Inflacija - uzroci i posledice

[Div]

 

Privukao me jedan naslov:

 

"Dobro veče. 151 odsto krompir, 42 pšenica, 41 riba, 26,4 jaja, 19 mleko... Rast proizvođačkih cena od juna do juna... 22 odsto goriva i maziva, 16,4 hrana, meso 20 odsto, povrće 23,4, voće 12 odsto. Kirije 13, kafa i čaj 22,8. Toliko je sve poskupelo za potrošače, od jula prošle do jula ove godine", rekao je na početku emisije "Pregled dana" na Newsmax Adria Željko Veljković.

 

pa htedoh da vidim šta se piše na Forumu o inflaciji, znam da se pominje, kad sam potražio po naslovima tema vidim da nema teme baš o inflaciji, uglavnom se provlači kroz druge teme.

Prvo što mi upada u oči je da u naslovu inflaciju izjednačava sa poskupljenjem, ne znam da li je dovoljno da sve bude skuplje ako je količina novca u opticaju ostala ista da bi se to nazvalo inflacijom. Da li je nužno da raste i masa novca?

Jeste toom pndemije bilo i helikopter novca, ali ne znam koliko dugo može efekat tako uvećane mase da utiče na cene ili je veći uticaj smanjene proizvodnje.

Mi smo uglavnom, decenijama, inflaciju merili kretanjem kursa dinara prema dolaru, marki, euru, dok je plata 500 maraka nema inflacije, sad se nešto menja u shvatanju, jeste kurs dinar-evro stabilan ali dolar taste istovremeno sa rekordnom inflacijom u USA, dakle pada vrednos dinara u odnosu na vrednost dolar koja, takođe, pada.

Uzroci su raznovrsni, pandemija, rat, ekonomske politike, a šta je izlaz iz krize, kada se može očekivati?

 

edit: Nije mi namera da kritikujem citirani tekst, to je deo satiričnog uvoda u emisiju, ali naglašavam da često inflaciju vidimo samo kroz poskupljenja.

Edited August 13, 2022 by Div
edit:

[djole]

Inflacija je opšti rast cena, ništa više, ništa manje. Ne uzima u obzir uzroke, da li je povećana masa novca, da li je domaća valuta izgubila/dobila na vrednosti u odnosu na drugu valutu, da li postoje problemi u lancu snabedavanja, itd.

 

Sam CPI kao mera inflacije je dosta problematičan sam po sebi, jer mi se čini da se vrlo lako brojevi mogu fingirati za dnevnopolitičke potrebe. Mislim da je svakome jasno da je realna stopa inflacije daleko viša od ovih zvaničnih 12.8%, ali se raznim metodama (meni pre svega težinski koeficijenti izgledaju dosta sumnjivo) to može prikriti.

[Div]

 

Da, inflacija se definiše opštim rastom cena, ja sam iz svog iskustva , sećanja, još od šesdesetih godina, dodao i rast novčane mase jer je kod nas to išlo zajedno, ponekad je emisija novca bila i glavni generator inflacije. 

Čini mi se da je sadašnja ekonomska situacija u svetu najsloženija u zadnjih pola veka, u vreme podele , gvozdene zavese, kretanja na istoku nisu mnogo uticala na zapad, obrnuto malo više ali ipak ne odlučujuće, ekonomija istočne evrope nije bila tržišna, Kina je bila zatvorena, kad je počela sa otvaranjem zavisila je od Zapada jer su joj trebale investicij i tehnologija da poveća proizvodnju i tržište da proizvedeno proda. I druge ekonomije, Indija, Brazil, Jugoistočna Azija su povezane u svetsko tržište tako da svi trpe posledice svakog poremećaja. 

Važno je znati šta je dovelo do krize, ali je važnije kako izaći, cenim da se mnoge stvari neče vratiti na pozicije od pre krize, uzmimo da je 2020 početak krize, poremećaji u proizvodnji, transportu i državne intervencije zbog pandemije, izlazak iz krize će morati da se izvede na drugim osnovama, možda je Američki plan o podsticaju ulaganja u obnovljivu energiju upravo to, razvoj novih tehnologija, uspostavljanje novih pariteta, naravno ko prvi krene biće u prednosti u odnosu na ostale.

Mi ćemo, po običaju, mudro da čekamo da vidimo šta će drugi da urade, trgnućemo se kad bude kasno, kad povećao zaostatak za još jedan korak.

