Srbija na stranputici

[Mama_mia]

....nenamerno sam propustila da i sama procitam i prenesem Onog gospodina kolumnistu iz Danasa koji se `pretplatio` da kaze nesto za ovu temu:

 

.................Tresli se izbori, rodio se miš. I zahladilo je za goleme antirežimske proteste, realno govoreći. Sezona je praznika, pa valja žvakuljati hladnu prasetinu i prorusku salatu u toplini doma svoga. Jer, uprkos nesumnjivim zloupotrebama i nagoj izbornoj krađi, ostaje utisak srbijanske opozicije koja je kilava, nezanimljiva, jalova i impotentna. Zašto je to tako?

Prisetimo se nedavne prošlosti – iste one koja upadljivo traje i nikako da umre. I Slobodan Milošević je grubo kontrolisao medije i pretvorio ih u odurnu propagandu. Tada nije bilo interneta i kablovske televizije, već jedino nezavisne štampe i radija (Naše Borbe i Danasa, Vremena i Radija B92) sa mnogo ograničenijim dometom nego danas.

Pa građani internete sada radije koriste za Nestorovićeve teorije urote, umesto za objektivno informisanje i odistinsko organizovanje. A Milošević je opoziciju takođe etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, te snage haosa i bezumlja. I imao svoje zadrte sledbenike kao Slobine svedoke, od seljaka i penzionera do lekara i akademika, pa šta? Živeti slobodno je tada značilo borbu protivu tog medijskog i sociokulturnog balona.

KUL, URBANO

Naime, biti opozicija režimu 1990-ih godina je bilo nekako – kul. Urbano, moderno, i vaskoliko interesantno, zar ne? Opozicionarstvo je tada imalo drugačiju priču ili narativ, i za koji su ljudi hrabro gutali suzavac i odvažno trpeli pendreke po kičmi. Možda i zato što je to zaista bila opozicija, odnosno stvarno – protivljenje politici vlasti?

A beše podjednako opasno, ako ne i opasnije nego sada. Dođavola, Ćuruviju i Stambolića streljao je režim. Dvaput su pokušali da ubiju jednog lidera opozicije (besmrtnog Vuka Draškovića), a drugi (potom ubijeni Zoran Đinđić) je jedva pobegao u Crnu Goru.

Uprkos takvoj represiji, građani su ponosno furali zastave opozicionih partija, SPO i DS, a zatim i koalicija Zajedno i DOS (uz one četničke, Ferarija, ali i EU) kao nešto Drugo i Drugačije od mejnstrima.Pola miliona ljudi je na ulicama protestno proslavilo tzv. srpsku Novu godinu gregorijanske 1997. uz Đorđa Balaševića, Partibrejkers i Lav Hanters. Drugim rečima, opozicija je takođe bila progonjena, ali je zato bila ubedljiva i seksi. Zašto danas nije? I šta joj tačno fali?

Glavna falinka opozicije u Srbiji jeste organizaciona ili infrastrukturna. Što znači lokalne odbore, koordinaciju, vertikalnu hijerarhiju, kao i horizontalnu umreženost. Uz zdušnu ispomoć vlasti, opozicija se doslovno raspala u periodu 2012-2022. sa svim svojim cepanjima, preletanjima, zađevicama i sujetama. Tadić, Jeremić, Đilas, Tepić, Aleksić, Jovanović(i) i ostali, samo su kilavi recidivi nekada moćne DS, odnosno DSS, LSV, LDP i G17. I pojedinci umesto partija. Dakle, umesto osnaživanja stranačkih kapaciteta i zbijanja redova pred političkim hegemonom, na delu je bilo rastakanje partija na subatomske čestice, odnosno na razne pokrete i strančice koje postoje samo na Tviteru, umesto u stranačkim prostorijama gde se bistri politička akcija.

PRIVLAČENJE NOVIM POLITIKAMA

Međutim, ovo je samo deo jednačine. Organizacija ili infrastruktura ne padaju sa neba, već neko prvo mora da bude privučen vašim – politikama. Aleksandar Vučić je u pravu u toj jednoj stvari: politika opozicije je mahom jedno Vučiću, pederu.

