Uticaj doktora i filozofa na sveopšti bazd

[FrediB]

Zašto Zapad želi da uništi rusku civilizaciju

 

Ruska civilizacija sadrži kôd (program) za stvaranje svetske civilizacije izgrađene na osnovu pravde, prevlasti etike savesti. (  ) Zapadni projekat od samog početka podrazumeva izgradnju gomila-elitističkog modela društva, „piramide”, gde mala kasta „izabranih” dominira masama, zapravo robovima. Kao rezultat toga, Zapad je u početku delovao kao „predator“ (vampir), koji je pokušavao da pokori, potčini susedne regione, civilizacije, narode i plemena, usisa njihove resurse i nastavi da se širi.

 

Ruski narod (superetnos Rusa) zadržao je direktan kontinuitet sa „prvim narodom“, koji je iznedrio razne narode i plemena bele rase. (Dereticu, ti li si?)

Dakle, grupa naučnika iz Rusije i Nemačke, posle dugogodišnjeg istraživanja, došla je do zaključka da je upravo ruska zemlja bila kolevka evropske civilizacije. ( )  Rezultati najnovijih istraživanja pokazuju da je osoba modernog kavkaskog tipa nastala 50-40 hiljada godina pre nove ere. e. i u početku su živeli isključivo u okviru Ruske ravnice, a tek onda se nastanili širom Evrope.

Takođe, kavkazo-arijevci su se naselili na jugu i istoku i stvorili civilizacije na teritoriji moderne Sirije, Irana, Indije, Kine i Japana.

 

Dakle, teritorija Rusije je pradomovina bele rase i indoevropske jezičke porodice. Istovremeno, Rusi su zadržali prvobitni antropološki izgled, a nosioci su i kulturnog i civilizacijskog koda mitske Hiperboreje (prapostojbina Kavkazaca) (  ), arijevske i skitske civilizacije, koje su u procesu svog razvoja dala je početak svim ostalim civilizacijama Evroazije.

 

Ruska civilizacija je zasnovana na konceptima ljubavi, istine i savesti. (  ) Njen ideal je narodno-aristokratsko društvo, društvo služenja i stvaranja, gde dominira etika savesti. Etika savesti uključuje pet principa: duhovno je više od materijalnog; opšte je više od posebnog; pravda je iznad zakona; služba iznad poseda; vlast nad imovinom. Na tim temeljima je izgrađena sovjetska civilizacija. Nije iznenađujuće što je vekovima zahvatila čitavo čovečanstvo, pokazujući glavni put u budućnost.

 

Otuda mržnja gospodara Zapada prema Rusiji. To je upravo nerazumevanje od strane predstavnika Zapada „misteriozne ruske duše“ i, shodno tome, nerazumevanje i odbacivanje Rusa nedostatka duhovnosti, komercijalizma, zverskog egoizma i grabežljivih navika zapadnog čoveka. Zapad je društvo robova i robovlasnika. U sadašnjoj varijanti – društvo lihvara-oligarha i stoke konzumacije. U društvenom razvoju, najviši ideal Zapada je oligarhijsko, robovlasničko gomila-elitističko društvo. Ovo je Novi svetski poredak koji gospodari Zapada pripremaju za celo čovečanstvo.

 

Ideali dveju civilizacija su međusobno nekompatibilni, pa se rat između Zapada i Rusije ne može završiti mirnom interakcijom i zbližavanjem (konvergencijom). Iz tog razloga su nam bliski ideali Svjatoslava, Aleksandra Nevskog, Sergija Radonješkog, Ivana Groznog, Aleksandra Suvorova i Josifa Staljina, koji su se zalagali za istinu. ()

 

Sve tvrdnje koje zapadni svet postavlja Rusiji u sadašnje vreme i koje je izneo u doglednoj prošlosti su himera iza koje se krije beskompromisno sučeljavanje ideala, kulturnih kodova dve civilizacije.

Gospodari zapadnog projekta nastoje da uspostave potpunu dominaciju nad planetom i izgrade globalni robovski „Vavilon“. A za ovo treba da reše „rusko pitanje“ – da unište superetnos Rusa. To je pravi razlog viševekovne agresije Zapada na Rusiju. ( )

 

Upečatljiv primer suštine zapadne civilizacije su robovlasnička Rimska imperija, Britansko carstvo zasnovano na rasizmu, Treći Rajh i „demokratske“ SAD.

Njihova osnova je stalno širenje, hvatanje novih teritorija, "životni prostor". Istovremeno, vanzemaljske civilizacije, narodi i plemena bivaju raskomadani, pljačkani, asimilirani, gubeći „sopstveni“ (identitet). Na primer, ovako je Zapad uništio slovensko-rusku civilizaciju srednje Evrope   (teritorije savremene Nemačke, Austrije, severne Italije, delovi Skandinavije); gotovo potpuno „svarila“ keltsku civilizaciju Galije-Francuske, Britanije i Irske.

 

Do početka 20. veka zapadni svet je, na ovaj ili onaj način, potčinio skoro celu planetu. Samo se ruska civilizacija nije mogla pokoriti vojnim putem, iako se borba vodila kroz čitavu vidljivu istoriju Rusije.

Više od jednog veka, uz pomoć nemačkih „vitezova-pasa“, švedskih i poljskih feudalaca, Vatikan je više puta pokušavao da slomi Rusiju. Persija, Otomansko carstvo, Švedska, Komonvelt, Japan bili su protiv Rusije i Rusije. Najrevnosniji izdajnici-Sloveni bili su Poljaci (zapadni Poljani), nasilno pokatoličeni i potčinjeni zapadnoj „matrici“, kao i germanizovana ruska plemena Nemačke.

U stvari, trenutno se po istoj šemi kodiraju i zombiraju maloruski Rusi koji se nasilno pretvaraju u „orke-ukre“ („razmažene vilenjake“ iz Tolkinovog sveta). Rusiji su se suprotstavile Francuska i Engleska, koje su postale nove vođe Zapada, potiskujući Vatikan. Takođe su postavili susedne zemlje i narode protiv Rusije.

 

Dakle, uprkos stalnoj pretnji sa Istoka, glavni, stalni i najopasniji i pohlepni neprijatelj ruske civilizacije i ruskog superetnosa uvek je bio i ostao Zapad, tačnije zapadna civilizacija, angloromano-germanski svet i oni koji pridružio im se kasnije i preuzeo ulogu „komandnog mesta“ (CP) zapadnog sveta – Sjedinjenih Država. Duhovni ideolozi „krstaškog rata“ protiv Rusije od ranog srednjeg veka do danas su Vatikan, kao i redovi i zatvorene strukture koje su nastale kasnije, kao što su Malteški red, iluminati, masonske lože itd.

 

Gospodari Zapada su bili ti koji su organizovali sve svetske ratove usmerene na uništenje ruske civilizacije. Tokom Prvog svetskog rata bilo je moguće srušiti Rusko carstvo (Belo carstvo). Gospodari Francuske, Britanije i SAD planirali su da u toku „svetske revolucije” rasparčaju rusku civilizaciju, opljačkaju je i unište Ruse, gradeći Novi svetski poredak na bazi pseudosocijalizma-marksizma. Međutim, Staljin i njegovi saradnici su srušili ovaj globalni plan, stvorili sovjetski projekat (civilizaciju).

U Rusiji je prevagu dobila duboko popularna, ruska komponenta, boljševičko-staljinisti. Oni su pokazali takve osnovne vrednosti za rusku "matricu" kao što su pravda, prvenstvo istine nad zakonom, duhovno načelo nad materijalnim, opšte nad pojedinim.  Njihova pobeda dovela je do izgradnje posebnog „ruskog socijalizma“, fizičkog eliminisanja većine „pete kolone“ (trockističkih internacionalista) i neviđenih uspeha SSSR-a.

 

Gospodari Zapada morali su da se oslone na nacionalsocijalizam i fašizam, da kreiraju projekat Treći Rajh-Hitler, postavljajući ga na Crveno carstvo, koje je gradilo novu, sunčanu civilizaciju, društvo stvaranja i služenja.