 

[bohumilo]

On 8/13/2022 at 7:46 AM, Div said:

Prvo što mi upada u oči je da u naslovu inflaciju izjednačava sa poskupljenjem, ne znam da li je dovoljno da sve bude skuplje ako je količina novca u opticaju ostala ista da bi se to nazvalo inflacijom. Da li je nužno da raste i masa novca?

Jeste nužno, zato što permanentni rast svih cena (uključujući, dakle, i plate) NIJE MOGUĆ bez rasta količine novca u opticaju! Ako ljudi hoće da plaćaju više za jedno dobro, onda nužno za nešto drugo hoće da plate manje - ako je količina novca fiksna. Cene predstavljaju samo lakšu reprezentaciju relativnog odnosa vrednosti (u datom trenutku) različitih dobara, koliko jabuka vredi biciklo ili moj radni sat itd, samo što umesto da se za n dobara vodi tabela od n^2 relativnih međusobnih vrednosti, mi imamo listu od n vrednosti (cena) u kojoj je ista informacija sažeta kroz zajednicku jedinicu meru/valutu, i može lako da se dobije deljenjem jedne vrednosti drugom.

 

 

Kada je reč o inflaciji, tu treba jasno razgraničiti 3 odvojena fenomena, od kojih se poslednja dva gotovo redovno mešaju i zamagljuju u medijskom i pijačnom diskursu:

 

1) povećanje količine novca u opticaju, što je ono što bih ja stavio u centar pažnje. Originalno je reč inflacija označavala isključivo ovaj fenomen, dakle "inflaciju novca", tj. povećanje novčane baze, i nije se ni na koji način ticala cena. 

 

2) permanentni rast opšteg nivoa cena (uključujući i cenu rada/plate) - dakle rast svih cena u ekonomiji, ili prosečne cene itd - što jeste danas uobičajena definicija "inflacije", "inflacije u pravom smislu", "monetarne inflacije", kako se sve naziva. Iako se ovaj fenomen meri različitim indeksima koji najčešće prikazuju da je inflacija niža nego stopa rasta monetarne baze, kada se izmeri kojom stopom rastu cene najtraženijih (i najmanje inflatornih) dobara - dobrih stanova, kvalitetnog mesa, automobila, iskusnih profesionalaca u raznim oblastima itd, isl - dakle svega onoga što bi ljudi želeli da kupe, vidi se da njihov rast cena savršeno prati porast količine novca . Rečju, cena svega što želite da kupite raste onako kako raste količina novca (u najboljim ekonomijama oko 6%, globolni prosek 14% - u poslednjih 100 godina), a ne kako kaže potrošački indeks.

 

U korenu ovog fenomena UVEK leži fenomen iz tačke 1), povećanje količine novca u opticaju, i ta veza je gotovo savršeno linearna:

 

- na prvoj slici je grafički prikaz rasta inflacije u zavisnosti od rasta monetarne baze 1960-1990, a na drugoj 1991-2011:

 

 

 

3) relativni rast cena NEKIH dobara koji se dešava kao odraz promene ponude i tražnje, što se u ekonomiji stalno dešava, i to nije inflacija ni u kakvom smislu. Npr. kada gas poskupi zato što su uvedene sankcije Rusiji, zbog toga neće nikome (na bilo koji rok) porasti plate, i to poskupljenje nije inflacija već prosto najednom ima manje gasa, pa je gas skuplji - ali su drva ili džemperi (ili plate) jeftiniji (relativno gasu, a ako je količina novca fiksna onda i apsolutno), pa ljudi više njih kupuju itd. (Da budem do kraja precizan, poskupljanje gasa (i svega drugog) se sastoji od obe komponente - i od monetarne inflacije i od promena u ponudi i tražnji, ali ova tačka se tiče samo ove druge komponente).

 

 

------------------------------------------------------------
A kako se inflacija rešava? U suštini, onim događajem koji se odigrao na pariskom trgu Vendome u februau 1796. godine, kada su revolucionarne vlasti iznele i pred okupljenim građanima polomili mašine za štampanje novca (tj. asignata koje su bili uveli nakon revolicije) i spalili papir na kojima je štampan, te dozvolili vraćanje korišćenju stabilnog novca, zlata i srebra (i ukinuli kontrolu cena) - što je okončalo jednu od najtragičnijih epizoda inflacije u istoriji, koja je se odvijala po istoj šemi kao i sve potonje inflacije, od Nemačke preko Jugoslavije do Zimbabvea i Venecuela.