Okej, on je samoga sebe nametnuo kao centralnu temu politike i erotike, prirode i društva, pa opozicija nema mnogo izbora. Ali, to znači i da opozicija govori i pleše po njegovim pravilima igre. A Vučić tu pobeđuje na iskustvo. Dok građane već deset i kusur godina plaši bivšom vlašću, iako je samo Dragan Đilas preostao kao kakva-takva figura bivših (Tadić i Jeremić su, hvala svevišnjem, otpuzali u nebitnoću).

U međuvremenu, novih lica opozicije je bilo tušta i tma, poput Boška Obradovića, Saše Radulovića i Saše Jankovića, a relativno novi su i Marinika, Miki i Mika, odnosno Zeleno-levi front – pa opet šipak. O tome je najbolje pisao Boris Dežulović za srpsko-zagrebačke Novosti: „U uzbudljivoj novoj Srbiji uvek nove partije i uvek nova lica izlaze na uvek iste izbore decembra 1990. I svađaju se ko će kao veći hrišćanin i Srbin pre na Kosovo“. Imamo i previše novih lica i partija, ali premalo novih politika.

I onda, šta fali opoziciji, osim slobodnih medija i poštenog brojanja birača i glasova, naravno? Opozicija nema dobru – priču. A tačno najlošija priča koju je opozicija mogla da smisli je da naprednjački prećutkuje izjašnjavanje o NATO, sankcijama Rusiji, destabilizaciji Crne Gore i Bosne i Hercegovine, pa čak i integraciju Srbije u EU. Jer to je suvereni teren Vučića, Vučićevića, Vučevića i ostalih Vulina

. Gotovo dirljivo je koliko opozicija kritikuje američkog ambasadora Hila ili izvestioca EP za Srbiju Vladimira Bilčika – ali tačno nikad ruskog ambasadora Bocan-Harčenka ili Mariju Zaharovu, a koji otvoreno bogorade protiv srbijanske opozicije. Isprobana je Nit smrdi, nit miriše politika i nije upalila. Zašto i dalje smatramo da razgovor o emotivnim i gorućim temama neće imati značajnog odjeka kod birača? I koji oduvek glasaju srcem i preponama, a ne razumom?

..................................................

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/sta-fali-opoziciji-aleksej-kisjuhas/

 

 

....ako se ne slazete sa napisanim delom ili celim tekstom...Ali zasto uopste pitam, znam da se slazemo svi?

 

 

[Mama_mia]

...gde god se okrenes, posebno ako si u srb, sve je kvazi...

 

Neguje se kvazi. Opet citam onu kolumnu i vidim nesto sto nisam ni znala, npr. ima neka pesma Hriste boze raspeti i sveti i dalje kaze u tekstu:

 

KOJA TRADICIJA: U odbranu i zaštitu uniformisane devojčice Pavline Radovanović, i koju niko nije zaista napao, ustao je i ministar odbrane Miloš Vučević.

Iskazao je „duboko poštovanje i divljenje“ prema njoj jerbo „izvodi srpske tradicionalne, kosovske i patriotske pesme“. Osvrnuo se i na „maliciozne komentare novinara“ kojima je smetalo „što ona tako mlada shvata značaj tradicije i nacionalnog duha, koji se najbrže diže pesmom“. 

Naime, šta je uopšte tradicionalno u pesmi Hriste bože, raspeti i sveti (Odlazimo da se ne vratimo) koju posvuda peva ta sirota devojčica, i zbog čega se preti novinarima?

Ovu pesmu je krajnje nedavno, 1988, napisao Ljubomir Simović za dramu Boj na Kosovu.

A bila je i himna Crvenih beretki, koju su pevali pre nego što odu u svoj državno-sponzorisani pokolj.

 

....mozda u poslednjoj recenici koju sam ovde kopirala (bold) lezi sveta tajna - a to je da ne brane oni tu devojcicu i pesmu za koju veruju da je iz doba kosovskog boja, znaju oni da nije, vec brane pomenutu himnu i rado je i sami slusaju

 

 

[Mama_mia]

...Zasto da se mucim sama u magli, cak je i Basara nesto napisao za ovu temu:

 

...............Antonić je naročito kivan na sledeće persone dramatis: Žene u crnom, Kišjuhasa, Filipa Davida, Bešlina, Prokića, koji se zalažu za realističan pristup problemu Kosova i optužuju Srbiju za prisustvo elemenata fašizma, ali moju neznatnost, koja govori to isto, nikada ne pominje, pretpostavljam zato što je s te strane nekoliko puta žestoko dobio po pičci, što ne znači da još jednom neće dobiti po pičci.

