrđena 7. novembra 1881. godine od strane Ministarstva prosvete, proističu sva prava Odbora predviđena Testamentom. U Uredbi Kolarčeve zadužbine u članu 12. stoji:

"Glavna kontrola neće uzimati u ocenu: da li je neko književno delo zaslužilo nagradu koja mu je data, kao ni da li je zgodan način koji je Odbor odabrao za potpomaganje književnosti".

Glavna kontrola je imala obavezu da proverava:

1. Da li se novci koji su namenjeni Univerzitetskom fondu pridaju glavnici,

2. Da li se Književni fond umnožava po Testamentu.

Kako po Testamentu ostavljeni novac nije bio odmah dovoljan za ostvarenje ciljeva Univerzitetskog i Književnog fonda, to je predviđeno "da se putem kamata umnožava pa makar to trajalo i 30 godina".

Književni fond je već negde 1900. godine dostigao sumu od 20.000 dukata cesarskih, a Univerzitetski je tek 1927. mogao da počne da ostvaruje odluke Testamenta.

Zadužbinski odbor je u međuvremenu o svom radu redovno preko novina izveštavao javnost.

Sam Kolarac je za života, na sednicama Odbora kojima je predsedavao u svom stanu, dodeljivao iz Književnog fonda nagrade i to ne samo za pojedinačna dela već i za ukupan doprinos srpskoj književnosti pojedinih književnika. Nagrada je dodeljivana ili u gotovom novcu ili su njom isplaćivani troškovi za štampanje spisa. Novčana nagrada je iznosila najviše 100 a najmanje 8 dukata.

 

Kolarac je, međutim, i direktno pomagao ne samo književnike nego i druga za kulturu zaslužna lica.

U poslednjim godinama svoga života Kolarac je govorio da su u njegovom tefteru zabeležene tačne cifre koje pokazuju koliko je i kad raznim piscima dao "na potporu srpske književnosti".

Sačuvan je podatak o tome da su u Kolarčevoj zaostavštini pronađena pisma u kojima mu se mnogi Srbi, i ne samo Srbi, obraćaju za novčanu pomoć ili mu se zahvaljuju za već ukazano dobro.

 

Iz Književnog fonda Kolarčeve zadužbine izdato je do 1914. godine oko 120 knjiga.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Kolarčeva zadužbina obnavlja svoj rad. Konstituiše se zadužbinski Odbor u sastavu: predsednik Čeda Mijatović, potpredsednik Slobodan Jovanović i članovi Sr. Stojković, Bogdan Popović, Drag. Prendić, Tih. Đorđević i A. Belić.

Odbor Kolarčeve zadužbine svojim aktom br. 15 od 26. juna 1927. godine donosi Odluku o podizanju Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Prema ovoj Odluci, Kolarčev univerzitet bi imao da se shvati "kao ustanova koja bi držala sredinu između Državnih i Narodnih Univerziteta. Sa prvima bi imao sličnosti uređenja, sistematska predavanja, naročite kurseve za vežbanja, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a sa onim drugima što bi mu predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku".

Književni fond je knjige izdavao u više biblioteka, u kojima su naši najeminentniji književnici i naučnici štampali svoja dela. Između dva svetska rata pored ostalih izdanja ovog fonda valja pomenuti:

 

I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli.
M. Đurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj.
R. Dimitrijević: Alfons Dode i Provansa.
M. Ibrovac: Alfred de Vinji.
M. Budimir: O Ilijadi i njenom pesniku.
A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa. Delo Vukovo.
I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova.
V. Vučković: Muzika od kraja XVI do XX veka.
V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak.
K. Todorović: Zarazne i infektivne bolesti.
I. Đaja: Kako se hranimo.
M. Sekulić: Tuberkuloza u ranim godinama čovečijeg života.
S. Ristić: Filozofija i nauka.
P. Tutundžić: Izvori energije u budućnosti.

Naravno da ovo nisu svi naslovi niti ih je moguće na ovom mestu sve nabrojati. Najpopularnije biblioteke Književnog fonda bile su "Redovno izdanje", "Mala biblioteka" i "Poučna biblioteka".

Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je tokom Drugog svetskog rata Komesarsku upravu. Iz izveštaja o radu Književnog fonda za 1943. godinu vidi se da fond nije uopšte korišćen pošto su mu prihodi usled ratnih prilika bili svedeni na minimum. Glavni deo fonda sastojao se od hartija od vrednosti (1.379.382,50 dinara), koje u toku rata nisu donosile kamatu a gotovina u iznosu od 609.773 dinara predratnih nije bila dovoljna za dodeljivanje nagrada. Svi prihodi koji su se tada sticali poticali su od dvorana Kolarčeve zadužbine.

 

Posle završetka Drugog svetskog rata podnet je Izveštaj o poslovanju Zadužbine Ilije M. Kolarca u 1945. godini koji je potpisao predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić.

Iz tog Izveštaja proizilazi da je, "zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji", Zadužbina Ilije M. Kolarca do Drugog svetskog rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se posle rata Zadužbina našla u takvom stanju da je već u 1945. godini njen dalji opstanak doveden u pitanje.

Pred rat su glavni finansijski izvori Zadužbine bili: 1. nepokretno imanje kod Kneževog spomenika, 2. nepokretno imanje na Kraljevom trgu, 3. poljoprivredno imanje u opštini supskoj i ćuprijskoj, kao i poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, 4. prihodi od interesa na uloge kod banaka, 5. prihodi od hartija od vrednosti pojedinih fondova i 6. prihodi od raznih priredaba i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

 

Usled razaranja koja je prouzrokovao okupator, nastalih političkih i društvenih promena posle oslobođenja, donošenja novih zakona o agrarnoj reformi i o valorizaciji investicija, nastupile su velike promene u strukturi imovine Zadužbine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod Kneževog spomenika (Trg Republike), a plac je eksproprisan od strane opštine. Po novom zakonu o agrarnoj reformi, eksproprisana su, takođe, imanja u opštinama Supska i Ćuprija kao i imanje u opštini Železnik, srez Vračarski.

Prema ovom Izveštaju, Zadužbini su ostale samo neznatne vrednosti, kao npr. u evidenciji publikacija Kolarčevog narodnog univerziteta te 1945. godine nalazilo se još 46 naslova knjiga iz biblioteke "Redovno izdanje" sa 29.463 sveske, 10 naslova "Male biblioteke" sa 9.050 sveski i dva naslova "Poučne biblioteke" sa 95 sveski.

 

Sačinitelju ovih redova (Sofronijević, 1995), u septembru 1989. godine, na žalost, u tadašnjoj upravi Kolarčevog univerziteta nisu bili dostupni nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju fonda Zadužbine niti bilo kakav trag Testamenta. Ali, zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji uz slike I. M. Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurila dela Josipa Broza, Kardelja i Lenjina. Tu se ne može videti ni jedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda, iz ma kog perioda njegovog postojanja, a njima je, ruku na srce, i namenjen taj orman.

Napokon, Zadužbina Ilije M. Kolarca dočekala je bolje dane. Na dan 1. aprila 1992. godine vraćen joj je status zadužbine.

[Amigdala]

LUKA ĆELOVIĆ – TREBINJAC ( 1854-1929 )

Najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta.

 

 

Rođen je na Svetog Luku, 31. oktobra 1854. godine, u Pridvorici kod Trebinja. Kao dečak otišao je od kuće, najpre u Banjaluku, gde je nastavio da pohađa osnovnu školu, koju je započeo u rodnom mestu, i da radi kao šegrt u trgovini. Tu je ostao sve do 1871. godine, kada prelazi u Brčko gde, takođe, radi kao šegrt u trgovačkoj radnji. U Beograd dolazi 1872. godine, kao osamnaestogodišnjak i, uz pomoć  arhimandrita Nićifora Dučića (još jednog dobrotvora, prim A), koji je takođe bio rodom iz Hercegovine, počinje sa šegrtovanjem u jednoj galanterijskoj radnji. Sopstvenu magazu za trgovinu prehrambenom robom Ćelović je otvorio 1880. godine, u svojoj 26. godini. Odmah je ugovorio liferaciju ovasa i hleba za vojsku i započeo drugi unosan posao – izvoz suvih šljiva u Ameriku. U tome su mu, u početku, pomagali poznati beogradski trgovci Paranos i Krsmanovići. U trgovinskim poslovima krasile su ga prirodna bistrina i upornost, a u životu izuzetna skromnost, požrtvovanje, čestitost i štedljivost.