 

Rečju, inflacija se zaustavlja tako što se revertuje prvi fenomen, koji je uzročnik inflacije - smanji se količina novca u opticaju. Naravno, danas se ne lome mašine na trgu, već je mehanika drugačija - o tome sam, u Američkom kontekstu, nedavno detaljnije pisao na toj temi, pa da ne bih kopirao ili ponavljao, evo ga na ovom linku. U Srbiji je mehanika slična (tu se zove "repo" i "reverzne repo" transakcije), s tom razlikom da ona faktički vodi politiku fiksnog kursa, tj. štampa dinare na bazi deviznih priliva, i ne bi morala ništa od ovoga da radi (mada radi - pre par dana je podigla stopu na 3%).

 

Ovaj način radi ali najčešće izazove recesiju u kojoj se cene ustabile. Međutim postoji i drugi način, mnogo bolji i bezbolniji, koji je dostupan zemljama koje su lakše za političko upravljanje. To su ekonomske reforme koje rešavaju još temeljniji problem velikog državnog duga i sklerotične ekonomije: mikroekonomske i finansijske deregulacije i reforma poreskog sistema i javnih finansija, koje omogućavaju ubrzan ekonomski rast, smanjenje državnih troškova i vođenje budžetskih suficita, vraćanje dugova (i poverenja u državni dug) i, dakle,  fiskalno smanjenje monetarne baze. Ovo su početkom 90ih sa ogromnim uspehom uradile zemlje kao što su Kanada, Švedska, Izrael i Novi Zeland, između ostalog oborivši inflaciju gotovo momentalno nakon reformi.

Edited August 15, 2022 by bohumilo

[bohumilo]

A u čemu je tačno problem sa inflacijom, ako porastu cene ali svima porastu i plate, izgleda kao da je sve ostalo isto? Kada bi se preko noći u jednom momentu sve cene (i plate i bankovni računi i ušteđevina pod dušekom (papirna, ne zlato) itd...) povećale istovremeno za isti procenat (nebitno koji, može to biti i milijardu %) tako da to niko unapred ne zna i ne očekuje i ne priprema se za to, tada se zaista ništa ne bi promenilo. Međutim, ni jedan od ovih uslova nikada nije zadovoljen, i društvena šteta koju inflacija proizvodi nastaje baš zbog toga.

 

Inflacija je redistribucija resursa na neoptimalan/netržišni način - od ljudi koji su siromašnijii i politički neuvezani ka bogatijim ljudima i onima koji su bliski vlasti i državi, od poverilaca ka dužnicima. Novoformirani novac prvo dođe do državnih službenika ili onih koji obavljaju različite poslove za državu (npr. proizvođači vojne opreme i oružja) ili onih koji uspeju za sebe da izdejstvuju etiketu "firma/industrija od nacionalnog/strateškog značaja", "preveliki da bi propali" itd, koji mogu da ga troše po starim cenama, dok će oni koji su politički i ekonomski najudaljeniji od državi prvo videti rast cena a tek posle rast plata. Dalje, bogatiji ljudi imaju minimalan deo portfolija u novcu - već bogatstvo drže u hartijama od vrednosti, nekretninama, zemlji itd - i zbog toga su ne samo procentualno manje izloženi inflaciji nego i svoju imovinu mogu da iskoriste kao kolateral da se dodatno zaduže i kupe npr. još nekretnina a onda sačekaju da im inflacija pojede dug, dok siromašniji ljudi veći deo imovine (ako ne i svu) drže u novcu i nemaju kolateral i šansu da se zaduže pred inflaciju, čak i kada bi znali da dolazi. U trenutku kada su vlasti u Parizu razbijale štamparske prese, što pomenuh u prethodnom postu, sve asignote (koje su izgubile preko 99% vrednosti od trenutka kada su prvi put emitovane, dakle za manje od 5 godina) su bile u rukama siromašnih građana, dok je sva zemlja (prethodno konfiskovana od crkve i starog režima, koja je isprva služila kao podloga za asignote) bila u rukama revolucionarnih novobogataša. 