Elemenata fašizma, dakle užegle malograđanštine, ima u svim evropskim društvima - i ima ih sve više - ali, da bih umirio javnost reći ću da je Srbija poslednja zemlja u kojoj je moguć uspon ove ideologije. Osim osnovnog elementa - malograđanštine - za uspon fašizma je potrebno još elemenata: perfektna organizacija, slepa poslušnost, čvrstina naopakih uverenja i spremnost da se pogine za ideju. E sad, ako mi neko nađe deset osoba koje zadovoljavaju te kriterijume, spreman sam da se i ja učlanim u srbski Szhutzstaffel.

 

 

[Mama_mia]

Ovo je quote iz 2014. naseg drugara Schrodingera na temi E-novine

 

Quote

.............Ne moze Pera Lukovic, koji nije za dzabe pocasni gradjanin Sarajeva, biti gori od Tijanica, Smailovicke, Dmitrovica, onog Miskovog pijanog Zarkovica i slicnih Perjanica i Velicina SrBovskog Novinarstva. Ne mogu e-novine IKADA biti gore od "Vecernjih novosti", "javnog WC-servisa", Pinka, TV DB92, pa ni da su MILION puta vise za Vucica. Guranje pod tepih ratnih zlocina - sto su u Srbiji patentirala dvojica MEGAULTRAZLOTVORA, naime klerofashisticki monstrum kostunica i tupavi diktator Boris Tadic - se nikada ne moze izjednaciti sa navijanjem za ovu ili onu politicku opciju. I nikada ne moze medij koji donosi analiticke tekstove o Borhesu i Hajdegeru biti losiji od 99% medija u Srbiji koji se rukovode ukusom prostacke rulje i  zbog kojih se takvi kulturni prilozi i tekstovi ne mogu tamo pojaviti ni za milijardu godina, dok Sunce ne postane crveni dzin i proguta Zemlju. Rulja je Vucica i izabrala, nek uziva u njemu; mene on ne zanima puno, ali me Borhes i hajdeger i fotografije svetskih biblioteka - na razlicite nacine naravno - zanimaju, i to je ono sto mi je u mediju vazno............................. 

 

[Selina]

Vidosav Stevanović, Testament.
"
Међу Каљанима влада мишљење да се ја појављујем као дежмекаст човек, кратких ногу и са копитама уместо стопала, унакарађен као додола; да се међу њима бавим углавном ноћу и да их искушавам примамљивим понудама богатства или власти; да сам увек при руци кад треба извести нешто ниско и ружно јер пречих послова и немам; да сам паметан, говорљив и убедљив, вешт на речима, добар познавалац њихових душа, срца и утроба; да плетем мреже попут неуморног паука. И тако даље. Све су то, разуме се, голе измишљотине којима они једни другима пуне уши, правдају се и кривицу пребацују на другога, то јест на мене. Ја сам, међутим, углавном висок, мршав, повијен под огртачем који никада не скидам (јер сам зимљив), кракат и томе слично; мрзи ме да се прерушавам и да мењам маске као што чине моји вреднији другови. Ноћ не волим јер сам полуслеп још у сутон, а у поноћ не видим ништа;
саплићем се и падам чим некуд кренем. Не искушавам их јер немам чиме;
све те невоље они носе у себи од рођења и развијају их како расту и старе. Глуп сам (тако мисли први међу нама који ме је свега три пута видео), тешко говорим, једва налазим речи, а поврх свега имам и говорну ману; за њих су, уосталом, довољне и штуре, хроме речи. Тако уистину стоје ствари.
С једне стране, Каљани свашта измишљају и лажу на мој рачун, но то се од њих и очекује. С друге стране, морам да будем и задовољан; мирни су, дремљиви, ретко кад баш траже да се умешам. Појављујем се само кад, рецимо, брат размишља да ли да убије брата и колеба се, кад се жена устручава да превари мужа, кад деца недовољно добро муче родитеље и томе слично; онда помажем, већ наслућеној одлуци додам коначни облик. Интервенишем и кад су колебљиви у ширем смислу; премишљају се, рецимо, хоће ли дићи устанак или кренути у рат против неког већег и снажнијег народа. Тада им не дам да оману, гурам их у акцију; онда дижу устанке, кољу друге (али то углавном чине између себе), збацују једну власт да би довели другу, још гору и бесмисленију, и своје властодршце уместо туђих, или крећу у рат против јачих, опсењујући се речима и...