Gospodari SAD i Engleske postali su glavni organizatori Drugog svetskog rata,  koristeći „komade“ – Nemačku, Italiju i Japan, kao i „pione“ – Finsku, Rumuniju, Mađarsku, Poljsku, kako bi pokrenuli veliki rat. Drugi svetski rat je trebalo da sahrani SSSR, Nemačku, Japan, uništi kolonijalna carstva Francuske i Britanije, stavi celu Evropu pod kontrolu SAD. Kao rezultat toga, anglosaksonska i nadnacionalna elita je trebalo da pobedi u zapadnom projektu.

 

Sovjetski Savez je zakopao većinu plana. Crveno carstvo ne samo da je izdržalo, već je i predstavilo svetu alternativni projekat za razvoj čovečanstva (društvo stvaranja i služenja, istraživanje svemira – kao glavni put čovečanstva, oslobađajući njegove najbolje kvalitete). SSSR je zadržao deo Evrope. Osim toga, neke zemlje su dobile priliku da manevrišu između Zapada, na čelu sa Sjedinjenim Državama, i socijalnog bloka, na čelu sa SSSR-om.

 

Zahvaljujući činjenici da je SSSR pobedio u Drugom svetskom ratu, Kina je uspela da ostvari slobodu i postepeno uđe u grupu lidera čovečanstva; Indija je dobila slobodu. Otvoreni kolonijalni režim se srušio u Africi i u nizu azijskih zemalja. Istina, SAD su uspele da od Nemačke (prvo zapad, a potom i istok) i Japan učine svoje polukolonije, potencijalne saveznike ruske civilizacije u blokiranju Engleske i Sjedinjenih Država i stvaranju stabilne zone prosperiteta i bezbednosti u Evroaziji.

 

Shvatajući da se ruski superetnos ne može pobediti direktnom vojnom silom, gospodari Zapada su se oslonili na informacioni, „hladni“ rat. U stvari, Treći svetski rat je počeo već tokom Drugog svetskog rata. Nije ni čudo što su lideri nacističke Nemačke i Japana (veoma inteligentni ljudi) do poslednjeg verovali i nadali se sukobu između zapadnih sila i SSSR-a. A lider Britanije Čerčil je pravio planove za napad na SSSR. Hladni rat je postao Treći svetski rat – rat Zapada protiv SSSR-a i njegovih saveznika. Zapad je uspeo da dobije ovaj rat uvodeći svoje kulturne ideale i kodekse u sovjetsku „elitu“ i inteligenciju.

 

Prvi pokušaj razbijanja Crvenog carstva učinjen je nakon atentata na Staljina i Beriju, kada je zakulisnim mahinacijama na vlast doveden skriveni trockista i voluntarista Hruščov. Pokrenuo je prvu „perestrojku“ i naneo ozbiljnu štetu gotovo čitavoj ekonomiji sovjetske civilizacije: od vojske, mornarice i prodornih vojno-kosmičkih projekata do obrazovanja i ruskog sela. Istovremeno, on je bio u stanju da sahrani, oslabi ideološke principe SSSR-a. Međutim, Hruščov je mogao da bude uklonjen sa vlasti, pošto je njegova politika ugrozila položaj partijskog i državnog aparata.

 

Ali degradacija sovjetskog rukovodstva se nastavila. Pod Andropovom je usvojen plan za približavanje Zapada i SSSR-a, kapitalističkog i socijalističkog sistema, ulazak sovjetske „elite“ u hijerarhiju globalne elite. Plan je podrazumevao maksimalnu vesternizaciju SSSR-a, ali očuvanje zemlje i imovine pod vlašću bivše sovjetske „elite“. U stvari, sprovedena je pogoršana verzija „plana Andropova“ - perestrojka-2. Kao rezultat toga, 1985-1991. Gorbačov, Jakovljev, Ševardnadze i drugi izdajnici predali su sovjetsku civilizaciju, socijalistički sistem. To je bila katastrofa. Ruska civilizacija je pretrpela više štete nego od invazije nacističkih hordi.

Ali katastrofa je bila izvodljiva, većina ljudi koji su predali SSSR završila je na čelu ruševina Crvenog carstva, post-sovjetskih republika. Od „velike Rusije“ ostao je samo deo, Ruska Federacija. Istovremeno, na njenom čelu su bili otvoreni ili skriveni „neprijatelji naroda“, „nacionalni izdajnici“ – Jeljcin, Gajdar, Čubajs, Njemcov i dr. Na teritoriji ruske civilizacije insceniran je društveno-ekonomski genocid koji je predvodio depopulaciji naroda Rusije i obezbedio maksimalan nivo zapadnjaštva, koji je postao osnova aktuelne unutrašnje krize u Rusiji.

 

Opljačkavši SSSR i bivše socijalističke zemlje, uključujući i njih u svoju periferiju, Zapad je odložio svoju krizu. Međutim, kašnjenje je bilo kratko. Opet je potreban „veliki lov”. Gospodari Zapada su 2001. godine pokrenuli nova previranja koja su imala za cilj konačno rušenje starog svetskog poretka na osnovu odluka Krimske i Potsdamske konferencije. Poslednjih godina kriza je prešla u stadijum Četvrtog svetskog rata.

 

Gospodari Zapada planiraju da unište Rusku Federaciju (jezgro ruske civilizacije) da bi:

 

— uništili ruski superetnos, koji je nosilac kulturnog koda koji može da uništi zapadni neorobovlasnički svet i ponudi čovečanstvu drugačiji put razvoja.   Rusi će biti potpuno uništeni (tzv. depopulacija), zadržavajući samo mali kadar „cevi“, etnografskih sela za zabavu „vlasnika“. Deo Rusa će biti primoran da se preseli u Evropu i SAD, pridruživši se ogromnom „melting potu“, mešajući se sa Arapima, crncima, Azijatima. Izlaz će biti idealan rob, „dva alata“.

 

- dobiju pristup teritoriji i resursima. Gospodarima Zapada teritorija Rusije je važna kao mogući „alternativni aerodrom“. Dakle, naučnici predviđaju velike klimatske, katastrofalne promene u budućnosti. Već su zazvonila prva „zvona“ – to su „ruske“ zime u SAD i Evropi, suše leti, velike poplave itd. Veruje se da će teritorija Rusije biti najotpornija na kataklizme i čak postati povoljnija. za život. Dakle, gospodarima Zapada je neophodna teritorija Rusije da bi preživeli globalnu biosferno-ekološku krizu.

 

Osim toga, gospodarima Zapada su potrebni ruski resursi za izgradnju Novog svetskog poretka nakon završetka Četvrtog svetskog rata. Rusija ima ogromne osnovne resurse: zemlju, vodu, šume i podzemlje. Ogromni, gotovo nerazvijeni resursi i prostori Sibira, Dalekog istoka i ruskog Arktika. Ogromne mogućnosti za razvoj nove saobraćajne infrastrukture. Jasno je da je ruski narod, koji je, po mišljenju vladara Zapada i Istoka, izgubio svoj kulturni kod, volju i um, instinkt preživljavanja, pretvoren u „etnografski materijal“ koji se može koristiti kao resurs, jasno biće „očišćena“.

 

Svrha Velike igre je vođstvo na planeti. Neko mora da postane "kralj brda". Cilj gospodara Zapada je totalna dominacija, prevlast male grupe „odabranih“ nad „dvonožnim oruđem“. Ideal ruske matrice je moralno vođstvo, „humanizacija“ ljudi, dominacija etike savesti, proboj u budućnost, izlazak van zemaljske kolevke.    Ako se ruski superetnos odrekne svojih ideala, kulturnog koda, prihvati standarde zapadnog potrošačkog društva, podelu društva na bogate i siromašne, „izabrane“ i „gubitnike“, kult „zlatnog teleta“ i odbija sanjati, osuđeno je na poraz i smrt...

 

https://topwar.ru/88955-pochemu-zapad-hochet-unichtozhit-russkuyu-civilizaciyu.html

 

 

[Milenko Puzigaca]

Ovakvi i treba da budu robovi. To je dobro.

