Svet opere

[Cyber]

Volela bih da ovaj topik otvori vrata ka jednom lepom svetu, narocito onima koji misle da ih taj svet uopste ne zanima. Kao sto postoji knjiga za svakog, tako za svakog postoji i mesto u operskom svetu, barem neka arija koja moze neocekivano da dopre tamo gde slutili nismo. Otkrivanje operskog i uopste muzickog sveta moze vrlo lako da se pretvori u otkrivanje sebe samog. Svako uvce prati svoju crvenu nit. 

 

Godine 1935. se potrefilo se da su se dve najbolje prijateljice porodile u razmaku od nekoliko meseci, jedna je dobila sina a druga cerku. Obe su radile u fabrici duvana u Modeni, te su bebe bile poverene istoj dojilji dok su majke radile. Pokazalo se da su te dve bebe imale i razvile izuzetan muzicki dar, te postale dozivotni prijatelji. Imena su im Mirella Freni i Luciano Pavarotti. Vrlo je poznat njihov zajednicki nastup u Puccinijevoj operi La Bohème.

 

 

La Bohème je premijerno izvedena u Teatro Regio u Torinu 1896.

Text za ovu operu su napisali Giuseppe Giacosa i Luigi Illica prema romanu Zivot vagabunda u Parizu (Scènes de la vie Bohème) koji je napisao Henri Murges inspirisan autenticnim boemskim likovima iz pariskog Quartier Latin u kome se  kretao. 

Edited September 11, 2021 by Cyber

[Marko]

On 9/11/2021 at 8:43 PM, Cyber said:

 

 

Nisam siguran koliko je posebna tema za operu potrebna, kad već imamo temu za klasičnu muziku gde se i opera kači. Mada ok, može i ovde. A ko može ili je u stanju, da otkrije operu/ponešto od opere ovim putem, to je već tu i tamo. U mom iskustvu nova muzika se najteže usvaja takoreći, jer mi se čini da se ljudi nekako najviše drže svog stečenog ukusa u muzici. Druge umetnosti veću šansu imaju da budu otkrivene, pogotovo od strane ljudi koji nisu previše imali dodira sa klasikom u najširem smislu reči. Pa tako znam bezbroj primera, da već odrasli muškarci i žene, minimalno slušaju ono što već nisu slušali u adolescenciji/ranoj mladosti. Konkretno kod opere, rekao bih da mogu da poslušaju poneku ariju jednom u ko zna koliko, ili možda nekoliko za redom. Generalno, kad je u pitanju klasična muzika, koncerti, simfonije, kamerna muzika, i ostale instrumentalne forme će pre prirasti za srce nego dela sa vokalima (pogotovo solistima).  

 

 

Ovaj La Boheme mi je svakako među omiljenim od svih snimljenih, dok mi je najdraži od onih koji su na filmu. 

 

On 8/27/2021 at 4:48 PM, Marko said:

 

 

 

O Pavarottiju moram da kažem par reči, onako u kratkim crtama, ne ulazeći (previše) u detalje

 