...
118 празним надама. Сатиру се, гину као муве, уништавају се, губе битку за битком (то после постају њихови празници), деле се на разне странке и покрете; кад случајно добију слободу, тад не знају шта ће са њом и гледају да је се што пре ослободе. И све то ме не стаје превеликог труда;
они сами су унапред спремни на све то, треба само неко да их поведе и усмери, да им уобличи облик пропасти који ће изабрати — све остало ће урадити сами, својевољно и одушевљено.
Додуше, догађа се да одједном неће ништа да ураде; ускописте се и учауре, никог не слушају, таворе, ваљда покушавају да живе као и други.
Чак понешто и раде; праве децу, граде куће, обрађују поља, поправљају путеве, пазе на здравље, мање пију, не мрзе се међусобно колико су навикли (и колико им треба за духовно здравље), пазе на чистоћу.
Дошавши тада међу њих (обично после дужег сна), учини ми се да сам погрешио место, да ми је неко у међувремену заменио људе, чак се и уплашим за свој положај. Шта ако ми први међу нама одузме овај богомдани посед и баци ме у неки трезвен, паметан народ који мисли на своју будућност, који не верује празним речима? Али се све убрзо среди, некако само од себе; чим им досади мир и рад, они направе неку гужву, изопијају се ракијом и политиком, па навале једни на друге — потребно је само да седим са стране и да им повремено убацим коју запаљиву реч у уво. И ја то чиним све док поново не задремам.
Почетком овог века поново ме пробудише. Устао сам, протрљао очи и ослушнуо; горе се опет чула галама, дрека и цика као да су полудели.
Пожурио сам колико год сам могао. Неће ваљда да направе нешто сасвим без мене, да ме оставе без материјала за извештај који ћу поднети претпостављенима, а ови опет, преуређен како им одговара, највишим инстанцама, можда и самом првом? Кад сам стигао, видео сам како се опет на нешто велико (то јест погрешно) спремају. А прилике су биле изванредне; тек су почели мало да напредују, изградили нешто путева, цркава, школа и болница, неколико фабричица. И, разуме се, били су опкољени; разни народи су стајали около и чекали прилику да насрну, да их сатру и претворе у вековне робове (што би им, можда, најбоље и приличило). Све што су имали дали су на војску и оружје, а тај свет..."

119 (подофицири, официри и генерали) мора се некако запослити, макар на губљењу ратова. Војске тешко подносе уређен и напредан свет; једини смисао њиховог постојања је хаос у име одбране и очувања слободе.
Колико год не верују својој памети, Каљани толико верују туђој. Ако им испричате нешто сувисло и обично, они неће разумети; потребне су им мутне слутње, загробна виђења, натприродне будалаштине, речи које звече и одјекују, а ништа не значе. Већ стотинама година међу њима се појављују разни пророци и вође, људи који свашта причају и који су често и себи неразумљиви. Чим неко не зна ништа да ради (а такође не зна ни шта ће са собом), тај се прогласи за паметног, за рушитеља старог света и градитеља новог. Што више прича, Каљани га све више поштују и диве му се; спремни су да ураде све што тај и такав каже, заборављају на себе и заиста (на моје чуђење) постају пожртвовани, несебични и одани као да нису они који јесу, Разуме се, спремни су и да убијају своје пророке, али само оне чија се трабуњања случајно покажу тачна;
таквима не праштају онај мали делић истине који су напипали."