[Darko]

7 hours ago, FrediB said:

I Cemberlen je pokusavao fino i u belim rukavicama sa hitlerom i njegovom bandom, pa to nista nije pomoglo, cak naprotiv.

Kakve veze ima Snowden sa Čemberlenom i hitlerom? Menjane teza. 

[Darko]

7 hours ago, FrediB said:

Da su kojim slucajem izvrsili izdaju u drugim zemljama (tj. onima koje nisu ''zli Zapad''), odavno ih ne bi bilo.

 

U Rusiji bi ih npr. naucili da lete kroz otvoreni prozor, popili bi caj od polonijuma ili bi ih pronasli samoubijene sa 4 metka u glavi, dok bi u Kini zavrsili u restoranu, razume se ne kao gosti ili kuvari, vec kao sirovina za pekinsku patku, piletinu generala Coa i ostale mesne obroke. 

Valjda je na ovom forumu zabranjena relativizacija, to jest what-about-ism? Iako gore navedeno stoji. Tipičan my-side bias. Da ne bude zabune, valjda znate šta mislim o Rusiji i ostalim "narodnim" zemljama, što ne znači da je loše kritikovati nedemokratske mere u demokratskom društvu. Sloboda misli i govora, to je jedan od glavnih razloga što je ovo društvo uspešno i lepo. Mislim gde ja živim, ne gde vi živite. 

[Milenko Puzigaca]

 

Evo ga ovde Asanz a moze i ta budala da bude, isto je to, štetočine

 

 

 

[Darko]

Ok, ad hominem argumenti, ajde ćao. 

[Beonegro]

17 minutes ago, Darko said:

Valjda je na ovom forumu zabranjena relativizacija, to jest what-about-ism? Iako gore navedeno stoji. Tipičan my-side bias. Da ne bude zabune, valjda znate šta mislim o Rusiji i ostalim "narodnim" zemljama, što ne znači da je loše kritikovati nedemokratske mere u demokratskom društvu. Sloboda misli i govora, to je jedan od glavnih razloga što je ovo društvo uspešno i lepo. Mislim gde ja živim, ne gde vi živite. 

Team Darko

[FrediB]

15 hours ago, Darko said:

Valjda je na ovom forumu zabranjena relativizacija, to jest what-about-ism? Iako gore navedeno stoji. Tipičan my-side bias. Da ne bude zabune, valjda znate šta mislim o Rusiji i ostalim "narodnim" zemljama, što ne znači da je loše kritikovati nedemokratske mere u demokratskom društvu. Sloboda misli i govora, to je jedan od glavnih razloga što je ovo društvo uspešno i lepo. Mislim gde ja živim, ne gde vi živite. 

To sto rade snouden, asanz i jos neki je ne samo cin izdaje vec i i idiotizam te sto je jos gore davanje loseg primera ostalima. 

A to sto blebecu nije sloboda govora vec travestija iste. 

[Milenko Puzigaca]

Pa to. Oni nisu kritikovali ono sto ne valja u drustvu, nego su objavljivali podatke obavestajnih agencija koji treba da budu tajni, pa da su bar objavljivali nesto stvarno, nekakve tajanstvene i zlokobne "zavere" (mada bih ja i dalje bio poprilican fan Pušača iz X-Files ) nego su objavljivali gluposti, i tako samo stvarali nepoverenje među onima koji treba da budu saveznici, kao da ih je putler licno poslao. Obicni idioti.

[Darko]

@FrediB i @Milenko Puzigaca, pričao sam o Snowdenu, ne o Assange. Postoji suštinska razlika između objavljivanja da se prikuplja i drži  masa personalnih podataka o svakom državljanu USA a i šire, i objavljivanja detalja vojnih akcija u Iraku. 

 

Nego, da vas pitam jedno pitanje - da li mislite da masovno prikupljanje i još važnije, dugoročno držanje privatnih radnji na internetu svakog državljana USA nema uticaja na slobodu misli i govora tih istih građana?

Edited December 8, 2022 by Darko

[Milenko Puzigaca]

Moguće, mada veći deo njih te podatke dobrovoljno i svesno svakodnevno ostavlja svuda na internetu, a dok se dobronamerni bave mogućim zloupotrebama tih veoma znacajnih podataka, neprijatelji civilizacije se decenijama pripremaju da po njoj ruše, kao što se putler pripremao za to 20 godina, i nalaze, vrbuju i plaćaju sebi slične u civilizaciji da iznutra rovare, i ovakve kao što su ove odvratne srbende isto itd. Tako da ne vidim neki veliki problem u tome, ako to prikupljanje podataka o svima pomogne da se hvataju zlotvori i degenerici.

[FrediB]

Uticaj tih doktora neproduktivnih nauka i vilozofa na delu (traje neprekidno jos od 1988/89).

Vecina Naroda Dobrog ovako misli, ako ne javno kao na slici, onda ''makar'' precutno:

 

 

[Milenko Puzigaca]

Odlicno, i ja mislim da i ovakvi i njihovi gurui koji su ih tome naucili, a to su ovi iz naslova ove teme, treba da prođu isto kao isti takvi kao oni sto su prosli u Nirmbergu 1945/46.

[FrediB]

Dr mr Budjava Brada ponovo u akciji:

 

https://standard.rs/2022/12/28/s-antonic-preporod-rusije-podrazumeva-i-novu-ideologiju/

 

S. Antonić: Preporod Rusije podrazumeva i novu ideologiju

 

Srbi u svojoj himni zazivaju Boga pravednosti da ih spasi od zla. A Rusi danas traže ideologiju koja će zameniti četiri veka „vesternizacije odozgo”. Nisu li pravda i pravednost, možda, upravo to traženo jezgro ideologije nove Rusije?

 

Ukrajinski rat, kaže Aleksandar Prohanov, za Ruse je veliko čistilište. „Danas se Rusija umiva krvlju na ratištu. Ali u pozadini, hvala Bogu, počelo je veliko pročišćenje, veliko kupanje. Rusija danas, kao u sauni, uzima u ruke snopčiće brezovog pruća i izbacuje iz sebe svu prljavštinu i nečist“.

 

Preporod Rusije podrazumeva i potragu za jasnom državnom, nacionalnom ili društvenom idejom – ideologijom postzapadne Rusije.

Kao što je Vladislav Surkov napisao još 2018, Rusija je četiri veka išla na na Zapad. „Šta sve nije radila Rusija“, kaže on, „ne bi li postala Holandija, ili Francuska, ili Amerika, ili Portugalija“. Bila je carstvo i bila je republika, bila je socijalistička i bila je kapitalistička, probala je prosvećni apsolutizam i probala je višestranačku demokratiju, klela se u Marksa i klela se u Hajeka…

 

Ali, ništa joj nije vredelo. Zapad ju je uvek odbacivao, nikad mu nije bila dobra. A s Majdanom (2014) put na Zapad se završio. To Surkov piše 2018. godine. Četiri godine docnije, Zapad više ne krije da mu je cilj rasparčavanje Rusije.

 

Surkov kaže da nije rešenje okretanje Aziji. „Rusija je tamo već bila“ – sve do Velike smutnje (završila se 1613). „Rusija je četiri veka išla na Istok i još četiri veka na Zapad. I nigde se nije ukorenila“. Vreme je da proba nešto treće. Da bude svoja i posebna, ni Evropa, ni Azija – „harizmatična, talentovana, lepa i usamljena“.

 

Potraga za ideologijom

 

A da bi bila svoja, njoj je potrebna ideja. Rusija na Ukrajini ne može da nadvlada NATO moloha bez jake ideologije. Kao što reče Prohanov, „u ratu, rđav oklop osuđuje tenk da izgori, rđav barut osuđuje pištolj da ne opali, a rđava ideologija osuđuje narod da izgubi rat“. „A ako ruska vlast i dalje odugovlači s ruskom idejom“, pridodaje Aleksandar Dugin, „može doći u situaciju da te vlasti jednostavno više neće ni biti – jer će nestati i ruska država“.