Spoiler

Luciano Pavarotti je bio tenor koji je bio prepoznat kao fantastičan glas već u ranoj mladosti. Najpre ostvaruje karijeru na domaćoj sceni, a internacionalnu karijeru je započeo pre 30-te, i ispostaviće se, posle je samo nebo bila granica: Debiji, u svim najvažnijim operskim kućama, su usledili u periodu od sredine '60 do početka '70-ih. Počev od ranih '80-ih, počinje fazu karijere, koju karakterišu individualni nastupi a zatim i crossover nastupi, i svakom narednom godinom/sezonom polako ali sigurno, sve više poklanja pažnju toj strani karijere, a sve manje operi. Razumljivo, honorari za nastupe su bili veći, a probe kraće trajale, nego za operu. Menadžer Herbert Breslin, koji je sarađivao sa Pavarottijem više od 30g, ima veliku zaslugu za takav i toliki komercijalni uspeh, (neviđen za klasičnog izvođača do tada), jer su njegova ideja i vizija, bili i nastupi u arenama/na stadionima, i pojavljivanje sa pop zvezdama. Grupa "Tri Tenora" tokom '90-ih je sinonim, a verovatno i vrhunac u smislu uspeha što se classic crossovera tiče. Bio je i ostao legendarni tenor i unikatan pevač, i imao vrhunsku karijeru u operi nekih 30-ak god, ali ovde vredi podvući da se ta karijera može podeliti na dva dela: U prvom delu je nizao trijumfe gde god je nastupao, i zasluženo ušao u panteon opere, a drugi deo je ipak daleko više obeležila showbiz strana posla. Ja sam, tokom godina nakon njegove smrti, shvatio da je njegov glas, ono što jeste najbolje od njega, dao sve što može u tom prvom delu karijere, kako na sceni, tako i u studiju. I da mogu da ignorišem sve iz drugog dela - Glas mu više nije bio briljantan kao u mladosti, i ne samo da nije birao gde peva, nego ni šta peva, jer teže uloge nikad nisu bile za njega. Tenor glas je, zbog više veoma različitih fahova, najraznovrsniji tip glasa u operi, i nijedan drugi glas ne poznaje tolike razlike u repertoaru. Pavarotti je svakako bio lirski tenor, pa i "leggiero", uvek je bio na svom kad peva bel canto uloge, i lirske role italijanskog i donekle francuskog repertoara. Niko ne može da tvrdi da je on teže uloge od tih pevao loše, ali nije u tome poenta, poenta je da je, za teže uloge, postojao čitav niz boljih, a naravno manje poznatih tenora (sa moćnijim, težim glasom, mračnijom bojom i bez potrebe za visokim "C" npr). Zato kažem da je Rodolfo iz "Boema" jedina Puccinijeva uloga gde je bio među najboljima: Makar pevao "Nessun Dorma" bezbroj puta - Calaf nije bio za njega. Tosca i Madam Butterfly? -Isto, nije imao kvalitete kao najbolji "Pučinijanski" tenori. Od Verdija, njegov Ducca u Rigolettu je bio odličan, rekao bih najbolja mu od svih Verdijevih rola. Uopšte, sve tenor uloge koje imaju "herojsku" komponentu, tj momente, nisu bile njegov fah. Sasvim dovoljno vremena je prošlo da bi se dala neka ocena, a moja bi bila ovo.

 

 

Edited September 13, 2021 by Marko

[Cyber]

On 9/13/2021 at 2:54 AM, Marko said:

Nisam siguran koliko je posebna tema za operu potrebna, kad već imamo temu za klasičnu muziku gde se i opera kači. Mada ok, može i ovde. 

 

Konkretno kod opere, rekao bih da mogu da poslušaju poneku ariju jednom u ko zna koliko, ili možda nekoliko za redom. 

 

Hvala ti na sadrzajnoj reakciji! Moja namera nije bila da otvaram novu platformu za ”kacenje” muzike i klasicnu muziku ne vidim samo kao hiponim pod cijim okriljem zelim da ”kacim” nesto sto ce da se utopi u serijskom konzumeraju. Ja bih da izdvojim neke delikatesne fragmente i verujem da ima mesta i za takav topik. Muzika se, isto kao i jezik, uvek desava u nekom kontekstu, sto naslov treda Svet opere indikuje a moj mali uvod u temu ilustruje. Sa slicnom idejom sam zapocela jos dva muzicka treda u kojima se odredjena vrsta muzike predstavlja u nekom svom muzickom i vremenskom kontekstu na koji neko moze da se poveze i/li nadoveze ili da se uopste ne osvrne. To nije obavezujuce i ne pretenduje da se omasovi i banalizuje. Isto kao sto neko poslusa neku ariju ponekad (ili nikad), isto tako neko ponekad (ili nikad) poslusa neku pesmu iz nekog starog filma ili davno minulog vremena. Stvar afiniteta i otvorenosti. Muzicki dijapazon je stvar licnog senzibiliteta.

 

Pomenuo si Pavarottija i prvi deo njegove karijere. Posle ovog njegovog gorostasnog izvodjenja moram da napravim pauzu pre nego sto predjem na slusanje nekog drugog u ulozi  Nemorina, jer mi odmah nakon Pavarottija svako drugi (od savremenijih tenora) zvuci kao vrabac. Samo jedan od mnogih primera vulkanske snage njegovog glasa nad kojim je imao perfektnu kontrolu. Ako postoji nesto sto se moze nazvati vulkanski a tanan hod po skalama onda je to ovo.

 

Opera L´elisir d´amore (Ljubavni napitak), Gaetano Donizetti, premijerno izvedena u Milanu 1832.

 

 

Btw, setila sam se onog jedinstvenog dogadjaja u istoriji opere kada ga je publika u Nemackoj operi u Berlinu (pre pada zida) 165 puta dozvala nazad na scenu a nakon toga su ovacije trajale jos sat i po. 