 

Drugi problem sa inflacijom je što dodaje veliki šum u glavni signal kojim ljudi koordinišu svoje ekonomske aktivnosti - a to su cene. Kada se, npr, desi bilo šta u svetu što smanji proizvodnju kafe, najbolje bi bilo da ljudi koji nisu toliki ljubitelji kafe pređu na čaj ili kakao, i da nju ostave onima koji baš ne mogu bez kafe. I ljudi mogu da to urade zbog svoje žene ili svojih kolega, ali teško da bi mnogo ljudi smanjilo konzumaciju kafe zbog nekog na drugm kraju sveta - međutim kada imamo cene, koje će u ovom slučaju da skoče, ljudi će zaista kupovati manje kafe, oni indiferentni će preći na čaj a kafu zaista ostaviti ljudima kojima je baš važna (koji će za to platiti više), makar oni bili Indijci ili Hrvati. Međutim, kada cene rastu u inflaciji, nemoguće je razlučiti da li rastu jer je suša u Africi ili zbog inflacije, tj. da li treba ili ne treba da pređem na čaj (tj. da li hoću ili neću dobiti povišicu). Problem!

Treći problem nastaje na tržištima kapitala zbog inherentne nepredvidljivosti buduće inflacije. Ako bih uzeo kredit sa 5% kamate, i ako i banka i ja znamo pouzdano da će inflacija biti 10%, mi ćemo se dogovoriti da kamata za kredit bude 15% - što je efektivnih 5%. Međutim, ako inflacija bude 15%, meni je faktički kamata 0% i banka zbog straha od toga neće da mi odobri kredit; a ako inflacija bude 5% meni je efektivna kamata 10% - što mi je skupo i ja neću da uzmem kredit. Stoga od trgovine (sa bankom) i mog potencijalnog biznisa koji bi proizašao iz tog kredita nema ništa, iako bi bio sasvim dobar i uspešan. Ovo je empirijski dobro izmerena pojava (Ovaj problem, za razliku od prethodna 2, ne važi za onu standardnu ciljanu inflaciju od 2% godišnje)

Četvrti problem nastaje iz promene institucija i ljudskog ponašanja kao odgovor na inflaciju. U čemu je, recimo, problem sa redistribucijom o kojoj sam pisao na početku, neko ima više neko manje ali ukupno je društvo bogato kao i ranije? Pa nije jer što više uzimaš od ljudi koji proizvode, oni sve manje proizvode, pa se i UKUPNA količina bogatstva smanjuje. Umesto da se usredsrede na svoju produktivnost ljudi se bave time šta da urade sa novcem da se zaštite od inflacije. Takođe, visoka inflacija povećava vremensku preferenciju novca, odnosno pretvara ljudi u halapljive konzumente koji hoće sve sad - jer ako ne potroše sad sutra će imati manje - a ne razmišljaju i ne planiraju za budućnost, što ima čitav niz civilizacijski pogubnih posledica. Civilizacija je drugo ime za nisku vremensku preferenciju novca, za planiranji i uzimanje u obzir budućnosti, i bliže i dalje. Dalje, vlasti često u inflaciji primenjuju lek koji je pogubniji od same bolesti: uspostavljaju kontrolu cenu (to su radili i u Francuskoj), što je kao pokušaj da se rashladi soba razbijanjem termometra (još i gore, jer cene kao i termometar mere i odražavaju neku realnost, samo što cene (za razliku od termometra) ključno utiču i da se ta realnost popravi, usmeravajući gde je najpreče da se resursi odliju).

Još nešto, dužina i brutalnost ratova je neraskidivo vezana uz povećanje monetarne baze (ne mora biti samo štampanje, može biti kovanje, smanjenje procenta zlata/srebra u novcu; inflacija postoji od kad postoji država koja emituje i sertifikuje novac) i inflaciju, jer se bez toga rat vodi dok ima novca u državnoj kasi i dok može da se uzme kroz poreze ili pozajmi na tržištu itd. Uz inflaciju se može voditi do poslednjeg novčića koji građani imaju. Npr, tek nedavno je razjašnjeno kako je britanska vlada finansirala WWI (po meni najtragičniji i najkonsekventniji događaj u modernoj istoriji). 1914. su emitovali ratne obveznice sa ciljem da od javnosti pozajme 350 milion funti, međutim uspeli su da prodaju jedva četvrtinu od toga! A onda je u poslednji trenutak uletela Banka Engleske, kupila preko 150 miliona duga i to knjigovodstveno sakrila pod stavkom "other securities" a ne pod "government securities" - a to je de fakto štampanje novca i to je izazvalo inflaciju u Engleskoj. A ceo poduhvat je bio, naravno, propraćen lažnim vestima poput ove iz novembra 1914. u Finantial Timesu:

 

...gde se piše kako je se čitav dug razgrabio ko halva, ali neka razočarani čitaoci ne očajavaju, evo druge još bolje šanse za invstiranje...

