Dogodovstine, secanja, iskustva

[zoran59]

On 5/26/2019 at 4:07 AM, DASUBO said:

......

Ako treba neki savet u pogledu opreme i alata i šta kako i gde, udri samo, ne oklevaj.

Sa srećom.

 

Hvala ti na ovome, sasvim je verovatno da cu imati nekakva pitanja.

Inace, od ostalh saveta za sada mogu da ispratim samo onaj o cistoci. Kad je teca rekao "radi sta hoces", mislio je na to da mogu da koristim sve i upustim se u projekat kakav hocu a ne da mi poklanja radionicu.

On jos uvek redovno navraca pa cacka po nekim sitnicama i ne d'o bog da mu sve razmestim kako ja zamisljam... Stavise, ima i on planove za koje mi ostali u familiji znamo da ih nikada nece realizovati, al' to ga drzi na zivotu. Izmedju ostalog i dva antikna traktora iz '40-ih za koje je uveren da ce uraditi kompletnu restauraciju, mada su zardjali i nekompletni. Mislim da kad pocnem nesto majstorisati, garant ce doci i uvaliti mi nesto za neki njegov projekt, sa recima "kad si vec ovde, ajd' rastavi/promeni sastavi i ono..."

Valjda je ta tvrdoglavost i uvrenost u sopstvenu besmrtnost rasirena u familiji. Njegov brat mi je pokazivao svoju zemlju (ima veliki posed) pa rekao: "...a tamo sam posadio drvece i kad za 15-ak godina naraste, prodacu ga pilani za gradju i dobro zaraditi." Covek ima 86 godina...

 

Jos par slika koje sam propustio ranije:

 

freza ili milling machine, Google to prevodi kao "glodalica" mada ja taj izraz nisam cuo:

 

a na vrata je okacio ovo (istina je, on je bio certified Ford master technian:

 

 

[Radoye]

Jeste glodalica se zove.

[Amigo]

On 5/3/2019 at 6:52 PM, zoran59 said:

A to me podseca na vreme kad smo imali Saab 900 EMS (zena ga jos uvek nije prezalila, kaze da je to najbolji auto svih vremena).

Saab servis gde smo odlazili je imao natpis na zidu jedno metar visok i 5-6 metara sirok. A na njemu je pisalo:

"Shop rate is $45 per hour. $55 if you watch, $65 if you help."

Kao mehanicar iako samo amater iz hobija, savrseno razumem!

 

Steta sto je Saab demontiran kao automobil. Posjedovao sam takodje jedan, ali posto je riknuo turbo, a Saab kao kompanija vec tada bila ugasena, odlucio sam da vise ne ulazem u njega i dao ga skoro za dzaba. Cak i bez turba je vukao solidno, ali nije bilo vise onog osjecaja ljepljenja za sjediste.

900 je bio posebno cool, mislim da ga je vozio i Dzeri Sajnfild u cuvenoj seriji.

Edited May 28, 2019 by Bilo je to vrijeme ruza

[zoran59]

Eh, evo ga opet za rubriku "secanja".

 

Elem, kakva je vec bila politika, '70-ih su poceli na Jadran dolaziti i turisti iz Poljske i Cehoslovacke (ne znam zasto, istocnih Nemaca je bilo jako malo). Valjda na Zapad nisu mogli, a za Jugoslaviju su mogli dobiti vizu. Poljaci su uglavnom dolazili u "peglicama" (Fiat 126p) a Cesi u Skodama. Nasao bi se i poneki Trabant ili Wartburg.

Mi smo za njih bili maltene Zapad, a oni za nas siromasi. Cesto su za vreme letovanja ili na povratku kuci prodavali sta su mogli - nama jeftino, a njima OK pare da pokriju barem deo troskova godisnjeg odmora.

 

Tako krajem leta odemo drugar i ja do buvlje pijace, da vidimo sta ima. Prodavaca iz istocnog bloka koliko hoces. I naidjemo na neke Poljake. Ja super jeftino kupim njihov sator i nesto kamp-opreme. A drugar kupi komplet od 10 srafcigera za, ne secam se tacno cifre, ali u vrednosti par kafa ili piva. Ubacimo sve u gepek u njegovu Ladu - vise ni ne znam je li vec bila Lada ili se jos zvao Zhiguli.

Zadovoljni poslom i povoljnim transakcijama, odemo na pice, pa se nadjemo sa devojkama, pa... uglavnom, nesto gradske voznje.

 

I uvece istovarujemo nas pazar. Moj sator sasvim u redu - ali od njegovih 10 srafcigera, 4 komada puklo samo od kotrljanja po gepeku! Hebes poljsku metalurgiju 70-ih...

 

Zasto sam se toga danas setio? Jbg, nesto sam majstorisao, pa zloupotrebio srafciger i slomio ga. I navrla secanja...

 

 

[zoran59]

Ja rekao, ja porekao.

Oni koji su na sopstvenu nesrecu pratili moja pisanija znaju da imam BMW R100RS iz '78.,  specijalni i retki "Motorsport Editon". Najbolji motor svih vremena. To je ovo cudo na mojem avataru.

 

Za one koji nisu patili citajuci  moje stare postove, kratki istorijat.