Edited September 20, 2021 by Cyber

[Cyber]

Spoiler

Sredinom avgusta je Opera u mom gradu nakon 17 meseci otvorila svoja vrata koncertom dobrodoslice zeljnoj publici. Zbog restrikcija je u sali koja inace moze da primi 1300 posetilaca bilo samo nas 270. Vrlo bezbedan razmak od tri-cetiri prazna sedista sa svake strane me je ohrabrio te sam imala u planu da kupim karte za Toscu cim se puste u prodaju. Mnogo bi mi to znacilo. U medjuvremenu je donesena odluka da se ukidaju restrikcije u vezi dozvoljenog broja ljudi u javnim lokalima. To znaci da ja teskog srca moram da se odreknem tog velikog zadovoljstva jer ne mogu da sedim u prepunoj sali. Pech!

 

Puccinijeva Tosca je premijerno izvedena 14. januara 1900. u Teatro Costanzi u Rimu.

 

Kada je otpoceo komponovanje ove opere, Puccini je kontaktirao poznanika u Rimu da bi za komponovanje zavrsetka prvog cina dobio egzaktnu melodiju za gregorijanski Te Deum koji se pevao u katolickoj crkvi. Takodje je zeleo da sazna i kako je stimovan sat na crkvi Sv. Petra (zvuk je otprilike odgovarao nizem ”E”). Potom se glavom i bradom uputio u Rim da bi prostudirao zvonjavu crkvenog zvona u okolini crkve. Sv. Petra. Ovi uticaji se daju cuti u uvodu za III cin (3:00).

 

Na generalnoj probi u Becu 1914. se Maria Jeritza koja igrala ulogu Tosce saplela i lezeci na sceni otpevala ariju ”Vissi d´arte”. Puccini koji je prisustvovao generalnoj probi je bio odusevljen jer su bas ta poza i takvo tumacenje najbolje odgovarali njegovom idealu, nakon cega je zvanicno aminovao Jeritzino tumacenje uloge.

 

 

 

 

A ovde je Callas otpevala svoju licnu tragediju

 

 

Jos jedna lepa arija iz Toske   ❤️

Edited September 21, 2021 by Cyber

[Marko]

On 9/20/2021 at 5:27 PM, Cyber said:

Pomenuo si Pavarottija i prvi deo njegove karijere. Posle ovog njegovog gorostasnog izvodjenja moram da napravim pauzu pre nego sto predjem na slusanje nekog drugog u ulozi  Nemorina, jer mi odmah nakon Pavarottija svako drugi (od savremenijih tenora) zvuci kao vrabac. Samo jedan od mnogih primera vulkanske snage njegovog glasa nad kojim je imao perfektnu kontrolu. Ako postoji nesto sto se moze nazvati vulkanski a tanan hod po skalama onda je to ovo.

 

Tenori danas jesu problem. Bar malo većim ljubiteljima opere. Mnogo više fale nego drugi glasovi, naročito u težim, ne toliko u lakšim ulogama. Naravno tu mislim na repertoar zrelog Verdija, verizma, uopšte repertoar koji je u istoriji opere došao na red nakon bel canta. U svakoj umetnosti postoji nostalgija i lamentiranje za nekim izgubljenim vremenom, minulom epohom, kako je nekad bilo... U operi je to specifično, i izgleda da je problem nedostatka kvalitetnih glasova objektivna stvar, da nema nikakve veze sa nostalgijom i staromodnim ukusima u muzici. Pitanje je koji pevač, iz sadašnjih generacija operskih solista, će uopšte ostati zapamćen nakon karijere/života. Za sada ta neka lista se čini veoma tanka, a ponajviše među tenorima reklo bi se, koji su najgore reputacije: Loš utisak je samo pojačan konstantnim poređenjem sa legendarnim tenorima XX veka (pogotovo onim iz "Zlatnog Doba Opere" kako se često nazivaju godine i decenije od kraja Drugog Svetskog Rata do početka '80-ih). Da, uvek će neko pevati i život ide dalje, no sušno doba već dugo traje... Snimci celih opera, ma kako da čine da zvuče bolje, im isto dugoročno ne idu na ruku, zato što je naravno već sva diskografija opera, (sa legendarnim postavama), dovoljno lako dostupna, fizičko i digitalno...

 

Za Pavarottija: Da, Nemorino mu je bila odlična uloga, do nekih godina, kad mu je glas "potamneo" i više nije bio pravi "Leggiero". Kad je bio mlad bio je fenomenalan lirski tenor, onda kad je počeo da gubi agilnost i boju glasa, je krenuo da peva teže uloge plus da nastupa naširoko van opere i to mu puristi nikad nisu "oprostili". Ja ne želim da zvučim preoštro i isključivo, ali sam tu bliže puristima nego drugim gledištima. Ove teže opere koje je uzeo posle, šta znam, neke je pevao bolje od drugih, ali nije mi to to. Plus, stiče se utisak da nije znao kad je dosta... Onaj klip "E lucevan le stelle" iz 1978 bi bilo prikladniji, nego ovaj. Konkretno ova "Tosca" što si okačila je iz 2000, kad mu je bilo 65, nije valjda da kad pričaš o "Tosci", ti je Pavarotti u sedmoj deceniji taj na koga pomisliš kao reprezentativnog Mario Cavaradossi-ja? Tačno da posumnja čovek da si i previše Pavarotti fan(atik)  Mislim, ja ionako nikad ne bi kupio "Toscu" sa njim (nije mi tip tenora za tu ulogu), niti bi bilo šta od kompletnih opera sa njim, a snimljenih nakon kasnih 1970-ih, uzimao u obzir (kompilacije su druga stvar).  

 

[Pletilja]

On 9/20/2021 at 5:27 PM, Cyber said:

 

Hvala ti na sadrzajnoj reakciji! Moja namera nije bila da otvaram novu platformu za ”kacenje” muzike i klasicnu muziku ne vidim samo kao hiponim pod cijim okriljem zelim da ”kacim” nesto sto ce da se utopi u serijskom konzumeraju. Ja bih da izdvojim neke delikatesne fragmente i verujem da ima mesta i za takav topik. Muzika se, isto kao i jezik, uvek desava u nekom kontekstu, sto naslov treda Svet opere indikuje a moj mali uvod u temu ilustruje. Sa slicnom idejom sam zapocela jos dva muzicka treda u kojima se odredjena vrsta muzike predstavlja u nekom svom muzickom i vremenskom kontekstu na koji neko moze da se poveze i/li nadoveze ili da se uopste ne osvrne. To nije obavezujuce i ne pretenduje da se omasovi i banalizuje. Isto kao sto neko poslusa neku ariju ponekad (ili nikad), isto tako neko ponekad (ili nikad) poslusa neku pesmu iz nekog starog filma ili davno minulog vremena. Stvar afiniteta i otvorenosti. Muzicki dijapazon je stvar licnog senzibiliteta.

 

Pomenuo si Pavarottija i prvi deo njegove karijere. Posle ovog njegovog gorostasnog izvodjenja moram da napravim pauzu pre nego sto predjem na slusanje nekog drugog u ulozi  Nemorina, jer mi odmah nakon Pavarottija svako drugi (od savremenijih tenora) zvuci kao vrabac. Samo jedan od mnogih primera vulkanske snage njegovog glasa nad kojim je imao perfektnu kontrolu. Ako postoji nesto sto se moze nazvati vulkanski a tanan hod po skalama onda je to ovo.

 

Opera L´elisir d´amore (Ljubavni napitak), Gaetano Donizetti, premijerno izvedena u Milanu 1832.

 

 

Btw, setila sam se onog jedinstvenog dogadjaja u istoriji opere kada ga je publika u Nemackoj operi u Berlinu (pre pada zida) 165 puta dozvala nazad na scenu a nakon toga su ovacije trajale jos sat i po. 

Zalim, Pavaroti nikad i ni u jednoj ulozi nije moj favorit, kako u svojoj generaciji tenora a jos manje u konkurenciji sa mladim tenorima koji danas vladaju operskim scenama. Jednostavno, u njegovoj boji glasa ima nesto sto mi smeta, neka prozuklost, nesto sto vuce na "paesani"...Plasido, Kareras, to je vec druga, prava operska prica, Kareras pogotovo. Ne slazem se sa stavom da nema vrhunskih mladih tenora, Jonas Kaufman, Flores.....

Verovatno da je kod mene neka greska, tako nikad nisam razumela toliko obozavanje Kalasove kad je Tebaldijeva uvek bila bolja...

[Cyber]

Ne brinite, tu nema greske, licni muzicki afiniteti su nesto poput ljudskih prava. Za mene je Callas Norma a Tebaldi Desdemona. No, nije uklesano u kamen. Ima tome svakakvih razloga, od kojih vecina nisu muzicke prirode. Njih dve cesto porede. Porediti njih dve je otprilike kao kada bismo eksplozivnost Mozarta poredili sa Bachovom minucioznoscu.