 

Ruski ustav zabranjuje državnu ideologiju (čl. 13, st. 2), propisujući „ideološki pluralizam“ (čl. 13 st. 1). Ali, ko danas nema vlastitu ideologiju, upozorava Danilo Lanin, taj će automatski opsluživati ideologiju imperijalnog liberalizma (nav. ovde). Znači – neka ideja se mora imati.

 

Kakva ideologija za Rusiju? Dugin, koji je nekada i sam bio „azijatčik“, sada zastupa strogo hrišćansko, pravoslavno i eshatološko stanovište. „Ovo je pravi sveti rat, kakav se vodi protiv civilizacije demona“, tačnije „protiv Zapada i njegove satanističke civilizacije“.  Na delu je, kaže Dugin, „gvozdeni zakon Apokalipse“: „ili se borite na strani ideologije svetlosti, ili vas regrutuje vojska tame“.

 

Gledajući iz te perspektive, zaključuje Dugin, „Rusi nisu nacija. Rusi su duhovni poziv. Biti Rus znači biti pozvan u poslednju bitku na kraju vremena, stati na stranu Boga protiv đavola“. Zato „Rusija sebe mora da spozna kao Svetu Rusiju“.

 

To je veoma slično onome što poručuje i patrijarh ruski Kiril: „Rusija danas brani vrednosti koje su barijera svetskom zlu – Antihristovom pokretu koji hoće da uništi i svet, i Rusiju“. Stoga današnja Rusija ima posebnu eshatološku misiju: „da pomogne čovečanstvu i da odgodi apokaliptični kraj“.

 

Da je Rusija „katehon“ – onaj koji zadržava (2. Sol. 6-7), prepoznaju i mnogi srpski autori – od Ranka Gojkovića, preko Zorana Čvorovića, do Milane Babić.

Za duboko verujuće i posvećene hrišćane ideja Rusije kao katehona zaista je dovoljna.

Jer, za politički program iskrenih hrišćana dostatne su samo dve kratke rečenice: „11. Chayu voskreseniya mertvykh. 12. I zhizni budushchago veka“.

 

Pošto, kako reče apostol Pavle: „Bog hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine“ (1. Tim. 2,4). Politika koja omogućava da se spase ne samo što više Rusa ili Srba, pravoslavnih ili hrišćana, nego i svih ljudskih bića – takva moguća politika zaista mora da bude blagoslovena kao deo božanskog domostroja (Divine economy).

 

Carstvo pravde

 

Ali šta ćemo s državljanima Rusije koji nisu hrišćani? I koliko je među Rusima posvećenih hrišćana kojima su, kao politički program, dovoljne one dve rečenice iz Vjeruju?

 

Potrebno je još nešto. Prohanov kaže da je to – pravda. Da, i za njega je „ideologija Ruske države, koja danas vaskrsava u vatri ukrajinskog rata, Carstvo nebesko“. Ali, „suština ove ideologije je pravda, jer je Carstvo nebesko – carstvo pravde“. Takođe, „pravedno je zaštiti Ruse u Donbasu, pravedna je borba Rusije protiv Zapada, te svetske kule zla“.

 

Zjuganov citira Dostojevskog koji je u Piščevom dnevniku zapisao: „Najviša i najkarakterističnija osobina našeg naroda – to je osećanje pravde i žeđ za pravdom“. „Borba za pravdu je tipično ruska pojava“, piše i Nikolaj Somin. A Sergej Karaganov objašnjava da je Rusija, „oduzevši Zapadu vojnu superiornost, oslobodila svet, stvorila uslove da narodi i države počnu da stiču pravedan udeo u svetskom BNP“.

 

Dok je „američki san“ kuća u predgrađu i dvoja kola, „ruski san je“, kaže Prohanov, „proterati nepravdu i tamu“. Pravda i pravednost su, doista, dobri temelji za privlačnu i istinski preporođujuću ideologiju. Svi želimo da iz Ukrajinskog rata izađe svet daleko pravedniji od današnjeg.

 

To, uostalom, obećava i predsednik Rusije: „Ove grandiozne promene su, naravno, nepovratne. I na nacionalnom i na globalnom nivou razvijaju se temelji i principi harmoničnog, pravednijeg, socijalno okrenutog i bezbednijeg svetskog poretka – nastupa nova era u svetskoj istoriji“.

 

Dakako, ideje pravde i odbrane hrišćanske civilizacije zahtevaju pažljiviju razradu. O antikolonijalnoj sastavnici novonastajuće ruske ideologije pisao sam prošli put. A o mogućoj fuziji pravoslavlja i socijalne pravednosti pisaću već u narednom tekstu.

 

Međutim, hoće li biti vremena da se u Rusiji uobliči autentična i funkcionalna ideologija zavisiće od toka i ishoda ratnih dejstava u Ukrajini. Tamo sada kao da se ništa značajno ne dešava, ali to je verovatno tek privid. „Upaljeni štapin dogoreva i uskoro će se čuti zastrašujuća buka – to je huk nadolazeće ruske istorije“.

Iz te huke mora da se rodi pravedniji svet i za malu Srbiju, tu najzapadniju pravoslavnu zemlju (uz Republiku Srpsku), a čija je himna tako rečita: Bože pravde!

 

Autor Slobodan Antonić

[Milenko Puzigaca]

Ovome izgleda nije dobro kad nikome ne preti, nikoga ne ogovara, ne piše milion puta "ovde", "ovde" i "ovde", i ne kuka i posle 30 godina sto kad je on nasao sebe u gadnom srbstvu nisu baš svi bili ludi, nego su neki pravili antiratne proteste. Možda je rak. Hoće to u tim godinama.

[Darko]

Šta piše ovaj Antonić?! Tolika veličina grandioznosti, paranoje, i naravno istupanja od stvarnosti je za ustanovu. 

 

Mada kad bolje razmislim, pretpostavljam da i on to sam ne veruje. Cilj je da se čitaoci prime. 

[Milenko Puzigaca]

Ovde bar nikome ne preti, nikoga ne stavlja na spiskove i nikoga palanački ne ogovara. Inace su mu svi tekstovi vise od deset godina o istih desetak, petnaest lica. Zanimljivo, sva su u onom pretecem pismu koje je stiglo redakciji Danasa, iako neka od tih lica i ne rade u Danasu. Sve "slucajno". A svi tekstovi su mu "ovaj ovo rekao, onaj ono rekao" kano pravom palančaninu. I obavezno se zavrsavaju pretnjama. Naucnik bre.

[Darko]

9 hours ago, Milenko Puzigaca said:

Ovde bar nikome ne preti, nikoga ne stavlja na spiskove i nikoga palanački ne ogovara. Inace su mu svi tekstovi vise od deset godina o istih desetak, petnaest lica. Zanimljivo, sva su u onom pretecem pismu koje je stiglo redakciji Danasa, iako neka od tih lica i ne rade u Danasu. Sve "slucajno". A svi tekstovi su mu "ovaj ovo rekao, onaj ono rekao" kano pravom palančaninu. I obavezno se zavrsavaju pretnjama. Naucnik bre.

Čak iako nikome ne preti, pomaže u stvaranju pogane atmosfere koja izrađa još više zla. Teško đubre od čoveka taj Antonić, ti kvazi-novinari su jedni od najgorih ljudi na ovo planeti. Nadam se da će ovakvi monstrumi jednog dana da završe u sudu i da dobiju odgovarajuću kaznu za sve klevete koje su izneli.

Edited December 31, 2022 by Darko

[FrediB]

U prevodu, nastavite da budete sizofrenici i da sedite na jedno n+2 stolice, jer to je vasa sudbina istorijska i nacionalni iNdetitet....

 

 

Između Istoka i Zapada: Iskustvo Srbije

 

Vladimir Kolarić 

 

Zbog čega se za Srbiju kaže da je „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“ i kako je to uticalo na formiranje srpskog nacionalnog identiteta?

Slično Rusiji, Srbiju istorijski i kulturno odlikuje međusobna povezanost različitih naroda, civilizacija i religija. Ovakva složena pozicija Srbije odlučujuće je uticala na formiranje srpskog identiteta.