1986 Stevanovic dobija NINovu nagradu za ovo delo. 

[Mama_mia]

 

 

....Kisjuhas opet pise za temu, danas se osvrnuo na transparent koji su razvukle poslanice sns u skupstini, nesto kao - dosta nam je tog lopovskog Dos-a 

 

Otkud sada Demokratska opozicija Srbije ili DOS u Skupštini, stotinu mu bagera i pratećih Otpora?

Kakva su to bogata dešavanja u glavi?.......................................

 

.................................DOS je na vlasti bio samo oko 25 meseci. A uradio je bogaoca velikog i važnog u tom periodu.

To je bio odistinski „kvantni skok“ ili stvarno „brže, jače, bolje“.

I danas živimo mnoge dobre posledice ili rezultate ove vladavine.

Na kratko smo se radovali, bili optimistični, i deo sveta koji nam je tada aplaudirao.

I zato je DOS toliko nepodnošljiv.

Mnogi od nas bili smo iskreno ponosni na svoju državu i vlast, što aktuelni režim nastoji da izokrene, revidira, zamuti i pokvari.

Da podgreje Miloševićevu mantru o izdajnicima i stranim plaćenicima, te snagama haosa i bezumlja.

Da manipuliše našim sećanjem, kao i sa vizijom Srbije u Evropi. Rečima Uspeha Petrovića sa Iksa: „Ponosan sam na to što sam bio DOSovac, jebem vam mater miloševićevsku“.

I samo zato – živeo DOS! Jer, neki se još uvek sećamo.

Ma šta nam uradili, ma šta nam govorili.

 

PS. Zbog kolumni Petra Lukovića (1951-2024) u Našoj Borbi, ja sam poželeo da budem kolumnista kad odrastem. Žao mi je što mu to nikada nisam rekao. Malo je reći da mi je bio uzor, odnosno idol. Hvala i zbogom Pero, pozdravi nam onaj svet. Rock on! 

 

 

eto tako, to je samo deo teksta jer je dugacak, moze da se postavlja u delovima u raznim trenucima i povodom mnogih desavanja jer svaki deo je bolji i aktuelniji od prethodnog, zna se ko mrzi i samo secanje na ono sto je taj dos predstavljao, ko ga je sacinjavao i ko je jedva cekao da se djindjicevske ideje zakopaju na Novo groblje.

 

ko hoce odmah:

 

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/ziveo-dos/

[Darth Bane]

On 2/12/2024 at 5:29 PM, Mama_mia said:

...Zasto da se mucim sama u magli, cak je i Basara nesto napisao za ovu temu:

 

...............Antonić je naročito kivan na sledeće persone dramatis: Žene u crnom, Kišjuhasa, Filipa Davida, Bešlina, Prokića, koji se zalažu za realističan pristup problemu Kosova i optužuju Srbiju za prisustvo elemenata fašizma, ali moju neznatnost, koja govori to isto, nikada ne pominje, pretpostavljam zato što je s te strane nekoliko puta žestoko dobio po pičci, što ne znači da još jednom neće dobiti po pičci.

Elemenata fašizma, dakle užegle malograđanštine, ima u svim evropskim društvima - i ima ih sve više - ali, da bih umirio javnost reći ću da je Srbija poslednja zemlja u kojoj je moguć uspon ove ideologije. Osim osnovnog elementa - malograđanštine - za uspon fašizma je potrebno još elemenata: perfektna organizacija, slepa poslušnost, čvrstina naopakih uverenja i spremnost da se pogine za ideju. E sad, ako mi neko nađe deset osoba koje zadovoljavaju te kriterijume, spreman sam da se i ja učlanim u srbski Szhutzstaffel.

 

 

Slazem se. U sustini u Srbiji caruju basibozluk i lumpenproletarijat. Najgore sto se to vidi i kod onih koji sebe smatraju "drugom, boljom Srbijom".

[Kronostime]

8 minutes ago, Darth Bane said:

Slazem se. U sustini u Srbiji caruju basibozluk i lumpenproletarijat. Najgore sto se to vidi i kod onih koji sebe smatraju "drugom, boljom Srbijom".

Koja "druga, bolja Srbija" ?

Sve je to iz istog kazana izaslo i nema tu crno i belo, vec bezbroj nijansi sive.

[Mama_mia]

14 minutes ago, Kronostime said:

Koja "druga, bolja Srbija" ?