 

Obe su bile aktivne u isto doba i poznato je rivalstvo izmedju ”andjeoskog glasa” (Tibaldi) i ”grckog demona” (Callas). Neki kazu da su to rivalstvo kreirali obozavatelji jedne ili druge. A neki drugi kazu da su one otelotevljenje dva arhetipa: Harizme (Callas) vs. Purity (Tebaldi). Svaka je bila neprikosnovena na svojoj maticnoj sceni. Callas je u svakoj ulozi bila upravo Callas (vibrato); zato sam i izabrala gornji klip koji to ilustruje. Tebaldi je druga prica (ujednacen sopran, neka lirska perfekcija). Nju preferiraju verdijevski puristi i ja to razumem iako nisam neki verzirani znalac; ja to mogu da cujem.

 

Sopranska scena je bogata. Ja volim da istrazujem, da slusam razlicita izvodjenja neke uloge pa onda uvek nadjem nesto za sebe. Volim dinamiku i energiju u tom nekom continuumu jer se vremenom i moji afinititeti modifikuju, kao da krocim na nove nivoe koji se nekako poklapaju sa mojim nekim unutrasnjim kretanjem. Eto kad smo vec tu, ja pomenutu Callas danas cujem na sasvim drugi nacin nego pre XY godina, a to vazi i za mnoge druge. Zato je za mene opera jedan svet koji podseca na setnju kroz privlacne zelene lavirinte u engleskim bastama. 

 

Andjeoska Mimi dok zavesa ne padne.

 

Mimi heroina koja zivi svoju ulogu.

 

Prva Mimi (snimak iz 1903.)

 

 

Edited September 22, 2021 by Cyber

[Cyber]

20 hours ago, Marko said:

 Onaj klip "E lucevan le stelle" iz 1978 bi bilo prikladniji, nego ovaj. Konkretno ova "Tosca" što si okačila je iz 2000, kad mu je bilo 65, nije valjda da kad pričaš o "Tosci", ti je Pavarotti u sedmoj deceniji taj na koga pomisliš kao reprezentativnog Mario Cavaradossi-ja? Tačno da posumnja čovek da si i previše Pavarotti fan(atik)  Mislim, ja ionako nikad ne bi kupio "Toscu" sa njim (nije mi tip tenora za tu ulogu), niti bi bilo šta od kompletnih opera sa njim, a snimljenih nakon kasnih 1970-ih, uzimao u obzir (kompilacije su druga stvar).  

 

 

Vidi stvarno, pogresan copy & paste. Ispravljam da ne bude da jedno pricam a drugo radim. I da ti kazem, nisam uopste Pavarotti fan(atik), nisam ja tako verzirana, nego su mi se u poslednje vreme nesto ukrstali putevi sa Pavarottijevim likom i delom pa je on aktualizovan. Kod mene se muzika uvek desava u nekom kontekstu, tj. ona je deo konteksta, talas u pozadini koji prozima neke stvari dok se desavaju i slaze neke kockice. Ali mislim ono sto sam rekla za Pavarottija i mladje tenore. Ja mnogo volim tenore i tu imam neki svoj unutrasnji kompas. Na koncu konca, ne volim da se ukopavam u operske rovove jer bi me to lisilo nekih vrednih dozivljaja.

 

1978.

 

Spoiler

Moram da priznam da jesam malo fanatik kada je u pitanju pijanista Horrowitz. Samo u prste bih mogla da mu gledam  i cujem kako muzika izlazi kroz njih. Magicni prsti. 

 

 

 

 

Edited September 22, 2021 by Cyber

[Pletilja]

U klasicnoj muzici imam samo 2 ljubavi, ostalo je uzivanje i ogromno postovanje: Rubinstajn u Hvorostovski.

Mislim da me Rubinstajn prati kroz zivot od rodjenja, toliko ga je bilo u nasoj kuci. Kad su se gramofoni kvarili, uvek je tu bio radio Bg i mnogo ozbiljne muzike.

Hvorostovski je bio kao poplava, neizbezan, neodoljiv, njegova radost zivljenja, lakoca pevanja, boja glasa tako zaokruzena, topla i meka a opet, toliko snage u tom glasu....njegov odlazak sam dozivela kao veliku nepravdu....

Evo dueta koji volim, tenor i bariton: 

 

Edited September 24, 2021 by Pletilja

[Cyber]

Carmen → prvo izvodjenje: 3. mart 1875 u Opéra-comique u Parizu

 

The Toreador Song is the popular name for the aria "Votre toast, je peux vous le rendre" ("I toast you"), from the opera Carmen, composed by Georges Bizet to a libretto by Henri Meilhac and Ludovic Halévy. It is sung by the bullfighter (French: toréador) Escamillo as he enters in act 2 and describes various situations in the bullring, the cheering of the crowds and the fame that comes with victory. The refrain, "Toréador, en garde", forms the middle part of the prelude to act 1 of Carmen.

>>>

 

 

 

Jazzy izvodjenje