 

The extraordinary story of Britain’s early efforts to finance the First World War

 

 

...itd, isl...

Edited August 19, 2022 by bohumilo

[Div]

On 8/19/2022 at 12:43 PM, bohumilo said:

Četvrti problem nastaje iz promene institucija i ljudskog ponašanja kao odgovor na inflaciju. U čemu je, recimo, problem sa redistribucijom o kojoj sam pisao na početku, neko ima više neko manje ali ukupno je društvo bogato kao i ranije? Pa nije jer što više uzimaš od ljudi koji proizvode, oni sve manje proizvode, pa se i UKUPNA količina bogatstva smanjuje. Umesto da se usredsrede na svoju produktivnost ljudi se bave time šta da urade sa novcem da se zaštite od inflacije. Takođe, visoka inflacija povećava vremensku preferenciju novca, odnosno pretvara ljudi u halapljive konzumente koji hoće sve sad - jer ako ne potroše sad sutra će imati manje - a ne razmišljaju i ne planiraju za budućnost, što ima čitav niz civilizacijski pogubnih posledica. Civilizacija je drugo ime za nisku vremensku preferenciju novca, za planiranji i uzimanje u obzir budućnosti, i bliže i dalje. Dalje, vlasti često u inflaciji primenjuju lek koji je pogubniji od same bolesti: uspostavljaju kontrolu cenu (to su radili i u Francuskoj), što je kao pokušaj da se rashladi soba razbijanjem termometra (još i gore, jer cene kao i termometar mere i odražavaju neku realnost, samo što cene (za razliku od termometra) ključno utiču i da se ta realnost popravi, usmeravajući gde je najpreče da se resursi odliju).

 

 

Ako se vratimo na konkretno stanje, inflacija u svetu, danas. Naravno i juče i sutra.
Šta god da je izazvalo talas poskupljenja, pandemija, rat, klimatske promene, očito da su odluke vlada i reakcija tržišta tu, problem je vidljiv, rešenje ne može da bude u odricanju od potrošnje određenih roba, a da se očekuje stabilizacija ekonomije u nekom sagledivom periodu. Na energentima se malo može štedeti, od njih zavisi i naš svakodnevni život, navike i potrebe i ekonomija u celini, proizvodnja, saobraćaj. Hrane se, takođe, ne možemo odreći na duži period, generalno, mislim da je u ovim  vremenima put ka izlasku iz krize povećanje ponude a ne smanjenje tražnje. 

Ubeđen sam daće, kao na izazivanje, tako i eventualni izlazak iz krize, odlučujuću ulogu imati političke odluke, one da vlade neke svoje ciljeve ostvaruju kroz ekonomiju, dase bore za opstanakna vlasti ekonomskim ustupcima ili pritiscima, do očuvanja sistema, trgovinskog i političkog, kakav god da je.

 

[Div]

 

Neka slična pitanja postavlja i autor teksta zanimljivog nadnaslova:

REČ TAJKUNA
Diskretni šarm
Ime autora poznato redakciji

 

 

Sprema se nova realnost. Svet ulazi, kako reče jedan moćni evropski političar, u veliku promenu. U veliki preokret koji znači kraj obilja i bezbrižnosti.

Do skoro sam verovao da bi taj preokret mogao da znači ulazak sveta u komunizam, ali Kovid 19 i rat u Ukrajini iscrtali su obrise novog svetskog poretka u kome će dominirati – država.

Političari su, kao po nekom prećutnom dogovoru, iskoristili priliku da etatizam promovišu kao poželjan i jedini moguć odgovor na učestale krize. To je pre neki dan ponovo demonstrirao i već spomenuti političar.

Država u ulozi spasioca, sve češće i masivnije donosi „jedino moguće, hitne i neizbežne“ odluke, tobože zbog novonastalih okolnosti.

Kod građana i poslovnih ljudi indukovan je strah od aktuelnih globalnih kriza. Logično, ljudi se velike zebnje oslobađaju tako što traže sigurnost i utočište, a države su se velikodušno ponudile da pomogne.

Imaju na raspolaganju ogromne budžete, kad ponestane novca centralne banke doštampaju koliko političarima treba, suspenduju tržište kad god im odgovara.

.

.

.

[bohumilo]

Liban. Za 2 sata kafa poskupela 9% u lokalnoj valuti.