Kupio sam, ziveci u Kansasu, taj vec debelo polovni motor '90-ih. Zeleo sam ga jos kao klinac u gimnaziji. Zarekao sam se da ga necu prodati dok sam ziv.

Preselili smo u Texas, u grad Corpus Christi.  I pre circa dve godine, potrefio nas je uragan (hurricane Harvey). Najebao sam manje nego neki drugi, ali vise nego mi je trebalo. Veliko HVALA forumasu Mrd-u koji mi je cak ponudio da dodjem kod njega dok se ne oporavim. Srecom, nije mi bilo potrebno.

 

Izmedju ostaloga, i nalet vetra od preko 230 km/h je razbio vrata garaze i bacio moj voljeni motor u zid. A, u pi. mat.

Prioritet mi je bio, naravno, krov i druge opravke, motor sam odgodio. I prosle godine sam preselio ovamo gde sam danas.

I krenuo da nakon okucavanja i drugih gluposti sredim motor.

Jebote.

Otkrio sam ba bi me to kostalo nekoliko hiljada $, a ja sam mladi penzioner. Najveci pojedinacni trosak bi bilo specijalno farbanje u original, ovaj model je proizveden u samo 500 primeraka a u USA je zavrsilo 200.

I tako postajem neprincipijelan i izdajnik. Prodajem "testeru", cak i za ovako razbijen primerak cu dobiti pristojne pare. Mada sam se zaklinjao da necu.

 

Al' ne lezi vraze.

Ne secam se zivota bez barem jednog BMW motocikla u porodici, moj caca je kupio svoj prvi jos pre nego sam rodjen. Ja sam svoj prvi kupio ubrzo nakon gimnazije, rashodovani milicijski R50/5, i sredio ga najbolje koliko sam onako balav umeo.

Da me hebes, ne mogu bez toga.

Zato sad kupujem R1150RS - opet, naravno, polovni. Kostace me manje nego delovi za moj stari. Dogovorio sam sve juce, a po njega idem u subotu - covek ima obaveze i nema vremena tokom nedelje. Trebace mi citav dan, motor je skoro 300 milja odavde.

Okinucu neke fotke kad se vratim, a ovo je slika iz oglasa:

 

 

Ne mogu da docekam subotu.

 

 

 

Edited July 11, 2019 by zoran59

[zoran59]

Pre.pola sata smo stigli kuci:

 

 

Posto do ponedeljka ne mogu izvaditi novu tablicu, stavio sam privremenu:

 

 

 

 

 

 

Edited July 13, 2019 by zoran59

[Radoye]

Uzdravlje Zoki! 😄

 

[Mickey]

Probne tablice su hit, neka te sluzi, da ga u zdravlju izvozas!

[MetalHead]

Hahahaha kakve tablice! 🙂 Hvala! 

[zoran59]

Kome dosadjujem, neka preskoci. Ipak je deo naslova teme "secanja".

 

Hteo bih da objasnim svoju zivotnu vezu sa BMW motociklima. Deci nista ne znaci, to je svakodnevica, a matorcima izgleda kao hvalisanje jer je to u Jugoslaviji bio luksuz.

Ispasce kao neki esej, podugacko, pa kazem - koga ne zanima, neka preskoci. Bice cak i "politike".

Jebiga, mi matorci gnjavimo pricama od nekad.

 

Deda, rodjen 1911., je bio ratno siroce. Otac mu je poginuo u WW1, a majka umla od tuberkuloze. Postao je sluga kod drugih seljaka. Tako je dospeo kod seoskog kovaca i dogovorio - u radno vreme, bice segrt u radionici, a ostatak dana sluga. Spavao je na senu, u stali.  Imao je 15 godina kad je polozio majstorski ispit, za kovaca.

Ta beda njemu ambicioznom nije bila dosta pa je pobegao i zaposlio se u Shell rafineriji (danasnja INA) u Sisku. I tamo je ucio i ubrzo polozio majstorski ispit prvo za varioca a onda za masinbravara. Kao "bogat" covek, kupio je bicikl. Vozeci do posla kroz selo, zapela mu je za oko moja baka i nekako ju je zaprosio i ozenio.

 

Zivotnim putem, onako siromasan, postao je komunista. Bio je jedan od organizatora famoznog strajka u Shellu 1936. i fasovao zatvor i otkaz. Nakon toiga, selio je po Kraljevini "trbuhom za kruhom" i tako je moj otac rodjen u Beogradu 1938. a deda je radio u zelezari u Niksicu, CG, i kupio svoj prvi motocikl, NSU Quickly, polovni, iz '36.

 

Onda je dosao rat. Deda se prikljucio kao partizan i izasao kao major OZNe. Demobilisao se rane '48-e, taman pre rezolucije Informbiroa i razlaza sa Rusima.

Kao partizanski kadar i predratni komunista, dobio je posao kao direktor IKOM-a (Industrija i kovnica Oreskovic Marko). Tamo su se, medju ostalim, pravila sva odlikovanja i znacke itd. u SFRJ. Pojma nije imao, seljacko dete i komunista, firmu je vodio predratni kadar, par prezivelih Jevreja, a deda je "vodio firmu" hodajuci po partijskim sastancima.

Ali, tako je dobio pristup tada najmodernijim masinama - svas-aparatima, glodalicama, drebankima i svasta, ni ja ne znam.