Sve je to iz istog kazana izaslo i nema tu crno i belo, vec bezbroj nijansi sive.

 

Bolja srbija je na Novom groblju i metaforicki i nemetaforicki, pa to je valjda jasno. Kakve nijanse i bakrachi....

[Kronostime]

9 minutes ago, Mama_mia said:

 

Bolja srbija je na Novom groblju i metaforicki i nemetaforicki, pa to je valjda jasno. Kakve nijanse i bakrachi....

I na Novom groblju je zavladala estrada pa je i spisak stanara izgubio na znacaju.

[Mama_mia]

 

 

Ne skrnavi Novo groblje ni temu nicim izazvanim estradnim dometima. 

[Kronostime]

5 minutes ago, Mama_mia said:

 

 

Ne skrnavi Novo groblje ni temu nicim izazvanim estradnim dometima. 

Oskrnavili su ga oni koji su Aleju zasluznih gradjana napunili estradom i time obesmislili zasluge onih zbog kojih je ta aleja i stvorena.

[Mama_mia]

 

... to je kljuc uspeha u srbiji da ljudi moraju da pokazuju privrzenost svemu srpskom uvek i u svakom trenutku, bez obzira na ono o cemu govore posebno ako napisu ili izgovore nesto sto nije u skladu sa zvanicnim politikama....postalo je obavezno reci - `nasa srbija, moja srbija, nas predsednik nase srbije, srpski predsednik, nasi ljudi se masovno vracaju svojoj srbiji, moja moja nasa nasa, zivela srbija` itd.

 

 Kisjuhas, sta ce covek, zaista pise neke stvari koje nisu bas u skladu sa pravednom vecinom, ali da bi ga shvatili kao normalnog a ne kao kakvog izdajnika kome ce zabraniti da se objavljuje, on kaze:

 

Ukrajina i Zapad moraju da pobede i zbog budućnosti naše Republike Srbije.

I čija zvanična državna i medijska politika otvoreno navijaju za Rusiju u tom ratu, hajde da se ne zajebavamo.

Pa i da skapiramo već jednom: svi koji žele da odvoje Srbiju od Zapada, i pridruže je ruskom svetu, zapravo žele jedino da živimo surovo, kratko i bedno.

A oni da vladaju, i da se obogate usput.

[Mama_mia]

...nisam ocekivala od st. protica da se gura na ovu temu....

 

`Nad ambisom` se zove uradak, a izmedju ostalog kaze:

Zabrazdili smo stranputicom koja u propast vodi. 

 

https://www.danas.rs/kolumna/milan-st-protic/nad-ambisom/

 

....iskreno, bolji mi je kada govori i podseca na istorijske cinjenice i objasnjava ih, nego kada pise kao da ce svakog casa da skrene kqkvom stranputicom iz proze u poeziju, iz balzaka u cosica, iz puskina u ducica, iz opstih mesta u jos opstija....eh. Nije mi ovo bilo po volji izgleda.

[Mama_mia]

kaze kisjuhas u tekstu koji sam malopre procitala da su neki novinari na zadatku na sudu 2020. godine za ubistvo Curuvije sumnjicili zemunski klan i sta mislite koga jos?

pa Zorana Djindjica.

 

...medjutim to saznajem tek u ovoj kolumni, niko se nije bunio, niko nista nije napisao tim povodom, mediji ni slobodni ni zarobljeni nista.... gradjani nisu dobili nervni slom, nista.  Posle padaju u ocaj zbog sasvim drugih stvari ne shvatajuci svoju neodgovornost. Ali biti odgovoran gradjanin ili javni stvor ili medij znaci biti neselektivan i istrajan. Ne preskakati bitno i ocekivati da resis nebitno ili manje bitno.

 

Plasticno govorec, nije lose biti krokodil u smislu da covek dugo moze da izdrzi cekajuci i onda dodje trenutak kada napravi zamah i zgrabi plen u sekundi okrene ga dva tri puta oko svoje ose proguta i nastavi da meditira. Ali muka je kada si krokodil koji se ne budi iz sna ni na slabe ni na jake nadrazaje. Samo ponekad pusti one njegove suze i zadrema.