 

Iako je rano otišao  od kuće, Luka nikada nije prekidao veze sa rodnim krajem. U toku Bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine,poznatog pod nazivom „Nevesinjska puška“, Luka se priključuje dobrovoljačkom odredu Đoke Vlajkovića i u tim borbama biva ranjen. Kada je Srbija zaratila s Turskom 1876–1878. godine, Ćelović se vraća u Beograd i ponovo, kao dobrovoljac, učestvuje u borbama s Turcima.

 

Po završetku ratova ponovo se vraća trgovini. Kada je 1882. godine osnovana Beogradska zadruga -kao „Zavod za udeonice“-  za međusobno pomaganje i štednju, Ćelović je bio među prvim ulagačima i članovima Upravnog odbora. Zadruga je iz godine u godinu napredovala i jačala, sticala nove deoničare i uvećavala svoj kapital, zahvaljujući dobrim delom i Ćelovićevoj umešnosti i upornosti. Od 1897. pa sve do smrti , redovno je biran za predsednika Upravnog odbora. Kao predsednik Upravnog odbora Beogradske zadruge, Luka Ćelović nije primao svoj honorar već  ga je ulagao na štednu knjižicu kod Državne hipotekarne banke. U početku je davao usmene naloge na šta će se ta sredstva trošiti. Početkom 1929. god. ta sredstva, po njegovoj želji,korišćena su kao pomoć za Domove slepih u Zemunu i Inđiji i to samo jedna polovina, dok je drugu polovinu novca ustupio Odboru gospođa za zaštitu slepih devojaka u Beogradu. Za ovim primerom Luke Ćelovića poveli su se i ostali članovi Upravnog odbora Beogradske zadruge ustupajući svoje dnevnice u humanitarne svrhe.   

 

Ćelović je 1912. godine postao i član Upravnog odbora Narodne banke Srbije. I na ovoj dužnosti isticao se umešnošću i poslovnošću. Zajedno sa guvernerom Đorđem Vajfertom, 1914. godine sproveo je imovinu Narodne banke do Kruševca, a odatle 1915. godine do Soluna. Krajem te godine imovinu su brodom prebacili u Marsej. Ćelović je u Francuskoj ostao kao dežurni član Odbora sve do 1919. godine, kada se, zajedno s imovinom Narodne banke,  vratio u Beograd. Za sve to vreme novčano je pomagao i srpske izbeglice.

Pored mnogih društvenih, humanih, trgovačkih i patriotskih aktivnosti,  Luka Ćelović je dao i veliki  doprinos estetskom uređenju Beograda. Njegova je nesumnjiva zasluga što je deo nekadašnje Savamale od Javorske ulice do Železničke stanice uređena po uzoru na velike evropske gradove. Tu je nekada bio prljav, neuređen Mali Pijac. U toj zapuštenoj, "poplavljenoj" Savamali Luka Ćelović podiže prvo svoju porodičnu kuću u Ul. Kraljevića Marka br. 1. Ta kuća je sazidana 1903. Dalje, Luka Ćelović učestvuje u izgradnji palate Beogradske zadruge i velelepnog zdanja "Bristola", kao i Berze.

 

 

 

Uz veliki lični trud dobio je od Beogradske opštine dozvolu da na svom imanju podigne veliki, lep, pravi evropski park. Taj park je podignut u Karađorđevoj ulici prema Železničkoj stanici, uz zgradu današnjeg Ekonomskog fakulteta.  Još uvek u Beogradu živi sećanje njegovih stanovnika, koji su rođeni u Savamali između 1910. i 1920. godine, na usamljenog starog gospodina koji svakog jutra obilazi park nadgledajući svog baštovana kako neguje i kreše ukrasno rastinje i prelepe ruže donete iz ko zna koje zemlje, a koje su se tim dečacima činile visoke kao drveće. Očevi su tim dečacima govorili da je to Luka Ćelović, da ga pozdrave i priđu mu ruci, što je usamljenog starca uvek radovalo. Luka Ćelović je mogao da na tom imanju podigne lokale i kuće koji bi svojom rentom stostruko vratili uloženi novac. On je ipak odlučio da Beogradu pokloni prelep evropski park. Današnji žitelji Beograda ne samo što na tom mestu nigde nisu sačuvali ime i uspomenu na Luku Ćelovića već njegov park nazivaju pogrdnim imenom punim poruge i poniženja za sve njih.

 

Iako je bio skromnog obrazovanja (završio je samo četiri razreda osnovne škole, prema nekim mišljenjima samo dva razreda), Luka je vrlo rano uočio veliki značaj škole i nauke za razvoj Srbije i napredak srpskog naroda. Već u prvom testamentu iz 1911. godine svu svoju (veliku) imovinu namenio je Beogradskom univerzitetu. Međutim, njegov važeći testament – Osnovno pismo – sastavljen je 23. decembra 1925. godine.

 

U Osnovnom pismu Luka Ćelović zahvaljuje „Bogu i svim dobrim prijateljima koji mi pomogoše da steknem svoje imanje u Srbiji koja me je primila za svog građanina, uveren da nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuje kulturnu i političku budućnost naroda.“ On dalje navodi: „Samo čist prihod Zadužbine može se koristiti, trošiti i upotrebljavati za naučne potrebe i ciljeve Univerziteta, a osnovni kapital ne sme ni u kom slučaju da se smanji.“

 

Nepokretna imovina Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca, trgovca iz Beograda, obuhvatala je:

- plac sa kućom u ul. Javorskoj  (danas Svetozara Radića, prim A) br. 7. i 9,

- dvospratnu kuću u ul.Kraljevića Marka br.1, koja ima 4 stana i 4 dućana u parteru,

- palate na uglu ul. Karađorđeve br.65 i Zagrebačke br.1, koja ima 24 stana i 6 dućana sa 5 teretnih liftova,

- 4. palate duž cele Zagrebačke ulice (sada Koče Popovića, prim A), a u koje ulaze brojevi 3, 5, 7 i 9, kao i br. 16 u Bosanskoj ulici (danas Gavrila Principa). Ove zgrade imaju 31 stan i 7 dućana sa 4 teretna lifta.

 

Pored toga, imetak ovog velikog dobrotvora obuhvatao je još i placeve i drugu imovinu, čija je ukupna vrednost procenjena na oko 50 miliona dinara55. Po izričitoj želji darodavca, Zadužbina je počela da radi još zanjegova života, pa je već 1929. godine fakultetima podeljena znatna suma novca za istraživačke i druge poslove. Sa redovnom delatnošću Zadužbina je počela 1930. godine, kada je fakultetima, takođe, dodeljena znatna suma novca (379.534 dinara) za naučnudelatnost. Iz prihoda Zadužbine finansirani su do 1941. godine mnogi naučni projekti i istraživački radovi univerzitetskih profesora iz prirodnih i društvenih nauka, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

 

Beogradski univerzitet je, takođe, iz tih sredstava opremao laboratorije, kupovao neophodne aparate za nastavu, nabavljao knjige i stručnu literaturu, publikovao naučne studije, obezbeđivao stipendije vrednim studentima i dr. Kao i sve druge zadužbine, i ova ustanova je posle 1945. godine prestala s radom, iako je već tada, u izvesnom smislu, predstavljala pravo nacionalno dobro.  Nakon završetka rata zgrada u Zagrebačkoj ulici pretvorena je u studentski dom "Milovan Đilas", koji kasnije dobija naziv "14. decembar". O postojanju ove Zadužbine čulo se nešto još jednom, ali ne kroz izveštaje o radu i naučnim dostignućima već posredstvom beogradske štampe. Tokom 1969. počeli su pregovori sa preduzećem "Metalservis" da kupi obe palate, vlasništvo Beogradskog univerziteta, pod motivacijom da su nepodesne za studentski dom. I pored opšteg protivljenja tadašnjeg javnog mnjenja, Beogradski univerzitet je zamenio ove nepokretnosti za nekoliko useljivih stanova 1970. ili 1971, nimalo ne hajući za volju ostaviočevu kao ni za pomoć koju su od njih nesumnjivo dobijale nauka i kultura.

 

Rešenjem Ministarstva kulture Republike Srbije od 1995. godine obnovljen je rad Zadužbine Luke Đelovića Trebinjca. Njen je cilj pomaganje naučnog rada na Univerzitetu u Beogradu i nagrađivanje najboljih naučnih radova studenata. Opština Savski venac nije prenela na Univerzitet pravo upravljanja i korišćenja Zadužbine, a vode se sporovi za poništavanje otkupljenih stanova u zgradama Zadužbine.