 

Srpski kulturni, civilizacijski, nacionalni i verski identitet zasnovan je na uvreženom shvatanju o poziciji Srbije „između Istoka i Zapada“. U srpskoj kolektivnoj imaginaciji, još se prvom srpskom arhiepiskopu, Svetom Savi Nemanjiću (12. vek), pripisuje stav o tome da se Srbija nalazi između Istoka i Zapada. Ipak, Sveti Sava, kao pre svega svetogorski monah-isihasta, smatra da Srbija ne bi trebalo da se nalazi između, već iznad Istoka i Zapada. Takođe, najveći srpski teolog i filosof 20. veka, Sveti vladika Nikolaj Velimirović, piše kako je Srbija „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“. U srpskom istorijskom iskustvu suprotstavljenost Istoka i Zapada prepoznaje se, prvo, kao suprotstavljenost istočnog i zapadnog hrišćanstva i, kao drugo, suprotstavljenost hrišćanstva i islama.

 

NA GRANICI PODELE

Srpski nacionalni korpus se istorijski našao na granici podele na istočno i zapadno rimsko carstvo. Ova podela imala je religijske i civilizacijske posledice, koje će duboko uticati na formiranje srpskog identiteta. Srbija se u srednjem veku istorijski opredelila za istočno hrišćanstvo i vizantijski tip civilizacije, ali njena pozicija je ostala „granična“, jer će trpeti i značajne zapadne uticaje. Prvog srpskog kralja je, na primer, krunisao rimski papa. Ipak, Srbija se zbog ovakvog opredeljenja često nalazila na udaru rimske crkve i zapadnih država. Strategija Zapada nije se svodila samo na vojne, ekonomske i političke mere, već i na identitetsku politiku. Ovakva identitetska politika zapadne crkve trajno će odrediti odnos zapadnih nosilaca moći prema Srbiji, ali i ključno uticati na formiranje srpskog identiteta.

 

Identitetska politika Zapada u odnosu na Srbiju već u srednjem veku temeljila se na pokatoličavanju Srba, ekonomskim i bezbednosnim pritisku koji bi Srbiju odvojio od uticaja Vizantije, i, konačno, na razbijanju srpskog nacionalnog korpusa. Raspad srpske srednjovekovne države i viševekovna turska okupacija, dovele su do uverenja o Srbiji kao poslednjoj odbrani Evrope od islamske pretnje. Srbi izbegli pred turskim nasiljem dobili su ulogu pogranične vojske koja je Austriju štitila od Turske. Turci su, takođe, sprovodili sopstvenu identitetsku politiku u odnosu na Srbe: jedan deo Srba je primio islam, sprovođen je i takozvani „danak u krvi“, o kome je u svom romanu Na Drini ćuprija pisao nobelovac Ivo Andrić. Radi se o prinudnom odvođenju srpskih dečaka, njihovom prevođenju u islam i uključivanju i elitne vojne jedinice – janičare.

 

Posle oslobođenja od Turaka, u 19. veku, Srbija će se institucionalno razvijati pod uticajem Zapada. Ideolozi srpske nezavisnosti, kao i kasniji pripadnici srpske inteligencije, školovani su u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Konstantin Leontjev je, na primer, pisao da Srbija želi da bude samo još jedna od buržujskih evropskih država. Ipak, pravoslavna crkva i seljaštvo instinktivno naginju ka Rusiji, koja je viđena kao naslednica vizantijskog tipa civilizacije.

 

Može se reći da Srbiji 19. veka glava okrenuta ka Zapadu, a srce ka Rusiji. Na čulno-instinktivnom nivou i dalje je jak uticaj turskog orijenta.

 

U 20. veku, rasplamsava se ljubav prema Rusiji, zbog opšteg uverenja da je car Nikolaj Drugi Romanov ušao u Prvi svetski rat samo da bi zaštitio Srbe. Posle rata i Oktobarske revolucije monarhistička Jugoslavija, na čijem čelu je srpski kralj, pruža utočište belim emigrantima, ali ne održava diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Paradoksalno, obrazovani ruski emigranti igraju veliku ulogu u upoznavanju Srba sa najvećim dostignućima evropske kulture. Pored toga, ruski emigranti značajno utiču na jačanje srpske teologije, teološkog obrazovanja i monaštva. Ubrzo posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija, u kojoj su Srbi većina, ulazi u sukob za Sovjetskim Savezom i ostaje izvan podele na blokove. Ideološki, Jugoslavija se oslanja na sopstveni tip socijalizma – samoupravni socijalizam, a geostrateški na pripadnost, pa čak i liderstvo, u Pokretu nesvrstanih.

 

ČETIRI VRSTE IDENTITETA

Tokom raspada Jugoslavije, Zapad sprovodi brutalnu antisrpsku kampanju globalnih razmera. Zbog preovlađujuće kulturološke i civilizacijske orijentacije srpske elite ka Zapadu, Srbima je teško da prepoznaju razmere i kontinuitet zapadne strategije prema Srbiji. Raspad srpskog nacionalnog korpusa na više nacija i jezika doseže vrhunac, a identitetsko nasilje Zapada u Srbiji se odražava na nametnutoj podeli na Prvu i Drugu Srbiju. Prva Srbija je, prema zastupnicima ove teze, nacionalistička, tradicionalistička, konzervativna, antimoderna, ksenofobična i patrijarhalna, dok je Druga Srbija građanska, moderna, evropska, kosmopolitska, demokratska. Agresivna identitetska politika Zapada upravo ovakvu podelu vidi kao suštinu odnosa istočnog i zapadnog elementa u srpskom društvu. Takođe, u poslednje vreme postaje očiglednije da će Srbija, bez obzira na njeno trenutno političko usmerenje, od strane Zapada uvek biti viđena kao „mala Rusija“, „Rusija na Balkanu“, i zbog toga kao potencijalna pretnja.

Postaje jasnije, što većina Srba još teško prihvata, da je Srbija zapadnim centrima moći, bez obzira na retoriku, interesantna isključivo u bezbednosnom smislu. Imajući na umu ovakvo istorijsko iskustvo, srpski identitet je formiran kao:

 

1) granični. Srbi nisu ni Istok ni Zapada, oni jesu „granica“. Imaju elemente i Istoka i Zapada, i traga se za mogućnostima integracije i sinteze, ili makar uspešnog „sapostojanja“ ovih elemenata. Granični identitet lako prelazi u

2) konfliktni identitet, zasnovan na sukobu različitih elemenata. Sukob se mora ili prevladati ili dovesti do dominacije jednog elementa, kako bi se dostiglo jedinstvo. Konfliktnost dovodi do

3) odbrambenog identiteta. Identitet se održava odbranom od svega što ga ugrožava. Kako je primarni zadatak samoodržanje, identitet se zasniva na kulturi opstanka, a ne kulturi izgradnje, što srpski identitet čini i

4) prelazničkim identitetom. Ovakav identitet nikada nije fiksiran, uvek je između, i to „između“, ta stalna promena je njegova suština.

 

Ipak, ako srpski identitet u njegovom istorijskom iskustvu želimo da odredimo pozitivno, trebalo bi ga odrediti kao u prvom redu „pravoslavno srpski“. Srbin sebe u najvećem delu, makar i implicitno ili nesvesno, vidi kao „pravoslavnog Srbina“. U okruženju stalne identitetske ugroženosti on svoj verski identitet definiše nacionalnim, a nacionalni identitet verskim. Pravoslavni identitet ga, kao hrišćanski, pred islamskom „pretnjom“ vezuje za pripadnost Evropi, dok ga, pred pretnjom Zapada vezuje za pravoslavni kulturno-civilizacijski krug, na čelu sa Rusijom. 