Nekako je nabavio Matchless 600 koji je ostavila neka saveznicka vojska u WW2. Nekako ga je sredio i sredjivao do smrti, 1969., praveci delove od nule, izlivajuci ih u improvizovanim kalupima, fino ih obradjujuci na tim nekim masinama. Uspeo je i da napravi finu kucnu radionicu, gde sam i ja ucio.

 

Ja sam slucajno, nezeljeno dete. Majka nikada nije ni zavrsila srednju skolu. Tata je na brzinu odsluzio vojsku koja je tada trajala duze. Navodno, po pricanjima, posetio nas je par puta i ja sam, kad me majka nosila u rukama, za svakim vojnikom u uniformi na ulici vikao "tata!" sto je mamu smetalo... Prekinuo je studiranje.

Po povratku, radio je u miliciji (zahvaljujuci dedinim partizanskim vezama).

 

Onda se vratio, gimnazijalac i sav sjeban. Unajmili su sobu (ma, kakav stan, to je bilo nedostizno!).  Imali su malo elektricno kuhalo i limenu kadu, a vodu su nosili iz cesme u dvoristu.

I onda su, kao zaposleni par sa detetom, digli prvi kredit u zivotu. Tata je kupio NSU Maxi 175, po nemackoj licenci ih je pravio Pretis u Bosni. Odmah ga je prodao. Onda su postojale liste cekanja, proizvoda je bilo manje nego kupaca, pa je cak i nesto malo zaradio - i za te pare kupio polovni BMW 250.

Naravno, mnoge detalje ne pamtim. No cale me stavio na saputnicki sic, sa posebnom ruckom, i provezao. Secam se da sam se usr'o jer se stari naginjao a to je bilo potpuno suprotno mojem horizontalnom svetu.

 

Onda je starcima dopizdilo. Ne znam detalje, ali je nekako deda pristao da nas uzdrzava dok stari ne zavrsi fakultet.

I otisao moj svet u picku materinu. Studiranje medicine je zahtevno, trazi citav dan. Tata je nasao nekakvu koleginicu. A majka je nasla nekakvog jebaca (svojeg sefa) u firmi gde je radila. Razveli su se, katastrofa za dete koje ne razume.

Onako sjeban, nasao sam utociste u dedinoj radiionici. Deda me je strahovovito voleo, a i ja njega. Naravno, smetao sam. Ali... "Zorane. ovo je engleski gevint, treba drugaciji kljuc od metrickog..." i slicno, to necu nikada zaboraviti. Moj mili deda, umro je vec davno, ali je moja dusa ostala u toj radionici. Nisu me roditelji vaspitali, deda je.

 

No, da ne zajebavam emocijama. Jesam osetljiva dusa, placem k'o mlada cura na svaku sitnicu, a tome nema mesta na auto-moto temi.

 

Deda je cuvao svoj ratni Matchless do smrti. Gde je zavrsio, ne znam. Valjda ga je cale prodao. U medjuvremenu, kupio je Skodu 1000MB, #6 prodanu u Jugoslaviji sredinom 60-ih kad ih je pocela uvoziti Balkanija iz BG. Ne znam gde je zavrsila.

 

Tata je prodao motor, praveci se da je ozbiljan,  taman toliko rano da ga se jedva secam. Kupio je auto, Fiat Topolino iz 39. "Sportski dvosed" sa pomocnim sedistem, mozda 15-ak konja... Jedini motor u porodici je bio dedin.

Kad je diplomirao (ja bio cca u 6. razredu osnovne), uz rane fice je kupio i BMW 250, star 20-ak godina, da se vrati u mladost. A onda i BMW 500 (R50/5) da se "modernizuje". Kad ga je spopao rak, obecao je sam sebi novi motor za inspiraciju, ako ozdravi. Izgledalo je kao izlecenje, stari je kupio BMW R850 i malo ga vozio. Onda se rak vratio, stari je ubrzo umro, a moj brat se napio i napravio totalku tatinim BMW-om.

 

Jebiga. zivot ide dalje.

Ja sam promenio milion auta i motora, jedina konstanta je barem jedan BMW motocikl. Nikada nov, nisam pun para, ali kupujem polovne.

Pre "kacenja upravljaca" sam vozio neke trke veterana. Sada, u penziji, mozda opet probam. Nisam jos odlucio. Sta kaze narod, "lud pa zivi". Nista ne znam.

Ali dok postoji svest ili neko stanje pre smrti, pamticu i imati jasnu sliku caletove voznje na BMW 250 sa mnom za ledjima, kako mi nikako nijs jasno zasto se tata naginje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Hertzog]

Ja bas volim ovo tvoje pisanje, nekako si pun avantura, lepih i tuzbih, al takav je zivot. Sve sto napises uglavnom procitam u jednom dahu, kao malo dete. Na jednom forumu koji posecujem je dolazio lik koji je ulicni svirac i pisao je svoje avanture po raznim mestima u kojima je svirao, dosta mi tvoj stil pisanja i zivotne avanture lice na njegove. 

 

Ne komentarisem postove (a verovatno i ostali) jer je jako tesko napisati bilo sta na neke tvoje tekstove, kao npr ovaj zadnji, tako da te ne sputava sto nema reakcije od forumasa, nisi dosadan, stavise

[DASUBO]

Zoko, oči si mi "vodom" napunio...

 

E ovako, paleta sam video tri puta u životu, pri čemu se jedino sećam poslednjeg. Hteo sam da konstruišem vojne avione i hteo sam da upišem Vojno tehničku akademiju, pa su mi trebali papirimod njega. Znao sam gde radi, otišao do njega na posao, predstavio se i najljubaznije tražio od njega ličnu kartu. Nadrealna situacija.

Akedemiju nisam upisao, jer sam pao na poslednjem ispitu, a to je bilo utvrđivanje ličnih osobina. Neki pukovnik psiholog, Bog mu zdravlja dao, je utvrdio da nemam podesne osobine za oficira, jer rezultati mojih testova su govorili da ne trpim autoritete.

Bio sam tužan, ali posle i jako srećan jer kakav sam ludak (bio) verovatno ne bih izvukao živu glavu iz sranja koja su se valjala 90-tih.

Mene je benzinom "otrovao" ujak, koji me je zajedno sa bakom i odgajio. Od njega sam učio ko je bio Džeki Stjuart, Fransoa Sever, Rint, Iks, šta je Porše 917, Abart.

Odrastao sam praktično u Austin-u 1300 koji je on vozio. Taj auto definitivno nije bio sam sklop mehaničkih delova, nego je, u to sam apsolutno siguran, imao dušu.

Englezi, ko Englezi, mimo i kontra sveta, su plus stavljali na karoseriju, a minus je išao preko kleme akumulatora. I naravno taj minus je uši zavrtao uvek i nikada nisi bio načisto da li će "Ostoja" da upali. 

Maznem ja da 16 godina ujaku auto da bi, jel'te, provezao curu u koju sam tada bio zaljubljen, odemo mi malo van grada (tada je Bežanija bila pusta ko mesečeva površina) parkiram u nekom pogodnom mestu i krenem u osvajanje.

Mlada dama ipak nije delila moj entuzijazam u potpunosti i ja kao poslednji od izumiru će vrste beogradskih džentlmena pokušaj da vratim prokletinju kući.

Jes' kad bi hteo da upali. Jao sunce ti jbm, sad mi nije dobro kad se setim.

Pokušaj da stegnem kleme na akumulatoru, pokušao sam i da biram auto a ona da upali, ma ništa.

Onda odhodam 2 km do najbliže govornice da pozovem ujaka da mu saopšti da sam maznuo auto i da ne želi da upali.

Jbt.

Znam, rekao je, video sam kad si uzeo ključeve. A onda me je izgrdio što sam devojku ostavio samu.

Nije hteo da dođe po mene, nego me je naučio šta treba da uradim da bi ga upalio.

Vratio sam se, ona se uplašena šćućurila na zadnjem sedištu a ja sam dobrih sat vremena pokušavao da uradim šta mi je ujak rekao.

Auto je napokon upalio, ja sam je odvezao kući, njen ćale je hteo da me zadavi, ali je sve izbrisao pogled iz njenih očiju.

Vratio sam se kući, ušao u kuhinju gde me je ujak u oblaku duvanskog dima čekao da se vratim.

Te večeri sam zapalio svoju prvu cigaru u životu, nišku Drinu sa filterom.

 

Volim te mnogo ujko. I mnogo mi nedostaješ.

 

I sad jedan matori konj luči vodu iz očiju, dok sedi na obali mora sa pokojom praznom flašom na stolu.

Jbg.

 

Idemo dalje.

 

[Hertzog]

Jebite se konji matori, knedla mi u grlu zbog vas. 🙂

[MetalHead]

3 hours ago, DASUBO said:

Austin-u 1300

 

Ah kad se setim... i ja sam odrastao u istom, mozda prvi volan koji sam uzeo u ruke u zivotu, kao bebac... Morao bih da proverim ali tesko da ce i cale da se seti bas tacnog redosleda i perioda automobila. U svakom slucaju imam negde fotografiju. Cale bio u Engleskoj na nekoj specijalizaciji pa valjda otuda neka ljubav za tim automobilom. To je bilo tamo negde 80ih. 

 

Sad se setih, oko struje, imamo i mi pricu... secam se kao kroz maglu, bilo je to sredinom 80ih, isli smo na more, Jadransko (tad se jos uvek nije govorilo Hrvatsko - bili smo negde u okolini Splita valjda). Dogovorili se moji sa porodicom mamine koleginice, da se ide zajedno, kolima... Oni su valjda imali jedno dete, a sa moje strane straiji brat i ja... mi u Austin-u a oni u Fici! 🙂 

 

Prilikom povratka, dogovor je bio da se pratimo, uobicajeno... Fica isao prvi. Krenuo neki pljusak, uzas bozija, evo i dan danas se secam kako sam malo-malo na nekoj ostroj krivini vidjao slupane skupocene, sportske, automobile. Elem, krene Austin da stuca... gasi se, pali... tata uspe nekako da ga po inerciji upali, ali sve to nas usporilo i Fica ode bez okretanja. Nismo ni do sledece pumpe uspeli da stignemo. Stade Austin. Secam se samo da je tata dugo bio na onom pljusku, ispod haube, vratio se u jednom momentu i kaze "Deco, dajte one zice" 🙂 mama gleda, nije joj jasno, a brat i ja vadimo parcice zice od elektroinstalacija koje smo nasli ispred apartmana, nisu majstori ocistili za sobom 🙂 nesto smo se igrali sa njima, ko zna sta, i poneli ih 🙂 pola sata - sat nakon toga, eto tate, vraca se, pali Austin-a 🙂 sta je on tamo prevezao, Boga pitaj. Znam da je posle pricao da su otisli kablovi i da je na nekoj pumpi posle kupio neke kablove sa razvodnom kapom koje je prepravio na licu mesta i tako smo dosli kuci. 

 

Mislim da je ova dogodovstina bila i jedan od razloga da se Austin udomi.

Ovakav je bio:

[Mickey]

7 hours ago, DASUBO said:

Maznem ja da 16 godina ujaku auto da bi, jel'te, provezao curu u koju sam tada bio zaljubljen, odemo mi malo van grada (tada je Bežanija bila pusta ko mesečeva površina) parkiram u nekom pogodnom mestu i krenem u osvajanje.

 

Cekaj kazes 16 godina, jesi li stavio P na staklo?

 

🙂

Quote

I sad jedan matori konj luči vodu iz očiju, dok sedi na obali mora sa pokojom praznom flašom na stolu

 

Hoce to druze, navru secanja. Tesko je obuzdati emocije

 

Ja se secam recimo kako sam se isto tako bez dozvole u 23 godini dzekirao sa caletovim kecom. Cale umro relativno mlad 51 godina, ostavio mi keca u amanet i iako nisam imao polozeno do 2001 godine, vozio sam ga po kraju. Zato sam i najebao jedne noci, vracajuci moju sadasnju zenu kuci par ulica dalje kolima. Da, da kolima, lepo ste procitali, mrzelo me da se cimam peske. Krenem ja i na prvoj raskrsnici desno na nekih 200m vidim patrolu, sve zaustavljaju. Vide oni mene, vidim ja njih i u magnovenju odlucim da presecem sporednom ulicom, da se vratim na parking i smugnem kuci. Al eeee nece moci tako lako, dok sam skretao provalim da pandur seda u kola i ide zamnom. Stizem do parkinga, taman da se umirim da me ne vidi, kad eno ga, stize kao munja u isto takvom kecu. Dobro vece, vozacku, saobracajnu...

Reko, nemam druze. On rece licnu kartu... Nemam ni to, al evo tu zivim... Idi po nju odmah. Epilog, popio sam prijavu za voznju bez dozvole i platio kaznu, sreca te nisam imao zabranu polaganja. Po danasnjem bi me odvalili od kazne.

Edited July 27, 2019 by Mickey

[zoran59]

Jao, mila majko...

 

Necu da citiram pojedine postove, ispala bi citava stranica.

Hvala vam. Pokazali ste se kao mocni i cvrsti ljudi kojima ne smeta da pokazu i neke emocije, necete tako ispasti "slabiji", sve je to normalno i ljudski.

 

Ja sam mladi i novi penzioner, novo mi je sve to, imam vremena.

I za raziku od proteklih 40-ak godina, mogu da rastegnem vreme. Kad opet dodjem u domaju, ima da se sa nekoliko vas nadjem, da zderemo i pijemo do kasno u noc. I ta domaja je fleksibilna, ja sam iz ex-Yu i ne hebem te neke nove granice.

 

Ne znam kako cu doci. Brat mi nudi svoj BMW 1200GS, motorista. Najbolji prijatelj mi daje Ford Focus, a ima i Citroen Dianu koja  je skoro pa moja - pre okruglo 30 godina sam mu uradio generalku, stavio nove cilindre i klipove.

Circa '79.  se na "Majskom susretu motorista" u Osijeku pojavilo 29 momaka iz Subotice, stvorio sam neka prijateljstva, cak sam do nedavno mudrovao da kupim kucu i penzionisem se tamo. Strasni decki, neki jos uvek voze.

 

Za popizdit', ali je stvarno lepo kad covek ima izboir.

 

[zoran59]

Koliko ste me usrecili!

 

Stvarno izgleda da ovo neko cita, nije "pisanje u vetar". I nismo "macho" bahati kabadahije, ne stidimo se neznih emocija.

Zahvalan sam svima na reakcijama i javljanju.

DASUBO, plakao sam procitavsi tvoj post. Delimo neka iskustva i emocije, odlicno te razumem. Drugi mozda ne, ne zato sto su bezosecajni nego niko to ne razume ako nije probao i doziveo.

Hertzog, javi se. Imas cerku, a imam i ja. Moja je, istina, 20-ak godina starija, ali delimo neka iskustva. Kako si sredio onaj kljuc sto je mala razjebala? Jesi li joj kupio neki auto ili motor, onako deciji i elektricni?

 

Ostali, javite se. Nije ovo neciji licni blog. Ako se vec pojavljujete na auto-moto pdfu, imate neki interes i iskustva vredna opisa.Evo, ako nemate inspiraciju, postavicu direktna pitanja.

Ko je imao NSU, Zastavu, Opel itd., zasto, sta se desavalo?

 

Necu u ovom postu preterano srati i dosadjivati, bice toga jos.

 

 

 

 

 

 

Edited July 28, 2019 by zoran59

[zoran59]

On 7/26/2019 at 3:32 PM, DASUBO said:

......................

Neki pukovnik psiholog, Bog mu zdravlja dao, je utvrdio da nemam podesne osobine za oficira, jer rezultati mojih testova su govorili da ne trpim autoritete.

....................

 

 

Dragi moji ljudi i forumski kolege, volim vas neizmerno i stvarno cinite ovo najlepsim mestom na internetu.

 

Eh, DASUBO, tebi treba da posebno odgovorim na ovo citirano.

 

Moj bliski prijatelj, komsija i skolski kolega, sin narodnog heroja iz WW2, se izvukao od sluzenja vojske jer je neki psiholog zvanicno utvrdio ga de decko "ne podnosi disciplinu". 

 

Moj zivotni put je pak bio skroz kontra.

Imao sam uslove da se medicinski oslobodim vojske. Sa 16 godina sam se sjebao motorom, imao teski potres mozga, slomio lobanju i vrat.  Mogao sam da serem kod kuce.

Sjebala me sudbina. Zaljubio sam se, jos uvek je volim, u cerku pukovnika JNA. Ima tome vec okruglo 40-ak godina.

Nisam mogao da kazem "ja sam zajebao tvoju firmu ali hocu da zenim tvoju cerku". 

 

Imam toga da se izlajem, tema je siroka ali ipak idem na spavanje,...

 

 

 

 

[zoran59]

Dakle, u ranijem postu sam donekle objasnio svoju vezu sa motociklima en general i specificno BMW.

 

A sada cu malo zajebavati i objasniti svoju skoro pa genetsku vezu sa auto-moto sportom. Ludnica, drogirasi bi rekli "trip".

 

Deda je bio prvi. Cale i ja smo se vec verovatno nadisali vise benzina nego sto smo popili majcinog mleka.

 

Elem, deda je bio zaljubljen u mehaniku i aute, ali siromasan. Njegov domet je bio bicikl, a i to je bio luksuz u Kraljevini ranih 1930-ih.

Ali, onda su na trkama skoro uvek sudelovala dvojica. Vozac i mehanicar. Tako je deda nekako nasao ekipu, bolje stojece ljude koji su imali para za aute, a on se vukao kao mehanicar pa tokom trke menjao probusene tockove i opravljao sta je vec puklo.

 

Cale nije imao para za trke. No, upisao je medicinu.

Onda je sve jos bilo improvizovano, pa je stari kao nekakav "medicinar" (vec kao student) volontirao na trkama kao neki dezurni i pomocni kadar. Tako je besplatno gledao trke, ulaznice su bile skupe. I, jebiga, vodio i mene.

 

Imao je prijatelja, taj je zavrsio elektrotehniku, inzenjer, i bio sef komunikacija, razglasa i tih pizdarija na GP Jugoslavije kad se trka vozila u Opatiji. Onda je jos bio obicaj da se pobednik proveze po stazi u kabrioletu sa lovorovim vencem oko vrata i sa par devojki u bikinijima i svi su mahali gledaocima. Taj caletov drugar je uvalio svoju cerku da bude jedna od tih bikini-devojki, mislim da je cak i dobila neke neke pare za to. A cale je bio "dezurni medicinar".

Tako sam se vrzmao po stazi, sa sve propusnicom. Zajebavao sam i dosadjivao, radoznalo dete. I nekako smo zavrsili za stolom sa Rossijem (Grazianom) i ocem danasnjeg Valentina. Naravno, postao sam navijac.

 

Tesko je to objasniti, no medicinska "zajednica" na trkama je mala. Svi se poznaju. Vozaca i gledaoca ima u ogromnim brojevima, a "medicinari" se broje tucetima. Tata je stekao "veze" i poznanstva.

Poceo je da se (tj. nas) vuce i po Evropi, po svetskim sampionatima na 2 i 4 tocka. Volonterski, onda to jos nije bilo placeno, ali dobili smo ulaznice i propusnice. Tako sam krajem '60-ih video uzivo i Monzu i Zeltweg i Nurburgring. Bez previse razumenja, danas vise znam nego onda.

 

I tako je '69. neki cupavi decko, zvao se Jackie Stewart, mene 10-godisnjaka pomazio po glavi. Nista ja nisam znao ni razumeo, ali je taj jebivetar postao sampion F1 te godine.

Ma, bio sam budala i dete, pa sam se cak i sapleo preko noge Kena Tyrrella koji je onda bio sef Matrinog tima. Naslusao sam se prica koje su nekako ostale, a tek sam ih godinama i decenijama kasnije razumeo.

 

I tako sam kasnije poceo da vozim trke. Samo amaterski. Nisam imao ni para ni talenta de se profesionalno bavim time, ali jesam uzivao i zajebavao se (i druge).

 

Nisam nikada i nigde pobedio. Spadao sam u onu grupu takmicara koji sacinjavaju drugu polovinu dospelih do cilja. Nasa imena se mogu naci samo u opskurnim biltenima, u rubrici "popis ucesnika".  Jedina sansa za osvajanje nekog poena se pojavi ako vise vodecih izlete sa staze ili imaju mehanicke probleme.

Ali prijateljstva koja sam stvorio, pa i sa sampionima, to je nenadjebivo i nenadoknadivo.

Zamisli, Dave Roper (googlaj ko ne zna), majstor i sampion, nikada nije nije cuo za cevape dok mu ih nisam ja spremio.

Kel Carruthers, svetski sampion '60-ih i kasnije ucitelj Kena Robertsa seniora, je sedeo za stolom sa mnom i objasnjavao mi kako da bolje i brze vozim. Majko mila, ja amaterska budala a ovaj me tretira kao da smo ravnopravni!

 

Opet se pokazujem kao sentimentalni emotivko.

No, da sam ziveo "obicni" zivot, bilo bi bedno. Auto-moto "zajednica" je bliska, tu se stvaraju zivotna prijateljstva i veze, racunamo jedni na druge i uvek cemo si medjusobno pomoci.

 

Ovde na forumu, nisam stekao prijatelje na Politici. Tamo seremo i lajemo.

 

Ovde, jesam.

 

Hertzog, kako se zove cerka? Moze na PM, ne treba javno. Hteo bih da joj nesto posaljem za rodjendan, a ni taj datum ne znam.

 

 

 

 

 

[Hertzog]

Kljuc sam resio tako sto sam ga odneo u servis pa su ga oni skrpili. Napravili frankenkey al radi. Ocigledno je na mene jer sto oci vide to ruke pokvare. Moram se i ja skoncentrisati pa napisati neku dogodovstinu iz detinjstva, doduse iako je stari vrstan mehanicar i elektricar njegov posao se svodio na letilice jer je bio vojno lice u avijaciji. Pa tako i moja iskustva se uglavnom vezu za sve vrste vojnih vazduhoplova

[Hertzog]

Evo jedna moja dogodovstina ili bolje reci prvi i poslednji susret sa dvotockasima...

 

Ratne godine u bosni su bile poprilicno jednostavne za nas decu, struje nije bilo ili je retko dolazila pa se celi dan svodio na igranje fudbala, tako i ja kao klinac trenirao, bio perspektivan golman cija je karijera obecavala da nije bilo dvotockasa.

 

Kao sto rekoh struja je retko dolazila, a tih ranih 90-ih sam poceo pratiti F1, jer smo imali satelitsku i izmedju ostalih euro sport (koji je tada prenosio trke), pa sam u momentima kada bi struja bila dostupna u periodu trka iste gledao i zavoleo. Nakon rata u BiH se i struja ustabilila, ja nastavio gledati F1 i trenirati fudbal, sada vec dosta ozbiljnije jer su imali velike planove u klubu za mene. 

 

Ali uvek je bila prisutna zelja za moto trkama, a jedina dostupna mogucnost da kao klinac od 14 godina osetim uzitak samostalne voznje je u komsiluku, kod drugarice koja je imala tomos a35 automatik. Kao i vecina klinaca uvek trazis krug da napravis po naselju i meni se osladilo, posle prvog kruga, pa sam trazio repete. Drugi krug je bio manje uspesan, prilikom okretanja na kraju ulice, zadnjim tockom sam stao na plasticnu flasu (crna flasa optima ulja i danas se secam), zadnji tocak proklize pri brzini od 5km/h i ja padnem sa motora. Posledice: otvoren prelom obe kosti desne podlaktice, tri operacije, 3 meseca gipsa (komplet ruka u obliku slova L) u letnjem periodu, i jos 3-4 meseca rehabilitacije. Kao rezultat toga, kraj fudbalske "karijere", jer je zbog komplikacija i nezgodnog preloma bilo zabranjeno da se bavim bilo kakvim sportom, a da budem golman je strogo zabranjeno bilo. Sedao sam kasnije par puta na motor, doduse kao suvozac. Roditeljima nije padalo na pamet da mi omoguce polaganje za motor, a pogotovo da nabave jedan, a u ovim kasnim tridesetim nemam petlje da se upustim u to (citajte ne da zena 😄 ). Tako je tragicno zavrsila moja prva ljubav, mada i dan danas balavim za BMW RS1200 koji nikada necu imati i sve to zboj jedne prazne plasticne flase motornog ulja marke Optima modrica.

 

Danas zaigram fudbal i rado stanem medju stative, to me jos uvek ispunjava srecom, jedno vreme sam trenirao i floorball (ako neko zna sta je to) gde sam bio golman i bilo je super ali su kolena stradala i tu sam morao da batalim karijeru. 

 

Anegdota vezana za taj pad sa motora: ja kao klinac u strahu jer sam slomio ruku pa jos sa motora, slazem da sam pao na fudbalu, dodjem na operaciju i hirurg uporno tvrdi da je vrsta povrede nekarakteristicna za fudbalsku povredu i da je pad bio sa neke visine i iz neprirodnog polozaja, ali sam ja terao svoje u strahu od kazne (kao da prelom nije dovoljna kazna). Jedan dan meni starci i stariji burazer dolaze u posetu i ja onako prilazim tuzan kao svaki ranjenik zeljan paznje i brat me pozdravlja sa Gde si motorista... U tom trenutku je tlo nestalo ispod mene, pokusao sam da ih ubedim da je pad na fudbalu, ali nisam uspeo. Kasnije sam saznao da je burazer postrojio klince i maltretirao ih dok nisu priznali da sam pao sa motora.

Burazer je preuzeo na sebe da ganja osiguranje, dobismo tada lepe pare pa se pocastismo sa original i u to vreme skupim Nike patikama i dali starcima jos toliko para. Cenim da smo dobili novca u iznosu od bar 2 prosecne plate jer je povreda bila poprilicno teska.

[MetalHead]

Red smeha, red tuzica u ovom tekstu... 🙂 

 

Plot twist bi bio da je drugarica postala zena kasnije, ista ta koja ne da motor sada. 😄 

 

 

[Hertzog]

Da se to desilo ne bih smeo od sramote ni ispricati ovu pricu

 

Cak sam zbog tog pada bio oslobodjen vojske jer sam bio ograniceno vojno sposoban, desna ruka nema kompletnu funkciju rotacije u laktu.

 

 

p.s. zorEne poslao sam ti PP, ne znam je li stigla, nesto mi zbunjujuci ova platforma foruma. Da ne pisem stvari koje nemaju veze sa temim 🙂 

[DASUBO]

Elem, Džoni me podseti na moje početke u MB svetu i dogodovštine sa jednim autom.

Iako kao diplomirani mašinski inženjer, karijeru u Mercedesu sam počeo kao tehničar u servisu.

Zašto? Vratio sam se iz vojske, i to iz specijalnih jedinica i iz onog "nezvaničnog rata" na jugu Srbije, koji kao da se nije ni desio a ljudi izgiboše bzvz. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Rasturen, razvaljen, pod priličnim problemom sa alkoholom i ostalim sranjima. Devojka koja je bila sa mnom 4 godine i koja je istrpela sve moja PTSD sranja više nije mogla da me gleda takvog i ja ostadoh sam ko panj.

Uz sve to, posao u BMW- u u kom sam radio pre vojske me, naravno, nije sačekao.

I tako ja popizdim, oteram sve u q i zakopam se u pure mehaniku.

Drugar sa trka koji je vozio i motore je poznavao tadašnjeg šefa servisa u MB koji je bio manijakalni harlijevac i pure Nemac, i ispriča mu za mene. Čovek se zaintrigira i pozove me na razgovor.

Nakon pola sata,  dobri moj Dirk ponudi mi posao mehaničara. Ja onako lud ga oteram u q, a tip mi mrtav ladan kaže rečenicu koju nikada nisam zaboravio.

"Nikada nećeš imati uspešnu karijeru ako počneš od najvišeg stepenika, jer odatle možeš samo na dole."

I tako ja postanem mehaničar sa sve faksom. Dve godine sam proveo u hardcore radionici, otvarajući motore i menjače, baveći se elektronikom i stičući iskustvo koje je apsolutno dragoceno i koje me je, između ostalog, dovelo do toga gde danas jesam.

I malo pomalo,postadoh zadužen za sve dijagnostičke procedure u servisu. Kada je izbila frka s SBC-om po difoltu prvi auto je pao meni u ruke. Prokletinju sam ispitao, zaključio da je problem predugo vreme odziva hidraulične pumpe što je bunilo računar jedinice i što je dovodilo da paljenja upozorenja na instrument tabli.

Zamenim ja prokletinju, ozračim sistem, ispitam pritiske preko dijagnostike, proverim sile na valjcima. Sve ok. A meni đavo ne da mira.

Sednem u auto, izađem na auto put, odradim testove parcijalnih kočenja. Sve ok. Hm, opet meni đavo ne da mira.

Zaletim auto na otprilike 140 km/h na sat i pritisnem pedalu simulirajući interventni kočenje.

BAM! Tabla pocrveni, pedala ko kamen, sistem ode u safe mode.Stisnem pedalu sa oba stopala punom snagom. Jedva nešto krene da koči.

Wow. Idem oko 120 km/h po prilično prometnom putu praktično bez kočnica.

Ok, menjač. Krenem da obaram brzine šaltajući menjač na dole pomoću manuelnog moda, ali elektronika ne dozvoljava jer su obrtaji preveliki.

E sad sam već krenuo da se znojim.

Upalim sva 4 migavca, legnem na sirenu, sve vreme malo po malo obarajući obrtaje i šaltanući menjačem nadole. 

Na kraju, zakočio sam -bankinom.

Epilog priče,sjebano desno krilo i felna, pregrejan menjač i ja kraći za kilo živaca.

Čovek koji je dovezao ovaj auto u servis je dobio nov auto, a meni Dirk nikada nije rekao ni jednu jedinu reč o kolima, jedino što ga je zanimalo da li sam ok.

Auto smo popravili i godinama koristili kao kompanijsko vozilo. Nismo hteli da ga prodajemo dalje i nakon cca 200k km smo ga otpisali. 

Nikada više ni jedan problem nije imao sa kočnicama, a ekspertizom dela koji je ugrađen je zaključeno da je postojao bag u softveru koji se odnosi na interventno kočenje. Ovo je imalo posledicu da su softver izmenili, tako da moja zadnjica nije džabe oznojila sedište tog dana.

 

A i o mome dobrom Dirku ću vam pričati u posebnom postu. Takvo i toliko srce bar to zaslužuje iako, na moju veliku žalost, više ne kuca na ovom svetu...

[MetalHead]

Da li si svestan da si verovatno spasao zivot tom vlasniku automobila i ko zna koliko jos zivota neposredno? Bravo!