 

Ipak, Srbija će i dalje ostati prožeta duhom srednjoevropske i mediteranske kulture. Njena istorijska poistovećenost sa pravoslavnim hrišćanstvom, uvek će činiti marginalnim neopaganističke težnje, a čini se i da nikada neće biti privržena evroazijskim, kao ni ranije panslavističkim diskursima. Čak i implicitni idejni sistem „Srbi narod najstariji“, odnosno „Srbi kao drugi i konačni Izrailj, izabrani narod Božiji“, hristijanizovan je već u srednjem veku, u vladarskoj ideologiji dinastije Nemanjića, koja je sebe videla kao ikonu „loze Jevsejeve“, i konačno u Kosovskoj bici, koja je porodila ključni srpski mit – kosovski. U političko-ideološkom smislu kosovski mit je žrtveni mit o nacionalnoj nezavisnosti, a u religijskom smislu – eshatološki mit o opredeljenju za „Carstvo nebesko umesto za Carstvo zemaljsko“.

 

Osnova srpskog identiteta, tako, i dalje će ostati težnja ka nacionalnoj i verskoj autohtonosti, samobitnosti, nezavisnosti i nacionalnoj i verskoj slobodi, sve do granice samouništenja. Srpska vera u sopstvenu izuzetnost je destruktivna i autodestruktivna, ali može biti i poziv, svim narodima, na slobodu od svake tiranije, pa i tiranije „ovoga sveta“.

 

Tekst je predstavljao osnovu za izlaganje na naučnoj konferenciji „Istorijske veze Rusije i Srbije“, održanoj 23-24. aprila 2018. godine na Univerzitetu Taras Ševčenko u Lugansku (Luganska narodna republika). Na ruskom jeziku je objavljen u zborniku radova sa konferencije u izdanju Istituta za političke studije iz Beograda i udruženja Slavjanoserbija (urednik Zoran Milošević, 2019). Ovo je njegovo prvo objavljivanje na srpskom jeziku.

 

 

 

Edited January 8, 2023 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

Bre, pa ako hoće da se samouniste radije nego da se uljude i integrisu u okruzenje, kao na primer Hrvatska, neka se samouniste, ko im brani. Jedino nemoj da vrdaju, nego neka to urade sto brze. Valja se.

[FrediB]

Slobodan Antonić: Pravoslavni socijalizam

 

Aleksandar Dugin misli da Rusi, putem pravoslavnog socijalizma – o kome su sanjali slovenofili, narodni mislioci i filosofi ruskog preporoda, nikada nisu pokušali da krenu – a trebalo je.

 

Konačna emancipacija Rusije od zapadocentričnog poretka, posle 24. februara 2022, ubrzala je sazrevanje današnje ruske ideje kao noseće državne i narodne ideologije.

 

Već sam pisao o dve važne sastojnice tog svetopogleda – ideji pravde i antikolonijalnoj borbi. Sada ću nešto da kažem o još jednom konceptu koji je snažno prisutan u današnjoj ruskoj društevnoj misli – ideji pravoslavnog socijalizma.

 

Ova sintagma liči na oksimoron. Nije li iskustvo sa socijalizmom u SSSR i SFRJ bilo izrazito negativno kada je reč o Crkvi?

I zaista, boljševici su, iz mržnje prema religiji, zatvorili dve trećine pravoslavnih hramova, od čega su trećinu porušili (ovde 7). Manastiri su bili ugašeni, a monasi i monahinje poslati u konclogore ili rasterani (isto). Broj sveštenika smanjen je za 95 odsto, pa je u višemilionskom Lenjingradu ostalo tek njih 19 (ovde 156). Pobijeno je više od 40.000 sveštenika i monaha (isto).

 

Spaljeno je na milione ikona i vrednih, rukom pisanih knjiga, a oko 400.000 zvona skinuto je i poslato u topionice (ovde 7). Na kraju, u celoj Rusiji nije bilo više od stotinak aktivnih crkava (isto), a one koje su radile često su bile podeljene tako da se u levom delu hrama nalazila „antireligiozna izložba”, dok je desna polovina bila ostavljena za bogosluženje (ovde 295).

 

Trudbenici i kulaci

 

Posebno bizarna pojava u SSSR (do 1941.) bila je masovna organizacija – Savez borbenih bezbožnika (Soюz voinstvuющih bezbožnikov). SBB se 1931. hvalio da ima pet miliona članova, raspoređenih u 3.200 „udarnih bezbožničkih brigada”, sa 61 „bezbožničkom udarnom radionicom”, sa sedam potpuno „obezboženiih fabrika” i sa gotovo 300 „bezbožničkih kolhoza” (ovde 79-80).

 

SBB je planirao „bezbožničke petoletke”, s krajnjim ciljem da se u društvu iskoreni hrišćanstvo, kao i sve druge religije. Izdavali su list Bezbožnik, koji je 1931. dostigao tiraž od pola miliona primeraka, sa specijalnim izdanjima kao što su Seoski bezbožnik i Mladi bezbožnici (ovde 82). Tiraž antireligioznih knjiga koje je SBB štampao prešao je 1930. godine 50 miliona (66).

 

SBB je od uprava fabrika tražio da organizuju rad za Božić, kako bi se pokazalo da su trudbenici „raskrstili s religijom”, a radnici koji bi to odbili stavljani su na stub srama kao „kulaci” (99). SBB je inicirao i kolektivno spaljivanje ikona (66). Tako je, kao pozitivan primer, isticano da su kolhoznici Giganta udarničkim radom uspeli da skupe i spale „više od hiljadu ikona” (67).

 

Boljševici su se ponosili i rušenjem crkava, te je uništenje sabornog hrama Hrista Spasitelja u Moskvi (1931-34) – struganje fresaka, lomljenje velikog ikonostasa i miniranje zidova – brižljivo ovekovečeno i filmskom kamerom (ovde). Sve je to rađeno u skladu sa Lenjinovom javkom: „Borba protiv religije je azbuka marksizma!” (ovde 143).

 

Rušenja zbog higijene

 

U SFRJ nije bilo tako masovnog rušenja i zatvaranja crkava, ali nije da nisu zabeleženi i takvi slučajevi. U Srbiji je 1949. porušen hram Svete Trojice u Đakovici, a od opeka je napravljen javni nužnik. Hram u Lesovici srušen je zato što ga je „podigao četnički vojvoda”, a hram u Banji Koviljači „zbog higijene” (ovde 526). U Crnoj Gori pravoslavna Crkva Svete Marije u Budvi godinama je služila kao toalet (ovde).

Partizani su u Srbiji, tokom rata, streljali 46 sveštenika, uključujući i mitropolita Joanikija (ovde 520), a posle rata ubijeno je još više od 200 sveštenika i monaha SPC (522). U zemlji je, do 1953. godine, uhapšeno 2.300 sveštenika i monaha SPC, a njih 1.400 je osuđeno (od jedne do dvadeset godina zatvora). Još 1953. godine u zatvoru se nalazilo 254 sveštenika SPC (522).

Politbiro CK KPJ zabranio je, u januaru 1947, svim članovima KPJ da slave slavu ili Božić, kao i da pristupaju obredima krštenja ili venčanja u crkvi (ovde 525).

S ovakvim iskustvom, kako onda može biti reči o „pravoslavnom socijalizmu”?

 

Ekonomija spasenja

 

Nikolaj Somin daje celovit odgovor na ovo pitanje (ovde). On kaže da je kapitalizam najdušepogubniji poredak od svih dosadašnjih, zato što podrazumeva apsolutizaciju mamonizma (ovde).

Srebroljublje (pohlepa) je ličan greh, a mamonizam je greh celog društva – idolopoklonstvo novcu (Mat. 6: 24; 19: 23-24). Od srebroljublja se čovek i može spasiti. Ali, kad idolopoklonstvo novcu postane društvena norma – kao u kapitalizmu – to je pogubno za duše većine ljudi (ovde).

Gospod, u svojoj ekonomiji spasenja (1. Tim. 2:4), uzdiže i ruši društva upravo po tome da li i koliko ona daju priliku ljudima da se spasu. Paganski Rim je produžio svoj život kao hrišćansko Romejsko carstvo još hiljadu godina – što je milionima ljudi dalo mogućnost da, na kraju, mogu da stanu s desne strane Hrista (Mat. 25: 31-35; 41).

 

Ali, Vizantija je ipak ostala polupagansko društvo. „Hrišćanstvo je živelo u Grčkoj, ali Grčka nije živela u hrišćanstvu”, citira Somin Homjakova – „uporni ostaci antike nisu bili u stanju da prime punoću hrišćanskog učenja” (nav. ovde). Hrišćanstvo je prebivalo u crkvi, ali je društvo i dalje bilo bolesno od mamonizma. „Vizantinci čak nisu došli ni do razumevanja mamonizma kao društvenog sistema”, veli Somin (ovde).

 

Strpljenje od hiljadu godina

 

Bog je s Vizantijom bio strpljiv hiljadu godina, čekajući da Crkva ohristovi društvo. Ali, Crkva se zatvorila u manastire, a forum prepustila mamonu. „U tome je pravi razlog propasti Vizantije”, poziva se Somin na Solovjeva. „Crkva je”, objašnjava Solovjev, „čuvala samo mrtvu čistotu dogmata, ali se više nije sećala da joj je poručeno da izgradi zgradu celog čovečanstva. Takva je bila Grčka, takvo je bilo njeno hrišćanstvo. I tada je Bog odlučio da prenese seme života i istine na naš Sever” (nav. ovde).

 

Time je pravoslavna Rusija postala novi katehon. U njoj se, kako kaže Solovjev (ovde 104), ceo narod, od Cara pa sve do poslednjeg seljaka, po šest sati usrdno molio kroz vekove. I Božija promisao učinila je Rusiju najvećim carstvom na svetu, s najviše resursa na planeti.

 

Ali, mamonizam je, do početka 20. veka, zahvatio i Rusiju, proširio se na sve staleže, pa je zarazio i samu Crkvu. „Crkva ne samo da se nije borila protiv mamonizma, već nije u njemu ni videla greh”, kaže Somin. „Kao, ima bogatih, a ima i siromašnih; bogati treba da daruju, a siromašni da blagodare – prava idila. Zapravo, ljudski pad vodio je bogate do još većeg bogaćenja, siromašne do daljeg siromašenja. A ceo kapitalistički sistem je tu nejednakost pretvarao u ozakonjenu stvarnost. I sve je to crkva osvećivala” (ovde).

 

Zato je Gospod dao šansu revolucionarima, koji su bili iskreni protivnici mamonizma. Iako su sovjetski komunisti bili ne samo ateisti, a do 1941. i gorljivi antiteisti, „nivo pada – naša udaljenost od Božje zamisli – bila je u socijalizmu niža nego u kapitalizmu”, smatra Somin (ovde). „Moralni temelji sovjetskog sistema bili su bliži Hristu nego lukavi moral od crkve osvećenog kapitalizma. Realni pokušaj da se čovek iščupa iz kandži mamona bio je bliži Bogu nego formalno poštovanje Boga bez ljubavi prema većini ljudi – prema siromašnima” (ovde).

A kad je i Staljin, s približavanjem rata, zaustavio antiteističku propagandu i progon duhovnika, a tokom rata dozvolio obnavljanje Crkve (ovde 478-483), sovjetsko društvo je, po mišljenju Somina, u Velikom otadžbinskom ratu doživelo moralni vrhunac. (ajde?) „Nikada ranije, u razmerama od stotinu miliona, ljudi nisu ispoljili takvo jedinstvo, takvu odlučnost da se pobedi, takav masovni heroizam” (ovde).

 

Istorijsko čudo

 

Slično, kao istorijsko čudo, ocenjuje to vreme i Natalija Naročicka: „SSSR se pokazao kao neočekivani hibrid koji je Rusija proizvela iz semena zapadnog marksizma, a koji je na ruskom tlu mutirao. Velika Pobeda 1945. ne samo da je obnovila raniju teritoriju, nego je, paradoksalno, obnovila i tradicionalizam. (…) Istorija još ne zna za slučaj zemlje koja je izgubila 11,5 miliona vojnika i desetine miliona civilnog stanovništa, i pritom bila potpuno razorena, a da je izašla iz rata ojačana i postala supersila” (ovde 268; 270).

 

Ali, mamonizam je na koncu došao glave i SSSR. Do osamdesetih godina, kod vlasti i naroda, moralni idealizam je izvetreo. Ljudi su, figurativno rečeno, pomislili da svi mogu da žive kao u Dinastiji, pa su se ponovo okrenuli kapitalizmu. I Bog je dozvolio, kaže Somin, da „velika država ne samo bude opljačkana, nego i razvaljena mnogo strašnije nego što je planirao Hitler” (ovde).

 

Rusi danas moraju da izaberu – Hrista ili mamona, ocenjuje Somin. Ako izaberu Hrista i jevanđeosku zajednicu darivanja i ljubavi, Bog će blagosloviti da se Rusija očuva kao katehon.  Ali, Rusi treba da znaju da su „stupivši u kapitalizam, zagazili u smrdljivu močvaru, koja pokušava da sve i svja odvuče u pakao” (ovde). Ruska crkva mora jasno da objavi osudu ne ličnog greha srebroljublja, već društvenog greha – mamonizma. A država i narod treba da krenu za Crkvom. Samo tako će se Rusija spasiti (ovde).

 

Somin u današnjoj Rusiji nije usamljen u zalaganju za pravoslavni socijalizam. I Sergej Glazjev, akademik i ekonomski savetnik predsednika Rusije (2012-2019), traži „vraćanje na magistralni put savremenog socijalizma”, čija je, za Rusiju, „organska ideologija – pravoslavni socijalizam” (ovde). I sam Dugin misli da Rusi, „putem pravoslavnog socijalizma – o kome su sanjali slovenofili, narodni mislioci i filosofi ruskog preporoda, nikada nisu pokušali da krenu – a trebalo je” (ovde).

 

Darovi Svetoga Duha

 

Genadij Zjuganov, lider Komunističke partije Rusije (danas ima 13 odsto poslanika u Dumi), takođe je odlučni pristalica pravoslavnog socijalizma (ovde).

Zjuganov, koji je doktor filosofije, smatra da su elementi društvene doktrine u izvornom hrišćanstvu jedan od vidova socijalističkog učenja, a da je upravo „pravoslavlje uspelo da sačuva istinski duh hrišćanstva”.

 

Rusi su masovno primili pravoslavlje i socijalizam baš zato što je reč o preklapajućim doktrinama. „Istinski ruski čovek ne može da ne bude pristalica socijalizma”, kaže Zjuganov, kao što i „istinski pristalica socijalizma ne može da ne oseća prema Rusima poštovanje, zahvalnost i ljubav” (ovde).

I zaista, kod nas u Srbiji, mnogi rusofili su socijalisti, a mnogi socijalisti rusofili. A ideju pravoslavnog socijalizma otvoreno zastupa Vladimir Kršljanin (ovde).

Kakogod, pravoslavni socijalizam je jedna od popularnih koncepcija prisutna u burnoj obnovi ruske ideje danas. Naravno, tu su i kritičari ovog koncepta (ovde). Ali, naspram uniformnosti i dogmatizma političke korektnosti i kulture ponišatvanja na Zapadu, u Rusiji imamo živu intelektualnu raspravu i slobodno preispitivanje ideoloških alternativa.

Ivan Iljin, filosof kog Putin najčešće citira (ovde), rekao je da su Rusi jedan od naroda sposobnih za stvaralački čin u svetskoj istoriji, budući da su kao narod „dobili darove Svetoga Duha” (ovde 180).

I mi u Srbiji se nadamo da je to tako. Jer, Rusija je danas zbilja prva na redu da odgovori na svetsko-istorijska pitanja opstanka hrišćanstva, civilizacije i čoveka. A od njenog odgovora zavisiće umnogome to kakav će tačno biti i srpski odgovor.

 

Autor Slobodan Antonić

[Milenko Puzigaca]

Srbski odgovor će biti da izdajnici i strani plaćenici operu bulju i da se naguze. Prvo najveći naučnici, da daju svijetli primer.

[FrediB]

Drug-brat Kobic ponovo vija automotosoviniste na buljuke:

 

 

Srbi, Rusi i fenomen autošovinizma

 

Današnji ruski i srpski autošovinisti bliži su autošovinistima u azijskim, afričkim i latinoameričkim kolonijama, nego svojim tobožnjim intelektualnim precima.

 

Srbofobija zapadnih medija, NATO agresije na Republiku Srpsku Krajinu, Republiku Srpsku, SR Jugoslaviju, ubistva, pljačka i etničko čišćenje Srba iz Krajine, sa Kosova i Metohije, uništenje srpskih svetinja, današnja nasilja i zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji, pritisak na Srbiju da ih se odrekne, asimilacija Srba u Crnogorce, Hrvate, Makedonce – sve to, očigledno, nije dovoljno da srpske političke, poslovne, medijske, akademske elite trezvenije sagledaju svet oko sebe.

 

Ne pomaže ni činjenica da je u međuvremenu NATO koristio gotovo potpuno iste metode razbijanja država i uništavanja najrazličitijih etničkih grupa i zajednica u celom svetu, naročito u Libiji, Siriji, Ukrajini.

 

Neuzvraćena, slepa ljubav prema Zapadu, želja za pridruživanjem „razvijenom i demokratskom svetu” jača je od opipljivog, ličnog i kolektivnog iskustva. U srpskim medijima NATO zemlje – EU i SAD – i dalje su izvori i utoke svakog morala i poretka. Njihovi ekonomski modeli, religijska učenja, akademske paradigme, političke fraze smatraju se obavezujućim. Svako odstupanje naziva se ekstremizmom, kažnjava se ili marginalizuje. Puste želje i iluzije važnije su od stvarnosti.

 

Vera u Zapad

 

Sva istraživanja javnog mnjenja, međutim, potvrđuju da u srpskom društvu, van privilegovanih slojeva, takvih iluzija ima sve manje. One, štaviše, postepeno nestaju i u političkim, poslovnim i medijskim elitama. Podela unutar srpskog društva je, ipak, lako vidljiva. Šta će preovladati? Medijska spinovanja i kampanje zastrašivanja, ili trezvena procena stvarnosti, ukorenjena u iskustvu?

 

Polemike koje se u Rusiji vode povodom specijalne operacije u Ukrajini potvrđuju da i tamošnje javno mnjenje boluje od sličnih bolesti. Ponekad izgleda kao da se glavne linije fronta ne nalaze u Ukrajini, nego u javnom mnjenju Moskve i Sankt Petersburga. Najviša vlast i najširi društveni slojevi na racionalan način procenjuju opasnost. Unutar javnog života postoji, međutim, značajna struja koja za sve što se događa optužuje – Rusiju.

 

Ljubav ruskih „liberala” prema Zapadu, kako izgleda, ništa ne može da pokoleba: zapadna rusofobija, prekršena obećanja i laži, među kojima su one koje ovih dana otvoreno priznaše Angela Merkel i Fransoa Oland samo vrh ledenog brega, vojno opkoljavanje Rusije, razmeštanje do zuba naoružanih NATO trupa na puškomet od Petersburga, njihov prodor, kroz Ukrajinu, ka Moskvi, nuklearne i biološke pretnje iz Ukrajine, otvorena podrška NATO zemalja asimilaciji i uništavanju ruskog stanovništva u Ukrajini, kao i konvertitskoj rusofobiji dela tamošnjeg stanovništva.

 

Odakle dolazi ovo uporno uljuljkivanje u iluzijama? U obrazovanim ruskim i srpskim slojevima, koji tako često ispovedaju nekritičku veru u Zapad, postoji jasna svest o evropskom identitetu ruske i srpske kulture. Evropa je, ako se tako može reći, zajednička majka zapadnoevropskih i istočnoevropskih kultura. Teško se, na racionalan način, može poverovati u njenu nameru da sebi odseče jedno od svoja dva plućna krila. Upravo to se, međutim, događa.

 

I to nije prvi put – naprotiv, današnji pohod Zapada na Istok je samo jedan u dugom nizu. Izgleda kao da se svako ujedinjavanje Evrope mora završiti jurišom na Rusiju. To se, sa poznatim posledicama, dogodilo u dobu Napoleonove i Hitlerove Evrope. Danas se, sa proameričkom EU, istorija ponavlja.

Uz sve razlike između istorijskih iskustava Rusa i Srba, „zapadnjaštvo” je duboko ukorenjeno u njihovim tradicijama. No ni reforme Petra Velikog, niti ideje Dositeja Obradovića nisu imale za cilj dobrovoljno potčinjavanje vlasti Zapada. Naprotiv, cilj Petra Velikog bilo je jačanje ruske države i njeno pretvaranje u veliku silu. Saveti koje je Dositej Obradovića davao Karađorđu bili su sračunati na to da se, uz rusku podršku, ojača samostalnost Srbije.

 

Današnji srpski „zapadnjaci” vole da se pozivaju na Jovana Skerlića. Svi njegovi napori bili su, međutim, usmereni na zbijanje redova u otporu Austro-Ugarskoj. Treba pročitati tekst Svetli dani da bi se videli njegovi kritički stavovi prema „Evropi”, snaga njegovog rodoljublja, oduševljenje sa kojim je 1912. pozdravio Prvi balkanski rat i oslobođenje Stare Srbije.

 

Ovde, u stvari, i nije reč o „zapadnjaštvu”, nego o pojavi koju je Zoran Ćirjaković sasvim umesno nazvao „autošovinizmom”. Ona je produkt kolonijalizma, a ne izvorne potrebe jedne zajednice da stekne objektivan i pouzdan uvid u stvarnost.

 

Dijagnoza pa ozdravljenje

 

Današnji ruski i srpski autošovinisti bliži su autošovinistima u bivšim ili sadašnjim azijskim, afričkim i latinoameričkim kolonijama, nego svojim tobožnjim intelektualnim precima, ruskim i srpskim „zapadnjacima” iz 18. i 19. veka.

 

Karakteristično zatvaranje očiju pred činjenicama u ime iluzija, divljenje prema Zapadu i potcenjivanje sopstvenih predanja, otvoreno priželjkivanje strane okupacije, kako bismo konačno prihvatili „evropske i zapadne vrednosti” – sve su to simptomi autošovinizma, začuđujuće slični u najrazličitijim zemljama širom sveta.

 

Konačno, mora se priznati da ruske i srpske humanističke i društvene nauke nisu temeljno i detaljno istražile fenomene zapadne rusofobije i srbofobije. To, do nedavno, jednostavno nije postojalo kao tema u ruskoj istoriografiji. Kod Srba su možda najznačajniji učinci Milorada Ekmečića. Detaljno je, međutim, istražen specifični fenomen srbofobije rimokatoličkog sveta, gde su najvažniji radovi Radoslava Grujića, Jovana Radonjića, Viktora Novaka, Vasilija Krestića i još nekoliko autora. Anglosaksonska, ili nemačka rusofobija ili srbofobija ostale su, međutim, nedovoljno istraženi i zato, nedovoljno jasni pojmovi.

 

Da bi se tragalo za ozdravljenjem, mora se uspostaviti dijagnoza. Zato nam je potrebno dubinsko, temeljno poznavanje dva pitanja: kolonizatorskog etosa zapadnog sveta, i globalnog fenomena autošovinizma.

[Milenko Puzigaca]

O ovoj koprolaliji jedino što može da se kaže je "kad vidim da se neko izražava u aoristu i o sebi govori u množini, uhvatim se za kurkuruz".

[Milenko Puzigaca]

Interesantna je ta zabluda kod ovakvih, kao nekakav psihološki fenomen.  Šta oni misle da će se desiti ako bi se nekada i ostvarili njihovi vlažni snovi o propasti tzv "zapada" ? Da li to možda ne bi bila poruka kao "javi našim ljudima iza gvozdene i pirinčane zavese - Rim je pao" (copyright Stiven King). Da, da...

 

More što bi rekao Milenković, Vikinzi i dalje vladaju svetom, i vladaće još najmanje 200 godina. A ovakvi: